Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade gospodine Krkobabiću, dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da danas Skupština bude u vanrednom zasedanju zbog značajnih događaja koji se ovog trenutka dešavaju u Briselu i da je mnogo važnije od ove teme. Ali, vi ste Vlada, vi ste vladajuća većina, vi namećete teme i mi ćemo pričati o onome što ste danas nametnuli kao temu.
Znate, gospodine Krkobabiću, jutros kada sam krenuo za Beograd iz Kruševca sreo sam svog komšiju. On je dugo godina već invalid i pita me – komšija, za Beograd. O čemu raspravljate danas. Raspravljamo danas o Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba za invaliditetom. On mi kaže – znači biće izbora čim se Vlada setila trudnica i invalida to je najbolji nagoveštaj da će biti izbora. Što ste nezadovoljni? Što cokćete i što dobacujete? Biće izbora samo još niste informisani, ima mnogo neobaveštenih u sali.
(Predsedavajući: Molim vas gospodo ne dobacujte.)
Komšija kaže – invalid sam od rođenja nažalost i dosta se promenilo toga u mom životu kada je reč o tome kako su me oslovljavali. Bio sam invalid, osoba sa posebnim potrebama, sa hendikepom, ponovo sam invalid, ali sam pre svega čovek i molim vas da tamo kad raspravljate u parlamentu o položaju, pravima invalida da pre svega razumete da smo i mi ljudi. Apsolutno sam uveren iz diskusije svih prethodnih govornika da mi zaista se ovde saosećamo sa tom najugroženijom populacijom među građanima Srbije.
Nažalost, kroz istoriju Srbije, kroz istoriju parlamentarizma invalidi su kao osetljiva kategorija bili ona kategorija o kojoj se najčešće raspravlja pred izbore i vrlo često se pobuđuje empatija kada je reč o našim ljudima da se sete invalida kada se apostrofiraju u tim, za svako društvo, vrlo turbulentnim političkim vremenima kakvi su izbori. Apsolutno sam uveren da o invalidima treba raspravljati ne samo kada je pred izborna kampanja, kada su izbori u pitanju. Da treba donositi zakone koji će zaista suštinski popraviti položaj invalida. Ne samo da ih poprave da to bude slovo u zakonu, već da oni zaista osete poboljšanje u kvalitetu svog života.
Taj isti komšija me je pitao – koliko taj zakon danas o kome raspravljate ima članova. Odgovorio sam mu da ima 13 članova. Znači, sigurno će biti izbora. Zakon koji ima samo 13 članova je kozmetički zakon. Zakon sa 13 članova može da donese određena poboljšanja. Suštinski vi zaista menjate taj član 29. prethodnog zakona u članu 4. gde se kaže da prema propisima o državnoj pomoći za naknadu dodatnih troškova zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugim propisima od državne pomoći koji su potrebni za primenu propisa itd, itd.
Praktično ukidate te penale koje su privatni preduzetnici plaćali kada ne zaposle osobe sa invaliditetom. Ali, kada govorimo o zapošljavanju, kada govorimo o Republici Srbiji koja ima armiju od 750.000 nezaposlenih tu se najbolje vidi kakva je pozicija nezaposlenih i kako je ophođenje vladajuće većine prema toj populaciji. Vi ste obećavali 100 milijardi stranih investicija i može li država u kojoj vladajuća partija obećala 100 milijardi stranih investicija, a obezbedila samo 100 miliona evra…
(Predsedavajući: Molim vas gospodine Milivojeviću da se vratite temi. Pustite investicije, vratite se temi.)
Vas da pitam gospodine predsedavajući – može li država Srbija da reši problem invalida i nezaposlenih ako se za 10 meseci ove Vlade ova Vlada zadužila 3,5 milijardi evra, a samo od stranih investicija imamo 100 miliona evra, a imali smo obećanih 100 milijardi? Naravno, da ne možemo. To kažu i moje kolege iz SNS koje mi dobacuju. Naravno, da ne može i naravno da ta država i to društvo ne mogu na adekvatan način da se bave brigom o invalidima. Ne može to ni jedan tihi govor da probodi, ni jedna tiha rečenica, znate, kada tiho govore da ne probude radikale u sebi. Ne može, koliko god se oni trudili, to ne mogu da sakriju. To je tema o kojoj treba pričati. Treba doći u ovu Skupštinu, u ovaj parlament i pratiti ono što je tog dana aktuelno. Ne možete vi ovom temom da sakrijete da se danas razgovara u Briselu o vašoj nesposobnosti iz 1999. godine.

Gospodine Milivojeviću, molim vas, samo me saslušajte minut.
Koliko god se vi trudili da na neki način prikrijete svoju diskusiju i cilj svoje diskusije, molim vas, ostavite sada stranačka pitanja po strani. Raspravljamo o jednom veoma značajnom i osetljivom zakonu. Mislim da nije sada nimalo primereno da o bilo čemu drugom razgovaramo. Zato vas molim da se vratite na zakon i onda smo u toku teme dnevnog reda. Izvolite.

