Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Da li predlagač želi reč? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona.
Prelazimo na načelni pretres o 7. tački dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PROFESIONALNOJ REHABILITACIJI I ZAPOŠLjAVANjU OSOBA SA INVALIDITETOM
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničke grupe.
Vreme po poslaničkim grupama dobili ste u materijalu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Sačekaćemo samo predstavnika predlagača da nam se pridruži.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača dr Jovan Krkobabić, potpredsednik Vlade i ministar rada i zapošljavanja i socijalne politike želi reč?
Izvolite.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je Vlada utvrdila na sednici održanoj 28. februara 2013. godine.
Započeli smo proceduru o izmeni i dopuni ovog zakona i to iz sledećih razloga.
Pre svega, zbog potrebe da za terminološkim usklađivanjem zakona sa promenama u objavljivanju podataka statistike.
Drugo, usaglašavanje sa pravima o kontroli državne pomoći kao i pojednostavljivanje procesa za usavršavanje obaveza za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Donošenjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanja osoba sa invaliditetom 2009. godine, ustanovljen je prvi okvir kao osnova za efikasnije i kvalitetnije usklađivanje osoba sa invaliditetom na otvorenom tržištu rada. Od stupanja na snagu ovog zakona, zaposleno je 9.157 osoba sa invaliditetom. Izvršena je i procena radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održavanje zaposlenja još za 12 hiljada osoba. Vrše se i ostale mere i aktivnosti na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom na tržištu rada.
Kada je reč o terminološkom usklađivanju odredbi Zakona treba imati u vidu da Republički zavod za statistiku od 1. januara 2011. godine, ne objavljuje podatke o prosečnoj zaposlenosti po zaposlenom u Republici. To je iz tih razloga bilo potrebno izvršiti izmene i u skladu sa vrstom podataka, koje zvanična statistika i dalje objavljuje.
Ova izmena imaće uticaja na poslodavca kada svoju obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom izvršava na neki drugi zakonom predviđen način, a ne samim zapošljavanjem. Ali, će imati uticaja i na iznos koji država isplaćuje na ime subvencija zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Takođe, predložene izmene će imati pozitivan uticaj na obaveze poslodavca na zapošljavanje osoba sa invaliditetom, jer je on u određenim slučajevima podsticaj zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Učestvovati u finaliziranju zarade zaposlenog lica u iznosu od 25%, a država će učestvovati sa 75% ukupnih troškova, što je značajno poboljšanje i olakšanje za onoga koji vrši zapošljavanje.
Istovremeno, obezbeđuje se pravo na subvenciju, umesto kako je do sada bio slučaj, refundaciju zarade. Subvencija i uplata unapred sredstava za lica koja se zapošljavaju u preduzećima, dok je refundacija tek nakon izvršenih poslova. Tako da će preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, gde će država učestvovati u 75% ukupnih prihoda, ukupnih troškova zaposlenja toga lica.
U dosadašnjem režimu, poslodavac koji ne zaposli osobu sa invaliditetom plaćao je tzv. penale u visini trostrukog iznosa minimalne zarade. S tim u vezi, različiti načini izvršavanja obaveza za zapošljavanje i rokova i njihovo vršenje, s obzirom da poslodavci obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom mogu da izvrše i na drugi način, da se između preduzeća, poslodavca i zaposlenog lica mogu vršiti i neke druge transakcije, razmena roba i usluga itd. Tako da sve to skupa vrši značajnu promenu u ovom sistemu.
Odredbe za neizvršavanje tih obaveza, dosadašnja praksa je pokazala da su odredbe o penalima zaista suvišne jer se sada vrši ona unapred uplata, nema penala. Prema tome, odredbe o ovom institutu više nisu potrebne. Oni istovremeno i kao efekat nekog doprinosa budžetskom fondu su zaista nepotrebni iz prostog razloga što učestvuje svega sa 1% ukupnih troškova, sve ostalo pokriva država iz budžeta.
Smatramo da će se predloženim izmenama i dopunama Zakona upotpuniti pravni okvir zapošljavanja osoba sa invaliditetom i uvereni smo da će pozitivni efekti zakon nastaviti da daju dobre rezultate u pogledu radno socijalne integracije osoba sa invaliditetom na tržištu rada, kao i u društvu u celini.
Ovih nekoliko rečenica objašnjava koliko je izvršeno povećanje postojećeg zakona kada je kroz ove sitne izmene i dopune u nekoliko njegovih članova i mislim da će olakšati i kroz diskusiju, razumevanje celog ovog poduhvata koji je učinjen. Hvala na pažnji.

Hvala.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni pretstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Kosanić.

Zahvaljujem.
Poštovani ministre, predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Na samom početku ću reći da poslanička grupa JS u Danu za glasanje podržaće ovaj predlog zakona.
Prosto JS smatra da je ovaj predlog zakona korak unapred u niz mera koje treba da doprinesu da se unapredi, zaštiti i osigura puno, jednako uživanje svih ljudskih prava, osnovnih sloboda svih osoba sa invaliditetom. Unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva.
