Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, autorska prava i intelektualna svojina generalna su oblast koja je od velike važnosti u procesu usklađivanja naših pravnih propisa sa propisima EU. Ova oblast čini deo ugovornog prava, odnosno ono spada u materiju koja je ugovorena sa EU, sa Evropskom komisijom u okviru naših pregovora o Sporazumu o pridruživanju u EU.
Mislim da moramo svi da vodimo računa o tome da je u dosadašnjim izveštajima, godišnjim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije, ova oblast u procesu našeg usklađivanja sa propisima EU, vrlo pozitivno ocenjivano do sad, kao i strategija koja je doneta u toj oblasti. Mislim da je zbog toga od izuzetne važnosti da u razmatranju svakog predloga koji ima za cilj da postigne neke promene ili izmene u dosadašnjoj pravnoj regulativi zadržimo vrlo visok nivo i stručne debate i kvalitet zakonodavnog procesa i kvalitet parlamentarne rasprave. To je međutim potpuno onemogućeno načinom na koji je ovaj predlog zakona pripremljen, odnosno upućen u Skupštinu, skupštinsku raspravu.
Sama činjenica da mi govorimo o ovom zakonu po hitnoj proceduri govori u prilog tome da nije bilo dovoljno vremena da se predlog razmotri, da nije bilo dovoljno vremena da se traži mišljenje od Evropske komisije na vreme što je inače obaveza s obzirom da ovo spada, kao što sam već rekla, u ugovornu oblast. Nije bilo vremena da se organizuje javno slušanje sa svim zainteresovanim akterima u ovom procesu.
Da li treba da podsetim da je u prethodnom sazivu gotovo svi zakoni koje smo doneli, a da su pripadali Akcionom planu za sticanje statusa kandidata jesu usvajani u redovnoj proceduri. Mislim da bi te standarde koje smo negde ustanovili u zakonodavnoj proceduri, mislim da bi trebalo da ih se držimo jer je to prosto dobro. Deo sadašnje većine u Vladi se verujem do seća toga. Dakle, moramo se truditi da zakonodavni proces bude transparentan i da omogući da se efekti i posledice predloga zakona koje Vlada predlaže jasno vide.
Mi smo danas čuli od ministra da su sada u toku razgovori sa Evropskom komisijom i da Vlada razmatra komentare Evropske komisije. To je, vrlo dobro i meni je žao što to nismo uradili u nekom periodu pre nego što je zakon ušao u proceduru. Mislim da bi na taj način i mi kao narodni poslanici imali da govorimo o nečemu što je finalni predlog Vlade jer ukoliko mi sada očekujemo i neke amandmane koje će Vlada možda predložiti ili neće predložiti, ili kroz nadležni odbor, znači da mi zapravo ne govorimo o finalnom predlogu Vlade nego da ne znamo zapravo kako će finalni predlog Vlade izgledati. Volela bih, da se mi razumemo, da naš cilj nije samo da kritikujemo neki zakonski tekst zbog kritike.
Naš je zaista cilj da održimo jedan nivo rasprave, jedan nivo zakonodavnog procesa koji smo mi imali kad god se radilo o procesima čine deo našeg usklađivanja sa pravom EU i da je naš cilj da imamo što bolje zakone. Mislim da to radimo svi u interesu građana. Postoji opasnost da u jednom delu Predloga zakona kako ga je Vlada predložila može biti korak nazad u odnosu na standarde koje smo do sada ustanovili i o tome je važno da razgovaramo i da na nadležnim odborima vidimo da li možemo da izvršimo neke promene u tim predlozima kako bismo te štetne posledice izbegli.
Neću govoriti o svim ovim detaljima vezano za komentare Evropske komisije i raznih udruženja, mislim na SOKOJ, koji su izloženi u našoj javnosti ili kroz njihova neka stručna mišljenja koja su dostavljena.
Naravno, radi se o pitanju izjednačavanja naknade za autore, proizvođače fonograma, interpretatore, ne vodi se dovoljno računa o tome da je pravo autora jedno zasebno pravo, za razliku od relativnog prava interpretatora i proizvođača fonograma. Postavlja se pitanje, da li su kriterijumi koji se primenjuju u odredbi kojom se maksimizira naknada dobro i jasno postavljeni, da li mehanizmi onemogućavaju neku arbitrarnu odluku prilikom određivanja ko će biti zapravo obavezan da plati naknadu i u kom iznosu i na koji način?
