Narodni poslanik Dušan Petrović ima reč.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, poštovane kolege, razumem i duboko saosećam sa brojnim ljudima koji osećaju strah danas pre svega na Kosovu i Metohiji i nema sigurno nikoga u ovoj Skupštini, ni bilo koga dobronamernog ko takvo osećanje ne deli. Sa velikim uvažavanjem slušam i sam promišljam ovih dana o svim posledicama pravnim, međunarodno javno-pravnim sporazuma koji je premijer parafirao i Vlada potvrdila pre nekoliko dana. Takođe, veoma brižno i sa punom pažnjom, ali i sa velikom zabrinutošću čitam ono što SPC iznosi kao svoju poziciju i svoj stav o ovoj značajnoj i najvećoj temi koju imamo u ovoj Skupštini u poslednjim godinama.
Imajući potpunu svest o svemu tome i sagledavajući ono što se sagledati da u ovom trenutku, mogu da kažem da će poslanički klub Zajedno za Srbiju podržati sporazum koji je Vlada Srbije prihvatila zbog toga što sam potpuno uveren da je taj sporazum znak odgovornosti i brige svih koji su u ovome učestvovali i sada i u prethodnim vladama i u ovom sazivu parlamenta i u prethodnim sastavima Skupštine, odgovornosti prema stvarnosti. Politika je surovo realna stvar zbog toga što je politika život. Život, po mom uverenju, potpuno jasno kazuje kuda Srbija treba i kuda mora da ide. Na našu veliku žalost, vreme ne radi za nas. Vreme ne radi za nas decenijama unazad i zbog toga je bitno doneti teške i krupne odluke.
Uveren sam da je sada i trenutak, i posle ove skupštinske rasprave i u mesecima koji dolaze, da uspostavimo i konsenzus oko jedne nove strategije ukupnog kretanja i razvoja Srbije oko svih važnih stvari koje takođe moraju da se reše u različitim oblastima državnog života, reformi javnih servisa i zdravstva i prosvete, državne administracije i sve to moraju da budu teme ove Skupštine, i ljudi koji odlučuju u javnom životu, vrlo brzo.
Svako, naravno, mora sebi da postavi pitanje šta bi bilo da je Ahtisarijev plan prihvaćen u Skupštini onda kada je ovde bio na dnevnom redu, kako bi danas izgledala Srbija. Svi treba da se dobro zamislimo nad odlukama koje smo donosili svih ovih godina, da bismo u godinama koje dolaze donosili što manje loših odluka a što više dobrih odluka.
Nema ovde više mnogo šta da se kaže. Bolna, teška, ali odluka koja, po mom uverenju, nije imala nikakvu alternativu. Zbog toga ćemo glasati za Sporazum. Uveren sam da ćemo uspeti u društvu da napravimo konsenzus koji će nam otvoriti mogućnost da koristimo prirodne resurse koje Srbija ima, veliki ljudski potencijal koji kao narod imamo i da teško, korak po korak, počnemo da osvajamo bolji život. Hvala vam lepo.

Hvala.
Narodni poslanik Dragan Marković ima reč.

Gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministri, dame i gospodo poslanici, Jedinstva Srbija će podržati sporazum koji je Vlada Republike Srbije potpisala u Briselu, iz nekoliko razloga. Ovaj sporazum je balans između želja i mogućnosti. Ako se bavite politikom, morate da primenjujete tri stvari: mudrost, hrabrost i realnost. Naravno, primenjivali smo hrabrost kada je svet trebalo da vidi da smo hrabri, veoma mali broj puta smo primenjivali mudrost, a realnost takoreći nikada.
Šta je danas realnost? Da se ne vratimo u budućnost. Kakva nam je bila budućnost? Mi imamo problem na Kosovu 100 godina. Neko je trebalo taj problem da reši. Možda smo taj neko mi koji smo nekada primenjivali hrabrost i mudrost, a ne realnost. Došlo je vreme da se vodi računa o životima ljudi koji žive na KiM, o Srbima koji žive na KiM.