Gledano globalno o položaju osoba sa invaliditetom u mnogim zemljama u svetu, a ublažiću to, u najmanju ruku nije na zavidnom nivou. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 8% do 12% svetske populacije čine osobe sa invaliditetom, prosečno je to 10%. Dakle, danas u svetu živi 650 miliona osoba sa nekim oblikom invaliditeta. Ako uzmemo u obzir i njihove članove porodice koje invalidnost pogađa direktno ili indirektno, onda možemo reći da 25% svetske populacije, znači, na neki način oseća posledice invalidnosti ili oko dve milijarde ljudi.
Gledano globalno, cifre su zaista poražavajuće i evo navešću neke podatke. Oko 20% najsiromašnijih osoba na planeti čine osobe sa invaliditetom, a od toga 80% živi u zemljama u razvoju. Ne pohađa školu oko 98% dece sa invaliditetom, 3% je stopa pismenosti odraslih osoba sa invaliditetom. Osobe sa invaliditetom su najsiromašnije među siromašnima. Sada jedan značajan podatak koji je mene zaista kada sam pripremao ovo uznemirio, jeste da postoje države u svetu u kojima 90% dece sa invaliditetom ne preživi 20 godinu. Govoreći o EU, prema podacima EU oko 14% stanovnika ima neki oblik invaliditeta.
Takođe, procene su da će 2020. godine procenat ljudi sa invaliditetom sa sadašnjih 14% porasti na čitavih 20%.
S tim u vezi, Generalna skupština UN je jednoglasno usvojila Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, znači to je bilo 13. decembra 2006. godine. Konvencija je otvorila za potpisivanje i ratifikaciju od 30. marta 2007. godine i Konvencija je stupila na snagu 3. maja 2008. godine, nakon što je ostvaren dovoljan broj ratifikacija.
Do sada, Konvenciju je potpisalo 145 zemalja, prosto, potrebno je reći ove podatke, a ratifikovalo 87 članica UN. Govoreći o Republici Srbiji, vratiću se na sam zakon i prosto treba nešto i o tome reći. U Republici Srbiji je ova konvencija, tj. protokol potpisan 17. decembra 2007. godine a ratifikacija izvršena 31. jula 2001. godine.
Šta u suštini predviđa ova konvencija koju smo mi prepisali? Predviđa da osobe sa invaliditetom uključuje one koji imaju dugoročna fizička, mentalna, intelektualna ili čulna oštećenja, koja u interakciji sa raznim preprekama mogu ometati njihovo puno, efikasno učešće u društvu na jednakim osnovama sa drugima.
Što se tiče naše zemlje, prema istraživanjima oko 6,5% populacije u Srbiji živi sa nekim oblikom invalidnosti. Ova istraživanja su izostavila decu mlađu od 14 godina i starije od 75 godina, pa podatak kaže, da ako uzmemo i te podatke u obzir da Srbiji živi između 700 i 800.000 ljudi sa nekom vrstom invaliditeta. Zaista, to je baš zabrinjavajuće.
Isto tako, osobe sa invaliditetom su jedna od najsiromašnijih grupa među siromašnim građanima Srbije, odnosno da je populacija osoba sa invaliditetom procena siromašnih tri puta veća nego kod ostalih stanovnika i premašuje čitavih 60%.
Šta su sada osnovni uzroci siromaštva kod ovih osoba? Sigurno osobe sa invaliditetom, kao i ostala populacija jesu nedovoljno obrazovanje i nemogućnost radnog angažovanja, ali to je nešto što je posebno kod njih, troškovi invalidnosti, socijalna isključenost, nepostojanje neophodnih adekvatnih sistema podrške. To svi znamo i mislim u samom početku Jedinstvena Srbija smatra da zaista sve ove mere trebamo da dovedemo na značajnije viši nivo.
Postoji značajna razlika u obrazovanju, obrazovni kapaciteti između pojedinih kategorija osoba sa invaliditetom. Najpovoljnija obrazovna struktura imaju osobe sa senzornim oštećenjima, kod njih je 52% osoba sa srednjim obrazovanjem a reći ću da kod njih nema ljudi koji nisu pohađali školu.
Ono što me zabrinjava, kada pričamo o ovom zakonu, i profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju je činjenica da kod osoba sa telesnom invaliditetom je udeo neškolovanih 15,6%, značajno manje nego kod osoba sa mentalnim poteškoćama, tu je čak procenat 41,7% i višestrukim invaliditetom, tu je čak 57,1%.
Po vrsti invalidnosti najveći broj zaposlenih, kada govorimo o zaposlenima, osobe sa invaliditetom su oni kojima vrlo malo i nikako nije potrebna podrška za obavljanje aktivnosti svakodnevnog života, dok se u veoma malom broju zapošljavaju osobe sa većim stepenom invalidnosti i one kojima je potrebna podrška trećeg lica.
Po pravilu, osobe sa invaliditetom, u najvećem broju se zapošljavaju u nisko akumulativnim delatnostima, to je prerađivačka industrija, pa sami možete proceniti da u tim oblastima gde se zapošljavaju, tu su i nadoknade najmanje.
