Hvala. Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da usvajanje ove dve konvencije jeste zgodna prilika da se razgovara i o radu i o zapošljavanju. Želim pre svega kao neko ko se bavio profesionalno time, naime bio sam direktor Nacionalne službe za zapošljavanje i državni sekretar, da  kažem nekoliko reči o poslovima zapošljavanja, o ulozi privatnih agencija, ulozi Nacionalne službe za zapošljavanje, o tržištu rada i o nekim ključnim parametrima koji se tiču ove problematike.
Uvek je sporan broj nezaposlenih lica i uvek se vodi polemika oko toga koliko je zapravo nezaposlenih lica u Srbiji. Ta cifra se kreće oko milion nezvanično a zapravo nije tako. Čak mislim da je mnogo manje važno koliko je stvarno nezaposlenih lica u Srbiji i koliko zapravo ljudi radi u Srbiji.
Zvaničan podatak Nacionalne službe za zapošljavanje koje evidentira ona lica koja se prijavljuju njoj, kaže da je u ovom trenutku na njenoj evidenciji 761.000 nezaposlenih lica od kojih svi oni ne traže posao, ali velika većina da. Mnogo je tu onih koji se prijave da bi ostvarili neko drugo pravo iz oblasti socijalne zaštite ili nešto šta je uslovljeno statusom nezaposlenog lica, a da zapravo ne traže.
Jedini pravi podatak o broju nezaposlenih daje tzv. anketa o radnoj snazi koju radi Republički zavod za statistiku, i po pravilu ova cifra je daleko manja od broja nezaposlenih koje je evidentira Nacionalna služba i ona se kreće negde između 550 i 600.000 ljudi.
Pošto sam već napomenuo da je daleko, po mom mišljenju, važnije ko u Srbiji radi, to se uvek drži nekako po strani i ja ću malo veći akcenat staviti na to da i na taj način pokažem šta je, između ostalog, i dodatni problem tržišta rada u Srbiji.
Dakle, u ovom trenutku u Srbiji radi negde, ovo su grube cifre nisu precizne, oko 2,3 miliona ljudi, s tim što negde preko oko milion i 650 hiljada ljudi su oni na čije se zarade plaćaju porezi i doprinosi, odnosno obračunavaju.
Dakle, postoji jedna razlika značajna koja se naravno može objasniti zbog čega je to tako, a kada se uđe u strukturu onih koji rade u Srbiji videće se da je to zapravo jedan od ključnih problema u našoj zemlji.
Ko u Srbiji radi? Za platu kod privatnih poslodavaca radi svega negde oko 850.000 ljudi i zapravo ovo je ono što je poželjno na tržištu rada, ova cifra treba da bude što je moguće veća.
Nažalost, ona nije zavidna, praktično tih 850.000 ljudi na neki način izdržava čitavu populaciju i sve ono što zovemo državom, socijalom i svim ostalim. Oko 600.000 ljudi radi u javnom sektoru i državnoj administraciji, to je takođe gruba cifra ali je vrlo približna. Oko pola miliona radi direktno ili indirektno u poljoprivredi ili kao vlasnici domaćinstva ili kao pomažući članovi i negde prema procenama između 300 i pola miliona ljudi radi u sivoj i crnoj zoni, neki od njih privremene poslove, neki u kontinuitetu i imamo negde oko 300.000 preduzetnika.
Dakle, ono što je ključni problem tržišta rada u Srbiji jeste ta struktura onih koji rade. Imamo isuviše veliki broj zaposlenih u javnom sektoru i to je ono što opterećuje poslodavce, privatni sektor pravi ozbiljne probleme na tržištu rada jer, ako imate situaciju da je javni sektor na tržištu rada daleko atraktivniji, što je očigledno, masa nezaposlenih ljudi više teži da se zaposli u javnom sektoru, nego u privatnom. Prosečne zarade u javnom sektoru su za 20% više nego u privatnom sektoru. To sve otežava da se promeni ova nepovoljna struktura u kojoj svega oko 850.000 ljudi radi za platu kod privatnih poslodavaca.
Postavlja se jedno pitanje kako da uvećamo broj onih koji rade u Srbiji? Možda postoje jednostavni odgovori, ali ne postoje jednostavna rešenja. Najlakše je reći, to je politička fraza, treba otvarati radna mesta.