Zahvaljujem vam na sugestiji.
Probaću da se razumemo, ne toliko vi i ja, vi i ja se jako dobro razumemo, i gospodin Krkobabić i ja samo se uvek divno razumeli, i tu nemam nikakav problem u komunikaciji kada je on u pitanju i Partija ujedinjenih penzionera Srbije, imam problem sa vama što dobacujete, ne zato što mi dobacujete, mene to ne može da dekoncentriše, ali imam problem što na ova pitanja, koja sam vam postavio, vi nemate odgovore, nego gledate u pod. I treba da gledate u patos.
Kad govorimo o ovom zakonu, znate, veoma dobro razumem potrebe naših građana koji imaju određeni stepen invalidnosti, bez obzira da li se on tiče nemogućnosti da se kreću, da li se tiče nemogućnosti čulnog opažanja ili nekih drugih problema. Sad kad pogledate republičke institucije u Srbiji gde sve invalidi imaju mogućnost pristupa, gde su sve napravljene one rampe ili nisu napravljene rampe, dobro je da svaka lokalna samouprava obezbeđuje invalidima da mogu da ostvare određena prava kao građani, jer i oni na kraju plaćaju porez od toga što zarade i od tog poreza se finansira država, ali, znate, nije sve u tome da im obezbedimo samo pristup institucijama, mnogo više treba toj populaciji.
Nemam ja problem da glasam za izmene ovog zakona. Biće to dobrih izmena. Nemam ja ništa protiv ni tih izmena, što ovaj zakon ima samo 13 članova. Toliko ima i znači da je prethodni zakon dobro napisan i da se dobro primenjuje u praksi i da su se kroz primenu u praksi utvrdile određene nepravilnosti u tom zakonu, ali ponovo imam taj problem kako popraviti položaj invalida u Srbiji kad 750.000 ljudi u Srbiji traži posao i kako popraviti položaj invalida u državi koju je Vlada za samo 10 meseci zadužila za tri i pô milijarde? Kada mi to odgovore alhemičari iz vladajuće većine biću apsolutno uveren da ćete vi rešiti probleme u ovoj zemlji. Pošto odgovora nema, mislim da nam predstoje izbori. Hvala.

Samo jedan mali komentar, radi javnosti.
Radi se o izmeni i dopuni Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji ima 55 članova. Ovo su dopune zakona, članovi koji se menjaju. Više radi javnosti, da se zna da zakon ima toliko članova.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika. Izvolite.

Ne znam da li ću baš tačno citirati tu rečenicu, ali  Njegoš je govorio "Ko je gori, sad je doli, a ko doli, gori ustaje". Ne treba shvatati tragično tu sinusoidu kroz koju svaki čovek u životu prođe, i dobre i loše stvari, i vlast i opoziciju. Ono što mi smeta je ta količina žuči, jeda, mržnje koja se prosipa ovde kroz svaki takav govor.
Da li će od te žuči i jeda i mržnje građani u Srbiji živeti bolje? Neće. Da li to građani Srbije očekuju? Mislim da ne očekuju. Od ovog parlamenta, od Vlade Republike Srbije, od svih odgovornih ljudi očekuju odgovore. Ne očekuju politički kečerizam, ne očekuju mržnju, jed, čemer. To ne očekuju od nas.
Nisam siguran da li sam toliko adekvatan i toliko pametan da mogu na sve da odgovorim, ali, što se tiče tih zaduživanja, vrlo rado će Vlada doći ovde i ministar finansija može odgovoriti. Međutim, sva ta nova zaduživanja su najvećim
delom bila da bi se servisirala ona koja smo zatekli i sve ono trulo i svaku trulu dasku na koju smo zgazili u proteklih osam meseci kao Vlada i kao odgovorni ljudi, a na šta smo došli.
Niko ne kaže da li su ta nova zaduživanja, ukoliko je bilo i koliko je bilo…

Vreme, gospodine Babiću.

Ako je potrebno, koristiću i vreme poslaničke grupe.

 Imate repliku.

U redu, sa dve rečenice završavam.
Sigurno da taj novac nije otišao za servisiranje sagorenih, opljačkanih, otetih para kroz Razvojnu banku Vojvodinu, kroz razne banke, Agrobanku, Razvojne fondove Vojvodine ili ne znam kakve stvari kroz koje je kao protočni bojler prolazio novac svih građana Republike Srbije i zbog toga sada kada istrage, kada institucije sistema mogu da rade i rade svoj posao onako kako treba, onda se kaže – politički revanšizam. Kakva je cena ovog čemera, mržnje, koja je pokazana u prethodnom govoru?

Neću dozvoliti da se ova rasprava, koja je bila izuzetno argumentovana, umerena, korisna, pretvori u jedan šou i prepucavanje između poslaničkih grupa.
Molim vas da privedemo kraju repliku.
Reč ima gospodin Milivojević, replika. Izvolite.