Da li su ti mehanizmi dovoljno dobri, dovoljno precizni i da li će omogućiti jednakost, pre svega korisnika spram njihove ekonomske snage, spram njihovog geografskog položaja, kako se to ovde predlaže, a naravno da obezbede i očuvanje autorskih prava na način koji to želimo da činimo?
Mislim da zbog toga jeste važno da čujemo od predstavnika Vlade koji su rezultati razgovora sa EU i da onda budemo u prilici da razgovaramo i o finalnom predlogu koji će Vlada ponuditi nakon toga. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, pre svega želim da istaknem činjenicu da u svim ocenama predloženih izmena i dopuna Zakona o autorskim i srodnim pravima ne treba polaziti od prejudiciranja, a to podrazumeva šta će reći Ustavni sud kada ne znamo ni da li je pokrenuta inicijativa ustavnosti pred Ustavnim sudom.
Ono što mi se čini neprimerenim jeste da svaki pokušaj uvođenja reda, sistemskog reda u pojedine oblasti nailazi na neprimerene kritike. Ono što se vezuje za ovaj zakon, treba istaći da predloženim izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima se ostvaruju ciljevi koji podrazumevaju pravična i neselektivna rešenja, kako u oblasti zaštite autorskih prava, tako i u odnosu na oblast utvrđivanja načina plaćanja i visine naknada koje terete korisnike usluga. Stoga smatram da predložene izmene i dopune Zakona o autorskim pravima prevashodno imaju socijalnu dimenziju, jer je nesumnjivo da se predlagač rukovodio ekonomskom moći, odnosno ekonomskim parametrima i finansijskim mogućnostima korisnika usluga u pokušaju da ih što manje optereti.
Ta socijalna dimenzija, u svakom slučaju, treba da bude u svim ovim izlaganjima u načelnoj raspravi posebno naglašena, jer ću vam ja sada ukazati na jednu pojavu koja je već opšte poznata javnosti.
Obzirom da sam po prirodi posla vezan za pravosuđe, ističem činjenicu da je pred privrednim sudovima ogroman broj parnica koje su inicirane po tužbama organizacija kao što su SOKOJ, OFPS i to zbog neizmirenih obaveza korisnika usluga na ime plaćanja naknada. U najvećem broju te parnice su uslovljene činjenicom da korisnici usluga zbog svojih finansijskih nemogućnosti nisu u prilici ili nije moguće da izmire obaveze na način kako se to od njih traži, odnosno kako je to pravilima koja sprovode organizacije SOKOJ i OFPS i koje predviđa.
Zato lično smatram da je ovim predloženim izmenama i dopunama učinjeno jedno uravnoteženje opterećenja u odnosu na korisnike usluga i to kod pojedinih kategorija korisnika usluga prema kategorizaciji koja je definisana odredbama ovih predloga zakona, a istovremeno da su pojedine kategorije i oslobođene, što je jako dobro, a tu mislim na zanatlije.
Takođe, jedno jako dobro rešenje u ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona se sastoji u uvođenju u sistem regulatornog tela, odnosno da se država uvodi kao neka vrsta nadzora u ovu materiju preko Zavoda za zaštitu intelektualne svojine.
Lično sam uveren da je ovakva vrsta regulatornog dela posla trebala da bude uvedena znatno ranije, tim pre što je postojalo dosta nesređenosti i neuređenosti, naročito u pogledu načina utvrđivanja i načina plaćanja naknada, broja organizacija koje se bave naknadama i raspodelom naplata, odnosno naknada koje su naplaćene.
Jako je dobro rešenje što je sada ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima definisano da to radi jedna organizacija i da snosi odgovornost kao i posledice u slučaju nepostupanja po odredbama ovog zakona u pogledu raspodele naplaćene naknade.
Ono što je ranije bilo, nadam se da se nikada više neće dešavati, a to je, neka mi ne zamere oni koji se bave poslovima u okviru SOKOJ i OFPS, poprilično haotičan odnos, kako između sebe, tako i preteran namet prema korisnicima usluga.
Takođe smatram da je dobro sistemsko rešenje da se naknada za javno saopštavanje uplaćuje na način kako sam predložio, a uveren sam da je daleko pravičnije rešenje da se iznos naknade na mesečnom nivou vezuje za minimalnu zaradu, jer ukoliko bi se suprotno odredilo, nesumnjivo je da postoji jedan rizik zbog nestalnosti prosečne mesečne zarade na koju utiču brojne okolnosti kolika će da bude iz meseca u mesec i onda dolazimo u situaciju da pravimo potpuno negativnu selekciju prema korisnicima usluga, što u svakom slučaju nije dobro. U toj situaciji, neravnomerno a i neprimereno opterećujemo sve njih.