Mogu da razumem Srbe koji su rođeni na KiM i da su protiv ovog Sporazuma, ali ne mogu da razumem nekog ko je rođen u nekim drugim gradovima u Srbiji. Mnogo je lakše iz velikih gradova iz Srbije da šaljemo poruke, kao što smo slali poruke kada je proglašena nezavisnost KiM – mnogo studenata ima na KiM, na severu Kosova, mladosti iz Srbije, izađite, branite Srbiju i borite se protiv do zuba naoružanih vojnika međunarodne zajednice. Mislim da politika ove Vlade nije takva.
Sa druge strane, prvi međunarodni predstavnik koji je bio zadužen za poštovanje Rezolucije 1244 je Kušner. Svi smo govorili – samo da ode Kušner, biće mnogo bolje. Dođe Hans Hekerup, ništa. Da ne pominjem sve međunarodne predstavnike koji su bili zaduženi za poštovanje Rezolucije 1244. Iz kojih zemalja su bili ti predstavnici? Dva predstavnika su bila iz Nemačke, dva iz Danske i dva iz neke druge države.
Mi nismo uspeli za toliko godina da im kažemo šta je realnost i da su Srbi doživeli najveću štetu na Kosovu i Metohiji. Šta smo doživeli na Kosovu i Metohiji od kad je došla međunarodna zajednica? Očekivali smo mir, bezbednost za građane Srbije, a doživeli smo Stari Gacko, Goraždevac, Obilić, Klečka i 17. mart 2004. godine, egzodus Srba sa Kosova i Metohije. Koliko crkava je tada porušeno? Da li je neko do dana današnjeg odgovarao? Ne, nije. Šta sada treba da radimo mi u Srbiji, a drago mi je što u parlamentu postoji dvotrećinska većina za jedno ovako nacionalno pitanje i da nikada poslednjih 20 godina oko nacionalnog pitanja nije postojala dvotrećinska većina u parlamentu.
Sada ako mi raspišemo referendum i naravno da građani Srbije treba da odlučuju o važnim pitanjima, ali nekada neko vodi vladu, ko vodi državu, mora da preuzme odgovornost, jer Srbija više nema vremena da čeka. Kako se ponaša međunarodna zajednica prema Srbiji u ovom trenutku? Ne mogu da kažem i nikada neću reći da nam je NATO pakt prijatelj, ali da treba da sarađujemo sa NATO paktom, da, trebamo. Zašto? Prvi put se dešava da u ovom sporazumu stoji definicija da će NATO pakt zabraniti kosovskim snagama da pređu Ibar i dođu u severni deo Kosova i da NATO garantuje bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji. Siguran sam da će oni to ispoštovati, imajući u vidu sve ono što su nam radili poslednjih godina i da ne govorim o "žutoj kući" u Albaniji. Zato je ovo ključni trenutak za Srbiju, za građane Srbije.
Šta misli Rusija? Evo, juče sam se vratio iz Rusije, iz San Petersburg gde sam vodio 13 gradonačelnika i 80 vlasnika i direktora preduzeća. Tamo smo imali mnogo sastanaka. Razgovarali smo i sa guvernerom lenjingradskog regiona, odnosno Lenjingradske oblasti, sa vlasnicima velikog kapitala koji uvoze iz cele Evrope proizvode u Rusiju. Nijedan od njih mi nije rekao – šta uradi ovaj tvoj Dačić i Vučić. Jednostavno su ljudi rekli da je to u ovom trenutku realnost i da mi u Srbiji treba da se borimo da mladost živi za Srbiju, a ne da gine.
Siguran sam da od svih vas imam najveće pravo o ovome da govorim. Osnivač sam TV "Palma plus" koja 15 godina svake nedelje odlazi na Kosovo i Metohiju, bez da neko plaća tu televiziju. Ali, zašto smo to radili? Da oni koji žive u Srbiji znaju šta govori Tači, Haradinaj, Čehu i svi oni ostali koji su učesnici progona Srba sa Kosova i Metohije.