Sada govoreći o samom predlogu zakona, razlozi za njegovo donošenje leže u činjenici da počev od januara 2011. godine, Republički zavod za statistiku ne objavljuje podatke o prosečnoj zaradi u privredi Republike Srbije. Shodno tome, neophodno je da se odredbe Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji, zapošljavanju osoba sa invaliditetom, kojima su propisani načini oslobađanja od obaveza zapošljavanja određenog broja osoba sa invaliditetom, kao i mesečna ratifikacija sredstava na ime učešća u finansiranju zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom u odnosu na prosečnu zaradu u privredi Republike Srbije, zamene odgovarajućim podacima koji se redovno objavljuju.
Imajući u vidu da se članom 29. koji, među nama rečeno, svi ste imali verovatno Predlog zakona koji se briše u celosti, penali mogu platiti do 30. u mesecu, a obaveza zapošljavanja na ostale načine, izvršava se čak do 5. u mesecu. U praksi se postavlja pitanje odnosa različitih načina izvršenja obaveza i momenta od kada poslodavac kasni, pogotovo što se od tog momenta primenjuju odredbe propisa o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Isto tako, Zakonom su predviđene i kaznene odredbe. Ovde ću reći da, nažalost, prema podacima poreske uprave, svega 1% od ukupnog prihoda budžetskog fonda, predstavljaju sredstva ostvarena naplatom penala.
Iz svega rečenog, brisanjem člana 29, kao što sam rekao, zakona, razrešavaju se nedoumice u praksi u smislu odnosa različitih načina izvršenja obaveza. Finansijski efekat na sredstva budžetskog fonda su praktično zanemarljiva. Konačno, usklađivanjem ovog zakona sa pravilima o dodeli državne pomoći, vrši se usklađivanje iznosa sredstava koji se obezbeđuju za različite namene podsticanja, zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali i održavanje njihovog zapošljavanja u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju. Istovremeno, obezbeđuje se pravo na subvenciju, umesto kako je utvrđeno na dosadašnji način, refundacije zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom.
Na samom kraju, iz svega rečenog, uz nadu da ćemo zaista ovu oblast još više poboljšati i kretati napred, mislimo da je ovaj zakon iskorak unapred i poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržaće ovaj predlog zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Dronjak.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi potpredsedniče Vlade i ministre rada sa saradnicima, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom prati zakon koji je Narodna skupština, odnosno menja zakon koji je Narodna skupština 2009. godine usvojila.
Obaveza donošenja ovako specifičnog zakona proistekla je iz nekoliko ratifikovanih međunarodnih konvencija, strategijom unapređenja položaja osoba sa invaliditetom iz 2007. godine i Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom iz 2006. godine. Ovim zakonom, država je pokušala da promoviše principe jednake mogućnosti i socijalnog uključivanja osoba sa invaliditetom u naš privredni život.
Glavne odlike tog zakona bile su uvođenje niza konkretnih mera za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada, širenje mreže davalaca usluga, poboljšanje položaja preduzeća koja se bave profesionalnom rehabilitacijom i zapošljavanjem, a posebno je bila značajna ona obaveza poslodavca, gde na svakih 50 radnika, zaposli jednu osobu sa invaliditetom.
Odredbama ovog zakona omogućeno je da se značajan broj osoba sa invaliditetom zaposli. Prema mom saznanju, i ono što je rečeno, preko 9.000 njih je protekle četiri godine dobilo posao, a za još oko 12.000 izvršena je procena radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja. Korist od toga imaju, kako same te osobe, jer su dobile mogućnost za uključivanje u zajednicu i ličnu egzistenciju, tako i šira društvena zajednica.
Nakon četvorogodišnje primene, može se reći da je ovaj zakon dao relativno dobre rezultate, ali da postoje i određene pravne praznine i neusklađenosti, koje se moraju otkloniti u cilju efikasnije primene ovog zakona. Naime, kako je rečeno, tri značajna razloga dovela su do toga da se pristupi izmenama i dopunama ovog zakona. Prvi se odnosi na terminološko usklađivanje sa podacima koje objavljuje Republički zavod za statistiku, drugi je usaglašavanje sa propisima o kontroli državne pomoći, a treći se odnosi na ukidanje penala.
Kao što sam već navela, na nekoliko mesta izvršena su terminološka usklađivanja zakonskog teksta, s obzirom da su iznosi pojedinih davanja i finansijskih obaveza bili izraženi i obračunavani preko pojma prosečne zarade u privredi, čiju novčanu vrednost Republički zavoda za statistiku već odavno ne objavljuje. Zato sa ovim izmenama uvodi drugi statistički parametar, tj. prosečna zarada po zaposlenom u Republici Srbiji, pa će time konačno biti stvoren i pravni osnov da se povećaju iznosi pojedinih davanja i cenzusa koji nisu bili usklađivani već više od dve godine i tako bar malo povećaju prihodi budžetskog Fonda za rehabilitaciju invalida.
Ovo ima dvostruki uticaj na odredbe zakona. S jedne strane, biće neophodno mesečno usklađivanje u odnosu na to kako Republički zavod za statistiku objavljuje, a uticaće i na iznos na osnovu koga se formira obaveza poslodavaca, koji ne zaposle osobu sa invaliditetom, da uplatom iznosa 50% prosečne zarade izvršavaju svoje obaveze.
