Gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, član 24. se odnosi na izveštaj o sprovedenom energetskom pregledu. Podneli smo amandman na član 24. stav 2. Kao i prethodni amandman odnosi se na istu stvar. Nama je mnogo logičnije da ministarstvo bude zaduženo za nešto, nego sam ministar.
Dakle, vi ste u stavu 2. napisali – ministar bliže propisuje sadržinu izveštaja o sprovedenom energetskom pregledu, odnosno energetskoj reviziji. Potpuno ista stvar, kao i kod prethodnog amandmana. Među brojnim nadležnostima, o tim nadležnostima sam više govorila kada smo govorili u načelu, jer na mnogo mesta imate svašta da ministar mora da se pita, a to po nama nije suštinski značaj ovog zakona. Recimo, sadržina izveštaja o sprovedenom energetskom pregledu, odnosno energetskoj reviziji.
Samo malo, ako se vratimo, ministar propisuje izgled obrasca, sadržinu, rokove, način dostavljanja, sadržinu izveštaja. Pitam se – čime će se baviti stručne službe u tom ministarstvu. Naravno, svi smo saglasni da će se one baviti ovde. Ispada da će se stručne službe baviti kreiranjem energetske politike ili, ne daj bože, nadzorom nad sprovođenjem te politike. Zapravo, nekako smo te zakone koje donosimo, pa i o Zakon o ministarstvima, doveli do apsurda. Ministar predstavlja ministarstvo, ali je zaista apsurdno da za svaku sitnicu, koja nema nikakve veze, mora da odgovara ministar. Ministar je dužan da kreira energetsku politiku.
Moj kolega Dejan Mihajlov je započeo jednu temu o kojoj smo mi, kada smo pisali ove amandmane, raspravljali između sebe. Ako ministar ne može da se bavi tim velikim stvarima u kreiranju politike, onda će izgubiti silno vreme na sitnice, a neće moći da odgovori na ono što je njegov glavni posao. Recimo, kada smo navodili šta sve treba da propišete, bilo je pitanje, a što ne propiše način naplate EPS. Dobili smo odgovor. Vrlo brzo se pojavio u medijima. Propisali ste način, odnosno način na koji ćete regulisati pitanje dugovanja građana. U načelu smo govorili o tome i došli smo do istog stava da građani jesu siromašni, ali istraživanja kažu da oni koji su najsiromašniji, oni na neki način imaju subvencije, najviše plaćaju, iako kaže da svako šesto domaćinstvo nije platilo struju. Ovamo se dobija na nekom drugom mestu kada se ukrste ti podaci da samo oni bogatiji građani i oni najbogatiji građani ne plaćaju struju koju troše, a da siromašni plaćaju zato što znaju da ako ne plate dva meseca više neće moći da postigne tempo.
Povodom toga smo raspravljali o tome kako je moguće da javna preduzeća ne plaćaju i niko ih za to ne opominje ili niko njima ne dođe da seče struju. Kako je moguće da drugi privredni subjekti na takav isti način duguju? Kako je moguće da opštine toliko duguju, da se radi o milionima, a građani nemaju tu povlasticu da duguju na takav način i da se o njima ne govori kao o uspešnim domaćinima, a recimo sa druge strane ne plaćaju struju?
Pročitala sam jedan vaš komentar upravo vezan za ovo i vidim da ste potpuno na isti način reagovali, kao kada smo mi razgovarali vezano za taj način naplate dugovanja EPS. Zašto bi građani Srbije bili u poziciji da oni svi moraju da gledaju da li će EPS da opstane, kako će da opstane, da li se sastao Upravni odbor ili ne, ako oni svoja dugovanja isplaćuju? Dakle, država može da funkcioniše samo ako svako radi svoj deo posla i ako plaća svoje dugove. Šta je sa ovim koji ne plaćaju, sa javnim preduzećima, sa preduzećima koja su u restrukturiranju, šta je sa drugim privrednim subjektima, šta je, na kraju, sa jedinicama lokalne samouprave koje predstavljaju državu u malom i moraju da plaćaju svoja dugovanja. Deo odgovora smo dobili, ali bih volela da dobijem jedan komentar na ono što ste komentarisali kada su u pitanju lokalne samouprave, a koje apsolutno ne ispunjavaju svoje obaveze, a da istovremeno na neki drugi način troše ta sredstva. Hvala.