Postoji jedan paradoks i to je jedan od problema, zvuči neverovatno, ali je istinito. Ukoliko bi Srbija uspela da u toku sutrašnjeg dana otvori pola miliona radnih mesta, zaposlilo bi se svega 150.000 ljudi. Ukoliko bi se kojim čudom u Srbiji otvorilo pola miliona radnih mesta, koliko ima nezaposlenih, nešto više od toga, mi ne bismo uspeli da popunimo ta radna mesta, popunili bismo svega oko 150.000 ljudi i tu leži još jedan ozbiljan problem tržišta rada u Srbiji, a to je, gospodine Čikiriz je o tome govorio, ta neusaglašenost, potreba na tržištu rada za radnom snagom i onoga sa čime raspolaže naša radna snaga, odnosno nezaposlena lica.
Šta to zapravo znači? Zvuči vam neverovatno, morali bismo da uvezemo 350.000 radnika u takvoj jednoj hipotetičkoj situaciji.
To nije realno i to se neće desiti, ali je to pokazatelj da mi ozbiljno moramo da se vratimo unazad i da vidimo šta je sa našim obrazovnim sistemom, kakve on kadrove produkuje i kako da prevaziđemo taj jaz između potreba tržišta rada i onoga što imamo kao rezultat u obrazovanju.
Svi smo svesni toga da imamo ozbiljnih problema i u finansiranju obrazovanja i da je nedovoljno izdvajanja ispod 1%, bar za visoko obrazovanje i da tu nije nimalo lako rešavati te probleme. Kada pogledamo strukturu nezaposlenih, imamo ozbiljne probleme. Neko je spomenuo da je 200.000 mladih ljudi na evidenciji i to je tačno. Stopa nezaposlenosti je dvostruko veća u odnosu na ostali deo populacije, više od 45% mladih ljudi je nezaposleno, ali postoji još jedan podatak koji potkrepljuje ono što sam maločas govorio, više od 50.000 mladih ljudi na evidenciji Nacionalne službe je funkcionalno nepismena.
Prosto neverovatno, ili ima samo osnovnu školu ili nema nikakvo obrazovanje, niti bilo kakvu kvalifikaciju.
Ne bih sada o starosnoj strukturi, pola je pola, nešto je više žena, čini mi se 53% na evidenciji Nacionalne službe i ono što se dešava na tržištu rada koje nije statično kao što se stiče utisak, jer vi u periodu od četiri ili pet godina imate konstantan broj nezaposlenih lica na evidenciji Nacionalne službe i kreće se oko 750.000 ljudi, zvučaće vam neverovatno, ali imali smo 913.000, 2006. godine koja se smatra prosperitetnom.
Hoću da kažem, taj pokazatelj ne mora puno da nam govori. Šta je ono što je loše? Loše je što ljudi gube posao u Srbiji, njih je, i to je tačan podatak, negde oko 400.000 u prethodnom periodu, od kako je nastupila ekonomska kriza, vrlo teško moglo da se vrate na tržište rada, pa se i dešava takva paradoksalna situacija da je taj broj na evidenciji uvek isti, oko 750.000, a na drugoj strani imate ljude koji gube posao.
Ti ljudi koji gube posao se ne vraćaju na evidenciji, već neki ili odlaze u penziju ili odlaze sa tržišta rada, zbog toga što nisu u poziciji da traže posao, niti imaju šansu na samom tržištu rada, ili zbog godina ili kvalifikacija i čitavog niza drugih razloga. Ta situacija jeste vrlo kompleksna i kada se radi o zapošljavanju i o toj problematici, čini mi se da je potrebno da se tu svaka politizacija skloni u stranu.
Ovo je zaista najveći problem Srbije u ovom trenutku i njemu treba pristupiti ozbiljno bez pretenzija, da bilo ko koga optužuje zašto je to tako. Postoji čitav niz objektivnih razloga, ali postoje, naravno, veoma subjektivni razlozi, veoma velika odgovornost svih Vlada koje su bile u Srbiji, počev, evo, da kažemo 5. oktobra do danas. Naravno, ekonomska kriza je odigrala značajnu ulogu, ne samo u Srbiji već u čitavom svetu. U ovom trenutku, u svetu je više od 55 miliona nezaposlenih ljudi. Gotovo da se udvostručila stopa nezaposlenosti u svim zemljama Evrope, u nekim i više nego dvostruko. Taj rashod kod nas nije mogao da bude tako dramatičan, jer smo mi inače imali veliki broj nezaposlenih ljudi.
