Vreme za diskusiju ću iskoristiti da nešto sugerišem, posebno vama generale. Video sam da ima nerazumevanja oko toga koje vreme gospođa Joksimović treba da troši i da li može da se javlja.
Mislim da je ovo specifična situacija. Prvo, mi, ovaj Odbor za kontrolu, hajde malo da nešto probamo da unapredimo i da naučimo. Prvi put imamo u ovom sazivu. Prvi put se usvaja izveštaj o izvršenom nadzoru nad bezbednosnim službama. Ako pogledate Poslovnik, generale, videćete celo poglavlje koje reguliše postupak kontrole nad radom službi bezbednosti i rada ovog odbora. Prva dva člana od četiri tiču se upravo od izveštaja, koji je pred nama.
Logično bi bilo da izvestilac ovog odbora, kada je izveštaj u pitanju, se ne tretira kao izvestilac bilo kog odbora koji je donosio mišljenje o nekom zakonu koji je bio na dnevnom redu. Zašto je to važno? Mislim da je to važno da bi unapredili proceduri i da bi nešto naučili iz prakse nekih zemalja koje to mnogo bolje rade nego mi.
Znači, ovaj izveštaj skoro da ima snagu zakona, nema snagu zakona u smislu zakona, ali mora da se brani na način na koji se brani zakon. Zakon brani onaj koga predlagač ovlastio i on ima pravo da se javlja kad smatra za potrebno. Nekako, po toj analogiji mi se čini da je bolje tako tumačiti Poslovnik i gospođi predsednici Odbora dopustiti da brani ovaj izveštaj kao da je ona predlagač, jer u suštini i jeste predlagač. Tako ćemo doći do boljeg izveštaja i, naprosto, činjenica da su i ovaj odbor i ovaj izveštaj izdvojeni u Poslovniku od drugih odbora. Zato mislim da gospođa Joksimović treba da brani izveštaj kada god smatra da treba da se uključi, kao što to gospodin Mrkić ima pravo, kada je u pitanju druga odluka koju donosimo. Samo mala sugestija.
Dakle, to je za nas novo. Možda ćemo u nekom budućem Poslovniku ovu nejasnoću otkloniti, ali mislim da je put kojim smo krenuli dobar. Čulo se u raspravi mnogo toga i hvalospeva itd. Hajde da budemo realniji, kako da kažem, počeli smo i dobro je da smo počeli. Sada pričamo kako smo mi iskontrolisali bezbednosne službe, nismo, ali će u budućnosti svakako to biti bolje. Ne radi se ovde o civilnoj kontroli, pošto mi ne živimo u vojnoj hunti. Ni Milošević nije nosio uniformu. Ovde se radi o demokratskoj kontroli bezbednosnih službi, pošto su na čelu službi civili. Čak je i ministar odbrane već dugo godina civil, elem, o demokratskoj kontroli bezbednosnih službi.
Čulo se u raspravi kako je naš zakon suviše transparentan, kada govorimo o Zakonu o bezbednosnim službama i o budžetu, da se vidi mnogo toga što se ne vidi u drugim zemljama. Mislim da takve tvrdnje ipak treba malo relativizovati, jer te zemlje koje imaju manje transparentne budžete bezbednosnih službi imaju zaista mnogo bolje razrađenu kontrolu rada tih bezbednosnih službi i trošenja novca.
Prema tome, ako se svi slažemo da mi sa ovim poslom ozbiljno tek počinjemo, govorim o kontroli bezbednosnih službi, onda nemojmo tražiti da kada smo još zeleni u tome da i budžeti budu netransparentni, kako je to bilo do pre neku deceniju.
U tom smislu, mislim da put kojim smo krenuli treba pohvaliti i ovaj izveštaj treba pohvaliti. Na kraju krajeva, i član Odbora za kontrolu službi iz LDP dao je svoj doprinos. To je zajednički rad i nema razloga da sada tražimo dlaku u jajetu. Ali, nekakve načelne primedbe ovakve vrste morao sam da iznesem.
