Poštovani predsedniče, gospodine ministre, da me i gospodo narodni poslanici, mi smo danas po hitnom postupku u subotu, dobili četiri zakona iz oblasti pravosuđa.
Ubeđivanja svih koji su pravdali razloge zašto to danas radimo, ovako na brzinu, bez ozbiljne mogućnosti da amandmanima utičemo na ove zakonske predloge i da ih popravimo, odgovor je bio da se to radi kako bi se borba protiv kriminala i korupcije učinile efikasnim.
U tom smislu, svi poslanici su pravom očekivali da će ministar u onome što je uredno pročitao kao obrazloženje, koje smo između ostalog i mi dobili, pa smo mogli i sami da pročitamo, i zato smo očekivali da dobijemo nešto više od tog obrazloženja, očekivali smo da dobijemo odgovore na pitanje, šta se ovim konkretnim izmenama postiže u stvaranju institucionalnih mehanizama za organizovanu borbu države protiv svakog oblika kriminala i korupcije?
Uvek je, kada je u pitanju borba protiv kriminala uvek se postavlja pitanje – da li zakon sve stavlja u jedan položaj? Dakle, da nije prethodni zakon nekog stavljao u povoljniji položaj, pa je sada neophodno da ovim izmenama zakona, izjednačimo svakoga pred zakonom, kako niko ne bi izmakao pravdi?
Iz svih ovih predloženih izmena zakona, mi ne vidimo odgovor na to pitanje. Dakle, nema ni jedne izmene zakona za koju bi se moglo reći da je ispravljena greška u prethodnom zakonu i time omogućeno da ono što je bila privilegija nekih, a što je bila sudbina nekih drugih da odgovaraju pred zakonom, da se to otklanja, što nama daje za pravo da verujemo, da su zakoni koji su doneti u prethodnom periodu, u tom smislu bili nedvosmisleno jasni i da je svako odgovarao jednako pred zakonom.
Druga stvar koja je takođe presudno važna, kada je borba protiv kriminala i korupcije, koja je sada prepuna, dakle korupcija je sada glavna tema, imam utisak da svi oblici kriminala polako prestaju da bivaju važni i da je korupcija samo ta protiv koje treba da se borimo, da je način da se država bori protiv toga, između ostalog i da pooštravanjem kaznene politike, adekvatno kažnjava počinioce krivičnih dela s jedne strane, a sa druge strane, da time odvraća svakog mogućeg potencijalnog počinioca krivičnog dela.
Ako pogledamo Krivični zakonik, onda ćemo videti da se odredbe, koje se tiču kaznene politike, zapravo idu na ruku počiniocima krivičnih dela, da se sve kazne smanjuju, da stvaraju uslovi da se kazne otpisuju i počiniocima najtežih krivičnih dela i tada se zaista postavlja opravdano pitanje – šta je smisao ovih izmena?
Dakle, mi možemo da sada napravimo, bilo bi logično da je Vlada, odnosno ministarstvo, napravilo čak nekakvu simulaciju, kojom bi nam pokazala, kako će primena ovih odredbi da se odnosi na najteža krivična dela i na počinioce najtežih krivičnih dela, jer bismo mi tada mogli da vidimo da li i u kojoj meri ovaj zakon, zapravo kažnjava na najstrožiji mogući način počinioci teških krivičnih dela.
Svako društvo se bori protiv kriminala, tako što kažnjava počinioce. Svako društvo se bori protiv povratnika, tako što primerenim kaznama za počinioce, odvraća svakog ko je već jednom počinio krivično delo i onog ko bi eventualno to ubuduće činio.
Dakle, ako pogledamo ovaj zakon, onda ćemo videti da u članu 4. ovog zakona se predviđa obaveza suda da nakon izdržane dve trećine kazne, izrekne uslovni otpust. Obaveza suda, u odnosu na prethodno rešenje, u kome je sud mogao da procenjujući mnoge okolnosti, izrekne otpust. Sada sud po automatizmu izriče uslovni otpust, nakon dve trećine kazne. Šta to konkretno znači? Ako simuliramo na konkretne slučajeve, onda to ovako ispada: ako uzmemo primer Sretena Jocića, on će odslužiti kaznu od sedam i po godina zatvora, jer se na njega primenjuje i obavezni uslovni otpust, ali i amnestija. Na taj način se potpuno derogira svaki smisao kažnjavanja najtežih krivičnih dela.
Bez obzira što je ministar pričao kako zakoni nemaju ime i prezime, ministarstvo mora da vodi računa, odnosno vladajuća većina mora da vodi računa o tome kada donosi zakone, kakve posledice taj zakon zaista ima po ono što je pravo, a na neki način i pravda?
Po ovom zakonu, ako se ovaj zakon usvoji ovakav kakav je sada, počinioci ubistva Brisa Tatona, koji su prvobitno bili osuđeni na kaznu od 30 godina, pa im je ona preinačena na 15 godina, biće pušteni nakon 10 godina, itd. Mogli bismo mnoge počinioce najtežih krivičnih dela, kada ih stavimo u primenu ovog zakona, da vidimo da je on zapravo pisan u njihovu korist. Dakle, izgleda kao da su njihovi advokati napisali ovaj zakon, jer ovaj zakon ide u prilog njihovim branjenicima.
Dakle, treba napomenuti još nešto. Ova odredba odnosi se, takođe, i na, bez obzira na to da li će kasnije biti izmena, sve koji će od primene ovog zakona i ubuduće na koje će biti primenjen ovaj zakon. Tako isto Miroslav Mišković, ako bude osuđen, sud će obavezno doneti rešenje o otpustu nakon izvršenja kazne od dve trećine izrečene kazne.
Dakle, ovim zakonom se potpuno relativizuje uslovni otpust. Dakle, nemoguće je da se ustavni otpust nameće kao obavezan nakon isteka kazne. Sud mora da procenjuje u kojim slučajevima može i treba to da uradi, a ne da se to radi po automatizmu.
