Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, kada ste 13. januara ove godine usvojili Deklaraciju i Platformu tada niste rekli da će sledeća sednica Narodne skupštine, ona na kojoj će se raspravljati o Izveštaju, biti održana onda kada bude sve gotovo. Naime, vi smatrate da je sve gotovo i zato ste i sazvali ovu sednicu. Bili ste obavezni prema Deklaraciji da sazivate sednice o izveštajima koji su se ticali, kako piše, tokova ovih razgovora ili toka ovih razgovora. Imali ste više prilika da to učinite kada je napravljen Sporazum oko oficira za vezu, kada je napravljen dogovor oko carinskih prihoda ili kada je napravljen dogovor o prelazima i upravljanju granicama. Sve su to bile teme ovih vaših razgovora, ali niste sazivali Skupštinu iz razloga što niste želeli da se o tome govori javno. Imali ste informacije koje ste davali javnosti. Mediji su vam bili naklonjeni zato što su oni pod kontrolom zapadnih sila, pa onda duvaju u istu tikvu i zbog toga Skupština nije bila pogodna forma da se o tome razgovara.
Na drugoj strani, Hašim Tači je svaki put izlazio na skupštinu Kosova kada bi se završila neka od ovih faza koje sam pomenuo. On je imao najmanje tri do četiri izlaska. Poštovao je neku formu. Njemu je bilo lakše zato što je znao da mu sve ide u korist i po volji. Srpska strana popušta. On je imao čime da se pohvali. Kažem da mu je bilo lakše, ali je činjenica da je ispunio za razliku od obaveze koju vi niste ispunili.
Znate da je DSS bila protiv Platforme. Govorili smo u to vreme da smo protiv platforme zato što ona zagovara jednu veliku autonomiju Srba na nezavisnom Kosovu. Platforma je, da skratim, zagovarala nekakvu regionalnu organizaciju Srba sa institucijama i nadležnostima koje bi pripadale jednom regionu u današnjim regionalnim državama Evrope. To jeste visok obim autonomije, ali smo bili protiv toga zato što je sve to podrazumevalo nezavisno Kosovo i ove institucije u okviru nezavisnog Kosova.
Na neki način ste predlagali u vašoj Platformi neki plan koji bi se mogao nazvati Ahtisari plus. Kada ste se suočili sa gospođom Ketrin Ešton i sa Tačijem, zapravo, suočili ste se sa njihovim predlozima koji su uglavnom išli na varijantu Ahtisari minus. Oni nisu bili spremni da Srbima daju ono što im je Ahtisari dopuštao, kako bi ste se na kraju našli na samom Ahtisariju. Dakle, na planu koji je tu predložen. Oni elementi u Sporazumu koji daju neka prava Srbima su preuzeti iz tog plana, mada nisu sva prava koja postoje u Ahtisarijevom planu data, ali najveći broj tih prava je iz tog dokumenta.
Vi ste pregovarali na čudan način ili na način kako su medijatori to scenografisali, našli ste se negde na polovini, što jeste pregovarački cilj, ali tako što su oni odredili jedan minimum koji nije davao ni ono što je Ahtisari davao Srbima, kako biste mogli na kraju da kažete da ste nešto dobili.
Na kraju krajeva, sećamo se 20. marta i 2. aprila kada je u javnosti bilo reči o tome da je taj sporazum nije moguć samo zato što je Tači uslovio tačku 9. nekom novom tačkom 14. Tačka 9. je tačka o policiji i regionalnom komandiru. Tačkom 14. se traži da ih ne ometamo u međunarodnim organizacijama. Oko toga se digla velika dževa, kao što znate. Tu je bilo pitanje ko je hteo da potpiše, ko nije hteo. Štampa je javila da su Dačić i gospođa Grubješić bili za potpisivanje, a da je Vučić to sprečio. Koplja su se lomila desetak dana oko toga. Kada je došao 19. videli smo da je tu napravljena jedna minikrijska, mala izmena, da je član 9. ostao, a da je član 14. promenjen, da vi zapravo ili mi nećemo jedni druge ometati na putu ka Evropi, EU, a ne u međunarodnim organizacijama.
Naime, šta ste tu dobili? Priznali ste više, a ne manje, jer EU je više od međunarodne organizacije. Ko prizna ili ne ometa Kosovo na putu ka EU, lakše će da prizna da ne ometa Kosovo na putu ka nekim međunarodnim organizacijama. U krajnjoj liniji, Kosovo će morati da postane član Saveta Evrope pre nego što postane članica EU.
