Poštovana predsedavajuća, zahvaljujem na reči.
Ne mislim da je ovaj amandman kolege Aligrudića i njegovih kolega nužno loš, ali smatram da se njime definiše nešto što se već implicitno podrazumeva ovim predlogom zakona. Dakle, ovaj amandman pokušava da doda da delegacija, na čelu sa svojim šefom, treba da potpiše tek nakon podnošenja Vladi izveštaja o toku pregovora i usaglašenog teksta međunarodnog ugovora.
Dakle, ne dešava se da ozbiljna državna delegacija koja ide na pregovore o bilo kojem međunarodnom ugovoru postupa samovoljno. Praksa je da se već tokom pregovora konsultuje Vlada, da se već tokom pregovora dobiju instrukcije i da se već tokom pregovora utvrdi da li će pregovori rezultirati potpisivanjem ugovora. Mislim da ovaj amandman zapravo dodaje nešto što se podrazumeva. Zamislite situaciju koja je prilično nemoguća, da bilo koja državna delegacija Republike Srbije, sa šefom koji ima ovlašćenja Republike Srbije, potpiše bilo šta bez konsultacije sa Vladom, odnosno sa bazom koja je poslala tu delegaciju bilo gde. Ne dešava se.
Dozvolite mi da kažem još jednu stvar. Staro pravno pravilo je da su zakoni bolji što su kraći. Staro pravno pravilo je da ono što možemo da kažemo u deset reči, ne kažemo u petnaest. Dakle, zakoni će biti funkcionalniji i čitljiviji što su kraći. Zato, bez obzira što mislim da je ovo dobronameran amandman jer je briga o državnom interesu uvek dobronamerna, ali ne mislim da je ovaj amandman nužan jer se u samom Predlogu zakona nalazi sve ono što ovaj amandman pokušava da doda. Hvala.

Miloš Aligrudić, replika.

Replika.
Gospodine Cvetićanin, samo kratka replika, bez namere da uđemo u dublju polemiku. Opet ponavljam još jednu stvar, zato što se očigledno nismo dobro razumeli. Ništa mi ovde ne ponavljamo što već u tekstu postoji. Otvoreno sam priznao da smo ovim amandmanom zastrožili kriterijume u odnosu na proceduru potpisivanja ugovora jer smo ovim amandmanom, da prevedem na srpski, podigli lestvicu potrebe da Vlada može dati pravo šefu delegacije da potpiše ugovor, pod uslovom da je šef delegacije dostavio nešto što bi poslužilo Vladi za ocenu ispunjenosti uslova.
Slažem se da postoje oni ugovori, to je bila moja argumentacija, gde taj stepen opreza nije neophodan, slažem se. Ali, baš suprotno vama, smatram da kod onih ugovora oko kojih smo se vi i ja očigledno razumeli, koji su izuzetno važni za državu, da je taj stepen opreza neophodan. Govorio sam u kontekstu toga, da zakon ne poznaje i ne razlikuje tipove ugovora, pa samim tim ne može prilagoditi tekst za različitu proceduru. Ako je to već slučaj, onda ispadne da se jedna jednostavna i laka procedura zna primeniti za najkomplikovanije i najznačajnije slučajeve za državu.
Zaista se divim vašoj dobronamernosti i želji da državni organi i akteri izvršne vlasti uvek rade bona fide i da u svakom slučaju rade u interesu države i da se prosto neće dogoditi bilo kakva vrsta iskoraka u tom pogledu.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Bojim se, pošto imam neki veći stepen straha u tom smislu, da to nije uvek moguće.

Hvala.
Neven Cvetićanin, replika.