Da se ne lažu građani Srbije, neki su mi tada zamerali što su baš ti ljudi gostovali na TV "Palma plus". Znam šta je realnost, više puta se dešavalo da kada televizijska ekipa ode na Kosovo i Metohiju imala dosta problema, da su dva tri, puta hteli da izgube svoje živote radeći u interesu građana Srbije, da bismo informisali građane Srbije šta se sve to dešava na Kosovu i Metohiji.
Dame i gospodo, ako vi sada gledate ko će sada da izgubi neki procenat glasova ili da dobije, ali ako radite, ključno i radikalno pitanje koje se tiče sedam miliona građana Srbije, onda to više nisu u pitanju glasovi koliko ćete glasova dobiti na izborima.
Sve partije koje ovde sede bile su u vlasti i vrlo dobro znaju kao što mi znamo da je to pitanje veoma teško da se reši. Sve smo probali kada je u pitanju međunarodna zajednica. Bojim se, ako ovaj sporazum ne bi počeo da se realizuje da to ne bude slika iz 1994. godine kada smo odbili plan "Z - 4" u Republici Srpskoj Krajini, pa se desila "Oluja". Koliko je onda staraca, žena i dece nastradalo i da su oslobođeni hrvatski generali od tog najvećeg genocida posle Drugog svetskog rata. Ne samo da su oslobođeni, oni slave taj datum kao državni praznik.
Siguran sam da međunarodna zajednica i Amerika znaju vrlo dobro šta su sve Srbi doživljavali poslednjih godina. Imam da uputim jednu kritiku na sve one koji su bili na vlasti do sad – kako mi to, nismo mogli da uspemo, ne da pobedimo i da dobijemo medijski rat, nego jednostavno da kažemo da je vlast prikazana na BBC i SNN ili ne znam kom drugom svetskom mediju da oni koji su ubijeni nisu Albanci, već Srbi.
(Narodni poslanik Čedomir Jovanović dobacuje s mesta.)
Molim vas, gospodine Jovanoviću nije vreme ni ovaj trenutak da sada govorim o vama i koje vama pobegao, čije ste kuće srušili itd. Molim vas, ćutite. Molim vas, da mi gospodin Čedomir Jovanović ne dobacuje, jer ovo je veoma važno pitanje za Srbiju. Spreman sam, Čedomire Jovanoviću, kad god hoćete vi da mi kažete gde možemo vi i ja da pričamo o našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Želim da zamolim sve narodne poslanike da glasaju za ovaj sporazum, jer je ovaj sporazum od vitalnog značaja za budućnost Srbije. U Srbiji postoji politička stabilnost, ali nije dovoljno što mi to pokazujemo međunarodnoj zajednici, važno je da ono što međunarodna zajednica i Amerika su predložile, da Srbija nema veliku štetu, upravo mislim na sporazum koji je potpisan u Briselu, zbog toga će JS glasati za ovaj sporazum.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, mislim da se vrlo dobro sećate svih onih situacija u kojima smo se mi razilazili govoreći o politici koja se mora formulisati kao odgovor Srbije problem koji postoji na Kosovu i Metohiji.
Nije važno to što smo se razlikovali oko uzroka tog problema, za nas je uvek bilo mnogo značajnije to što smo bili u manjini, svaki put kada smo govorili ono što manje ili više uspešno vi i vaša vlada, vaši najbliži saradnici ili predsednik Republike danas interpretiraju. Moram reći da ovo danas nije poraz Srbije. O tome smo razgovarali i onog februara 2008. godine, bila je večernja sednica parlamenta, Beograd je goreo, a LDP ovde u Skupštini je bila jedina stranka koja je govorila drugačije i od vas i od svih drugih. To što smo rekli tada, apsolutno važi i danas. Nijedna reč nije demantovana. Nijednu reč vreme nije osporilo. Nažalost, tih izgubljenih pet godina ne može više ništa da nadoknadi.