Upravo zbog toga, apelujem i na resorno ministarstvo, na resorni odbor da shodno odredbama Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije predloži stavi amandman kojim će se otkloniti jedna po meni nepravična pozicija, naročito vlasnika lokala sa velikom površinom, vlasnika prostora koji su u funkciji diskoteka, noćnih barova, a ja mislim tu na prostore preko 300 metara kvadratnih, gde oni imaju jedan benefit. U predlogu kako je sada ovde definisano, faktički se oni stavljaju u jedan povoljniji položaj, jer su manje opterećeni u odnosu na vlasnike prostora čija je površina znatno manja.
Potpuno ću se usaglasiti sa uvaženim ministrom Obradovićem da se takav amandman može prihvatiti i ja apelujem na resorni odbor da taj amandman u tom smislu bude definisan i shodno Poslovniku predložen.
U svemu ostalom, sve što je definisano ovim zakonom, u svakom slučaju zaslužuje bezrezervnu podršku i onako kako je to rečeno od strane mojih prethodnika, kolega iz SPS, i to je razlog zbog čega će ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima biti podržan. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Uvaženi predsedavajući, ministre Obradoviću, DS neće moći da podrži ovaj zakon, ukoliko se ne usvoje amandmani koji su suštinske prirode, a koje je podnela poslanička grupa DS.
Kada je 1930. godine počeo da se primenjuje Zakon o zaštiti autorskih prava, prvi takve vrste, dakle, pre sto godina, među šabačkim kafedžijama je nastala velika pometnja. Pravih dvorana gotovo da i nije bilo, pa se muziciralo u restoranima. Zato su vlasnici dobili upozorenje da bez odobrenja autora, tj. autorske agencije, ne mogu da izvode pozorišne i muzičke predstave.
Sopstvenici lokala, koji bi dozvolili besplatno ili uz naknadu u svome lokalu priređivanje predstava, a bez odobrenja ove agencije ili autora, kažnjavali su se novčano od 500 do 10 hiljada dinara ili kaznom zatvora od sedam dana do dva meseca.
Dozvole za rad izdavao je sekretar Udruženja za zaštitu autorskih prava, čije je sedište za to vreme bilo, jedino logično, u Narodnoj gostionici. Ne zna se od koga je Šabačka narodna knjižnica 1936. godine tražila odobrenje za svoj veliki koncert Ludviga Van Betovena, ali ga je ipak priredila i to na najvišem nivou. Ovo su bili prvi oblici zaštite autorskog prava, pre ravno 100 godina, u Šapcu, jednoj maloj varošici, autori su uživali zaštitu svojih autorskih prava.
U kojoj fazi smo mi danas, sto godina posle? Problem našeg društava jeste u činjenici, što su moje kolege pominjale, da se intelektualna svojina ne doživljava kao apsolutno pravo, već se često zahtevi za njenu zaštitu doživljavaju kao hir stvaraoca autorskih i srodnih prava.
Zahtev za zaštitom autorskog prava, pronalazaštvo, stvaranje drugih intelektualnih tvorevina, nisu ravnopravni sa drugim oblicima svojine, sa vlasništvom nad nepokretnosti, vlasništvom nad pokretnim dobrima. Zbog toga je, između ostalog naše društvo danas, na ovom nivou ekonomskog razvoja, zbog toga što intelektualna svojina nije zaštićena na pravi način, i to jeste ono što želim na početku da istaknem.
Prethodna Vlada sa zakonom iz 2009. i 2011. godine o autorskim i srodnim pravima, napravila je ozbiljan iskorak u zaštiti autorskih prava, kako bi sve grupe autora, kako individualni stvaraoci autorskih prava, tako preko kolektivnih organizacija za zaštitu autorskih prava, ta svoja prava zaista mogli i da zaštite. U tom slučaju, u tom delu, nema nikakvog spora. To je zakon koji je dobar ali koji ima svojih nedostataka. Kada sam pisao o toj temi, više sam ukazivao na nedostatke tog zakona, malo ću se kasnije osvrnuti na to, pre svega na određenu vrstu zloupotreba monopolskog položaja organizacija za kolektivnu zaštitu autorskih prava, ali o tome nešto kasnije.