Drugi vid usklađivanja ovog zakona sa pravnim sistemom je predloženo pozivanje na Zakon o kontroli državne pomoći i druge podzakonske akte. Na osnovu zaključka Vlade doneta je šema svih institucija i ministarstava sa svim propisima koji moraju biti usklađeni sa donetim Zakonom o kontroli državne pomoći i uredbom koja ga prati, a ovaj zakon se nalazi među njima.
Subvencije i zarade na osnovu kojih se vrši obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom, sada se vezuju u šemu državne pomoći, pa imaju pravo na subvenciju 75% ukupnih troškova zarade, a ostalih 25% mora biti učešće poslodavaca. Kada poslodavac zaposli osobu sa invaliditetom, bez radnog iskustva, imaće pravo na ovakvu nadoknadu troškova u toku 12 meseci. Osim toga, ovo će imati uticaja i na refundaciju zarada. Naime, do sada je učešće preduzeća u refundaciji bilo u ukupnom iznosu doprinosa za zarade, koje padaju na teret poslodavaca, dok će sada obračun iznosa subvencija biti na osnovu sistema šeme državne pomoći, pa će država učestvovati sa 75% od ukupne zarade, a sa 20% će učestvovati poslodavac.
Naglasila bih da se, umesto refundacije, što je do sada bio slučaj, prelazi na sistem subvencije, što je preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju povoljniji način i olakšava im poslovanje.
Svakako je pozitivna namera predlagača da se polje primene ovih akata proširi i na profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, s obzirom da se bilo kakva neusklađenost propisa i proizvoljno tumačenje može koristiti kao prostor za potencijalnu korupciju koja bi upravo u ovoj oblasti mogla da pokaže najveće moguće odsustvo moralnih normi.
Sledeća izmena vezana je za ukidanje penala koji su bili u obavezi da plaćaju poslodavci koji ne bi zaposlili propisani broj osoba sa invaliditetom. Sama ova obaveza zapošljavanja stvara određenu vrstu tereta za poslodavce, koji su se već oglašavali sa inicijativom da se ova obaveza ukine. Nažalost, to pri trenutnoj socijalno-ekonomskoj situaciji i stepenu društvene svesti osobama sa invaliditetom teško da će biti moguće za još neki niz godina. Međutim, ovi zahtevi se moraju imati u vidu, a s obzirom da već postoje zakonske odredbe o kažnjavanju za ne ispunjavanje obaveze zapošljavanja, ukidanje penala kao druge vrste kažnjavanja je sasvim celishodno rešenje tim pre što ova sredstva i nisu bila toliko velika da bi osetno uticala na punjenje budžetskog fonda.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ako imamo u vidu da će ovim izmenama i dopunama Zakona biti omogućeno da se poveća refundacija namenjenih sredstava u iznosu od preko 7.000 hiljada dinara za jednu mesečnu zaradu, odnosno da će se za toliko rasteretiti preduzeća koja se bave zapošljavanjem invalida, onda je svakako svima jasno da će usvajanjem ovih zakonskih izmena i dopuna stvoriti se još bolji uslovi za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, čime će i opravdanost postojanja ovog zakona biti još jednom u praksi potvrđena.
Poslanička grupa PUPS u danu za glasanje sa zadovoljstvom će podržati ovaj zakon. Apsolutno sam sigurna da će Parlamentarna ženska mreža, koja je nedavno formirana, takođe u danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati ovaj zakon. Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić. Izvolite.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, veliko je zadovoljstvo kada smo u prilici da donosimo zakone koji imaju pozitivne efekte na veliki broj građane Srbije, posebno na one koji su najugroženiji. Ne mislim samo na ovaj zakon o kome sada raspravljamo, već i na ona zakonska rešenja koja smo razmatrali prethodnih dana, na zakon koji će zaštititi decu od seksualnog zlostavljanja, zatim Zakon o radu koji smo promenili da bi popravili status trudnica, Zakon o oduzimanju imovine stečene korupcijom i kriminalom i, na kraju, ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji će dalje popraviti položaj i status ovih osoba.
Konkretno, danas se radi o izmenama koje nisu suštinske, ali koje su značajne. Ovaj zakon se upodobljava sa Zakonom o državnoj pomoći, sa statistikom je promenjena od prošle godine. Ovim zakonom ukidaju se tzv. penali koji su bili obavezni i mislim da je to dobro rešenje.
Sticajem okolnosti lično sam radio na izradi ovog zakona. Bio sam na čelu radne grupe i sa zadovoljstvom mogu da kažem da nakon nekoliko godina primene, od 2009. godine do danas, ovaj zakon je pokazao da ima svoje opravdanje.
Šta su efekti ovog zakona? Na prvom mestu, zahvaljujući njemu, zaposleno je 10.000 osoba sa invaliditetom i još 10.000 osoba je uključeno u različite aktivne mere na tržištu rada, subvencionisanje, prilagođavanje radnih mesta, dodatno obrazovanje, obuke i drugo. Osim toga, svake godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, formiran je budžetski fond koji raspolaže sa u proseku dve milijarde dinara, koje su namenjene isključivo osobama sa invaliditetom i njihovom približavanju tržištu rada.
