Reč ima ministarka Mihajlović. Izvolite.

Moram da priznam da mi nije baš jasno zašto se ovako značajan akt toliko želi spustiti sa višeg nivoa, kao što je odluka Vlade, na niži nivo  kao odluka jednog ministarstva.
Reći ću vam, isto tako, kada se donosi odluka na predlog resornog ministarstva, recimo, životne sredine, onda na tu odluku da bi Vlada donela odluku, postoje mišljenja srodnih ministarstava koja moraju da daju svoje mišljenje, recimo energetika, saobraćaj. Na kraju krajeva, tu je i zakonodavstvo značajno i evropske integracije. Tako da je, po meni to mnogo bolje, da više ministarstva da mišljenje i da onda na kraju Vlada da tu ključnu, konačnu odluku.
Naravno, svaki ministar ne mora i ne treba da zna, ali postoje srodna ministarstva, jednako važna. Ovom prilikom u Vladi je energetika i životna sredina zajedno, ali ne mora da znači da će u sledećoj biti tako. Energetika je srodna, takođe daje svoj stav vezano za emisije. Tu je kao što sam rekla i zdravstvo i saobraćaj, poljoprivreda itd.
To je jedan od razloga zašto smo stavili – Vlada. Naravno, još jednom ponavljam, na predloge resornog ministarstva.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Hvala gospodine predsedniče.
Gospođo ministarko, dopada mi se vaš stav, da više očiju vidi više i bolje stvar, ali onda bih to pravilo očekivala i od ostalih ministara. Dešava se da samo ovo naše ministarstvo, uslovno naše ministarstvo, traži konsenzuse, a sva ostala ministarstva jako dobro drže stvar u svojim rukama i jako dobro znaju o čemu pričaju.
Ako ministarstvo pripremi sve ovo i ako postoji saradnja između ministarstava, to je zajedničko telo i Vlada je zajedničko telo, i ja karikiram namerno, zato što želim da kažem da dolazimo do toga, vi ste potpuno stručni, imate stručno ministarstvo, tražim od vas da preuzmete odgovornost, a mi ćemo to pratiti.
Zaista mislim da je mesto zaštiti životne sredine da se negde konačno pojavljuje ministar zaštite životne sredine, kao osoba, kao titula, kao bilo ko, prosto da je vidljiv. To želimo i zbog toga su naši amandmani stalno išli u istom pravcu, kao i naša diskusija. Mi iz opozicije imamo poverenje da to možete da preuzmete, pa preuzmite.

Reč ima ministarka Mihajlović.

Moram da kažem da i svi drugi ministri imaju obavezu da svaku svoju odluku sprovedu kroz Vladu. Zato što iskustvo pokazuje nešto drugo, daću vam primer energetike.
Ministri su potpisivali razna dokumenta, memorandume itd, to nikada nije prošlo kroz Vladu i nikada nije krenulo ni u realizaciju. Moj stav je drugačiji, bez obzira što neko kaže da mi je energetika draža, to nije tačno, ali svaku odluku iz oblasti energetike, pogotovo kada su važne stvari u pitanju, kada su infrastrukturni projekti u pitanju itd. mislim da je životna sredina jednako važna i možda čak i važnija. Mislim da treba da dobije i konačni pečat same Vlade. To je jedan od razloga kako ja to vidim, kako vidimo mi u Vladi. Možda grešimo, vrlo brzo će se to pokazati, da li je to bilo efikasno ili nije. Radićemo kao za Fond za zaštitu životne sredine, radimo analizu, pa gledamo gde smo sve u problemu.

Hvala.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Karić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić.

Zahvaljujem.
Poštovana ministarka, koleginice i kolege, ovim amandmanom na član 52. smo predložili da sertifikate iz stava 1. dodeljuje sertifikaciona ustanova, institucija ili telo koje svojim propisom određuje Vlada. Mi ovde mislimo da opet, kao i u prethodnim amandmanima, ne diskreditujemo ili ne isključujemo Vladu iz uređenja nekih propisa, ali jednostavno, zna se za šta služe sertifikaciona tela i ako postoji procedura po kojoj oni dodeljuju sertifikate, ne vidimo zašto bi Vlada učestvovala u svemu i u dobijanju i u oduzimanju i u obnavljanju sertifikata itd.
Slažemo se da Vlada mora da propiše određenim propisom ili uredbom uslove, minimalne zahteve i postupak, ali mislimo da bi trebalo da postoji sertifikaciona kuća. U Srbiji ih danas ima dve ili tri ili možda četiri. Nije to toliko važno. Ali, postoje na nivou EU veoma uvažene kuće u kojima može da se sertifikuje nešto, bilo kakav proizvod. Mi ovde sada govorimo o konkretnoj stvari u domenu zaštite vazduha. Ali ovako, ako Vlada može da daje i oduzima sertifikate, ako neće to da bude pregruba reč, čini mi se da to malo liči na biznis koji Vlada hoće da kontroliše, a za tim nema potrebe, jer postoje kuće koje se time bave. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 7. amandman sa ispravkom zajedno su podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković i Donka Banović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodni poslanik Donka Banović. Izvolite.

Članom 7. se uvodi novi član koji dolazi posle člana 52. postojećeg zakona. To je novi član 52a. Opet se kroz ovaj novi član stvara pravni osnov za donošenje još jednog podzakonskog akta. Mi inače pozdravljamo namere Ministarstva da sva ona podzakonska akta koja je davno trebalo doneti, mislim da su bili rokovi do 2011. godine za nekih pet, da to u ovom mandatu uradi.
Ovim predlogom zakona takođe ima puno podzakonskih akata koje treba doneti. Ovde u članu 52a se govori o sertifikaciji zaposlenih u sektorima koji koriste supstance koje oštećuju ozonski omotač i flurovane gasove sa efektom staklene bašte. Dakle, tu su regulisani uslovi i minimalni zahtevi, postupak za dobijanje, oduzimanje ili obnavljanje sertifikata, odnosno dozvole ili licence zaposlenog da rukuje ovim materijama.
Neko reče da u Srbiji ima mnogo rashladnih uređaja, mnogo sistema za klimatizaciju, da ima mnogo sistema za zaštitu od požara, tako da je veoma važno u pogledu opasnosti supstanci kojima ti ljudi rukuju, da se ta sertifikacija obavlja valjano i kvalitetno.
Zato mi smatramo opet da pored Vlade u donošenju i ove uredbe treba da učestvuje ministarstvo koje je nadležno za poslove zaštite životne sredine.