Moram vam reći da danas ne vidim dostojanstvo. Jedno od prvih obeležja i karakteristika dostojanstvenog odnosa je poštovanje i međusobno uvažavanje. Rekli ste gospodine premijeru da su ovi pregovori u Briselu bili teški, najteži zato što su vođeni u zadatim okvirima.
Pomenuli ste Rezoluciju Saveta bezbednosti kojom smo sa nivoa Ujedinjenih nacija, rešavanje problema spustili na Brisel. Pomenuli ste stav Nemačke, ali ne vidim da se to može prihvatiti kao ključni argument.
Gospodine Dačiću, ovo su bili drugačiji pregovori, zbog toga što više nismo mogli jedni druge da lažemo, zbog toga što se u ovoj 2013. godini suzio svet u kome smo mi živeli samo zavaravajući se i sudario sa onim stvarnim od kojeg Srbija beži i kroz ovu raspravu i njen karakter danas pokazuje da ga još uvek ne razume.
Niko nije srećan zbog ovog sporazuma. Ne slavi se kao Rezolucija 1244. Čak niko ni ne pokušava da uradi nešto tako. Ljudi koji nas slušaju, znaju vrlo dobro, kao i svi mi ovde u sali, kosovsku istinu.
Drugo je pitanje što ih u većoj ili manjoj meri, ona obavezuje, nas ovde u Skupštini, neki politički moral ili etika, i zbog toga uz sve ono što mislimo o DSS, ja bih poveo računa o načinu na koji sa tom strankom razgovaram, jer, gospodine Dačiću, kosovska politika koja po našem mišljenju bila loša, nije bila hir pojedinaca na vlasti, kao što nije ni danas ova vaša politika hir. Ona je bila izraz širokog nacionalnog konsenzusa.
Svi ste vi zajedno odbacili u februaru 2007. godine, Ahtisarijev plan. Naravno da smo mi mislili drugačije. Zato je danas ključno pitanje, predsedniče Vlade, šta ćemo mi posle glasanja? Gde je vizija te zemlje u kojoj ćemo dati odgovore na sva pitanja na koja smo kao narod i kao društvo bili nesposobni da odgovorimo, pa smo tako dezorijentisani poverovali da propadamo zbog toga što smo žrtve svih drugih oko nas, Slovenaca, Hrvata, Bosne, Albanaca na Kosovu, Crne Gore, pa kada su svi otišli od nas ostali smo sami sa sobom pa sad unutar sebe pronalazimo neke nove ustaše, balije, Šiptare, nekoj drugoj deci pretimo danas kao što smo to činili pred deset ili petnaest godina? Sa tim treba da se suočimo gospodine premijeru, i to je vaš posao.
Ova skupština na glavu da se okrene, Kosovo će biti onakvo kakvo jeste. Ako ga rešimo, a da ne pogledamo sami u sebe, sutra ćemo se sresti s nekim novim Kosovom. Uvek ste mogli da računate i vi i svi drugi koji su se bavili rešenjem kosovskog problema na našu podršku.
Naša podrška ima drugačiji karakter od podrške svih drugih koje danas dobijate, vi to vrlo dobro znate. Mi vam je pružamo, od vas tražimo nešto što drugi ne traže, ne ličnu korist, mesto u upravnom odboru, lokalni dil, tražimo od vas da formulišete tu viziju. To nije rat vlasti protiv opozicije, to nisu vikend racije, to nije prikupljanje rejting poena, tako što će se uraditi ono što društvo želi da vidi, prebaciti odgovornost na nekog pojedinca, to je sposobnost da se uradi nešto što ovaj narod nikad nije uradio od kada postoji kao organizovano društvo, da se formuliše taj interes koji ste vi pomenuli pre nego što ste zabasali u prepucavanja sa DSS. Koji smo mi interes zaštitili? Da li je to Evropa? Šta će nama Evropa?