U članu 7. stav 1. Predloga zakona predviđeno je da se briše stav 2. člana 57. Krivičnog zakonika. To je brisanje postojeće zabrane ublažavanja kazne za određena krivična dela. Ovim zakonom predviđeno je da će se, nakon usvajanja ovog zakona, ublažiti kazna za krivična dela otmice, silovanja, obljube nad nemoćnim licima, nedozvoljenog prelaska državne granice, krijumčarenje ljudi, trgovine ljudima, obljube nad detetom, neovlašćene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga. Dakle, prethodni zakon je isključivao mogućnost da se ublažava kazna za ova najteža krivična dela. Ovim zakonom bismo opet mogli da izvučemo iz sudskih arhiva imena i lica na koje će se ovo odnositi, pa da vidite da tu ima silovatelja koji su povratnici nekoliko puta, da ima zlostavljača dece koji su unesrećili čitave porodice i da će im, po ovom vašem predlogu zakona, moći biti ublažena kazna zatvora.
Dakle, možda sva ova krivična dela nisu iste težine. Ako ste hteli da napravite nekakvu distinkciju u odnosu na to koja krivična dela obavezno moraju da budu izuzeta iz mogućnosti ublažavanja kazne, onda ste to morali da uradite, a ne jednim potezom da izbrišete sva krivična dela na koje se ne odnosi ublažavanje kazne.
Ovaj zakon ide na ruku okrivljenima, odnosno opet ovo izgleda kao dokaz da su ovaj zakon pisali advokati koji brane svoje štićenike. Oni su, moram reći, uradili odličan posao. Ovaj zakon je fantastičan sa stanovišta svakog advokata koji brani najteža krivična dela.
Ovim zakonom se takođe predviđa ukidanje krivičnog dela komentarisanja sudskih propisa. Mogla bih da pozdravim to, s obzirom na to da najviši državni funkcioneri, počev od potpredsednika Vlade i prvog potpredsednika Vlade, najčešće komentariše krivična dela, pa sada izgleda da se ovo ukida da ne bi on morao da odgovara po ovom zakonu do sada. Dakle, sada može da komentariše sudske procese do mile volje, da najavljuje hapšenja, da određuje presude pre nego što je sud odlučio i da za to ne može niko nikog da pozove na odgovornost. Pretpostavljam da je ovaj član zakona menjan upravo iz takvih ili sličnih razloga.
U članu 13. predviđeno je brisanje stava 3. člana 138. Krivičnog zakonika, kojim se predviđa da je kvalifikovani oblik krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti ukoliko je oštećeni predsednik Republike, narodni poslanik, predsednik Vlade, itd. nosioci javnih funkcija, između ostalog i novinari. Dakle, predlažete da se briše kvalifikovani oblik krivičnog dela i sada se postavlja pitanje ko ima koristi od ovoga? Da li imaju građani koristi od toga kada zabranjene organizacije prete sudijama Vrhovnog suda? Da li imaju građani koristi od toga kada se preti novinarima i medijima i oni koji prete ostaju nekažnjeni? Da li koristi imaju od toga pripadnici nevladinih organizacija kojima se preti smrću i ostaju nekažnjeni? Dakle, ovim ste učinili uslugu zabranjenim organizacijama, svim ekstremnim organizacijama, ali to možda ne čudi pre svega zbog činjenice da ste i sami stajali na čelu protesta tih organizacija. Dakle, možda razumemo vašu motivaciju da se ovakav član nađe u predlogu ovog zakona, jer očigledno smatrate da organizacije, koje izriču najteže pretnje nosiocima državnih funkcija, ne trebaju krivično da odgovaraju. To je nešto što možemo da kažemo da je vraćanje unazad, da je anticivilizacijski, da je promašaj i da je zaštita onih koji narušavaju ne samo ustavni poredak, nego i elementarna ljudska prava drugih i mogu za to da ostanu potpuno nekažnjeni.
Naravno da u ovom zakonu ima i dobrih rešenja, jer mnogo dobra rešenja preneta su iz teksta zakona koji je pripremila još prethodna vlada. Kada gledamo koliko tih rešenja ima, onda shvatamo da je to veliki procenat tih rešenja. Po tome, mi bismo možda mogli da podržimo zakon, ali zbog ovoga o čemu sam sada govorila, mislim da niko ko je odgovaran i niko ko zaista želi da se bori protiv kriminala i korupcije ne može da podrži ove zakone koji na ovaj način zapravo izbijaju institucijama iz ruku mogućnost da se efikasno bore protiv kriminala i korupcije.
Dakle, priča o tome da ovi zakoni jesu po ubrzanoj proceduri, na prečac, po hitnom postupku, bez mogućnosti da se na njih adekvatno odgovori, poslat je ovde da bi se omogućila efikasnija borba protiv kriminala i korupcije, zapravo nije tačna. Ovde jedino možemo da zaključimo da advokati počinilaca najtežih krivičnih dela najviše dobijaju, pa samim tim i počinioci krivičnih dela. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, prvo ću naglasiti da ću vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik, podeliti u dva dela. Neka ostane i za kasnije malo.
Dakle, SNS će podržati sva četiri zakona koja su danas ušla u proceduru i koja je predložilo Ministarstvo pravde. Mislim da su i građani iz ove dosadašnje diskusije videli da su to zakoni za koje čak i opozicija nema oštre kritike. Naravno, ima dosta dobrih amandmana. Siguran sam da će neki od tih amandmana biti pažljivo razmotreni od strane ministarstva, pa zašto i da ne usvojimo.
U pitanju su četiri zakona koja će zaista pomoći u borbi protiv korupcije, četiri zakona koja će pomoći u reformi katastrofalnog pravosuđa koje je ova vlast nasledila od bivšeg režima i četiri zakona koja će definitivno približiti Srbiju EU.
Ako pogledamo parcijalno, jedan po jedan zakon, prvo moramo naglasiti da odlaganje primene Zakonika o krivičnom postupku nije za vijek i vijekova, u pitanju je odlaganje do oktobra sledeće godine.