Pogledajte odredbe osnivačkog ugovora sa kojim organizacijama se otvaraju pregovori o pridruživanju, a te će pregovore Kosovo otvoriti na osnovu ovog sporazuma. Dakle, to je nekada bio član 310, a sada je član 217. Ugovora o EU. Na osnovu člana 14, kojim ste vi dobili regionalnu policiju, izbor komandira, omogućili ste Kosovu da kao država učestvuje u potonjim pregovorima oko pridruživanja i sprovođenju tog sporazuma. Dakle, nemojmo da se šalimo sa tim stvarima. Stvari tako stoje i tu ste napravili jednu, tako da kažem, veliku priču u javnosti oko neke borbe. Dobili ste tog regionalnog komandira koji postoji po Ahtisarijevom planu i to nije jedini regionalni komandir, kao što vidite, i ako čitate pažljivo sporazum, imate da se u članu 10. spominju i drugi regionalni komandiri. Prema tome, ništa tu nije dobijeno, a velika halabuka je dignuta.
Hoću da kažem da ste vi kao pregovarači bili ili lakoverni ili ste se ponašali po već utvrđenom scenariju. Mislim da je u pitanju ovo drugo. Vas ne doživljavam kao lakoverne ljude, imam iskustva u politici i poznajem vas kao političare. To je zapravo jedan scenario koji je bio davno napravljen. Vi ste se po njemu ponašali sa malim preprekama koje su bile napravljene da bi se u javnosti odigrala ova igra sa teškoćama, sa otporima, sa teškim mukama, sa teškim krstovima na leđima itd. Na kraju ste legli na rudu i dobili smo sporazum kakav smo dobili.
U krajnjoj liniji, gospodine predsedniče, kao građanin mogu da budem jako sumnjičav prema vašoj ulozi u toj stvari. Verujte, kada govorim o ovom scenariju, pre par meseci u javnosti je otvorena afera oko vaših komunikacija sa predstavnicima Šarićevog klana, pominjani ste i vi i vaši saradnici, Lazarević i drugi. Moram da kažem da vi to niste demantovali na uverljiv način.
Kada su u pitanju ovakve stvari gde zavise životi ljudi, gde zavise čitavi delovi teritorije, čovek ima veliko pravo na lično podozrenje u kredibilnost ljudi koji pregovaraju i u njihove teškoće da odbiju sve ono što im zapadne sile nude. Pregovarao sam sa zapadnim predstavnicima i znam otprilike kako to stoji. Što se tiče SNS, otkad je došao na vlast uložio je veliki kredit, veliku investiciju u to da dokaže DS da će ih zapad prigrliti više nego njih. Tu je nekako bilo takmičenje kada su se njihovi predstavnici, predstavnici vlasti iz njihovih redova, suočili sa ovom pregovaračkom situacijom, onda je bilo glavno da se taj kredibilitet ojača, održi i dokaže svom protivniku, DS, da tu nema nikakvih problema i da su oni još veći miljenici zapada nego što je to slučaj.
Zašto govorim o scenariju na koji ste pristali i završili posao na taj način? Kada je o samom sporazumu reč, reći ću nekoliko rečenica i da pokažem da je ovo nešto što se moglo prihvatiti 2007. godine. On je u potpunosti vezan za Ahtisarijev plan. Voleo bih da mi neko od pregovarača kaže koja je njegova tačka drugačija ili izlazi iz onih okvira i onih prava koji su tada dati. Mogu da vas podsetim, 2007. godine smo dobili gotov tekst u februaru mesecu, početkom februara, vrlo kompleksan dokument na nekih 70 strana. Skupština se o njemu izjasnila da možemo pregovarati. Pregovarali smo desetak, petnaest dana, uložili 500 i nešto amandmana na taj dokument, ali ni jedan nije prihvaćen. Nisu u pravu oni, kao što smo danas čuli, koji kažu da je trebalo raditi na Ahtisarijevom planu. Ako 500 amandmana i više nije dovoljno da se dokaže da je rađeno na njemu, onda ne znam šta je.
Naime, to je bio plan koji je unapred bio smišljen, dakle, kao ultimativni plan od koga oni ne odstupaju ni jednu stopu. U tome i jeste bio problem u tim pregovorima. Ni jedan amandman nije prihvaćen. Šta smo mogli očekivati?
Na prvom sastanku na vrhu, 10. marta 2007. godine, Marti Ahtisari je rekao – mene u ovoj stvari ne zanima kompromis, mene zanima rešenje, ja sam rešenje ponudio. To ste vi prihvatili pet godina kasnije ili šest godina kasnije.
Dakle, ovaj dokument u svakom svom delu odražava taj dokument i mi možemo sada likovati da smo nešto dobili, jer su možda mogli da nas poubijaju u tom Briselu, ali verujte da je za Srbe to katastrofa zato što se oni moraju odreći svojih institucija pod kojima su živeli i svoje države čije su to institucije.