Kada bi na referendum stavili taj koji prizivate – Srbi, da li ste za Evropu ili Kosovo? Znate i sami kakav bi odgovor dobili. Društvo koje je trovano dvadeset godina ne može tako brzo da promeni svoje stavove. Vi ste u izbornoj kampanji drugačije mislili i drugačije govorili, i vi, i Nikolić, i Vučić i čitava vladajuća koalicija. Poslanik Nikolić koji izlazi napolje i pokazuje fotografije, on je žrtva okolnosti u kojima je počeo da se bavi politikom. Ne može Srbija tako da se promeni, kao što mogu oni koji je danas vode.
Nikolić može da kleči pred Srebrenicom, ali 20 godina je odbijao to da uradi. Više nije važno šta on misli, hiljade pevaju na tribinama "nož, žica, Srebrenica", "ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji", pa kad dođe Vojvodina u Beograd, onda pevaju "pola Mađar, pola ustaša" to je naša zemlja i to su posledice te pogrešne politike.
Nije više ključno pitanje ko je za to odgovoran, ne želim da bilo kome držim lekcije za ono što je pogrešno urađeno u prošlosti, ali vodite računa, predsedniče Dačiću, kad olako kažete kako se lagalo, zašto bi neko danas verovao da je drugačije? Nedostaje nešto što je neophodno za stvaranje tog nužnog međusobnog poverenja, jedinstvo o kojem juče govori Vučić.
Znate li kada smo mi jedinstveni? Samo onda kada stradamo, kao u onoj Andrićevoj pripovetci. Mi smo ravnopravni jedino pod zemljom, tada više nije važno da li ste četnik ili ste partizan, više nije važno da li ste socijalista ili liberal. To je tema za današnju raspravu.
Naš narod na Kosovu, strašno smo pogrešili prema njemu, strašno. Naša odgovornost kao stranke je u tome što nismo bili uspešni, nismo bili dovoljno brzi da do ovakve rasprave dođemo pre dve-tri godine, pre pet, da uverimo i vas i sve u Srbiji da na Ahtisarijevom planu treba raditi. Tada smo govorili o naknadnoj pameti, kao neverovatnoj osobini našeg društva, pominjali Z4 iz 1995. godine, gospodine Markoviću, ne 1994. godine, pominjali ponudu Evrope početkom devedesetih godina, članstvo u Uniji za mirno rešenje Jugoslovenske krize, Dejton i sve drugo, sada nemojte da propustite tu priliku. Iskoračite iz šina Miloševićeve politike devedesetih godina, koja je probleme rešavala, a da nikada nije postavila pitanje uzroka, pa smo prekinuli rat u Bosni i otvorili vrata sukobu na Kosovu, pa se povukli sa Kosova i počeli da se ubijamo ovde po Srbiji.
Moramo da izgradimo ideju o toj zemlji zbog koje smo ovo potpisali, jedina vrednost ovog sporazuma i to ne sme ostati po strani, to mora biti na prvom mestu u svakoj rečenici koju govorite, ne Milica i Olivera, to znamo, to su tlapnje. Prva misao mora biti šansa koja postoji, koja je stvorena i nju ne smemo da propustimo, šansa da konačno počnemo da radimo zajedno na stvaranju te zemlje. Biće vlasti, biće opozicije, biće stranaka, ali taj cilj moramo da definišemo, onaj u čije ime ste valjda i potpisali to tamo u Briselu. Nije to izdaja, to je jedino razumno bilo. Zašto bi samo politika u našim životima bila lišena toga. Izvinite, svaki segment našeg života je prepun tih neminovnosti, kada vam lekar kaže – mora da se seče, ne pitate da li boli, nego se seče. Nikada Srbija ne sme da odustane od onih prava koja su joj potrebna, a crpe ih iz prostora Kosova i Metohije, nikada.