Svi mi pravnici naročito smo uvek spremni da kritikujemo Zakonik o krivičnom postupku, spremni smo da kritikujemo rešenja koja se u njemu nalaze. Mogli bi verovatno danima da diskutujemo o razlozima za pritvor i mogli bismo da diskutujemo o tome da tužilačka istraga ima ove ili one mane, ali kada god su pravnici dobili pitanje naročito advokati, sudije i tužioci, koji u praksi primenjuju Zakonik o krivičnom postupku, kada god su dobili pitanje kako da se izmeni Zakonik o krivičnom postupku, onda je na snagu stupalo ono narodno – dva pravnika, pet mišljenja. Iz tog razloga mislim da nikako ne stoje kritike da predloženo odlaganje zakona nije korak napred. Daleko od toga, to je veliki napredak. Možemo videti i sa sajta Ministarstva pravde da je Radna grupa za izradu novog Zakonika o krivičnom postupku formirana, da tu radnu grupu čine najugledniji profesori, najuglednije sudije, da ima i advokata, da ima tužioca, znači, svi oni koji u praksi primenjuju Zakonik o krivičnom postupku.
Ministarstvo pravde je uvelo jednu praksu koju davno nismo videli, a to je da se na crti zakona periodično šalju i strukovnim organizacijama i advokatskim komorama. Pouzdano znam da je veliki broj advokata slalo svoja mišljenja. Dakle, postoji jedna javna rasprava i sigurni smo da će ta javna rasprava vrlo skoro rezultatirati jednim kvalitetnim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, koji će ući u Skupštinu Srbije, a posle toga biće potrebno i neko vreme da se edukuju tužioci, da se edukuju advokati, da se edukuju svi oni koji učestvuju u krivičnom postupku.
Sa druge strane, činjenica da je u proceduru po hitnom postupku moralo da uđe izmene i dopune Zakona o tužiocima odnosno Zakon o sudijama, je isključiva krivica i tu se moram složiti sa mnogim govornicima pre mene, Visokog saveta sudstva, isključiva krivica ljudi koji su sedeli u tom savetu sudstva. Sklonimo po strani one časne koji su na vreme napustili Visoki savet sudstva, sklonimo po strani one članove Visokog sudstva koji su u međuvremenu podneli ostavku ili bili najureni, pa čak i hapšeni, da bi na taj način bili od strane bivšeg režima naterani da napuste Visoki savet sudstva.
Naravno, u ovom momentu ustavno posmatrano nema druge mogućnosti nego da se prosto sve sudije, svi tužioci koji su izabrani prvi put reizaberu. Ne postoje pravilnici, ne postoje kriterijumi za njihovu ocenu, sve te pravilnike, sve te kriterijume treba da donese Visoki savet sudstva. Sada kada podvučemo crtu možemo u suštini da zahvalimo, otvoreno da kažem, Nati Mesarović. Ona nije donela, ona je na čelu Visokog saveta sudstva, protiv nje se vodi postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti njenog izbora. Upravo takvi ljudi su najviše i ovo ponavljam i potpisujem, radio sam gde sam radio, najviše doprineli katastrofi srpskog pravosuđa koje Ministarstvo pravde rešava onako kako može i kako mora.
Rokovi predviđeni Ustavom ističu, isteći će 31. decembra i nemamo druge kao Narodna skupština nego da usvojimo ove izmene i dopune zakona koje je predložilo Ministarstvo pravde, a da prepustimo Ustavnom sudu da kaže šta je to na prvom mestu Nata Mesarović kao predsednica VSS učinila u katastrofi reforme pravosuđa. Mislim da oko toga neće biti diskusije i da će ovaj zakon biti jednoglasno prihvaćen.
Mislim da će se uvažene koleginice i kolege složiti da kada je u pitanju ZKP da damo još malo vremena javnim raspravama, hvala bogu da imamo javne rasprave, nismo ih imali do nedavno i dobro je da se diskutuje a znate šta narod kaže – dva pravnika, pet mišljenja. Nikad nije lako utvrditi šta je najbolje rešenje.
Što se tiče Krivičnog zakona, definitivno je veliki korak napred i veliko popravljanje postojećeg Krivičnog zakona. Ne slažem se sa nekim komentarima koje smo čuli, da ne valja parcijalno rešavati, opet, i u ovom slučaju, imali smo jednu stručnu radnu grupu, imali smo javne rasprave, imali smo stav EU. Vidimo da je dosta debate izazvalo pitanje ukidanja krivičnog dela klevete. Moraću da iskažem svoj stav i stav poslaničke grupe SNS da klevetu treba ukinuti kao krivično delo, ne samo zbog Evrope, ne samo zato što je to evropska tradicija, već i zbog nas samih. Zašto?
Sa jedne strane, videli smo i sami da kleveta vrlo često ograničava novinare da rade svoj posao. Videli smo i to smo čuli i od strukovnih udruženja novinara da zbog klevete je ustavno pravo građana da budu informisani, bilo ugroženo. Nije tačno da ukidanjem klevete prestaje pravna zaštita, čast i ugled. Nemojmo zaboraviti da uvreda ostaje kao krivično delo, ostaje kao krivično delo nezakonito iznošenje ličnih prilika. Nemojmo zaboraviti da čitav niz krivičnih dela koje štite maloletnike a prvenstveno mislim na porodice ljudi koji su oklevetani i dalje postoji u našem pravnom sistemu. Ljudi koji smatraju da su oklevetani će kao u Americi moći da se obrate sudu i da traže naknadu materijalne i nematerijalne štete. Možemo apelovati i ovo je dobra prilika, na sudove da danas-sutra takve sporove sude što brže, da bi ostalo zaštićeno ljudsko dostojanstvo i čast i ugled.
Sa druge strane, zašto smo toliko protiv novčane odgovornosti za klevetu? Krivično delo klevete podrazumeva isključivo novčane kazne. Dakle, ne mislim da se nešto strašno dešava ako ukinemo klevetu. Smatram da će i dalje ostati mogućnost za zaštitu časti i ugleda i da će to biti veliki korak u našem evropskom putu, a opet, dobili smo jako dobre komentare od svih, GREK-a i nadležnih evropskih institucija. Sa druge strane, ponavljam, zaštita postoji, a naročito postoji ona zaštita koja je na zapadu najnormalnija, a to je novčana zaštita. Ako vas neko kleveće, tužite ga, uzmite mu milione, blokirajte mu imovinu, pa da vidimo kako će to u praksi izgledati.