Kada je u pitanju bezbednost, neko je pomenuo da je bezbednost višeslojna i nije to samo ono što se na prvu loptu misli i razmišlja, špijuni i kontrašpijuni itd, da postoji mnogo aspekata bezbednosti, ekonomska bezbednost, energetska bezbednost itd. Zato mene više interesuje ono što ovih dana čitamo u novinama, kako iz jedne strane zemlje kažu da reorganizacija jedne naše firme ne može da se odvija na način na koji to ministar smatra da treba, nadležni ministar, ministarka, nego na neki drugi način. Nekako mi se čini da je to zaista sa bezbednosnog stanovišta energetske bezbednosti, ekonomske bezbednosti, bitno pitanje šta se tu dešava.
Gledajte, pričamo o "Srbijagasu". Ako nekom nije jasno, koliko znam, "Srbijagas" je sto posto preduzeće u domaćem vlasništvu. To nismo privatizovali. To nije bilo u paketu sa NIS. Ako je to naše preduzeće, valjda se mi pitamo kako se ono reorganizuje, ko će da ga vodi. U nekoj budućnosti, ako ga prodamo, pitaće se taj koji će da ga kupi, ali za sada, kao što je na primer u NIS, tamo se ništa ne pitamo, ni ko će da ga vodi, ni kako će da se dele dividende i da li će da se dele ili će da se reinvestira itd.
Čini mi se, kada je u pitanju "Srbijagas", osim ako se nije nešto desilo u međuvremenu, pa je to nekako tajno prodato, da je još uvek to naše preduzeće i nekako je logično da mi odlučujemo kako i na koji način će se reorganizovati, a ne neko drugi, ko god da je taj i ko će da ga vodi, takođe, nekako mi se čini da je u nadležnosti naših organa, a ne nekih drugih. To je jedan aspekt bezbednosti koji sam u ovom kontekstu morao da pomenem. Čini mi se da je važan. Nećemo ništa u ovoj raspravi o tome rešiti i ne očekujem nikakvu dalju raspravu, ali svakako mislim da bi svako od nas trebalo da stavi malo prst na čelo šta se tu dešava, posebno vi iz vladajuće većine, pošto mi iz opozicije sumnjam da možemo da utičemo na jednu ili na drugu stranu. Toliko o izveštaju Odbora o izvršenom nadzoru nad radom službi bezbednosti.
Kada je u pitanju odluka o slanju naših trinaest vojnika u Mali, koji će tamo obučavati njihovu vojsku da se suprotstave bezbednosnim izazovima koji se nalaze pred tom zemljom i koji su u toku, to nije sporno. Oduvek smo se zalagali za evroatlantske integracije mi iz LDP. Kao što razne partije u ovom parlamentu ulaze u integracije tako što ulaze u evropske partije demokrata, socijalista, konzervativaca, kao što u nekim drugim segmentima ulazimo u organizacije kojima se integrišemo u raznim oblastima sa onima koji čine te organizacije, tako i sa bezbednosnim, odnosno sa vojskom treba da bude. Da, treba da učestvujemo u misijama ne samo EU, ne samo Ujedinjenih nacija, nego i NATO-a, jer na kraju krajeva, čini mi se da je malo licemerno zalagati se za učešće u vojnim misijama EU kada se zna da od 27 članica EU, 23, čini mi se, da su članice NATO-a.
Prema tome, prihvatanje standarda, kao što u pravosuđu, u ekonomiji, u poljoprivredi, u trgovini žudimo da počnemo razgovore sa EU o punopravnom članstvu, ne bi li što pre kroz te razgovore došli do standarda koje želimo da postignemo, tako mi se čini da i kada je u pitanju vojska treba da što pre stignemo do standarda, a koji je standard EU? Svakako vojni standard koji imaju 23 od 27 njenih članica, a to je NATO standard.