Dakle, tržište rada je dinamično. U svet rada ulaze i izlaze ljudi, od prilike kao u super – marketu, ne radi se o jednim te istim ljudima. Sada inače nisam planirao baš da se javim ni kao šef poslaničke grupe, ali me je prethodna diskusija naterala na neki način na to. Želim da kažem nešto i o Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Ima nesrećno ime i zbog tog nesrećnog imena ljudi često mešaju neke bitne stvari. Nacionalna služba nikada nikoga nije zaposlila, niti će zaposliti osim onih koji rade u samoj nacionalnoj službi. To pogrešno shvatanje, delimično iz neznanja, neobaveštenosti ili zbog samog imena, navodi ljude na takve zaključke, da kažu – pa koga su oni zaposlili? Ja kažem odmah – nikada nikoga, niti će.
Znači, ljude u Srbiji i svuda u svetu zapošljavaju poslodavci. Nacionalna služba posreduje u tom zapošljavanju i ja mogu sa ponosom da kažem da je ta nacionalna služba jedna od najboljih institucija u ovoj zemlji, ne iz razloga što sam ja radio u njoj. Još pre toga, i od 2000. godine na ovamo ona ima jednu konstantnu u kvalitetu i razvoju i mogu da vam kažem da ima i na međunarodnom planu ozbiljnih pohvala za svoj rad, prilično je uređena.
Istine radi, izneću vam podatak da se preko Nacionalne službe zapošljavanja svake godine zaposli između 50 i 70 hiljada ljudi, uz direktno posredovanje te iste nacionalne službe. Nažalost, mnogo veći broj ljudi gubi posao, pa taj efekat nije onakav bi se očekivao. Pred sobom imam i zvanični podatak koji kaže da je u 2012. godini, evo piše, zapošljavanje sa evidencije Nacionalne službe 205 hiljada ljudi, pa bi to nekome zvučalo neverovatno, da je toliko zaposlila Nacionalna služba. Nije, jer se ovde broje i oni ugovori koji se obnavljaju na tri meseca, na šest meseci, pa bi onda taj podatak bio nekorektan. Ono što je posledica direktnog zapošljavanja i posredovanja Nacionalne službe, jeste cifra između 50 i 70 hiljada u zavisnosti od godine do godine, što nije zaista malo.
Što se tiče troškova i rashoda Nacionalne službe, i tu moram da kažem da cifra kada vi kažete - 30 milijardi ili više, zvuči zaista impresivno, ali kada se vidi struktura, radi se zapravo o novčanoj naknadi koja je, čini mi se 80 ili 90% te sume, nešto što su aktivne mere zapošljavanja, čini mi se da je na nivou oko pet milijardi. Naravno, svaka institucija, pa i Nacionalna služba mora da ima troškove koji se tiču održavanja svih sistema, pa i fotokopir aparata i automobila, i svega ostalog. Zaista ne ulazim u to da li su ti rashodi iznad nečeg što je prosek manji ili veći, ali su nužni i neophodni.
Kada neko kaže da Nacionalna služba za zapošljavanje, koja zaista definitivno mora da promeni ime, ne radi dobro svoj posao i kada neko okrivljuje Nacionalnu službu zašto se ljudi ne zapošljavaju, to vam je isto kao kada biste okrivili babice što se u Srbiji ne rađaju deca. Dakle, tu su pomešane stvari. Nisu babice krive, nego se zna ko je odgovoran za tako nešto.
Što se tiče broja zaposlenih u Nacionalnoj službi, jedna je od retkih institucija, sticajem okolnosti to znam, koja je smanjila broj zaposlenih. U momentu kada sam preuzeo Nacionalnu službu bilo je tačno 2.340 zaposlenih, u trenutku kada sam izašao iz nje bilo je 1.980. Dakle, Nacionalna služba je smanjila broj nezaposlenih. Prema tom parametru kada uporedite, a to se gleda i to je za međunarodna poređenja, 750 hiljada nezaposlenih na dve hiljade zaposlenih u Nacionalnoj službi, to je više od, čini mi se, tri i po hiljade nezaposlenih lica po jednom zaposlenom. To je daleko ispod i evropskog proseka i nečeg što tu službu čini optimalno efikasnom.