Tačka 2. govori da su pravne garancije merodavno pravo i ustavno pravo. Izvinite, misli se na pravo na Kosovu. Originalni izraz toga što je vama neko preveo kao merodavno pravo, dakle aplikbl lo, je primenjivo pravo i ustavno pravo. Primenjivo pravo je pravo koje živi, koje se primenjuje na KiM, kosovsko pravo. To je garant i to ste potpisali. Potom, da će se strukture bazirati na statutu postojećih asocijacija kosovskih opština. Onaj ko ne zna, onaj ko nije čitao Ahtisarijev plan, prvi put se suočava da postoji asocijacija opština na Kosovu. Te asocijacije su napravljene po ustavu Kosova i po zakonu o lokalnoj samoupravi, a taj zakon po planu Martija Ahtisarija. Čemu to?
Potom, opet kada je reč o nadležnostima, evropska polja i o lokalnoj samoupravi, kosovski zakoni, ono što oni određuju kao nadležnost opština, to će ova zajednica moći umesto njih kolektivno, kako se ovde kaže, da ostvaruje. Što se tiče izričito ekonomskih poslova, obrazovanja, socijalne politike itd, tu će zajednica biti samo, kako ovde kaže, u punom nadzoru. Dakle, i te institucije i te nadležnosti sad ovim dokumentom potpadaju pod zakone Kosova i videćemo kako će se to dalje primenjivati.
Potom, regionalni komandant policije. Vidimo da postoji širom Kosova po tim regionima, po tim asocijacijama postoje regionalni komandanti. Šta smo tu dobili? Što tolika priča, o čemu sam već govorio?
Sudski pravosudni sistem. Ovde se govorilo da ćemo se boriti za izbor sudija, da opštine biraju sudije na osnovnim i u Okružnom sudu. O izboru sudija nemate ni reči u ovom dokumentu. Imate samo jednu strukturu o Apelacionom sudu, o panelima i sedištu u Mitrovici, što možete naći u Ahtisarijevom planu. Potom, izbori po zakonima Kosova, razume se, izbori za opštine, to ih takođe čeka.
Najzad, ta famozna tačka 14). Molim vas, vi svojim pozitivnim potpisom garantujete zapravo da će Kosovo kao država, jer drugačije ne može po zakonima EU, ući u ovaj proces SSP – Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je naše odobrenje. To je taj potpis koji ste dali.
Prema tome, vaša priča o tome da se tu nešto dobija za Srbe, zapravo nije ubedljiva i možemo se mi ovde nagvaždati koliko hoćemo, da li ste vi priznali Kosovo ili niste, mi tvrdimo da jeste, vi tvrdite da niste, ali u ovoj raspravi, u ovoj polemici merodavni su pre svega Srbi sa Kosova. Oni dobro znaju šta njih čeka i kad čitaju ovaj dokument njima je potpuno jasno kakva je njihova budućnost. Oni će živeti pod institucijama i po zakonima Kosova koji dakako ima vrlo jasne, tako da kažem, istorijske ciljeve i u vezi sa Srbima i sa SPC i sa kulturnim nasleđem i sa materijalnim dobrima itd. Da su imali, kao ljude koji su sa njima živeli i sa Albancima kao komšijama, dobra iskustva, možda bi neko to i prihvatio. Sasvim je jasno da je južno od Ibra to prosto jedna prisila na koju su ljudi pristali da bi sačuvali golu kožu, ali ovi gore, severno od Ibra, na to nisu zaista bili primorani, tj. biće primorani u momentu kada Srbija primeni ovo što ste vi potpisali u Briselu.
Sigurni smo i hoću deo svog izlaganja da posvetim toj stvari, da se ovaj sporazum neće i ne može primeniti, ma koliko ga ovde poslanika podržalo. U krajnjoj liniji, ova današnja rasprava, rasprava između poslanika, ako bi se držala samo teme ovog sporazuma, ona bi bila u pogledu sporova vrlo jasna. Ovde se poslanici, u ovoj Skupštini, dele na one koji će glasati za sporazum, za izveštaj, i one koji će glasati protiv, ma kojoj stranci pripadali.
Zbog toga, gospodine predsedniče Skupštine, dao bih predlog na osnovu člana 131. da se glasanje izvrši po prozivci. To je predlog koji koristim priliku da dam. Neka se Skupština izjasni, ali bih zamolio, zaista, da se poslanici u ovoj stvari ne kriju iza grupacija poslaničkih, nego sa svojom svešću i savešću neka glasaju za i protiv ovog sporazuma. Pokušao sam da dam jedno tumačenje za koje sam siguran da je tako, a ono se, okreni, obrni, u potpunosti slaže sa onim što Srbi sa Kosova i Metohije osećaju kao svoju budućnost pod ovim sporazumom.