S tim uvezi sam siguran da će svako učešće pripadnika naših oružanih snaga u multilateralnim operacijama bilo gde u svetu biti korak bliže donošenju te, sa naše tačke gledišta, veoma važne odluke, a to je napuštanje fikcije zvane vojna neutralnost.
Da je to fikcija, to smo sto puta objasnili. Jer, mi možemo da donesemo tu odluku koju smo doneli, da ostanemo pri odluci koja je doneta 2007. godine, čini mi se, ali ona je doneta od poslanika u parlamentu. Kao što vidite, kao što građani vide, mnogo je političara u Vladi i u parlamentu koji sada govore potpuno suprotne stvari od onoga što su govorili pre tri, šest ili 16 godina.
To je pozitivno i treba zaista pohvaliti ljude koji su spremni da se menjaju na bolje. To obećava da će se i u ovom segmentu doneti u budućnosti drugačija odluka i da će oni koji pričaju da je vojna neutralnost otac i majka Srbije i da bez nje ne znam šta nema, da će pričati neku drugu priču kao što pričaju oko Kosova, oko severa Kosova itd. Zašto je to važno? Zato što se kroz ukidanje odluke o vojnoj neutralnosti i jasnom opredeljenju da je naša budućnost u vojnom savezu kome pripadaju zemlje koje nas okružuju, sve zemlje koje nas okružuju, pre ili kasnije one koje nisu ući će u taj vojni savez. Takva odluka je dokaz iskrenosti za evropskim integracijama. Znači, kad se ta odluka donese tada će za mnoge građane, da kažem koji glasaju za nas, kada će ono što pričate kao novu kosovsku politiku, sad govorim o onima koji su promenili politiku najzad, bilo bi bolje da su to uradili ranije, ali bolje ikad nego nikad, tada će ti građani, koji su za evropsku budućnost Srbije, više verovati ili biti uvereni u iskrenost evropskih ideala no novootkrivenih evropskih ideala onih koji do juče takve ideale nisu imali, naprotiv.
Zato mislim da je ova odluka važna i rekli smo da ćemo za nju glasati, kao što smo glasali za sve ranije odluke kojima se upućuju pripadnici naših oružanih snaga u misijama širom sveta, sa tom napomenom, da očekujemo da ćemo dati ozbiljniji doprinos u budućem vremenu kroz misije NATO. Na kraju krajeva, ako ćemo malo da se igramo patriotizmom, to je mnogo više u tradiciji Srbije, građana koji ovde žive, da sad ne idem na patetiku – rado Srbin ide u vojnike, ali svakako da ja kao Srbin, nije mi prijatno kada vidim da neki drugi, pripadnici nekih drugih vojska koji nemaju takvu tradiciju kao naša, daju nesumnjiv i mnogo, mnogo veći doprinos stabilnosti pojedinih zemalja i regiona nego što to činimo u ovom trenutku mi. Hvala.

Hvala.
Imam potrebu da prvi deo vašeg izlaganja prokomentarišem.
Potpuno se slažem što se tiče toga da bi bilo dobro da gospođa Jadranka Joksimović može da odgovara na ova pitanja. Međutim, da sam joj dao reč kroz repliku, ne bi mogla u dovoljnoj meri dati odgovor. Zato joj se ponovo zahvaljujem što će ona preuzeti da da taj odgovor u toku svog izlaganja.
Kada bih bio siguran da mi neće niko reklamirati povredu Poslovnika, nema uopšte razloga da nedam reč gospođi Jadranki. Ne želim da se od jedne ozbiljne teme sada izrodi polemisanje da li je izvršena povreda Poslovnika ili ne. Molim vas da i vi mene razumete, jer nisam doprineo tome. U svakom slučaju, smatram da smo se mi dobro razumeli i nastavićemo ovako da radimo.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.
Molim vas, prijavite se.
Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Skupštine, poštovani ministre inostranih poslova, moj kolega Nenad Popović je jutros govorio o jednoj tački dnevnog reda, o izveštaju Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Ovaj moj govor ću posvetiti drugoj tački dnevnog reda, uključivanju Vojske Srbije u međunarodne misije, konkretno, u misiju obuke Vojske Malija.