Moramo podržati smanjenje limita za krivično delo sitne krađe. Sa 15 hiljada dinara Ministarstvo pravde je spustilo na 10 hiljada. Iskoristiću priliku da ministra obavestim da je došlo čak tri amandmana do sada od različitih poslaničkih grupa, ne bih se iznenadio da bude i više amandmana, da svi nekako konsenzusom dođemo dotle da bi trebalo smanjiti na pet hiljada. Verujem da ako to bude usvojeno, imaćemo jedan opšti konsenzus u Narodnoj skupštini.
Što se tiče ukidanja krivičnog dela nedozvoljenog javnog komentarisanja sudskih postupaka, za koje smo imali priliku da čujemo da se to uvodi zbog toga da bi najveći borci protiv korupcije u ovom momentu mogli da komentarišu sudske presude na televiziji, dame i gospodo narodni poslanici, da objasnimo javnosti. To nije tačno. U ovom momentu, od ukidanja krivičnog dela iz člana 336a. najviše koristi će imati Nata Mesarović, jer sam lično podigao deset krivičnih prijava protiv nje, jer je ona komentarisala presude u predmetima gde sam bio branilac. Dajem primer…
(Predsednik: Molim vas, gospodine Cvijan, pošto u Poslovniku stoji da ne možemo iznositi elemente iz privatnog života drugih lica, ovo ne spada u delokrug rada. Ne bih voleo da napravimo prekršaj.)
Malo pre su isto neka imena bila pominjana, pa niste reagovali, ali, u redu.
(Predsednik: Nemamo ništa protiv pominjanja imena. Ako pominjete ime u sklopu obavljanja profesionalne funkcije i kritike rada, to apsolutno imate pravo. Samo sam želeo da neko ne bi izneo nešto iz privatnih odnosa.)
To stanje je bilo i pre predizborne kampanje, bio je deo političkog rada, ali, u redu. Prihvatam vašu kritiku i izvinjavam se još jednom.
Dakle, javnost ima pravo da zna, naročito u vreme borbe protiv korupcije, šta se dešava u određenim predmetima pred sudovima. Vidimo i sami da je danas najnormalnije da advokati iznesu svoj stav, tužilac iznese svoj stav, analitičari svoj stav, sve je to sasvim u redu.
Ukidanje krivičnog dela nedozvoljenog javnog komentarisanja sudskih presuda, a uzgred i to krivično delo je bilo vrlo čudno definisano i teško za primenu, neće ništa ukinuti, ništa smanjiti prava ljudi koji su okrivljeni.
Moram da naglasim jednu drugu stvar koju bi trebalo objasniti i kolegama koji nisu pravnici i javnosti. Postoji jedno drugo krivično delo iz istog poglavlja Krivičnog zakonika, a to je povreda tajnosti postupka. To krivično delo nastavlja da važi. To je član 337. Krivičnog zakona i ko god bude u medijima iznosio tajne podatke iz krivičnih postupaka koji se vode, a svi podaci iz postupaka koji se vode pred specijalnim sudom su tajni, to će biti i ostati krivično delo.
Što se tiče drugih kvaliteta samog Krivičnog zakona koji je predložen, pridružiću se komentarima svih narodnih poslanika da uvođenje mržnje kao jedne vrste obavezujuće, otežavajuće okolnosti, ako se mržnja kao motiv i element krivičnog dela nedvosmisleno utvrdi, da to jeste otežavajuća okolnost i to je veliki napredak. Veliki napredak je i tu ću morati da iskažem neslaganje sa nekim mojim prethodnicima, to je činjenica da je uvedeno da će sada biti uslovnog otpusta posle odslužene dve trećine kazne za sve ljude koji ispunjavaju uslove.
Hajde još jednom da objasnimo građanima. Iz zatvora će biti pušteni samo oni koji se dobro vladaju, kao i u vojsci. Ko god je služio vojsku seća se da smo svi čekali zadnjih mesec dana da ako smo se dobro vladali, bili bi pušteni. Tako i sada. Sud je taj koji ocenjuje na osnovu dokumentacije koju dobije, na osnovu programa resocijalizacije, na osnovu svih drugih elemenata da li je neko zaslužio da dobije tu čuvenu jednu trećinu.
Što se tiče zloupotrebe službenog položaja, opet smo ispunili evropske zahteve, uslove iz evropskih direktiva. Čuo sam pojedine narodne poslanike da kritikuju postojeća rešenja iz novog zakona. Kao advokat, reći ću iskreno da te kritike nisam razumeo. Lično mislim da je zakon odlično napisan, da je odlično predložen. Jedino što ćemo sačekati je da vidimo na osnovu amandmana da li nešto i od toga treba prihvatiti.
Moram da naglasim, zloupotreba službenog položaja u nekoj formulaciji postoji i u zemljama EU, samo se ne zove tako. Postoji neka vrsta zloupotrebe ovlašćenog lica, odnosno odgovornog lica. S te strane, ovaj zakon je u potpunosti u skladu sa evropskim standardima.
Konačno, da se osvrnemo i na rešenja da se mogućnost ublažavanja kazni ispod minimuma odredi za sva krivična dela. Potpuno sam ubeđen da je svako drugo rešenje neustavno. Moram citirati ono što smo više puta ponavljali – zakoni nemaju ime, zakoni se primenjuju danas na jedna imena, sutra na neka druga, prekosutra na neka treća. Dakle, zakon nema ime i mora da važi jednako za sve. U tom kontekstu, teško je prihvatiti da pravila o nekom ublažavanju ispod minimuma mogu da važe za jedne a ne mogu da važe za druge.
Sigurno je to dovodilo do čitavog niza nepravičnosti, nepravednosti u našim postupcima i sam sam toga bio svedok.
U svakom slučaju, znam da je došlo dosta amandmana i to izuzetno kvalitetnih amandmana. Siguran sam da ćemo te amandmane sa ministrom pažljivo proučiti. Sigurno će mnogi biti prihvaćeni. Ali, nezavisno od toga, ono što je opšta ocena je da su ovi zakoni izuzetno kvalitetni. Oni zakoni koji su iznuđeni su takvi kakvi jesu, ali za to nije svakako kriv ministar Selaković i njegov tim. Za to je kriva situacija koju je nasledio od nekih prethodnih faktora koji su se bavili pravosuđem. U danu za glasanje očekujem da će jednom ozbiljnom većinom ovi zakoni biti usvojeni. Hvala.