Znači, standard u Evropi od 800 do 1.200 nezaposlenih maksimalno po jednom. Dakle, ta Nacionalna služba bi morala da ima bar trostruko više ljudi da bi bila na nekom evropskom nivou. To nije realno, to nije ni moguće, pa u tom smislu ne insistiram, ali kažem da je broj nezaposlenih smanjen.
Takođe, mogu da kažem da sam i kao direktor poreske uprave zatekao 8.200 ljudi kada sam došao 2004. godine. Kada sam napustio poresku upravu, broj je bio 6.800. Dakle, i ta institucija se smanjila za 15% što se tiče broja zaposlenih. Dakle, dao sam i lični doprinos smanjenju administracije i broja zaposlenih u javnim službama. Čini mi se da ne postoji ni jedna služba osim ove dve, možda grešim, koja je tako dramatično smanjila broj nezaposlenih.
Na kraju, želim da kažem šta je zapravo rešenje. Ono nije kratkoročno rešenje za nezaposlenost, jeste pre svega izmena odnosa prema radu, naravno koja podrazumeva i promene u Zakonu o radu, da idu u pravcu liberalnijeg zakonodavstva. Dakle, nama treba jedan liberalniji Zakon o radu, fleksibilniji u smislu lakšeg otpuštanja i lakšeg zapošljavanja ljudi. Sve zemlje koje imaju liberalno radno zakonodavstvo, imaju niže stope nezaposlenosti.
Nama treba ozbiljna promena obrazovnog sistema i ozbiljna reforma koja bi mogla da odgovori na ove paradokse i na ova nepoklapanja na tržištu rada. Čini mi se da ova vlada i sve buduće vlade moraju najozbiljnije da shvate da bez dobrog obrazovnog sistema, bez prognoza na tržištu rada, koje su takođe jedna od funkcija koja je u razvoju, i to je dobro što se razvija u Nacionalnoj službi, mi ne možemo da prevazilazimo. Potreban nam je poslovni ambijent, privlačenja investitora i sve ono o čemu pričaju investitori i šta nam sugerišu partneri iz Evrope.
Dakle, čitava Vlada i čitavo društvo mora da radi u tom pravcu da stvorimo preduslove da se otvore radna mesta i samo tako ćemo učiniti i ovu službu još efikasnijom i naravno, rešiti probleme hiljada, stotina hiljada, onih koji danas u Srbiji čekaju posao. Hvala.

Hvala.
Reč ima gospođa Milica Vojić Marković, vi verovatno želite repliku na izlaganje, mada vas nije prozvao lično. Izvolite.

Hvala.
Govorio je o onome što sam ja govorila. Čovek se slaže da je to tako i rekao.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bez želje da pravimo zlu krv, ali moram da odgovorim na ono što je rečeno.
Mogu da razumem da kao bivši direktor Službe o kojoj smo govorili i on i ja, on želi da istakne svoj doprinos radu te službe i da kaže da je ta služba takva kako ju je on opisao. To mogu da razumem, mada to nikad ne bih radila.
Hajde da odgovorim na ono što je gospodin Ilić rekao da sam rekla. Naravno, Služba se zove Nacionalna služba za zapošljavanje. Ona asistira ili posreduje, ili kako god hoćete, ali ja sam govorila delove iz izveštaja o tome koliko je novca potrošeno. Nisam izmislila podatak od 30 milijardi dinara. On je toliki kakav jeste, a pri tom sam i iz izveštaja Nacionalne službe izvadila podatak gde oni kažu da su uz njihovu asistenciju toliko i toliko ljudi, 50 hiljada, pa 25 hiljada ljudi našlo zaposlenje.
Naravno, porediti Nacionalnu službu za zapošljavanje sa babicama je stvar ukusa i neću uopšte o tome da raspravljam, ali bih isto tako volela da znam ko je kriv, ko je odgovoran, prvo, zato što građani očekuju od Nacionalne službe za zapošljavanje da posreduje pri zapošljavanju. To ne dobijaju. To su građani nama ovde dolazili, tražeći od poslanika da ih zapošljavaju, tražeći od svih koji mogu da ih zapošljavaju, jer očigledno služba koja to treba da radi, ne radi.
Dalje, šta je još rečeno? Naravno, ni jednog trenutka nisam optužila Službu da je ona kriva zato što toliko i toliko ljudi nezaposleno. Takođe volela bih da dobijem odgovor na to a ko je kriv, ko je taj ko je odgovoran zato što toliko ljudi ne može da pronađe zaposlenje? To je ogroman problem i neko mora da odgovori na to pitanje – ko je kriv?