Međutim, za ovu vladu, za sadašnjeg ministra Obradovića, kojeg izuzetno cenim, i o ovoj temi smo više puta razgovarali na Odboru za nauku i obrazovanje, jeste da primeni postojeći zakon. Zašto? Zato što krađa autorskih prava ili zloupotreba autorskih prava na našem prostoru, u našoj zemlji tada, govorim podatke koji su rađeni još za vreme zajednice SCG, su pokazali da SCG tada, preko 90% prometa vlasništva nad autorskim pravima ostvaruje se na crnom tržištu.
Istraživanja su takođe pokazala, da je to iznos veći nego što se ostvari na tržištu droga. Dakle, nominalno veći iznos piraterije u odnosu na crno tržište narkotika. Zbog toga je to istraživanje Internacionalne alijanse za zaštitu prava intelektualne svojine, SCG tada stavljena na specijalnu listu, što je značilo da je naša država obavezna, pošto je u samom svetskom vrhu po raširenosti piraterije i kršenja prava intelektualne svojine, bila obavezna da sprovede određene aktivnosti, one su bile date u sedam mera koje je naša država bila dužna da sprovede. Dobar deo tih mera je normativno sproveden, donošenjem Zakona o zaštiti autorskih prava i intelektualne svojine.
Međutim, postavlja se pitanje, da li ovaj zakon o izmenama i dopunama ovog zakona ide ka sprovođenju tih direktiva, da bi sprečila piraterija, ili pak, ugrožava određena intelektualna prava.
Kada su u pitanju monopoli, koji nisu sporni po pitanju kolektivnih organizacija, koje štite autorska prava, oni nisu sporni, ni po odluci našeg Ustavnog suda. Dakle, monopoli postoje. Po stavovima evropskih institucija, monopoli kolektivnih organizacija postoje, ali je sporna njihova zloupotreba. Dakle, samim uspostavljanjem da neka organizacija za zaštitu autorskih prava ima pravo da štiti intelektualnu svojinu, njoj se daje monopol za zaštitu autorskih prava.
Citiraću u tom smislu, odluku Ustavnog suda, koji je rekao da član 84. Ustava Republike Srbije, zabranjuje zloupotrebu monopola, ali ne i monopol kao takav. U obrazloženju ovog stava, sud ističe da Zakonom o autorskim i srodnim pravima, koji je bio predmet kontrole Ustavnog suda, sprečava zloupotrebu tako što ovlašćuje državu da kontroliše da li kolektivna organizacija ispunjava uslove za dobijanje dozvole za rad, da oduzme kolektivnoj organizaciji dozvolu za rad, kao i da vrši nadzor nad radom organizacije, a nosiocima prava je ostavljena mogućnost da svoja prava ostvaruju individualno. U tom smislu, jeste uloga države da kontroliše kolektivne organizacije za zaštitu autorskih prava, i to nije sporno.
Međutim, sporno je da li je ovim zakonom prekoračena ta dobra mera kontrole države, jer je sada država propisala cene. Dakle, država je ušla u ono u šta je ušla sa Zakonom o rokovima plaćanja, recimo, o kome smo juče raspravljali, kada je ona ušla u jedno regulisanje obligacionih odnosa, propisujući rokove plaćanja komercijalnim subjektima. Ovde država prelazi granicu, koju je dao Ustav da kontroliše rad kolektivnih organizacija za zaštitu autorskih prava. Postavljam pitanje, da li prelazi? To je pitanje za vas i za naše, odnosno vaše evropske partnere koji se bave ovom problematikom.
Čak, u prilog tome što je bio stav Ustavnog suda, jeste i stav Evropskog parlamenta, koji je u svojoj rezoluciji o komunitatarnom okviru organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava izneo stav, da kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, prirodno vodi ka stvaranju faktičkog monopola na tržištu.
Dakle, to nije sporno i ne sporimo vam da kontrolišete da se taj monopol ne zloupotrebi.
Međutim, ono što jeste problem je činjenica da uvodite dvojnost ili višestruko zastupanje individualnih prava putem kolektivnih organizacija po pojedinim autorskim pravima. To niko ne radi u svetu, sem SAD, koji imaju poseban sistem zaštite autorskih prava. Dakle, ni jedna evropska država ne predviđa zaštitu kolektivnih autorskih prava preko dve i više organizacija. Dakle, samo jedna organizacija štiti autorska prava, dok država ima mogućnost da vrši kontrolu da li ona to radi tako što zloupotrebljava monopol. U tom smislu jeste ozbiljna rezerva koju su stavile moje kolege, pre svega koleginica Mojović, da davanje mogućnosti da više organizacija štiti jedno kolektivno pravo i naplaćuje naknade stvara ozbiljan problem kako će to funkcionisati, pogotovo što tako nešto u svetu ne postoji, sem u SAD, koji imaju dugu tradiciju i način dogovaranja davaoca i korisnika kolektivnih prava.