Hvala.
Prva prijavljena za reč je narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, o ovom zakonu ću govoriti ne kao pravnik, ne kao advokat, jer nisam ni jedno ni drugo, ali iz dubokog uverenja da građani Srbije takođe imaju prava da znaju o čemu govori ovaj zakon, šta se u njemu menja, šta je u njemu dobro, a šta u njemu možda nije dobro.
Uverena sam da svaki sistem ne treba da uređuje sam sebe, pa tako kada donosimo zakone u oblasti zdravstva, ne treba da se pitaju samo lekari, kada donosimo zakone u oblasti školstva, ne treba da se pitaju samo profesori, jer centar sistema jeste učenik, jeste pacijent. U ovom slučaju, to je građanin.
Zbog toga želim kao građanka da govorim o ovom zakonu, o njegovim dobrim i lošim stranama. Svakako je dobro što se ovaj zakon sada donosi, ne samo zato što se on usklađuje sa evropskom praksom i normama, ne samo zato što se usklađuje sa zahtevima Saveta Evrope ili GRECO, nego zato što je to zakon koji je neophodan da bi pravna sigurnost u našoj zemlji bila podignuta na viši nivo. Verujem da je to njegov osnovni kvalitet, verujem da je ono što je dobro za građane i što je dobro za Srbiju ono što treba građanima naše zemlje.
U tom smislu, ovaj zakon doživljavam kao jedan instrument za zadovoljenje pravde i kao možda najvažniji instrument za zadovoljenje pravde. Ono što je dobro u ovom zakonu, to je svakako što se u njemu sada jasno definišu dela koja su vezana za terorizam. To jeste nešto što je globalni problem, a svakako jeste i problem Srbije kao deo sistema u kome svi zajedno učestvujemo.
Takođe, sigurno je dobro i ono što su mnoge kolege pre mene pohvalile, a to je jasnije definisanje zloupotrebe službenog položaja i razdvajanje na odgovorna lica i zloupotrebu službenog položaja, kao i to što će svaka protivpravna korist koju za sebe ili za nekog drugog omogući odgovorno lice biti sankcionisana.
Želim da naglasim još jedan aspekt ovog zakona o kome, čini mi se, kolege nisu puno govorile, a to je činjenica da on sada definiše i krivična dela koja su vezana za azilante. To je problem koji je bio veliki problem Srbije na putu ka EU i to sigurno jeste nešto što će ubrzati ovaj naš put. Mogu da kažem da sam u konsultaciji sa gospođom Grubješić, koja je vodila brojne razgovore u EU vezano za proces pridruživanja, dobila informacije da su naši partneri u EU veoma zadovoljni činjenicom da je ovo delo sada na ovaj način definisano.
Sigurno da su i javne nabavke i zloupotrebe u okviru javnih nabavki nešto što je jako važno i što ovaj zakon na adekvatan način reguliše. Želim posebno da naglasim još jedan aspekt koji je vezan za nedozvoljene polne radnje. Ovoga puta posebno smo izdvojili, to je sada novina u ovom zakonu, kao posebno otežavajuću okolnost nedozvoljene polne radnje koje se vrše nad decom od strane njihovih roditelja, staratelja, profesora, nastavnika ili njima bliskih lica. Ako znamo da je svaka peta devojčica bila zlostavljana tokom svog života, pretrpela neki oblik seksualnog zlostavljanja i da su najčešći izvršioci ovih dela upravo iz njihove neposredne okoline, onda znamo koliko je važno da ovo delo bude posebno kažnjeno i da ono bude posebna otežavajuća okolnost.
Svakako je pohvalno što je zločin iz mržnje takođe posebno sankcionisan, jer to jeste nešto što je za naše društvo još uvek otvoreno pitanje i nešto što postavlja jedan od temelja razvoja našeg društva.
Ima i stvari koje bih zamerila ovom zakonu i o njima ću takođe govoriti, imajući u vidu činjenicu da sam podnela i neke amandmane na njega. Spadam u onu grupu poslanika koji veruju da dekriminalizacija kleveta nije dobra ideja. Kolega su već dosta o tome govorile. Potpuno se pridružujem razlozima koje su oni naveli. Verujem da kleveta nije krivično delo koje je vezano samo za novinarsku profesiju. To je prosto jedno delo koje je vezano za odbranu časti i ugleda svih građana Srbije i želim da naglasim da ni slučajno u ovoj zemlji nisu novinari ti koji najčešće čine klevetu. To imate na svim nivoima, u svim našim sredinama. Snažno verujem da treba zadržati pravo svih građana da odbrane svoju čast i svoj ugled. Oklevetan može biti profesor, nastavnik u nekoj školi, lekar, bilo koji građanin, može ga oklevetati njegov kolega, komšija, bilo ko. Dakle, ovo delo nije delo koje se tiče posebno novinara, te ne vidim razloga da se upravo oni imaju u vidu kada se ovo delo dekriminalizuje.
Želim da kažem da ni na koji način ne doživljavam da je ovo delo upereno protiv novinara, niti da samo političari jesu ti koji su oklevetani. Lično, mnogo češće sam imala situaciju da budem oklevetana od strane kolega političara, nego od strane novinara, tako da verujem da apsolutno treba zadržati pravo svih onih koji žele da svoju čast i ugled brane, da to učine koristeći upravo ovaj instrument Krivičnog zakonika.
Da li možemo zadovoljenje dobiti time što ćemo u parničnom postupku tražiti visoke iznose u novcu od nekog ko je oklevetao našu čast i ugled? Lično ne verujem u to. Verujem da novac nije zadovoljenje. Zaista verujem da je ovo vrednost iza koje treba da stoji celo društvo i da društvo i država na taj način pokazuju šta je ono što je prihvatljivo, a šta je ono što nije prihvatljivo ponašanje. To nije pitanje koje se dešava između dvoje ljudi. To je pitanje jedne od osnovnih vrednosti i čitavo društvo treba jasno da pokaže da ono časti i ugled vrednuje kao temeljnu vrednost ovog društva i svakog pojedinca u njemu.