Nacionalna služba za zapošljavanje jeste ogromna služba sa jako trapavim imenom i sa zaduženjem koje je dobila od države, odnosno nadležnošću da radi, asistira pri zapošljavanju, između ostalih stvari, da radi edukaciju ljudi ili slične stvari. To sve stoji. Ako imate ogromne troškove s jedne strane, a služba je velika, razgranata…
(Predsedavajući: Vreme, gospođo Vojić Marković.)
Hvala.
Drugim rečima, ja sam samo rekla da ona mora da promeni način rada.

Narodni poslanik Vladimir Ilić, replika. Izvolite.

Drago mi je da ste ipak prihvatili jednu sugestiju. Više se ne izražavate na način da Nacionalna služba treba nekog da zaposli, nego da asistira u zapošljavanju i to i jeste poenta.
Nacionalna služba može da bude odgovorna samo u slučaju ukoliko poslodavcu ne obezbedi traženu adekvatnu radnu snagu i nekad se desi da je to objektivno nemoguće, kao što će možda i biti slučaj ukoliko se neke od investicija koje se najavljuju, posebno u visokim tehnologijama, npr. ako bi neko tražio astronauta, to navodim kao primer, u Srbiji teško da bi ga našao. Tu ne može da bude odgovorna ni sama Nacionalna služba.
Želim da kažem, ako već pitate ko je odgovoran, a ne bih voleo da diskusija ide u pravcu odgovornosti, naravno da je Vlada Republike Srbije, i ova, i prethodna, i sve one unazad, najodgovornija jer ona zapravo kreira politiku koja treba da kreira radna mesta. Nacionalna služba je tu samo jedan servis koji zapravo, kao što sam i rekao, asistira u tom poslu.
Tvrdim vam i uveravam vas da nisam se ni na koji način hvalio svojim doprinosom. Vrlo kratko sam bio u toj službi. Rekao sam da se ta služba kao jedan retko dobar primer, praktično od 2000. godine do danas razvija u jednom dobrom pravcu, u jedan moderan servis. Naravno da ima slabosti i ona, ali u poređenju sa okruženjem, sa javnim službama za zapošljavanje u okruženju, napreduje daleko brže.
Nikakvo neumesno poređenje nije kada sam spominjao babice. Rekao sam – ako neko okrivljuje Nacionalnu službu što ne zapošljava ljude, to vam je isto kao kada biste krivili babice što se ne rađaju deca. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Izvinuću se kolegi ukoliko nisam dovoljno precizno upotrebila reč ili sam je možda u razgovoru više puta izgovorila, zapravo, da li asistirate pri zaposlenju. Efekat svega toga je zaposlenje. Ako sam možda povredila njegova osećanja pri tome što Služba voli da asistira, evo predlažem da se promeni ime Službe, da se zove služba za asistiranje pri zaposlenju. Ona se zove Nacionalna služba za zapošljavanje. Dakle, iz imena možete da zaključite šta ona radi. To je tako trebalo da bude.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, gospodo poslanici, drago mi je što se danas pred nama ovde u parlamentu nalazi predlog dve konvencije koje su, kako se iz dosadašnje rasprave u parlamentu vidi, veoma važne za oblast rada i koje su samom svojom pojavom ovde izazvale veliku pažnju i određenu raspravu.
Odmah na početku želim da kažem da je Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje i Konvencije MOR broj 150 o administraciji rada važna i da će SPS svakako glasati za predloge koji su ovde pred nama. Zašto? Ove konvencije odnose se na dodatno uređivanje oblasti rada, zapošljavanja, položaja radnika i ukupnog odnosa u kontroli i evaluaciji politike rada. One pripadaju aktivnostima važnim za sprovođenje tzv. programa pristojnog rada u Republici Srbiji koji je usvojen 2008. do 2011. godine i njega posebno podvlačim zato što podrazumeva stvaranje jednog miljea u kome se rad uvažava, poštuje i stavlja na određeno mesto koje je zakonom i sistemima uređeno i određeno i koje stvara samim tim zakonski osnov da radnik bude uvažen na tom radnom mestu.