Naša jedina nada i šansa jeste da se on ne sprovede. Ako je potpisan, potpisan je, vi ste napravili jedan akt izdaje, u pravom smislu reči, nacionalnih interesa, vi ste se oslobodili tog balasta, te teritorije, tih ljudi, iako ćete im pomagati, ali ćete to moći kao i Srbima u Rumuniji, Mađarskoj, Bosni, Hrvatskoj itd, kad kažem – Bosna, mislim na Federaciju, i to je to.
Mogu da se pozovem na glas i na dela ljudi sa Kosova i Metohije. Oni su svoj stav o ovoj stvari jasno izrekli, više puta, još od onog referenduma na Sretenje 2012. godine, pa preko izlaska na lokalne izbore, tamo gde su oni bili raspisani, pa onda više puta u poslednje vreme, dok su pregovori trajali, dakle –svi kao jedan. To je bitno, tamo ima puno stranaka, kao i ovde u ovom parlamentu, ali svi kao jedan su rekli to – mi ne prihvatamo, znamo šta nam je sudbina, znamo šta nam je istorija, šta nam je budućnost.
Oni su u jednom saopštenju sa mitinga, u poslednjoj tački tog saopštenja rekli da će inicirati referendum o ovoj stvari. Dakle, ovaj referendum se mora održati kao narodna inicijativa. Ustav to dopušta i ja vas molim, obzirom da ste vi, gospodo iz Vlade, učinili šta ste mogli i šta ste hteli, potpisali ovaj sporazum, da se u taj referendum ne mešate, u smislu njegovog iniciranja. Razume se, državni organi moraju tu, i sama Skupština da obavi svoj deo posla, ali to je narodna inicijativa. To je inicijativa naroda koji se ne slaže sa odlukama Vlade i on ima pravo na to i nema samo pravo na narodnu inicijativu, ima pravo i na građansku neposlušnost i na mnoge druge akcije koje su potpuno u skladu sa modernim pravnim kodeksima.
Ovde govorimo o referendumu kao narodnoj inicijativi. Taj referendum će biti raspisan posle mitinga koji će oni inicirati, a ja ovo govorim zato što sam sa njima razgovarao i zato što su me obavestili, kao i juče što su bili na razgovoru sa premijerom i potpredsednikom Vlade, 10. maja ove godine u Beogradu, na Trgu Republike. Očekujemo da će doći ogroman broj ljudi da podrži Srbe sa Kosova i njihovu inicijativu, posle čega će se prionuti skupljanju potpisa i onim radnjama koje predstoje da bi se takav referendum održao.
To je neophodno da bi se ta stvar raščistila na način kako to i Ustav i zakon dopuštaju. Ako dođe do situacije da su organi vlasti, pa i ovi reprezentativni organi, kao što je Skupština, u velikoj većini za ovaj sporazum, a protiv interesa Srba, što je sasvim moguće, što mi vidimo, onda se spor premešta na drugu adresu, a to je spor između naroda i vlasti, između naroda i njegovih reprezentativnih organa. Znamo da za većinu stranaka koje danas sačinjavaju vladajuću koaliciju nisu glasali ljudi koji bi to učinili da su znali da će se ovo uraditi. Zbog toga je ovaj referendum važan. On jeste korekcija onih prethodnih izbora, kada je o Kosovu reč, i korekcija njihovih rezultata.
Zbog toga smatramo da je ovo važan akt za Srbiju i da će se njime zapravo razrešiti ovaj temeljeni problem. Hoću i vama poslanicima, a pre svega građanima koji gledaju ovaj prenos, da najavim način na koji će se mirno i legalno, to su dva glavna moja akcenta - mirno i legalno, oboriti ovaj sporazum i onemogućiti da se on sprovede. O tom, potom, razgovaraćemo kao odgovorni ljudi, ako nismo do sada.
Hvala na pažnji.

Na osnovu člana 131. ću staviti na glasanje, pre samog glasanja, Predlog odluke da se glasa prozivkom, ali inače, zbog svih građana Srbije, mi svako glasanje koje se održi u Skupštini objavljujemo imenom i prezimenom, kako je ko glasao u Narodnoj skupštini, na sajtu Narodne skupštine, za svako glasanje unazad šest, sedam meseci.
Shvatio sam ono što ste vi rekli, ali će se svakako imenom i prezimenom znati kako je ko glasao.
Narodni poslanik Branko Ružić, izvolite.

Poštovani predsedniče Vlade, poštovani članovi Vlade, poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama jedan akt, odnosno izveštaj, upravo u skladu sa Rezolucijom koju je ovaj dom usvojio, izveštaj o toku pregovora, bilo da se radilo o političkim ili tehničkim razgovorima i dijalogu. Mislim da sam akt u sebi sadrži vrlo jasne i opsežno iznete elemente svega onoga što je rađeno u prethodnom vremenskom periodu na planu razgovora između Beograda i Prištine, uz posredništvo EU.