Kada smo u februaru mesecu ove godine usvajali Godišnji plan za upotrebu Vojske Srbije u međunarodnim misijama, DSS je glasala protiv onog dela tog plana koji se ticao učešća naših vojnih snaga u misijama EU. Podsećam vas na stav koji je bio principijelan i koji se konkretno ticao misija koje su se sprovodile ili koje se sprovode u Kongu, Somaliji i u Sudanu.
Imali smo dva razloga za to. Hoću da vas podsetim na to, obzirom na ovu priču o Maliju. Jedan od razloga je načelan. Dakle, bili smo protiv toga da se uključujemo u misije EU zbog toga što je EU zapravo preuzela vrlo nečasnu ulogu egzekutora politike "Stejt Dipartmenta" na Kosovu i Metohiji, dakle, otcepljenja Kosova i Metohije i oduzimanja Kosova i Metohije od Srbije.
Drugi razlog je bio nešto konkretniji. Imamo vrlo ozbiljne sumnje u pogledu bezbednosti i odbrambene politike EU, koje nije sasvim jasno definisana, koja je menjana u jednom dosta kratkom roku postojanja te politike, a ona zapravo postoji od 1999. godine i 2000. godine. To je relativno mlada politika – 12, 13 godina, pre svega, imajući u vidu da u velikim nedoumicama kod strategija odbrane i bezbednosti, EU se vrlo brzo posle formiranja te politike dohvatila jednog solomonskog rešenja i zaključila jedan ugovor sa NATO, jedan sporazum 2002. godine, tzv. Sporazum Berlin plus, gde je dogovoreno da će EU učestvovati u onim međunarodnim misijama bezbednosne i odbrambene prirode za koji NATO nije zainteresovan. Tako da je uspostavljena neka puna, da tako kažem, koordinacija i kompenzacija između NATO i EU. Prema tome, može se zaključiti da je to ustvari jedna politika o kojoj odlučuje NATO, ali ukoliko su povodi takvi da EU iz svojih razloga, iz razloga interesa svojih velikih država treba da se uključi ona će to učiniti u konsultaciji sa NATO.
Ovo je drugi razlog zbog koga smo mi tražili da ne učestvuju naše trupe u ovim misijama jer su one, da tako kažem, i tematski, i konceptualno i strateški nejasne, ili ono što je jasno jeste da su to zapravo repovi mnogo veće i ozbiljnije NATO politike, NATO strategije, NATO geopolitike na globusu danas itd.
Kada je reč o Maliju, imamo konkretan povod, odluka je o Maliju i o tome ću nešto reći. Tu postoji jedan dodatni razlog. Dakle, ova dva razloga zbog kojih smo glasali protiv misija u februaru, koje vode EU, i dalje stoje. Međutim, ovaj povod je još specifičniji za Srbiju.
Naime, u obrazloženju stoji da je cilj misije obuke bezbednosnih i vojnih snaga Malija da se ponovo uspostavi teritorijalni integritet Malija. Dolazimo do jedne apsurdne situacije da jedna zemlja kojoj je ugrožen teritorijalni integritet, i to žestoko, do mere da se taj princip drži o jednom tankom koncu, da ona učestvuje u misiji jedne strukture, bezbednosne i odbrambene, koja takođe treba da sačuva teritorijalni integritet jedne druge države – Malija i da, zapravo, pod broj dva Srbija prati strategiju EU u toj stvari, dakle, one strukture koja učestvuje u oduzimanju teritorijalnog integriteta Srbije.