Podnela sam amandman u koji sam unela, imajući u vidu činjenicu da je obrazloženje dato vezano za novinare, i dodatnu zaštitu novinara, pa ćemo tokom rasprave u pojedinostima imati prilike da o ovome još razgovaramo.
Postoji još jedan stav koji se iz ovog zakona briše, za koji verujem da to nije potrebno, a to je ugrožavanje sigurnosti pretnjom onih lica koji se bave, mogu reći, javnim poslom. Tu se, pre svega, misli na državne funkcionere, na visoke državne funkcionere, misli se i na novinare.
Zaista verujem da je obrazloženje, ako mogu tako da kažem, na neki način podilaženje javnosti. Kao poslanik podržavam snažno ovu Vladu, između ostalog i zbog toga što verujem da je to jedna od retkih vlada koja ima hrabrost da građanima kaže istinu. Duboko sam uverena da je to njena vrednost. Moja podrška ovom aspektu jeste veoma snažna. Ne očekujem od ove vlade da se povlači i podilazi nekim uverenjima koja su pogrešna. Pogrešno je uverenje da visoki državni funkcioneri ne treba da budu više zaštićeni od nekih građana. Zašto? Zato što je njihova izloženost opasnosti znatno veća. Prosto, oni predstavljaju institucije ove države.
Mi živimo u državi u kojoj je ubijen premijer, mi živimo u državi u kojoj je ubijeno nekoliko novinara, mi živimo u državi u kojoj se preti i dan danas visokim državnim funkcionerima i u kojoj se i dalje preti novinarima. Mislim da je to potpuno nedopustivo. Verujem da će svaki građanin biti mnogo sigurniji, ukoliko zna da ne može svako da preti institucijama ove države.
Ukoliko bismo pošli od činjenice koju navodite u obrazloženju, da se na ovaj način diskriminišu građani i da su svi građani potpuno jednaki, i da tako kažem, otišli do nekih krajnjih granica koje nekada mogu ličiti i na demagogiju, onda možemo da postavimo pitanje, prvo – zašto smo ostavili uvredu? Drugo – zašto predsednik Republike i najviši državni funkcioneri imaju prava na obezbeđenje, na pratnju i na sve ono što podrazumeva zaštitu njihove lične sigurnosti, a pre svega bih rekla, sigurnosti ove države?
Apsolutno se zalažem za to da ovo delo bude zadržano i da država vrlo jasno kaže da ne može svako pretnjom da ugrožava sigurnost visokih državnih funkcionera, ali i novinara koji odgovorno i časno rade svoj posao, ukazujući na brojne probleme ovog društva. Sigurna sam da se građani ne bi osećali diskriminisano, naprotiv, uverena sam da je to u njihovom interesu.
Intervenisala sam i u oblasti nedozvoljenih polnih radnji. Kao što sam već rekla, zakon je već predvideo jednu dodatnu otežavajuću okolnost. Međutim, takođe verujem da treba razdvojiti u još jednom aspektu, kada se delo odnosi na decu i maloletna lica, i to će takođe biti predmet intervencije, a odnosi se, u stvari, na najteži oblik izvršavanja ovog dela, kada nastupi smrt usled vršenja nedozvoljenih polnih radnji. Verujem da kada nastupi smrt maloletnog lica, treba predvideti strožu kaznu, i to je nešto što sam unela u amandman.
Takođe se zalažem za to o čemu su mnoge kolege već govorile, a to je da sitna krađa apsolutno treba da bude snižena do niže granice. Ta granica će, kako smo čuli, verovatno biti pet godina. Lično bih imala nulta toleranciju na ovu vrstu krađe i razbojništva, jer ako neko uđe u vašu kuću i odnese bilo šta ili ne odnese ništa, osećaćete se jednako nesigurno kao i da vam je odneo 10.000 ili 15.000 dinara. Mislim da to suštinski nije velika razlika, mislim da je sama činjenica da je narušena vaša privatnost na taj način i da je izvršen napad na vašu imovinu i na vašu privatnost, jeste nešto što treba da bude sankcionisano.
Ono o čemu želim posebno danas da govorim, dame i gospodo, i nije mi lako da o tome govorim, danas je u Leskovcu sahranjen mladi policajac, Miroslav Stamenković. To je dete sa srcem diva. Da li je on svoj život dao zbog šake zlata? Ne. Uverena sam da je on svoj život dao da bi u temelje ovog društva ugradio neke osnovne vrednosti, koje mi po nekad zaboravljamo. To su vrednosti časti i razlike između dobra i zla. To dete je znalo šta je dobro i zato je dalo svoj život.
Šta mi možemo pred tim, osim da pognemo glave. U najdubljem bolu, mogu samo da budem ponosna što sam njegova sugrađanka bila, ali mislim da treba da se postidimo pred tim. Zašto? Zato što možda nismo najjasnije u ovom društvu rekli šta je prihvatljivo, a šta je potpuno neprihvatljivo. Nismo jasno našoj deci rekli šta su uzori, a šta nikako ne smeju da budu uzori. Nismo jasno rekli da je neprihvatljivo tražiti pravdu za nekog Uroša ili nekog Miladina. Gde je pravda za Miroslava Stamenkovića? Pravda za Miroslava Stamenkovića mora biti u tome, da on bude uzor našoj deci, tako što neće sanjati o oružju, nego će sanjati o profesionalnosti, o znanju, o pravdi.
Zato verujem da ovo društvo treba snažno da pošalje poruku da je nošenje i posedovanje oružja nešto što nije prihvatljivo za ovo društvo, pogotovo nedozvoljeno nošenje oružja. Nažalost, imamo decu od 15 godina, koja vitlaju okolo i vi ne znate da li poseduju ili ne poseduju, da li će da izvade oružje ako ste ga popreko pogledali ili ste mu presekli put kolima, ili iz nekog potpuno neznanog razloga. Moramo da im kažemo da je to neprihvatljivo.
Ovaj zakon jeste jedan od načina da im to kažemo. Zato sam podnela amandman kojim želim da budu pooštrene kazne za one koji neovlašćeno nose oružje.