Vrlo ću kratko, ne želeći da oduzimam vreme ni svojim kolegama, ni građanima koji ovo gledaju na svojim TV ekranima.
Vi ste rekli da postoje tipovi ugovora i da sada za neke ugovore koji su višeg, važnijeg tipa za državni interes, treba da stavimo neki dodatni osigurač, da se ne bi desilo da neko deluje na svoju ruku, a za neke ugovore koji su manje bitni, da tako kažem, da ne kažem nebitni, to ne treba činiti. Međutim, praksa pokazuje da, bez obzira na tip ugovora, da li je ugovor od najveće važnosti za državu, za Republiku Srbiju, ili se radi o nekom bezazlenom ugovoru, i jedni i drugi ugovori moraju da dobiju instrukciju iz Vlade.
Moja argumentacija za ovaj amandman je, uvažavajući gospodina Aligrudića i njegovu argumentaciju, mislim da je dobro što ovo želimo ozbiljno da raspravljamo, ovo je bitna oblast, da sama praksa pokazuje da ne biva, da se tako izrazim, da bilo koja delegacija potpisuje bilo šta pre nego što okrene telefon i dobije instrukcije iz Vlade i centrale.
Još nešto želim da naglasim na kraju govora o ovom amandmanu. Moramo da imamo poverenja u sopstvenu državu. Mi druge države, osim ove, nemamo. Država ova možda nije savršena, možda se u njoj dešavaju svakakvi propusti, možda bi mogli da živimo bolje nego što živimo, međutim, retko se dešava da bilo koja delegacija, već zato što je posao tih ljudi u pitanju, deluje na svoju ruku. Apsolutno je nemoguće da se bez podnošenja izveštaja bilo šta potpiše.
U tom smislu, ne mislim da je amandman loš, da se razumemo, ne mislim da je ovaj amandman besprizoran, ali mislim da ovaj amandman ukazuje na nešto što je već u samom Predlogu zakona, kao što sam rekao i u svojoj prvoj diskusiji. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Miloš Aligrudić, replika.

 Još ću kraće nego prošli put.
Verujem da je gospodin Cvetićanin zagovornik prirodnog prava ili ideje da su svi ljudi dobri ili ideje da treba imati neograničeno poverenje u predstavnike državne vlasti, samom činjenicom što su tamo. To je zaista za svako divljenje. Nemam ništa protiv, ali rađe bih se držao slova Ustava, zakona, elemenata pravnog poretka, elemenata pravne države, uređenih odnosa itd.
Dakle, kada smo dali načelne primedbe o nedovoljnoj uređenosti zakona one su bile veoma ozbiljne, dali smo dobre argumente i ponovo ćemo ih dati u datom trenutku koji je uskoro dolazi.
Prema tome, ne vidim zbog čega bi se svako ovde našao raspoložen da bude pologeta lošeg pisanja tekstopisaca, a da se pri tom čak ovde gospodine Cvetićaninu i ne radi o Vladi. Ovde je moje duboko uverenje da se čak ne radi ni o Vladi ni o politici.
Znači, uopšte nije predmet ovde rasprava o tome da li Ministarstvo spoljnih poslova pod vođstvom SNS dobro radi ili ne. Ako neko to doživljava na ovaj način, verujte mi da apsolutno grešite. Ovaj zakon je pisala ekipa koja je pet godina pisala 30 strana teksta zakona. Ne znam čemu postoji potreba za takvom apologetikom, za takvim ustajanjem svaki put sa moje leve strane da se opravda ama svako svakocijato slovce koje tu piše, a verujte mi nema razloga za tako nešto ako samo ne želite da snosite rizik da to bude shvaćeno na način na koji ne biste voleli.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko i u vezi ovog amandmana, i u vezi nekih prethodnih amandmana, često se, a u kontekstu ovoga što je govorio gospodin Aligrudić, često od strane nekih poslanika vladajuće većine kvalifikuju amandmani na dobronamerne i zlonamerne, pa se i u argumentaciji za ovaj amandman kaže u prvom delu je dobronameran, a drugom delu je ovakav-onakav.
Ne treba da dajemo takve kvalifikacije za ove amandmane bez obzira da li dolaze iz opozicije ili pozicije. Jednako svi mi volimo Srbiju, kao što je takmičenje u patriotizmu. Niko ne predaje amandmane i ne podnosi amandmane zato što je zlonameran, zato što nekoga mrzi, pogotovo da mrzi Republiku Srbiju. Mi svi želimo efikasan, dobar, primenljiv zakon, zakon koji je sprovodljiv u praksi, pred kim su svi građani i sve institucije jednaki. Zato mi želimo da se suština ovog zakona popravi i zato su svi naši amandmani bez obzira da li ih podnosi DS, DSS, LDP ili neko iz vladajuće većine dobronamerni.
Mi nemamo to opterećenje da neko iz opozicije želi nešto loše da uradi, a neko iz pozicije isključivo nešto dobro kada je reč o sebi. Svi mi želimo dobro ovoj državi i svi su amandmani dobronamerni. Molio bih da se toga pridržavamo u daljem toku rasprave. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Vučeta Tošković.