Naravno da treba odati priznanje, pre svega glavnom pregovaraču, samoj Vladi Republike Srbije i njenom premijeru Ivici Dačiću. Naravno da to priznanje zaslužuje i Vlada i sam premijer i prvi potpredsednik Vlade isključivo zbog toga što nije bilo ni malo lako u ovom momentu i u ovakvom kontekstu razgovarati i voditi pregovore na ovu temu. Tema jeste teška. Taj Gordijev kosovski čvor je teško razvezati, traje dugo. Da se ne podsećamo sada na prvu i drugu prizrensku ligu, da se ne podsećamo na sve one odgovorne političare, u koje svi ovde spadamo, i odgovorne političke stranke koje su nosile odgovornost za sve one procese koji su se dešavali u novijoj istoriji, u prethodnih 23 godine.
Mislim da je ovo jedan istorijski iskorak za državu Srbiju, istorijski iskorak koji može da otvori veliki broj vrata koja će nam omogućiti da ne gubimo ponovo vreme, da ne gubimo energiju, da ne dođemo u poziciju kao, nažalost, jedan od najstarijih naroda koji je, uzgred budi rečeno, na Kosovu i Metohiji biološki pobeđen, kao privreda koja nije na zavidnom mestu, kako u regionu, tako i u Evropi, kao ekonomija koja se izgrađuje, a sada je na nekom nivou od 70% onoga što je postignuto 1989. godine. Dakle, mi više vremena za čekanje nemamo. Moramo da živimo realan život, da se ne bavimo mitovima, ali moramo da uvažavamo realnost i sve ono što jeste legitiman iskaz nosioca suvereniteta ove zemlje, a to su njeni građani i građanke.
Naravno da treba uvažiti i ono što kažu Srbi sa Kosova i Metohije, Srbi sa severa Kosmeta, ali takođe i Srbi južno od Ibra, ali naravno da trebamo i na ovaj sporazum i na ovaj izveštaj gledati na jedan sveobuhvatan, celovit način i uvažavati sve ono što predstavnici tih nosilaca suvereniteta po Ustavu, građana Srbije govore ovde u parlamentu i ono što će oni učiniti danas po završetku ove rasprave davanjem svog glasa za ili protiv ovog izveštaja, u kome je integralni deo praktično i ovaj sporazum koji je nakon deset rudni pregovora postignut.
Mislim da nije vreme, kao što je moj prethodnik govorio, da govorimo o nekom razgrađivanju, o nekom rušenju, nego je vreme upravo da napravimo taj hrabar iskorak napred. Mnoge šanse smo u ranijem periodu imali. Neki sada ovde prave komparaciju između Ahtisarijevog plana i ovog sporazuma. U velikoj meri ova dva akta jesu kompatibilna, ali su različite okolnosti u kojima je tadašnji Ahtisarijev plan bio ponuđen u odnosu na ove danas. Ono što je jedino sigurno, to je da smo izgubili šest godina. Da smo tada imali hrabrosti, kao što to danas pokazuje ova vlada na čelu sa premijerom Dačićem, siguran sam da bi i sudbina Srbije bila svetlija, a i naravno sudbina građana na Kosovu i Metohiji.
Mnoge prilike koje smo imali ranijih godina nisu bile iskorišćene. Ovo nije tema na kojoj trebamo da se bavimo nekim političkim nadgovornjavanjem, da mi sada govorimo vama da je, kada je DOS došao na vlast, Privremeno izvršno veće na Kosovu i Metohiji, koje je zaista bilo institucija sistema države Srbije, gde su svake nedelje boravili pomoćnici svih ministarstava Vlade Republike Srbije, ukinuto. Da ne pominjemo sve ono što se dešavalo sa tzv. političkim zatvorenicima koji pripadaju kosovskom ili albanskom etnicitetu. Da ne govorimo o svemu onome što je rađeno od tog 5. oktobra, kada je naša međunarodna pozicija, činilo se, bez obzira što smo mi tada bili opozicija, bila mnogo bolja nego nekih potonjih godina koje su usledile.