Potpuno je ta situacija šizofrena, naopaka. Zaista čovek ne razume razlog zašto bi mi baš u Maliju učestvovali da očuvamo teritorijalni integritet Malija, kada nismo sposobni, da tako kažem, niti vojni, što je još važnije, ni naš teri-torijalni integritet da očuvamo. To je jedna vrlo naopaka situacija i onda iz nje mogu da se izvlače neki drugi zaključci. Znate, ako je potpisan sporazum kojim se Kosovo predaje, to znači da je to naša druga misija u očuvanju teritorijalnog integriteta jedne zemlje. Prva misija je ova o očuvanju teritorijalnog integriteta Kosova. To je, prosto, kao konsekvenca, ako hoćemo da izvodimo logične konsekvence, može da se izvede. Tu je jedan veliki, ako hoćete, ne samo politički nego i moralni problem ove misije.
Naime, Mali je neka daleka zemlja kojoj treba pomoći. Ona ima problem secesije, ali šta se u Maliju događa suštinski suprotno ili drugačije od onoga što se događa u Srbiji? Jedan deo stanovništva te teritorije pokušava da se otcepi, nelegalno da izdvoji deo teritorije, isto kao i Albanci u Srbiji, znači da izdvoje deo Kosova. Mi smo, dakle, dosta pasivni prema ovoj našoj stvari i interesu, a učestvujemo u jednoj misiji koja treba da očuva teritorijalni integritet Malija. To je, dakle, jedan zaista veliki problem koji je gotovo nerazrešiv.
Drugi problem je kako se to radi, dakle, metodologije, ili ako hoćete postupka. Mi donosimo, dakle, ovu odluku po hitnom postupku. Zašto po hitnom postupku ovakvu jednu odluku kada je stvar sa Malijem krenula mnogo ranije, ima tome godinu dana? Prva, dakle, upotreba intervencije bila je Francuska kao države, ne kao članice EU, početkom 2013. godine. Francuska i dan danas ima 4600 vojnika u Maliju koji su se tukli sa ovim secesionističkim snagama. Prema tome, stvar traje dosta dugo, a mi donosimo odluku po hitnom postupku.
Uzgred budi rečeno, kada je o tome reč, to obrazloženje je, dakle, krajnje čudno. Zaista nisam razumeo obrazloženje hitnog postupka. Pročitao bih tih sedam redova, pošto je u pitanju jedna rečenica, bićete strpljivi. Gospođu predsedavajuću bih zamolio da mi ovo vreme ne računa, zato što čitam dokument. U pitanju je jedna rečenica ali će mi trebati dva minuta, jer ona je jako duga. Pa, ako iko razume neka mi istumači, možda i sam ministar. "Donošenje odluke po hitnom postupku neophodno je radi nesmetanog funkcionisanja organa i organizacija, kao ispunjenja preuzetih međunarodnih obaveza, odnosno strateškog opredeljenja Republike Srbije za članstvo u EU, da saglasno Ustavu Republike Srbije i u skladu sa spoljnopolitičkim opredeljenjem države razvija sposobnosti, za aktivan doprinos u izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja, partnerstva i učešća naših pripadnika u operacijama EU". Neka razume ko može. Pazite, ovo je obrazloženje hitnog postupka i ničeg više.
Ovde se otvaraju neka pitanja za koje su nam možda potrebni i neki odgovori. Naime, kada je potekla ta ideja, od koga itd? Mi smo dobili obaveštenje od gospodina ministra da je specijalni predsednik EU za bezbednost i odbranu Ketrin Ešton zatražila od nas takvo angažovanje. Dobili smo posle jedan odgovor da smo mi odmah reagovali a ne čekali dugo vremena ali, zapravo, pitanje je kada je ona taj zahtev poslala.
To je sad jedno interesantno pitanje obzirom na sledeću stvar. Možda je nama hitno da uđemo u ovaj proces, ne zato da bismo branili teritorijalni integritet Malija, niti zato, kao što piše u ovom dokumentu, da bismo očuvali međunarodni poredak, međunarodno pravo poštovali itd, niti da bismo obavili naše obaveze prema međunarodnim organizacijama UN. Možda smo mi u taj posao ušli radi jedne mnogo važnije stvari a to je dobijanje datuma.