Ono što je svakako ozbiljan problem u zaštiti kolektivnih prava jeste činjenica da mi kada govorimo o zaštiti autorskih prava u suštini govorimo o zaštiti autora mučkih dela i svih onih koji su vezani za muziku, pa govorimo o muzičkom dinaru i sličnim stvarima. Gde su stvaraoci naučnih dela, udžbenika, naučnih radova, prevoda, književnih dela? Tu je problem i tu je problem u primeni zakona.
Naime, do neki dan ste na sajtu "Mile transa" mogli da nađete sva književna dela, od Ive Andrića do najnovijih stvaraoca u oblasti poezije i proze, a na nekim drugim sajtovima ste mogli da nađete udžbenike, naučne radove itd. i to nikome nije smetalo.
Gospodine ministre, pošto ste bili ministar i u prethodnoj Vladi i u ovoj novoj Vladi, sada imate ulogu ministra za nauku, pozivam vas, ovo je jedan konstruktivan predlog opozicije, tako bih govorio i tako sam govorio kada smo bili na vlasti, da realizacija ovog zakona nije samo pitanje autora, nego pitanje ekonomskog položaja ove države. Pozivam vas da narednu sednicu Odbora za nauku i obrazovanje posvetite temi zloupotrebe autorskih prava. To je pitanje i inspekcija i policije i privrednog kriminala i svih drugih subjekata koji treba da zaštite intelektualnu svojinu kao svaki drugi oblik autorskog prava.
Ponavljam još jednom, čovek možda ceo svoj radni vek radi na tome da napravi jedno naučno delo, odnosno da napiše jedan udžbenik, kao što ceo život može čovek da gradi kuću. Sada imate mogućnost da to delo neko odnese u fotokopirnicu, iskopira i nikom ništa. Istina, zato je predviđena kazna od jedne do tri godine zatvora, ali se to ne primenjuje.
Recite mi, molim vas, kada dođete na odbor, koliko ste puta razgovarali sa nadležnim ministrima da bi se to sprečilo? Navešću vam primer koji sam ispričao na Odboru za nauku i obrazovanje. Moj stariji kolega sa fakulteta mi je ispričao kada je on objavio udžbenik iz svoje oblasti, da je za to delo od izdavača dobio sredstva sa kojim je kupio "Ladu specijal" i ostalo mu je još nešto da ode na more. Ceo svoj život je uložio da bi napisao tu knjigu. Sada moje kolege ne da ne mogu da kupe "Ladu", nego ne mogu da kupe tu "Ladu" od 30 godina, koja je već za staro gvožđe. Ne samo to, oni moraju da ulože svoja sredstva da bi uopšte izdali knjigu i ta im se sredstva neće nikad povratiti. Ta sredstva ulažu samo zbog neke svoje moralne satisfakcije. Na vama je da zaštite njihova imovinska prava.
Dakle, pitanje kolektivne zaštite muzičara, da tako kolokvijalno kažem, jeste vrlo ozbiljno pitanje, ali oni imaju svoje organizacije i imaju više organizacija i ozbiljan su partner u pregovorima i sa državom i sa korisnicima tih prava. U tom smislu,poslanička grupa i ja štitimo takođe i te autore, ali skrećem pažnju na grupu autora koji nisu zaštićeni, koji još nemaju svoje organizacije, zato što njihov materijalni i drugi položaj im ne dozvoljava čak ni da naprave organizaciju za zaštitu kolektivnih prava, koja mora da ispuni brojne preduslove, i finansijske i materijalne itd, da ima prostorije, da ima stručno lice, da ima određena finansijska sredstva itd. U tom smislu morate pomoći tim organizacijama.
Kada je u pitanju posebna naknada za uvezenu robu, odnosno proizvedenu, koja može da posluži kao predmet zloupotrebe, to je posebna tema. O tome bi mogli posebno da govorimo. Prvo o tome da li je ta visina adekvatna, ko je određuje i kome ta sredstva idu. Dakle, ni jedan kolega koji je izdao naučni rad, knjigu ili bilo kakav drugi naučni rad od koga ova država ima koristi, patent, neće dobiti ni dinara od tog dinara koji se plaća. Zašto? Zato što nemaju svoje organizacije. Ko će te pare dobiti? Dobiće nekoliko organizacija koje se bave zaštitom autorskih prava muzičara, izdavača fonograma itd.