Zašto je bilo neophodno doneti jedan ovakav zakon i zašto ga treba dosledno i striktno sprovoditi? Pored problema koje same osobe sa invaliditetom imaju zbog svog hendikepa i čitavog niza ograničenja i nedostupnosti u životu, problema koje imaju njihove porodice, osobe sa invaliditetom imaju i veoma velika ograničenja u pristupu tržištu rada. Mnogo je razloga. Na prvom mestu se radi o predrasudama, o jednom otklonu koje čitavo društvo ima u odnosu na osobe sa invaliditetom. Moja diskusija danas i diskusija svih kolega mora da ide u pravcu razbijanja tih predrasuda i jednog promovisanja nečega što su pozitivni aspekti ovakvih rešenja.
Čuli smo neke podatke koji zabrinjavaju. U Srbiji, 10% populacije čine osobe sa invaliditetom. To je negde između 600.000 i 700.000 građana sa većim ili manjim stepenom invaliditeta, uz podsećanje da svi mi i naravno ostali deo populacije možemo potencijalno da dođemo u takvu poziciju. Upravo zato moramo da učinimo dodatne napore da se njihov položaj popravi.
Stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom je svega oko 13%, što je u odnosu na ostali deo populacije gde je negde oko 50%, daleko, daleko slabije. Takođe, stopa nezaposlenosti osoba sa invaliditetom je iznad 75%, što u odnosu na 25% u redovnoj populaciji je takođe trostruko više.
Više od 50% osoba sa invaliditetom nema osnovnu školu, ili ima svega osnovnu školu. Dakle, elementarno je i funkcionalno nepismeno. Ono što je još lošije u celoj priči jeste da 70% osoba sa invaliditetom spada u grupu siromašnih, nalazi se ispod granice siromaštva.
Zato jedan ovakav zakon koji ima mnogo elemenata pozitivne diskriminacije i određene vrste prinude oko koje je bilo dosta komentara prilikom donošenja zakona jeste važan. Prvi put se na jednom mestu definiše šta je osoba sa invaliditetom u smislu zapošljavanja i želim da pročitam tu definiciju. Mislim da je dobro da se podsetimo na nju. Dakle – osoba sa invaliditetom je osoba koja ima trajne posledice telesnog, senzornog, mentalnog ili emocionalnog oštećenja ili bolesti koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom. Uz socijalne i druge barijere izazivaju teškoće i ograničenje u obavljanju svakodnevnih poslova i utiču na radnu sposobnost i mogućnost zapošljavanja ili održavanja zaposlenja.
Šta je cilj ovog zakona? Na jednoj strani, definisao je osobe sa invaliditetom, na drugoj strani definiše ko su akteri u politici zapošljavanja. Na prvom mestu to je Nacionalna služba, resorno ministarstvo, preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom, udruženja osoba sa invaliditetom i naravno same osobe sa invaliditetom.
Cilj je da se popravi njihov položaj na tržištu rada, da se učine upošljivijim nego što je to bilo u prethodnom periodu. Ovaj zakon je u potpunosti ili u velikoj meri postigao taj efekat. Danas, u odnosu na početak primene ovog zakona, imamo manji broj osoba sa invaliditetom na evidencijama Nacionalne službe, što je jasan pokazatelj da je ovaj zakon postigao taj cilj.
Onaj deo koji je i tada izazivao, a verovatno i danas, polemike i dileme je deo koji se odnosi na samu prinudu. Uvek je problematičan, ali mislim da u slučaju osoba sa invaliditetom ima punog opravdanja. Poslodavcu je data mogućnost, odnosno nametnuta obaveza, da na svakih 50 zaposlenih zaposli jednu osobu sa invaliditetom, s tim što firme koje imaju do 20 zaposlenih nemaju tu obavezu i novoosnovane firme nemaju 24 meseca tu obavezu.
Pošto nije realno očekivati da svaka kompanija ima potrebu da zaposli osobu sa invaliditetom, ili ima adekvatnu osobu koja bi mogla da ispuni tu obavezu, data je alternativa da se učestvuje u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom koje rade u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju. Takođe, data je mogućnost da se robe i usluge kupuju od preduzeća koja se bave profesionalnom rehabilitacijom, koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom i mogućnost da svaki poslodavac svog zaposlenog uputi na procenu radne sposobnosti, odnosno invaliditeta i da na taj način ispuni takvu vrstu obaveze. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da je to sasvim dovoljno, a da je na drugoj strani ono što je ključna izmena u ovom zakonu, ukidanje tzv. penala, bila pogrešna procena u tom trenutku. Kao neko ko je radio tada na izradi tog zakona, zajedno sa saradnicima, prihvatam taj deo odgovornosti i mislim da su se ti penali pokazali kao nepotrebni. Ideja je bila da se na neki način obezbedi striktnija primena ostalih zakonskih odredbi.