Iskreno, ta prava su i najmanje sporna uvek bila. Nešto drugo je tu bilo problem - nemogućnost da živimo jedni sa drugima, da od Srbije napravimo zemlju iz koje se ne odlazi. Naša deca odlaze iz nje.
Garancije koje su date, pa možda su one putokaz i pravac koji treba da sledimo da bismo došli do tog jasnog cilja.
Mi smo stranka koja se od osnivanja zalaže za članstvo Srbije u NATO.
Gospodine Dačiću, recite da li je došlo vreme da o tome razmišljamo? Pa ako uđemo u taj NATO, Srbija će biti garant ovog sporazuma, a ne Rasmusen ili neko ko će umesto njega biti generalni sekretar. Ukoliko uđu Albanci pre nas, onda će oni tamo raditi posao koji ne želimo da radimo mi zbog toga što smo nesposobni, nemoćni i licemerni.
Zamerio sam vam, gospodine Markoviću, licemerje i hipokriziju, a ne spremnost da glasate za ovaj sporazum. Setite se o čemu smo razgovarali na prethodnoj raspravi o Kosovu. Koga ste mi pomenuli? Poginulu devojčicu u bombardovanju? Da li je to moj greh ili naš?
Nikada više to nemojte da radite, ne zbog toga što mi ne možemo da izdržimo, nego zbog toga što nikad više niko u Srbiji to ne treba da gleda. Ja vas neću kritikovati zato što za ovo glasate.
Što se tiče onih koji osporavaju Sporazum, poštujte makar jednu činjenicu, a to je činjenica koja ih opisuje kao ljude koji su retki u srpskoj politici u čvrstini svog opredeljenja.
Ono što je problem u jednom takvom stavu je zapravo neobaziranje i ignorisanje svega što je izvan politika. Ona je specifična zbog toga što se bavi životima ljudi koji su izvan nas.
Danas je protest ispred Skupštine Srbije. Moramo na to da odgovorimo. Ne treba da ignorišemo.
Ako treba da se ide na Kosovo, nemojte sami tamo. Tamo mora da ode delegacija Skupštine. Tamo mora da ode širi krug ljudi od onih koji se danas nalaze na vlasti, jer to nije vaše lično pitanje i vaš lični problem.
Svakom čoveku u Srbiji mora biti jasno da smo promenili kurs zemlje, da smo odlučili da presečemo te gordijeve čvorove, da služimo tom životu koji ste vi pomenuli. Pa, nikad to nismo poštovali.
Tri miliona Srba je nestalo u poslednjih sto godina u ratovima. Nađite jedan narod koji je toliko stradao u našem okruženju. Tri miliona. Milion je otišlo u poslednjih 15-20 godina odavde. Tačno je da vam oni pišu iz Austrije i iz Amerike. Najekstremniji stavovi i kritike su dolazile iz tog sveta. To je sve tačno, ali nije odgovor - ostavi to, pa dođi ovde i budi lud. Odgovor je nešto drugo - borimo se da niko više ne traži svoju sreću izvan Srbije. Zato imate podršku LDP.
Ne mislimo da vas mrcvarimo sa pitanjem katastra, knjiga, ko će biti načelnik kog odeljenja, ko će postaviti šefa policije u opštini i šta znači regionalni šef policije. Jasno je sve to.
Ako Srbija bude sposobna da se menja, da pronalazi te prijatelje koji je uvek imala, a danas je niko ne razume, onda će i pozicija ove zemlje biti drugačija.
Ono što vam nedostaje u vašem govoru, gospodine Dačiću, to je jedan novi odnos prema Albancima, jedan novi odnos prema tom narodu. Na tom planu moramo da iskoračimo iz tih sto godina nesreće. Nećemo pronaći svoj mir ako ga gradimo na tom večitom antagonizmu.