Naša država nalazi se u procesu primene politika i institucionalnih promena koje su predviđene nacionalnim strategijama za razvoj. Ove strategije imaju za cilj prilagođavanje i institucionalnog i zakonodavnog okvira koji mora da stvori moderno, uređeno i otvoreno tržište rada, koje je u skladu sa tim novim odnosima koji se kod nas formiraju i razvijaju i tokovima koji su prisutni.
Naš cilj je i privredni razvoj i kreiranje ili stvaranje novih radnih mesta. Da bi se ovo postiglo potrebno je izvršiti i reorganizaciju institucija, te i ovo ide u tom pravcu, koje su nadležne za poslove rada i zapošljavanje. To traži unapređenje i osavremenjivanje i Javne službe za zapošljavanje, o čemu je sada bilo posebno reči, kao i regulisanje, razvoj i nadzor privatnih agencija za zapošljavanje koje su kod nas ustanovljene, rade i funkcionišu na određen način. Zato ratifikacije Konvencije recimo broj 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje znači još jedn korak usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU.
Konkretno, ova konvencija je usvojena u Ženevi 1997. godine i time je postala deo evropskog zakonodavstva. Usvojilo ih je preko 30 zemalja. Kad pogledamo malo konvenciju, ključne reči su: radnici, obrada ličnih podataka, reprezentativnost organizacija, poslodavci, radnici, država.
Ovaj predlog zakona u članu 8. predviđa mogućnost ostvarivanja odgovarajuće zaštite za radnike migrante, što do sada u ovoj diskusiji nije bilo reči, što smatram da je veoma značajno i naročito i ako se i kada se oni, što bi trebalo da bude i redovna praksa, redovno zapošljavaju, što je već počelo ovde da se događa. Kada se radnici iz jedne zemlje regrutuju za rad u drugoj zemlji, to takođe stvara mogućnost da se izvrši zaključivanje bilateralnih sporazuma sa ciljem sprečavanja zloupotrebe i protivpravnih radnji prilikom zapošljavanja.
Ove konvencije takođe, o čemu do sada nije bilo reči, obezbeđuju primenu mera protiv zloupotrebe dece i eksploatacije dece i dečjeg rada kao jednog posebnog oblika koji postoji, nadamo se kod nas ne tako razvijeno, ali u svakom slučaju je u oblasti i u sferi rada zastupljeno.
Druga konvencija o kojoj je ovde reč 150 o administraciji rada, podrazumeva stvaranje institucionalnog okvira kojim se vodi administriranje rada u novim privrednim uslovima koji prevazilaze poslove i nadležnosti samog ministarstva, odnosno jedne posebne republičke službe.
Zato ovaj zakon omogućava da se obuhvate sve aktivnosti koje pomažu u izradi, primeni, kontroli i evaluaciji politike rada. Ovo su poslovi koji angažuju ceo sistem ministarstava i javnih agencija, koje se bave pitanjima rada, ali i učešćem i koordinacijama aktivnosti poslodavaca, radnika i sindikata. Zakon predviđa mogućnost da se neki oblici evidencije delegiraju nižim oblicima vlasti, lokalnim samoupravama, nevladinim organizacijama, ili ne primer nekim sindikalnim organizacijama za svoju određenu granu.
Ova konvencija, da podsetim usvojena je još 1978. godine u Ženevi, ratifikovalo ju je preko 70 država, što je rekao i sam gospodin ministar u svom uvodnom izlaganju i takođe kada se kod nas usvoji i postane deo našeg radnog zakonodavstva obezbeđuje prilagođenost našeg uređivanja ovog polja rada i njegovog boljeg usklađivanja sa zakonima Evropske unije.
Podvlačim, da ovo pitanje i usklađivanje našeg domaćeg zakonodavstva sa zakonima Evropske unije, smatram da je značajno, ne zbog Evropske unije, ne zbog naše želje da postanemo njen sastavni deo, mislim da je ono značajno, pre svega zbog nas samih.
Da bismo imali modernu, uređenu državu, da bismo imali uređene odnose, moramo da imamo i savremene zakone koji su usklađeni sa onim što postoji na samom tržištu i u svim onim oblicima u kojima može da se pojavi rad. Dakle, i u tome kako deluju na tržištu poslodavci, kako su organizovani, šta nude, koja su njihova prava, koje su njihove obaveze, koja su prava, koje su obaveze zaposlenih, pri tome, da se jako poštuje ono što sam rekla na početku, šta su to standardi pristojnog rada i da u skladu sa njim i tim stvarima, naravno radnici budu na odgovarajućem mestu. Pri tome, svakako, država, kao što se pokazuje ima svoje važno mesto.