Na kraju, želim da kažem nekoliko stvari koje se tiču utvrđivanja radne sposobnosti. Do sada su osobe sa invaliditetom, kada je u pitanju njihov status u društvu, uglavnom bile tretirane u smislu da se utvrđuje stepen njihovog invaliditeta. Niko nikada, do ovog zakona, nije razmatrao šta je sa njihovom preostalom radnom sposobnošću. Ovaj zakon se fokusira na preostali deo radne sposobnosti i na utvrđivanje te radne sposobnosti koja može da obezbedi pristup tržištu rada.
Nacionalna služba, kao jedan od važnih aktera, je prilagođena ovom zakonu i ono što je dobro, Nacionalna služba ima poseban centar za profesionalnu rehabilitaciju i za zapošljavanje osoba sa invaliditetom koji se bavi ovom problematikom. Svaka pojedinačna filijala Nacionalne službe ima specijalizovanog savetnika koji se bavi savetovanjem upravo ovih osoba i kroz različite aktivne mere, individualne razgovore i obuke na tržištu rada, pomažu pojedinačno i individualno onim osobama sa invaliditetom koje traže zaposlenje.
Ono što je problem o kome treba razmišljati i što je možda jedan od izazova za sadašnje ministarstvo i ministra jeste status preduzeća koja se bave zapošljavanjem osoba sa invaliditetom i njihovom profesionalnom rehabilitacijom. Sva ta preduzeća, a ima ih negde između 40 i 50, imaju ozbiljne probleme u poslovanju, imaju tendenciju da se ponovo utvrđuje učešće državnog kapitala u njima i na taj način žele da dobiju status zaštićenih preduzeća, što ima nekog opravdanja.
Ono što je neophodno da se uradi jeste profesionalizacija upravljanja ovim preduzećima, jer objektivno ta preduzeća uz sva ograničenja koja imaju, imaju jedan privilegovan status na tržištu. Zahvaljujući ovom zakonu imaju velike subvencije od strane države i po pitanju zarada i po pitanju opremljenosti, pripremanja radnih mesta osobama sa invaliditetom da mogu efikasno da rade u njima. Čini mi se da je jedan od velikih izazova jeste konsolidovanje ovih preduzeća, smanjivanje njihovih gubitaka i na taj način povećanje efikasnosti i čitavog sistema o kome danas govorimo.
Na kraju, mislim da i današnja diskusija i izmena ovog zakona će biti još jedan korak da se pomogne osobama sa invaliditetom, da se shvati njihov položaj, potreba i jedno saznanje, da taj preostali deo njihove radne sposobnosti zapravo i jeste jedan veliki društveni i državni resurs koji nije iskorišćen na adekvatan način. Pokazalo se u mnogo slučajeva da osobe sa invaliditetom imaju daleko veću efikasnost i produktivnost u radu upravo zato što na drugoj strani imaju određene hendikepe, počev od toga da sticajem okolnosti je veliki broj njih vezan ili za kolica, ili za sedenje i sama ta okolnost im daje mogućnost da budu daleko efikasniji u različitim poslovima i delatnostima, posebno kada je u pitanju administrativni posao ili rad na računaru i slično.
Mi kao društvo moramo da iskoristimo taj resurs i da popravimo njihov status, da pomognemo i njima i njihovim porodicama i da nastavimo da striktno sprovodimo odredbe ovog zakona koji se pokazao vrlo efikasan.
Svakako da će naša poslanička grupa podržati ove izmene. Mi ćemo u Danu za glasanje glasati za ove izmene. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Hvala, gospođo potpredsednice.
Poštovani gospodine ministre, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada pročitamo ovaj predlog zakona, na prvi pogled deluje zaista poprilično društveno odgovoran predlog zakona, ali samo na prvu loptu, samo na prvo čitanje i ukoliko ovaj zakon ne stavimo u kontekst sa osnovnim zakonom iz kojeg je proistekao, ako ga ne stavimo u kontekst života u kojem živimo i ukoliko zanemarimo koliko se ovaj zakon oslanja na potpunu, jasnu i preglednu situaciju u kojoj se nalaze i društvo i država.
Zaista se ne bih složila sa prethodnim govornicima oko toga da ovaj zakon predstavlja neko poboljšanje u odnosu na ranija rešenja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, upravo iz tog razloga što ovaj zakon malo šire posmatramo i pre svega zato što čitamo obrazloženje koje se daje kada se predlaže neki zakon, pa smo to uradili i ovom prilikom.
Meni je jasno da se želi podići ta neka svest u društvu i da se unapredi položaj osoba sa invaliditetom i da se njihov život u znatnoj meri poboljša. Međutim, nije dovoljno samo želeti, nije dovoljno imati dobre namere. Čak ne bih dovodila u pitanje pisaca i predlagača ovog predloga zakona u pogledu njihove dobre vere i dobre namere. Dakle, ne želim u tom smislu ni da govorim o ovom predlogu zakona, da unapred nečiju dobru volju dezavuišem.
Međutim, mi nemamo pravo kao poslanici da samo preletimo preko određenog predloga zakona i da ne konstatujemo sve njegove manjkavosti i da ne predložimo neka bolja rešenja, koja bi u znatnijoj meri poboljšala već postojeći zakon i faktički, time bi se proizveo daleko bolji efekat od onog koji će se postići ukoliko se zakon u ovoj formi koja je predložena i osnaži, odnosno izglasa od strane skupštinske većine.