Oni koji imaju bolje rešenje, siguran sam da bi ga do sada izneli, ali uglavnom se bave kritikama, konstatacijama i pokušajima da dobiju određeni politički poen. Naravno, to jeste legitimno za domaću političku upotrebu, za domaće političko tržište, ali ništa dobro, ništa novo i ništa kreativno to neće doneti. Ne možemo se igrati sa legitimitetom niti Vlade Republike Srbije niti ovog parlamenta i ne možemo tako olako govoriti o tome da sada ovo treba na neki način preispitivati. Ne treba ni ovaj sporazum shvatati, ja bih ga nazvao početnim sporazumom, kao nešto što je zatvaranje ove priče. Ovaj sporazum praktično otvara mogućnost da kroz implementaciju, u kojoj ćemo se morati borati sa predrasudama koje su, naravno, iracionalne, uđemo u neke druge procese i rešimo i ona tehnička pitanja, bilo da se radi o telekomunikacijama, energetici ili o nekim drugim pitanjima, ali takođe da razgovaramo i o funkcioeksteritorijalnosti Srpske pravoslavne crkve, odnosno njenih manastira na teritoriji Kosova i Metohije, kao i o svemu onome što jeste praktično interes države Srbije.
Ovaj sporazum ni na koji način ne menja ustavno-pravni okvir države Srbije, ni na koji način ne prejudicira bilo kakvo priznanje, niti će to država Srbija ikada uraditi, ali ono što ovaj sporazum oslikava, oslikava jednu veliku želju, jednu veliku hrabrost i po prvi put u prethodne dve decenije jeste rezultat jednog zaista mudrog diplomatskog pristupa našeg pregovaračkog tima. Po prvi put smo imali situaciju da ono što je bilo neprihvatljivo odbijemo, a da nakon toga, narodski rečeno, ne dobijemo šamar, nego dobijemo jedan visok stepen razumevanja, uvažavanja i dobijemo praktično afirmaciju za ono što smo tražili.
Da li je to dovoljno? Naravno da ne možemo uvek biti zadovoljni. Da li je to realno? Naravno da je realno. Da li na tome trebamo da radimo? Naravno da trebamo da radimo. Da li je to u interesu Srba na Kosovu i Metohiji? Naravno da jeste, ali ne možemo sada podvajati interes Srba na Kosovu i Metohiji od interesa Srba, odnosno svih građana države Srbije, jer to ne bi bilo korektno i ne bi otvaralo te mogućnosti koje stoje pred nama.
Deset teških rundi pregovora, o kojima smo imali priliku i ovde u parlamentu da čujemo i prosto moram da demantujem one koji su to kritikovali. Dakle, u dva navrata je sam premijer ovde govorio o toku pregovora, ali kada u nekim rundama nemate niti jedan papir, niti jedan predlog, vi nemate o čemu da obavestite javnost i parlamentarce, ali smo došli do tačke račvanja od one osme, zatim devete i na kraju desete runde pregovora, kada je parafiran taj sporazum, gde smo praktično dobili tih 15 važnih tačaka, koje će omogućiti da se sve ono što je tu inkorporirano sprovede u delo.
Nismo se mnogo bavili onim što u ovom sporazumu piše, ali mislim da je to tema današnje rasprave i mislim da ovde nema mesta preteranim emocijama, jer kada u politiku uđete sa emocijom, koja je iracionalna kategorija, zna se kako prođete. Tako smo, nažalost, prolazili kroz istoriji. Mislim da sada jeste praktično poslednji momenat da mudrošću otpočnemo jedan proces koji će vremenom potvrditi svu svoju ispravnost, a siguran sam i omogućiti mnogo veću zaštitu prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Ako se prvi put od kada se vode pregovori pomene zajednica srpskih opština, ako se ne podlegne ucenama političkih predstavnika prištinske samouprave, ako se izdejstvuje pravo da se formira ta zajednica srpskih opština na severu, da te opštine praktično daju predlog određenog broja kandidata za regionalnog komandanta kosovske policijske službe, ako se otvara odeljenje okružnog suda u Mitrovici, odnosno apelacionog suda iz Prištine, ako će sastav sudija i sastav pripadnika te policijske službe korespondirati sa etničkim sastavom tih opština, ako u svim sferama koje jesu od interesa za običnog čoveka na KiM imamo, kao zajednica srpskih opština, puni nadzor i, naravno, povezanost sa državom Srbijom, ako sve to stoji uz garanciju EU, naravno, i u zadatom okviru koji je pomenuo ovde sam premijer u svom uvodu, kada smo, na našu inicijativu, dobili i Rezoluciju Generalne skupštine UN, čime su ingerencije za pregovore praktično prenesene na EU, kada smo dobili na naše insistiranje savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, to su sve fakti, dakle, činjenice od kojih smo morali da krenemo kada smo i u prethodnoj Vladi, a naročito u ovoj, poveli te razgovore i dijalog o svim ovim teškim pitanjima.