Znam šta ste želeli da postignete i znam da je to bila dobra namera. To je pravnički potpuno prihvatljivo, razdvojiti one koji uopšte nemaju dozvolu za posedovanje oružja i one koji imaju dozvolu za posedovanje oružja, ali nemaju dozvolu za nošenje. Pravo da vam kažem, za te kriminalce koji su ubili Miroslava Stamenkovića, mene savršeno ne interesuje da li su oni imali dozvolu za posedovanje ili nisu imali dozvolu za posedovanje. Oni nisu smeli da imaju oružje kod sebe. Oni nisu smeli da po Vlasotincu trče naoružani i ugrožavaju osnovne vrednosti našeg društva, pre svega, mlade živote. Mislim da je to nedopustivo.
Ne znam koliko ljudi poseduje oružje u ovoj zemlji, ne znam kako su dobili te dozvole i ne znam da li je neko u proteklom periodu, od trenutka kada im je dozvoljeno da nose oružje, možda pre 10 godina do danas, proverio šta se sa njima dešava, zaista, to sve ne znam. Možda jeste. Ali, imajući u vidu kako se olako oružje u ovoj zemlji poteže, sumnjam u to. Ne želim da se naša deca i naši policajci i svi koji se bore za prave vrednosti, suočavaju sa ovim.
Zato želim da im jasno kažemo, i ovo jeste prilika, da je apsolutno neprihvatljivo neovlašćeno nošenje oružja. Snažno se zalažem za to da ne ostavimo rešenje koje će omogućiti samo novčano kažnjavanje onih koji neovlašćeno nose oružje. Njima mora biti zaprećeno zatvorom, i to jeste jedan vid prevencije.
Da li ćemo rešiti problem? Nećemo rešiti problem na taj način, ali ćemo poslati snažnu poruku, a problem ćemo svi zajedno kao društvo rešavati drugačijim modelima, jednom snažnom kampanjom protiv oružja, koje celo društvo mora da vodi – i školstvo, Ministarstvo omladine i svi drugi, jer to je problem za čitavo društvo. Moramo da kažemo našoj deci ono što smo mi nekada znali, a to je, da parafraziram Ljubivoja Ršumovića – domovina se brani lepotom, i čašću, i znanjem i lepim vaspitanjem. To su naše vrednosti. Oružje ne, to nije naša vrednost i to ne može da bude naša vrednost.
Ministre, molim vas da podržite ovakvo rešenje. Uz znak, neću to reći, ali uz znak podrške svemu ovome o čemu sam govorila. Hvala.

Narodni poslanik Elmir Elfić. Izvolite.

Dame i gospodo, uvažene kolege poslanici, poštovani ministre, Vlada je dostavila Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.
Ne znam da li ste informisani, ali postoji građanska inicijativa koju je naša koalicija podržala, a tiče se člana 210, odnosno za izmenu člana 210. gde imamo situaciju da je, u stvari, od nadležnog ministarstva predviđena izmena, jer se reč "15" menja rečju "10".
Zapravo, ovom izmenom menja se prag definisanja onoga što potpada pod sitnom krađom, utajom, prevarom. Tako da bi član 210, odnosno stav 2. glasio da se pod krađom, utajom, prevarom smatra se sitnom ako je vrednost ukradene ili utajene stvari, odnosno šteta prouzrokovana prevarom ne prelazi iznos od 10.000 dinara, a učinilac je izašao sa tim da pribavi malu imovinsku korist, odnosno da prouzrokuje malu štetu.
U potpunosti se slažem sa koleginicom da ovde nije stvar samo načinjene štete i pribavljene koristi od strane onih koji to čine, već stvaranja jedne nesigurnost i učestalosti ovih pojava, pogotovo u seoskim područjima. Tamo ti lopovi, koji se bave ovom aktivnošću, nemilosrdno upadaju u posede, pa čak i domove naših građana.
Istina je da je u praksi ovaj član Krivičnog zakonima pokazao svoju slabost i u određenom smislu stvorio zakonsku toleranciju koja ohrabruje izvršioce ovih prekršajnih dela. Mislim da samo licitiranje, da li će taj prag biti 15.000 dinara, 10.000 dinara ili 5.000 dinara, neće rešiti one probleme koji se u praksi dešavaju, odnosno koji se dešavaju na terenu.
U istom članu 210. stav 1. se kaže da ko učini sitnu krađu, utaju ili prevaru kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. U stavu 3. se kaže da će se gonjenje vršiti prema privatnoj tužbi.
Po meni je ova kazna u potpunosti primerena za ona lica koja prvi put čine prekršaj ovakve vrste i smatram da lica koja su više puta izvršila ovakvo delo ili čin trebaju biti gonjenja krivično.
Ono što stvara veliki problem na terenu jeste to što se procedura ne pokreće po automatizmu od strane policije, na osnovu službene dužnosti, nakon uvida u prekršaj i pravljenja zapisnika, a ne kao što je do sada bio slučaj, a kako je i sada predloženo, prema privatnoj tužbi.
Potpuno mi je jasno da se ovim članom zakona želi izbeći pretrpavanje sudova predmetima. Znači, prihvatljivo mi je, ali rešenje treba tražiti u dobrim modelima i modalitetima, kao što je to učinjeno u EU gde se određuju posebne prekršajne sudije koje po hitnom postupku i kratkim procedurama rešavaju ove sporove. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, hteo bih na početku da iznesem konstataciju i ubeđenje koje Romska partija, kao deo poslaničkog kluba SNS, deli da je izuzetno bitno da je novo ministarstvo i da vi na čelu tog ministarstva ste počeli odmah, u najranijoj fazi, da promišljate i predlažete rešenja u pravcu koji treba da otkloni sve negativnosti koje su nam ostale i sve loše stvari iz prošlosti.
U tom smislu, ne bih se puno zadržavao oko svega onoga što je dobro, nego bih pokušao, zajedno sa vama, nekoliko ideja da razmotrimo u ovom delu i da vidimo da li možemo da učinimo neke pomake unapred.
Prvo se odnosi na to da je izuzetno dobro da se prihvati, sačekaću…
(Predsednik: Nastavite. Ministar pažljivo prati.)