Dakle, otvaram jedno konsekventno, realno pitanje – zašto mi žurimo u ovoj stvari? Da li se mi, zapravo, sada dodvoravamo EU da bismo dobili još jedan poen i da bismo odobrovoljili tu veliku strukturu koja treba da nam dodeli datum za nešto ili datum za datum? Pa, hajde, brže-bolje pošaljimo nekoliko vojnika, 13 u ovom slučaju, da bi, pre svega, Francuska koja je u ovom slučaju posebno zainteresovana, kao što znate, delovala, apelovala na druge članice, pre svega na Nemačku, koja ima najviše problema sa tim pitanjem datuma i najviše prepreka čini, da bismo je odobrovoljili, da bi je Francuska tako odobrovoljila da nam ne pravi ove velike prepreke za datum.
To je nešto što je sasvim, čini mi se, realno postaviti kao pitanje, obzirom na hitan postupak. Jer, mi vidimo iz obrazloženja da se ne može zaista shvatiti zbog čega je u pitanju hitan postupak.
Inače, kada je reč o samoj stvari, o ovoj operaciji međunarodne zajednice u Maliju, ona je jako komplikovana i čudna. Onoliko koliko sam ja mogao da se informišem, gledao sam malo informacije, literaturu itd, vi imate jednu vrlo, dakle, složenu strukturu intervencije, nekoliko činioca, nekoliko subjekata. Prvo, Francuska koja učestvuje u tome kao zainteresovana država. Ona je bivši kolonizator Malija. Verovatno da su zvanične vlasti Malija prizvale Francusku da im pomognu u ovoj stvari. Kao što sam rekao, dan danas, ona ima 4.600 trupa. Onda se uključuje EU na osnovu odluke Saveta ministara sa ovom misijom obuke, gde treba i mi da učestvujemo, a potom na osnovu jedne odluke ili rezolucije Saveta bezbednosti, nisam siguran, UN šalju misiju za održavanje mira, peace keeping mission u Mali sa još jednom fusnotom da će u okviru te misije vodeću ulogu odigrati afričke zemlje, članice UN. Znači, imamo neke tri strukture koje učestvuju u ovom procesu, dakle, borbe za teritorijalni integritet Malija.
Prema tome, situacija je dosta nejasna u nekom organizaciono strateškom smislu. Da li mi treba da se pitamo? Mala smo država koja radi dobijanja datuma ulazi u neku priču, neku igru, možda nas i ne interesuje ko tu, šta radi. Međutim, činjenica je sledeća, zapravo sve ove intervencije koje nekada imaju kapu UN, a nekada nemaju, one su jako čudne, a naročito one koje sprovode NATO i EU.
Evropska unija ima problem sa svojom bezbednosnom i odbrambenom politikom, i organizacioni i strateški. Danas u EU, po njenim pravilima, ne moraju sve članice EU da se slože o nekoj vojnoj intervenciji ili misiji, a nekmoli da učestvuju u njoj. Danas je dovoljno devet država članica, od 27, da da inicijativu za neku vojnu misiju ovakve prirode i da uđu u postupak, u intervenciju, a da onih, koliko je ostalo, 19 država u tome ne učestvuje.
Zašto bi sada Srbija bila veći katolik od pape u toj stvari? Zašto bi Srbija, kao ne članica, kojoj članstvo nije ni na vidiku, ispunjavala obaveze prema EU kao da je članica? U krajnjoj liniji, znate, ako bi Srbija ušla u EU, što je čista apstrakcija, nešto krajnje nemoguće, ona bi mogla da zadrži svoju vojnu neutralnost, kao što je to učinilo četiri ili pet država. Irska je, takođe, poslala četiri ili pet vojnika u ovu misiju obuke, ali u Irskoj već postoji javno mnjenje i rasprava o tome da li njih treba povući i da je li zbog vojne neutralnosti Irske to u redu. To je jedna rasprava koju, svakako, treba imati u vidu.