Dakle, kada je reč o ovim konvencijama, smatram da su one veoma značajne, da je Ministarstvo ovim uradilo jedan značajan iskorak, ali, pokazuje se i da je u ovim procesima veoma važna uloga socijalno-ekonomskog saveta koji nijednog trenutka ne smemo ni zapostavljati, ni zanemarivati, ne zbog njega samog kao takvog, nego upravo zbog učešća i položaja svih aktera koji čine jedan socijalno-ekonomski dijalog i partnera koji se u ovom procesu, naravno, kao odgovorni pojavljuju.
Ovde su pomenuta, pre svega, odgovornost Ministarstva za rad, pomenuta je odgovornost, značaj i uloga sindikata, zatim, Agencije za zapošljavanje, odnosno tržište rada. Svako sa svog aspekta i iz miljea iz kog dolazi, govorio je o značaju pojedinih od ovih subjekata.
Uvela bih ovde još dva aktera, koja smatram veoma značajnim kada je reč o radu, radnim odnosima i zapošljavanju, a to je, pre svega, Ministarstvo privrede i Ministarstvo poljoprivrede. Odnosno, politiku Vlade koja stvarajući uslove za rad, koja stvarajući mogućnost da se u okviru ostvarivanja svojih politika, pre svega ova ministarstva privrede, odnosno poljoprivrede razvijaju, obezbeđuju sredstva. Oni stvaraju taj potrebni milje koji kasnije Ministarstvo za rad, svojim aktivnostima i svojim nadležnostima razvija, u svim drugim sferama koje su značajne za položaj zaposlenih.
Ovde bih, naravno, istakla važnost nečega što je takođe pomenuto, a to je da već sada moramo odgovorno razmišljati o tome šta je ponuda naše radne snage, kakva je naša prilagođenost u tom smislu, obrazovanost, šta traži to novo područje i polje rada, ne samo sa stanovišta onoga što Srbija danas ima, nego sa stanovišta što će Srbija sutra da bude. Jedna zemlja koja ima otvoreno tržište, koja ima otvorenu mogućnost i dolaska novih poslodavaca, dolaska novih ljudi koji će se ovde zapošljavati i uređenost njihovih prava u skladu sa međunarodnim poslovima, sa međunarodnim uslovima i organizovano i sa međunarodnim odgovornostima i pravima iz ove oblasti.
Zato takođe smatram, da kada razvijaju svoje politike, Ministarstvo poljoprivrede i privrede, znači svi oni sektori i poslodavci naravno, svi oni sektori koji govore o novim radnim mestima i o novoj ponudi da se ljudi zaposle, moraju da stvore mogućnosti da se jednako i pod jednakim uslovima mogu pojavljivati i domaći poslodavci, kao i strani poslodavci i da u tom smislu nema neke razlike.
Najzad, sve to onda može da omogući jednu bolju disperziju i razuđenost oblika rada, struka koje se zapošljavaju, prilagođavanja raznih obrazovnih sistema potrebama iz oblasti rada, stvaranja mogućnosti za regulisano i ispravno radno vreme, radne uslove, radne odnose, da ne postoji mobing, da postoji radna zaštita i takođe da u tom smislu ono što stvaramo kao mogućnost za zapošljavanje uvek ima u vidu i nešto što je kod nas veoma nažalost bolno, i postoji, to je starosnu strukturu stanovništva.
Imajući u vidu šta danas radimo, da bi sutra, odnosno i prekosutra, mlada radna snaga našla svoje mesto ovde, da bi bila odgovoran subjekt koji stvara nove vrednosti, nove kvalitete i kojima će moći da omogući stvaranje novih vrednosti, pri čemu sve starije kategorije stanovništva moraju da budu prilagođene za nova tržišta, za takođe, svoju uključenost u procese rada na odgovarajući način, što mora da stvori jednu novi dimenziju u odnosu prema radu, mestu i ulozi svakog čoveka u odnosu na ovu oblast.
Dakle, u svakom slučaju, smatram da su ove konvencije u ovom smislu veoma značajne, da stvaraju nove mogućnosti i obezbeđuju naravno, da u narednom periodu ukupna zakonodavna aktivnost u oblasti rada, štrajka, zapošljavanja i svih ostalih sfera iz ove oblasti, bude uređenija i bude bolja. Hvala vam.