Naravno da, kada govorimo i o zajednici srpskih opština i o funkcijama koje ona sobom nosi i o veću koje će biti formirano, dakle, ovde u mnogome zavisi implementacija ovog sporazuma upravo od razbijanja tih predrasuda koje, nažalost, postoje još uvek na teritoriji KiM, zbog toga što narod kada živi u getu jeste, nažalost, sklon političkoj manipulaciji onih koji ništa kreativno ne umeju da izgrade, već isključivo nekom fatalističkom ili nekom drugom destrukcijom pokušavaju da govore o mitovima i da govore o nečemu što prosto ne znači život i ne znači budućnost. Ti ljudi žele da žive život dostojan čoveka i to neće biti nimalo lako obezbediti, ali mislim da je obaveza države Srbije i ove Vlade da nastavi ovaj proces, da nastavi ovim putem, jer prosto ne možemo nazad.
Na koji način će ova implementacija teći? Siguran sam da će mudrost prevagnuti, da oni tzv. politički lideri koji su se uhlebili i u Beogradu i širom centralne Srbije, a udaraju bubnjeve isključivo po severu Kosovske Mitrovice, neće ovaj put zloupotrebiti zaista iskrenu emociju Srba koji žive na severu Kosmeta, pre svega na severu Kosmeta, i nadam se da će upravo ti građani sami biti svesni da je u njihovom najboljem interesu da se jedan ovakav sporazum implementira i sprovede, jer će oni biti ti koji će biti ključari svih tajni i biti gospodari svoje sudbine i imati priliku da se na jedan mudar, inteligentan način integrišu i na politički način deluju i utiču na svoje živote i na realizaciju onih projekata koji dotiču njih koji žive dole u našoj autonomnoj pokrajini.
Ovde se, naravno, pominje i pitanje referenduma. To je pitanje o kome se može razgovarati jer je to najdemokratskiji način da se o nekom važnom državnom pitanju izjasnite. Ali, kada imate jedan sporazum koji ni na koji način ne zadire u Ustav niti ga krši, kada imate, nadam se, činjenicu, da će ovde više od dve trećine narodnih poslanika praktično podržati ovaj izveštaj, čiji je sastavni deo ovaj sporazum, kada imate činjenicu da nemamo vremena i kada imate činjenicu da jedna takva inicijativa može da izazove i neke kontraefekte, pa čak i političku nestabilnost, ili da otvori mogućnost za razne političke manipulacije, ne vidim razloga da samo prvi i početni sporazum bude razlog za sazivanje referenduma.
Naravno da će SPS, ukoliko do toga dođe, doneti odluku da li je to oportuno u ovom trenutku i da li to treba činiti, ali je važno da se ne podsećamo na sve one referendume koje smo ranijih godina imali. Setite se samo 1998. ili 1999. godine, dakle, moramo biti realpolitičari. Moramo biti realni i ne smemo da lažemo narod.
Mislim da je ovo prvi put da jedna Vlada i premijer na njenom čelu, koji je zaista na jedan iskren način, koliko god to bolno bilo i nepopularno, govorio građanima Srbije i građankama Srbije šta nas čeka, šta nas očekuje, sa kakvim izazovima se sučeljavamo i na koji način ova Vlada pokušava da te probleme reši. Mislim da je to pošteno, mislim da će vreme pokazati da ćemo svi zajedno vrednovati ove poteze koje je Vlada, na čelu sa premijerom Dačićem, vukla povodom kosovskog čvora i mislim da nam ne preostaje ništa drugo nego da prionemo na posao.
Ovde priča nije završena. Ovde priča tek počinje. Počinje, siguran sam, pod drugim uslovima, sa izmenjenom percepcijom međunarodne zajednice prema Srbiji i ovaj momentum Srbija mora da iskoristi. Ovo je možda poslednji momenat koji država Srbija može da iskoristi i u odnosu na EU i u odnosu na evropsku budućnost i u odnosu na percepciju Srbije od strane svih velikih i značajnih međunarodnih aktera u međunarodnoj areni, pre svega mislim i na Rusku Federaciju i na Kinu, ali naravno i na SAD i pomenuo sam već EU.
Na kraju, želim da kažem da će SPS, odnosno poslanička grupa SPS, glasati za ovaj izveštaj i da pružamo punu podršku Vladi Republike Srbije i njenom premijeru. Hvala vam.

Gospodin Samardžić je tražio repliku. Izvolite.

Replika je na prethodno izlaganje, pošto je u kontekstu referenduma, o kome sam govorio i za koji sam rekao da će DSS da podrži, rečeno da ne treba tako da lažemo narod. Referendumom se ne može lagati narod, to je prosto način izjašnjavanja ljudi oko jednog konkretnog pitanja, gde će oni odgovoriti sa da ili ne. To ćemo videti. Ali, veoma je čudan kontekst obrazloženja ovoga zašto ne treba referendum da se održava, ne samo zato da ne bi lagali narod, nego i zato da se ne bi ponavljale greške iz prošlosti, pa je pomenut referendum iz 1998. godine. Izvinite, taj referendum je raspisala SPS, tj. vlast koja je bila pod njenom kontrolom, dakle, o sprečavanju internacionalizacije kosovskog pitanja. Održan je u maju mesecu, ako se dobro sećam, 1998. godine, a već u oktobru mesecu je potpisan prvi sporazum Holbruk-Milošević oko nekih aranžmana vezano za Kosovo, povlačenje vojske itd.