Ne bih se složila sa tim da su ova rešenja daleko bolja od već postojećih, u postojećem zakonu. Iz kojih razloga? Ovde se spominju i subvencije, spominju se penali, spominju se standardi, spominju se neki instituti koji postoje u prethodnom zakonu, a sada se predlažu i u ovim izmenama i dopunama. Međutim, nije dovoljno samo konstatovati promenu instituta, nego treba videti u kom smislu se ta rešenja iz prethodnog i menjaju.
Vi menjate penale, brišete penale. Odlučili ste se za državnu subvenciju i to bi na prvi pogled možda i bilo dobro rešenje. Međutim, zaboravljate jednu činjenicu, a to je da je ova država za prva dva meseca uspela da dostigne zaista enormnu sumu od 35 milijardi dinara budžetskog deficita. To je daleko više od onog što je bilo predviđeno Zakonom o budžetu, a ovim tempom budžet će do kraja godine u smislu deficita da naraste na punih 200 milijarde. Dakle, to je tih 200 milijardi koliko će ova država potrošiti više od onog iznosa koji je predvidela.
Sada pogledajte ovde u ovom predlogu zakona, govorite o subvencijama, u kojoj meri ćete vi u stvari da osnažite položaj osoba sa invaliditetom, u kojoj meri će ova država to da finansira, sve sa nekim dobrim namerama i u dobroj volji. Ali, nekako ste zaboravili u kojoj meri je ova država prezadužena, u kojoj meri je ovaj javni dug postigao 63% krajem decembra 2012. godine. Dakle, sa takvim javnim dugom i sa ovakvim budžetskim deficitom, koji raste iz dana u dan, iz meseca u mesec, teško da ćete uspeti sve ove subvencije koje ste zacrtali i u pogledu osoba sa invaliditetom da realizujete.
Hajde sad da pogledamo šta je to sa tim penalima. Zaboravili ste jednu malu činjenicu, prosto ste prevalili celokupan teret zapošljavanja osoba sa invaliditetom na privredu, a da ste pri tom ostavili jedno loše rešenje u zakonu, kojim su izuzeti državni organi iz obaveze kvotnog zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Dakle, državni organi nisu u obavezi da zapošljavaju te osobe.
Postavila bih pitanje – da li znate, gospodine ministre, koliko ima zaposlenih u Skupštini Republike Srbije osoba sa invaliditetom? To je prosto nedopustivo.
Zaista se nekako na mala vrata propustili da pojasnite situaciju oko toga da ćete sve te neke obaveze koje se tiču privrede meriti sa republičkim prosekom zarade. Nećete taj prosek da uzmete u smislu zarade u privredi, nego ono što se zaradi na republičkom nivou. Pri tom, prećutkujete jednu zaista neveselu činjenicu da su zarade u privredi oko 24% niže nego što je to u javnom sektoru, u ustanovama, u javnim preduzećima. Dakle, i tu je neka disproporcija u pogledu onoga što bi trebalo da predstavlja bazu na koju se računaju određene obaveze privrede, jer ako privreda ima određene obaveze, u tom smislu treba da se uzme u obzir kolike su zarade u toj privredi.
Inače je interesantan podatak da Republički zavod za statistiku čak i ne objavljuje prosečna primanja u privredi, nego jednostavno objavljuje jedan podatak o prosečnoj republičkoj zaradi. To dovoljno govori o tome koliko tu nema neke spremnosti da se ozbiljnije zadire u tu suštinu odnosa privrede, javnog sektora, ustanova, državnih organa i uopšte da se javno promoviše onaj koji stvara vrednosti i onaj koji plaća porez i onaj koji nosi ogroman teret pravljenja novih društvenih vrednosti, a to je samo privreda.
Ovim predlogom zakona ste navodno želeli i da pojačate tu neku društvenu svest u pogledu odnosa prema osobama sa invaliditetom.
Kako ste to mislili da realizujete ukoliko niste promenili te standarde, niste objasnili standarde, niste konkretizovali standarde na osnovu kojih se procenjuje radna sposobnost osoba sa invaliditetom? Bez jasnih i konkretnih merila i standarda, bez jasne procedure na koji način se utvrđuje radna preostala sposobnost, i dalje forsirate i promovišete jednu segregaciju. Ma koliko niste u obrazloženju zakona naveli da je segregacija vaša stvarna namera sa Predlogom zakona. Čak i u drugostepenom postupku ona komisija koja odlučuje nema jasnog kontakta sa osobama sa invaliditetom kako bi mogla da proceni da li su te osobe radno sposobne, da li imaju još neki deo radne sposobnosti. To je od izuzetnog značaja, jer u tom slučaju ukoliko osobe to nemaju prema odluci komisije te osobe imaju jedino priliku da se zaposle u nekim radnim centrima. Šta je to ukoliko nije izdvajanje ne integracija, nego izdvajanje i segregacija osoba sa invaliditetom?
Zato je jako bitno da se naglasi da Predlog zakona sam po sebi ništa ne znači ukoliko taj Predlog zakona ne stavimo u daleko širi kontekst od onog od kojeg ste vi ustvari u obrazloženju Predloga zakona naveli.