Ovo je vrlo bitno i hteo bih da mi pomognete.
Sigurno je dobro to što ste prihvatili evropsku tendenciju da se ceni, kao otežavajuća okolnost pri izricanju kazne, činjenica da je delo učinjeno iz mržnje. Međutim, ako pogledamo i izanaliziramo kako je napisan član, onda se postavlja pitanje da sem onoga što ste definisali u tom članu, što je nesporno, znači da je osnova rasa, veroispovest, nacionalna, etnička pripadnost, polna itd, da ne navodim sve. Čini mi se da ostaje jedan segment o kojem bi možda mogli zajedno da razmislimo i da ga unesemo. O tom segmentu nailazimo u nekim dokumentima međunarodnih organizacija koje se bave ljudskim i manjinskim pravima.
To je pitanje kulture, odnosno jezika, kao elementa koji čini karakteristiku određene grupe, odnosno pripadnika određene grupe. U diskusijama sa predstavnicima Evropskog parlamenta postavio sam pitanje – koja je razlika između jezika i pripadnosti nekoj partijskoj organizaciji? Za razliku od pripadnika partijske organizacije koju vi možete da menjate svakog dana, kada govorimo o jeziku, jezik je isto kao i vera, kao i neki drugi element, nešto što nosite sa sobom i što prihvatate u trenutku rođenja u porodici. Neki dokumenti OEBS govore i o tome.
Mogu da podelim zajedno sa vama, ako hoćete tu informaciju, na šta se odnosi to. Uzmimo primer, ukoliko neko ode na groblje i ispiše grafite na sve spomenike na kojima su imena ispisana ćirilicom. Da li je to učinjeno zbog mržnje? Činjenica jeste da motiv jeste mržnja.
Zamolio bih da zajedno razmislimo. Mene je posebno podstaklo na to čitanje jednog priručnika OEBS u kome sam pronašao, znači jezik. Da li sada možemo da odemo šire od toga ili ne. Uložio sam jedan amandman. Pogledajte vi, pa da pomognete da zajedno to svedemo na određenu razumnu meru. Po meni je nesporno da je jezik nešto što treba da bude, u svakom slučaju, ovde sadržano kao karakteristika koja može da bude motiv za primenu ove otežavajuće okolnosti o kojoj govorite.
Druga stvar je vezana za ovaj momenat, hoću da kažem da nije sigurno dovoljno da se učini u zakonu koji se definiše u Krivičnom zakoniku, nego moramo, nadam se da se tu slažete, da učinimo određene druge korake. To se naročito odnosi na određene korake u edukaciji policije, jer je policija jedan od tih organa, kao i tužilaštva, kao i sudovi da mogu u nekim novim uslovima da prepoznaju, da istraže i da jasno definišu te motive. Ukoliko to ne budemo učinili, plašim se da ćemo ovo da imamo u zakonu kao nešto što je definisano, a da ono neće da se primenjuje u presudama.
Toliko bih u ovom delu, za sada, eventualno posle o amandmanima kada budemo govorili, pa da vidimo vaš stav i da formulišemo i nađemo zajedničko moguće rešenje.
Prvo da kažem oko ovih 15.000 kao minimum. Slažem se sa predstavnicima SVM da to treba smanjiti. Reći ću vrlo konkretno zašto i zašto je bitno da to kažem kao predstavnik Romske zajednice. Imamo ozbiljne probleme na severu Subotice gde upravo te sitne krađe kao posledicu imaju formiranje civilnih straža, a da to neke organizacije zloupotrebljavaju i da tu postoji mogućnost da dođe do eskalacije, odnosno da dođe do određenih problema. Ukoliko bi snizili to i ukoliko budemo glasali, ja kao predstavnik Romske partije u okviru SNS, dajemo jasan signal građanima da mi jesmo da se osude oni koji to rade. Sa druge strane, nismo za to da se to zloupotrebljava, pa da se navodno radi toga organizuju određene straže koje imaju sasvim drugačiju pozadinu.
Tema koja je vezana za pitanje azila. Apsolutno jeste u pravu i slažemo se sa vama da to treba da se definiše. Sigurno da će to dati jedan značajan doprinos u našem nastojanju da se približimo EU. Međutim, postoji jedna dilema. Malo sam razgovarao sa pravnicima, sa tužiocima i sa sudijama, oni to iz različitih uglova gledaju, kako kome odgovara.
Osnovno pitanje gde bi možda mogli da pronađemo rešenje i da to malo preciznije definišemo jeste sledeće. Da li onaj ko vrši transport, odnosno ko organizuje prevoz određenih lica do neke evropske zemlje, ne znajući da to lice hoće da traži azil, a i to lice samo nije svesno da je on lažni azilant u odnosu na ovo o čemu mi govorimo, pa se onda datog trenutka definiše da je on lažni azilant, da li taj čovek koji vrši prevoz treba krivično da odgovara? Ovde se kaže ovako: "da vrši ili organizuje". Znači, možda samo u tom smislu. Ukoliko ministar da obrazloženje da je to tako, pa sutra u sudskoj praksi zaista se bude cenilo vaše objašnjenje koje ste ovde dali, onda je to sasvim dovoljno. Međutim, ukoliko i vi budete smatrali da tu treba jasno definisati da taj ko vrši prevoz, da taj ko učestvuje, on mora da bude svestan toga da zaista pomaže nekome ko to čini, ukoliko je po vama to dovoljno dobro definisano, onda je dovoljno da damo takvu poruku ovde sa javne rasprave, kako se ne bi to kasnije tumačilo na ovakav ili onakav način. Po meni to stoji kao što jeste u zakonu, ali samo iznosim neke komentare ljudi koji gledaju to iz različitih uglova.
Završio bih sa onom konstatacijom koju sam rekao na početku, da je izuzetno dobro što vi u jednom postupku, što u jednom procesu rešavate ovako značajna pitanja, što ostavljate prostor za razgovor i za dogovor u tom pravcu i da je to jedini način da izađemo iz duboke krize. Jedino na taj način možemo zaista da gradimo jednu pravnu državu, a svaki drugi pristup u stvari nije dobar. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.