Nije reč o takvom referendumu. Ovde je zapravo reč o jednoj inicijativi koja će imati vrlo transparentan cilj i formu. Tu će Skupština učiniti svoje jer ona mora da da odobrenje i nema razloga da se sad unapred dezavuiše takva jedna inicijativa. Znate, laganje naroda, obmanjivanje naroda, ako hoćete, najveća obmana jeste ovaj sporazum.
Vi, gospodine Ružiću, kažete da nije Ustav dodirnut ili okrnjen, kako ste to rekli, ovim sporazumom. Naime, ovim sporazumom, ako on stupi na snagu, biće negirana i poništena i preambula i član 8. o granicama i član 182. o Autonomnoj pokrajini i još neki članovi koje sad ne moram da nabrajam. Dakle, Ustav će biti praktično oboren ovim sporazumom i to i jeste nešto što nama daje razlog za alarm, ali ovde se ne radi o Ustavu, kao papiru, ovde se radi zapravo o onome što se garantuje, a to je položaj Srba, tamo gde Srbija može da učestvuje, pokazalo se 40 godina da može. Zašto se toga odričemo? Hvala.

Replika, gospodin Ružić. Samo još jednom se prijavite.

Gospodine profesore, zaista ne želim da ulazim u polemiku sa vama, niti sam ekspert Ustavnog prava, niti želim, kao ubeđeni demokrata, da dezavuišem bilo kakvu ideju o narodnoj inicijativi ili referendumu. Samo sam izneo bojazan, a koliko je realno to što vi govorite, upravo govori vaše izlaganje i malopre i ranije.
Uglavnom govorite u negaciji, govorite o tome da je nešto srušeno, da nešto treba srušiti, da smo srušili Ustav, da je srušena preambula, što naravno da nije tačno. Kao laik, vi ste profesor, ja nisam, ni na koji način to nije tačno. Mislim da nema mesta polemici. Vi imate pravo da iznesete vaš legitiman stav. Nisam rekao da će biti ili neće biti referenduma, samo sam izrazio bojazan da Srbija nema toliko vremena i energije da neke stvari radi zarad toga što će neko jednom političkom manipulacijom pokušati da to iskoristi. Ali, na sreću, uveren sam da narod koji živi na teritoriji Kosovu i Metohiji sasvim dobro razume ono što sam želeo da kažem i zna ko su njihovi lažni politički predstavnici i zastupnici njihovih interesa svih ovih godina bili i kojim je govorio da je Kosovo Srbija, a zabijao glavu u pesak i mislio da neučešćem u međunarodnoj areni i u dijalogu, reši problem koji evidentno egzistira.
Koja je odgovornost SPS i za 1999. godinu i za 1998. godinu i za sve godine, na sreću za svih ovih 23 godine od kada je višepartijski sistem uveden u Srbiji? Naravno, da smo mi za to plaćali cenu, plaćaćemo i dalje, to za nas nije sporno, ali razlika između nas i vas je ta što mi naše greške uviđamo, umemo da se promenimo i umemo da damo doprinos našoj državi. Hvala vam.

Izvolite gospodine Samardžiću.

Upotrebljena je stvarno jedna ne primerena reč, da postoji mogućnost političke manipulacije. Naime, ne znam na koga aludirate u tom trenutku? Verovatno, imate konkretnu neku ideju o tome ko bi mogao politički da manipuliše referendumom. Pomenuli ste Srbe sa Kosova. Dakle, i ja tvrdim da oni znaju šta im je interes, kao što vi tvrdite, ali mi imamo rezultat njihovih, dakle, i mitinga, saopštenja, predloga i inicijativa, a oni ne idu u prilog vašoj percepciji ove stvari, nego upravo našoj.
Oni ljudi, zapravo, neće da se slože sa posledicama ovog sporazuma i prihvataju se, dakle, onog poslednjeg sredstva legalnog i mirnog, da se stvar obavi referendumom. Čemu sada, bilo kakva slutnja, ili ne daj bože insinuacija o nečijoj političkoj manipulaciji? A ko ima danas sredstva i snage za to, sem, razume se onih koji imaju sredstva vlasti u svojim rukama. Nemojte da aludirate i da, zapravo, aludirate na nekoga koji o tome uopšte ne misli.