Kada govorimo o osobama sa invaliditetom ne možemo da izostavimo činjenicu da ne prolazi ideja o reformi penzijskog sistema. Mi i dalje imamo jako veliki procenat, preko 24% osoba koje su ostarile pravo na invalidsku penziju. Kada se uzme u obzir da je samo 57% radnika ostvarilo pravo na starosnu penziju, a da 22% ima porodičnu penziju, u tom slučaju možemo da uočimo jednu poprilično neveselu činjenicu, a to je da oni koji su zaista ostvarili neki radni vek radeći do određenog broja godina i pri tom radni staž su odradili je zaista mali u odnosu na ostale koji očekuju od ove države određeni podsticaj, pa je u tom smislu da se subvencionira, da se pomaže nešto što se zove invalidska penzija, nešto što se zove raniji odlazak u penziju.
Ovaj procenat je nešto manji u odnosu na ranije trendove, ali daleko premašuje sposobnost ekonomsku ove države da donosi sve ove državne pomoći koje ste vi ovakvim dobronamernim zakonima predvideli i na neki način nametnuli.
Još jedna stvar je jako bitna da se napomene u ovom predlogu zakona. Pored ostalih manjkavosti nekako ste zaboravili i da pojačate efikasnost u kontroli budžetskog fonda za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom. Nemamo jasnu predstavu o tome. Nema transparentnosti u tome kako se sredstva iz tog budžeta troše i da li ta sredstva završavaju negde u onom preglomaznom budžetu, u tom budžetu koji očigledno samo generiše taj budžetski deficit ili imamo neke jasne stavke i jasan pregled situacije. Ovo vam napominjem iz razloga što je jako bitno da se radi na tome da se profesionalno rehabilituju osobe sa invaliditetom.
Kako vi ustvari očekujete integraciju tih osoba ukoliko se u smislu stručne osposobljenosti, školske spreme ne da određena podrška, ne promoviše, ne da neki input koji će da olakša i tim preduzetnicima i privredi da zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Zaista je problem u samoj primeni prilično nepreciznih zakonskih rešenja i problem je u tome što sa ovakvim predlozima zakonima, a ovo nije jedini koji je stigao na dnevni red parlamenta, vi iskazujete određenu vrstu društvene odgovornosti, određenu vrstu humanizma, a da pri tom sve to ostaje na nekom površinskom nivou, a kada se zaista krene sa realizacijom tih zakona i kada se zaista krene u to da se ta neka zakonska rešenja i primene u praksi nailazi se na razne prepreke i onda se shvati da nije to baš toliko jednostavno i da to nije nešto realno.
Dakle, realan život je taj koji će pokazati u kojoj meri ste vi sa ovim predlogom zakona bili humani. Realan život koji je poprilično surov na osnovu ovih pokazatelja na osnovu izveštaja Fiskalnog saveta i na osnovu izveštaja državnog revizora o funkcionisanju i radu javnih preduzeća. Iz ovoga već vidimo da ova država ima ozbiljne probleme, da ova država nije ni jedan korak odmakla od recesije, da ne radi ništa u smislu jačanja i poboljšanja privredne situacije, a da pri tom barata sa takvim rešenjima kao što su državna pomoć, subvencije, kao što je društvena osvećenost, društvena odgovornost. Nema tu društvene odgovornosti ako vi ljudima dajete lažnu nadu, nema humanizma ukoliko znate da to što ste ovde napisali nećete moći da realizujete. To nije humanizam. To je gospodine ministre hipokrizija.
Nažalost, trebate izaći i reći javnosti – predložili smo ovaj zakon, ali nismo uradili ništa u smislu značajnijeg poboljšanja Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Nismo uradili ništa u smislu uvođenja u jasne i konkretne tokove trošenja sredstava koja se tiču osoba sa invaliditetom i nismo uradili ništa da promenimo položaj ovih osoba. Jeste da smo se pozvali na Konvenciju, a pri tom i Konvencija o zapošljavanju osoba sa invaliditetom je u nekoj meri ugrožena i to je član 27, koji jasno govori o tome da je celokupna državna struktura, celokupno društvo odgovorno kada se radi o zapošljavanju osoba sa invaliditetom i da ne mogu državni organi da budu izvan toga jer isto i državni organi imaju obavezu kao što ima i privreda.
Prema tome, bilo bi dobro da svaki put kada izađete pred parlament sa ovakvim zakonom prethodno malo pogledate oko sebe. Bilo je preporučljivo da pročitate izveštaj Fiskalnog saveta. Mislim da bi vam sve bilo mnogo jasnije.
Znate, postoji tu jedna čudna okolnost, a to je da se vaše ministarstvo zove Zakon o radu i socijalnoj pomoći. Prosto, rad i socijalna pomoć nisu kategorije koje bi trebalo da se pominju zajedno. Zar, ne postoji ona neka narodna mudrost – ko radi ne boji se gladi? Dakle, bitno je da neke stvari nazovemo pravim imenom i bitno je da budemo zaista oko svega toga iskreni, pre svega.