Naš problem danas je u tome što vi možete da razgovarate sa Tačijem i možete da se rukujete, ali to još uvek nije opis odnosa naša dva društva. Moramo na tom planu više da radimo, pa kada uspostavimo međusobne odnose, koji su onakvi kakvi su danas odnosi Francuske i Nemačke, onda ćemo naći svoju Evropu, a ne datum.
To je tako malo za ovo što danas imamo pred sobom – šansu da stvorimo novu Srbiju u kojoj ćete biti i vlast i opozicija i roditelj, ali spokojan zbog toga što zna da mu dete živi u normalnoj zemlji, a na tako nešto vas obavezuje sve ono što ste uradili u prošlosti, ne samo vi lično, nego i svi drugi. Na takav način treba da razgovaramo, da ne lomimo jedni drugima vratove, jer nam je svaki čovek potreban.
Kritike koje su upućene na sporazum, a ne dolaze iz političkih krugova, nego onih koji su oduvek zloupotrebljavali uticaj u politici, o njima ne treba da se ćuti. O tome treba otvoreno da govorimo.
Kada se Skupština bude mešala u odluke Sinoda, onda i Sinod ima pravo da se meša u odluke parlamenta. Dok su nam odnosi uređeni na onim osnovama na kojima su definisani danas, e onda crkvi carstvo nebesko, a vama, Dačiću, do kraja mandata ovaj stvarni svet u kojem za sedam dana treba nekome da date platu, treba nekome da date penziju, treba nekome ko je otišao u vojsku da služi svojoj zemlji da omogućite siguran život i što manje posla, a onom narodu koji je ostao na Kosovu jednu jaku zemlju ne za leđima, nego pred njim. To je poruka LDP vama i za to glasamo, ni za šta drugo.
Nema potrebe da jedni drugima praštamo ono što je bilo i ližemo rane. To je potpuno besmisleno. Ali, nemojte prećutkivati ono što je suština. O njoj se najmanje do sada govorilo.
Sa ove sednice ne smemo da odemo kao neki jadnici, paćenici, večiti luzeri, nego kao ljudi, makar bili goli i bosi, najsiromašniji narod Evrope, generacija večitih gubitnika, kao ljudi koji veruju u svoje pravo na jedan novi početak. Samo je to važno.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, replika. Izvolite.

Gospodine Jovanoviću, vi ste poslednji čovek u ovom parlamentu koji može da procenjuje ono što ja radim i da li ću ja glasati za neki sporazum ili ne.
Vrlo dobro se sećam šta sam rekao tada na toj sednici, da su ljudi iz vaših redova, nisam rekao lično Čedomir Jovanović, vrlo dobro znate ko su ti ljudi, pozivali NATO pakt da bombarduje Srbiju kako bi Milošević potpisao kapitulaciju. To je istina i to je istorija koja ne može da se zaboravi.
Molim vas da me ne izazivate. Smatram da je današnji rad veoma važan za građane Srbije i da pričamo o onome šta je istina. Dosta mi je da slušam laži.
Kada je bilo teško za Srbiju velika većina u ovom parlamentu se borila za istinu protiv NATO pakta i protiv NATO bombi. Ljudi su bili na mostovima da pokažu NATO paktu kako su spremni da poginu za istinu, a da NATO prestane da bombarduje Srbiju.
Molim vas da me ubuduće ne izazivate, da ne ulazimo u dublju polemiku, jer smatram da ovo nije trenutak za to.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Đurić, po Poslovniku. Izvolite.

Nećemo tek tako završiti to gospodine Markoviću.
Dakle, predsedniče, član 107. Poslovnika Narodne skupštine, povređeno je dostojanstvo. Dozvolili ste gospodinu Markoviću da iznese brutalnu i užasno bezobraznu laž, da je neko iz redova LDP prizivao NATO bombardovanje i NATO bombe u kojem su stradala deca u ovoj zemlji. Pa, ili neka gospodin Marković kaže ko je to, ili neka se pokrije ušima i ćuti do kraja života u ovom Parlamentu.