Po pitanju primene ovog zakona na zanatske radnje, tu je praksa u EU vrlo različita. Evropski sudovi su imali pune ruke posla da to pitanje postave na noge. To nije jednostavno pitanje. Ovo o čemu je govorila gospođa Mojović jeste jedno vrlo delikatno pitanje – kome i kada možete naplatiti naknadu za korišćenje autorskih prava?
Evo slučaja SCF protiv Marko del Korso, sudilo je Treće veće Evropskog suda pravde. Presuda je od 15. marta i zauzelo je stav da lica koja imaju pristup fonogramima, tokom posete zubaru ne predstavljaju javnost čije bi postojanje stvaralo obavezu na strani zubara da plaća naknadu. Pojam javnost upućuje na neodređen broj potencijalnih slušalaca i uz to ukazuje na prilično veliki broj lica, pri čemu je broj onih koji su istovremeno prisutni kod zubara veoma ograničen. Iako je sve veći broj pacijenata, činjenica je da s obzirom na to da pacijenti ulaze pojedinačno, oni generalno ne čuju isti fonogram.
Dakle, ovde je Evropski sud pravde bio vrlo detaljan i rekao je da zubar nema neku ekonomsku korist od toga što pušta muziku, jer će oni doći kod zubara i bez te muzike i sa tom muzikom, ako je zubar dobar. Međutim, to pitanje je vrlo delikatno. Treba postaviti pitanje i ekonomske snage tog zubara, o čemu je govorila gospođa Mojović i o delatnosti koju obavljaju i o činjenici da oni imaju veći potencijal da to plate, nego neko ko ima obućarsku radnju.
U tom smislu DS jeste za to da se zaštite mali preduzetnici i da se rasterete, ali u svakom slučaju moraju se svi ovi parametri imati u vidu. I zaštita autora i ekonomski potencijal onih koji pružaju usluge, nisu svi isti. Kada smo neki dan govorili o oslobađanju plaćanja poreza, nije isto osloboditi plaćanja poreza onog ko nije hteo da plati porez, ima imovinu, ima kapital i onog ko nije mogao zbog mera države, zbog ekonomske situacije da plati porez.
Pozivamo vas da još jednom razmotrite sve primedbe strukovnih organizacija, primedbe koje dolaze iz EU, pa i primedbe korisnika usluga autorskih prava. Možda pre svega njih koji su bili u jednom delu možda pogođeni visokim naknadama i naknadama koje su plaćali na nekoliko računa i nisu ni znali zašta ide jedan a zašta drugi. Možemo razumeti brigu o tim ljudima i ugostiteljima, međutim nije isto da li neko ima hotel sa pet zvezdica i 500 kvadrata ugostiteljskog prostora i nekog ko ima 60 kvadrata, recimo, pečenjare. To su sasvim dva različita pojma i trebalo je napraviti dodatne gradacije.
Nisam protiv toga da država uredi neke osnovne parametre, ali sam bez pogovora protiv toga da država ulazi u obligacione odnose između davaoca i korisnika autorskog prava, već da pomogne osnaživanje korisnika autorskih prava da se organizuju i da mogu biti ozbiljan partner u pregovorima autorskih organizacija.
U tom smislu DS, još jednom ponavljam, ne može glasati za ovakav zakon, već uz činjenicu da se uvaže vrlo korisni amandmani i primedbe svih ovih faktora. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Predrag Marković. Izvolite.

U pitanju jedna pozitivna rečenica za rad ovog parlamenta. To je pogrešno tumačenje koje podržavam.
Podržavam gospodina Veselinovića što je u primeru onoga našta se zakon ne odnosi, a trebalo bi, dao netačan podatak o sajtu na kome se nalaze plagirana književna dela koja su dostupna svima. Ovo je dobar primer da navodite netačno, da ne biste omogućavali da se upućuju zbog onoga što izgovore poslanici, da upućujemo korisnike u dalje kršenje prava. Hvala najlepše, gospodine Veselinoviću.

Saglasno članu 27. i 87. Poslovnika Narodne skupštine, određujem redovnu pauzu od jednog sata i sa radom nastavljamo u 15,45 časova.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović Plavšić.