U krajnjoj liniji, danas postoji donatorska konferencija koju organizuje EU za prikupljanje novca za režim u Maliju. EU ulazi u to sa 500 miliona evra, a traži da se sve zemlje sveta, koje su voljne, uključe u to. Naime, u EU postoji načelo voljnosti, kao i kod unilateralnih akcija SAD. Imate intervenciju voljnih u Irak. Sve je više tih situacija u kojima voljne zemlje, zemlje koje hoće, učestvuju u tome. Srbija nema nikakvu obavezu, kao što ovde kaže – prema UN ili prema EU, a drugo, koliko vidimo, nema ni neke koristi, sem ovih specifično vojnih. To je dakle iskustvo i veće plate.
Kada je reč o tim većim platama, one će se isplaćivati, koliko vidim, iz naših novaca, da li je tako, iz budžeta, koje mi izdvajamo, 75 miliona dinara za ovu intervenciju. Nije ni to beznačajno pitanje za jednu malu, siromašnu zemlju koja je na repu ekonomskog razvoja u okviru cele Evrope. Sedamdesetpet miliona se mogu iskoristiti za mnogo važnije stvari u ovoj zemlji, iako to u okviru budžeta nije neki veli procenat, razume se. Kada sve stavimo na tas, razloge, ciljeve, ove smutnje koje postoje u čitavom ovom tekstu, gde vi ne znate čemu, zašto, pogotovo zašto hitno to učiniti, kada sve to imamo u vidu, onda ova misija nema nikakvog smisla, sem tog specifično vojno-tehničkog koji ne zadovoljava neke razloge da se mi time bavimo.
Na kraju jedan samo aspekt cele ove stvar. To je bezbednosti aspekt. Da li je naša vlada, Ministarstvo odbrane ispitalo bezbednosne aspekte ove misije. Mogu vam reći da je Evropol pre nekoliko dana doneo analizu situacije u Maliju i bezbednosnih rizika učesnika. Naravno, Evropol misli na države članice EU. Oni dakle govore da postoje bezbednosni rizici za učešće na terenu, ali ono što je mnogo važnije za ovu analizu Evropola jeste da oni kažu da postoje izraziti bezbednosni rizici za te zemlje od osvete tih muslimanskih fundametalista, Al-Kaide, koja koordiniše akciju separatiste, koja se može teroristički odraziti na bezbednost te zemlje.
U toj analizi imate jednu pretpostavku koja je obrazložena prilično dobro, mada je pretpostavka da je onaj napad na francusku ambasadu pre mesec dana u Tripoliju, u Libiji, da su zapravo izvele terorističke organizacije Alkaide, kao neku vrstu osvete za učešće Francuske u suzbijanju separatističkog pokreta u Maliju. Da li mi imamo tu vrstu bezbednosne procene? Zašto mi ulazimo u tu vrstu rizika? Dakle, opet izazivamo taj fundamentalistički muslimanski svet, da možda i Srbiju jednog dana kazni zbog toga što učestvuje u takvoj stvari.
Puno je razloga zbog kojih treba razmisliti, a što se tiče DSS, mi smo o tome ranije vrlo dobro razmislili i kada smo glasali protiv plana za uključenje u misije EU, te konsekventno, prema tome, nećemo ni glasati, tj. glasaćemo protiv ove odluke kada bude dan za glasanje. Hvala.

Hvala.
Ministar Mrkić, izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Jasan mi je stav ove Vlade u pogledu NATO i u vezi vojne neutralnosti. Mislim da ga svi znate, da ne treba sada to da ponavljam.

Inače smo uvereni, u vezi ovih operacija u Maliju, da svojim doprinosom jačamo poziciju naše zemlje, da je jačamo u međunarodnim odnosima, a da time isto i dosledno manifestujemo ono što podržavamo, odnosno našu principijelnost, da treba očuvati teritorijalni integritet svih, naš, pa i Malijev.

Takođe, nije istina da smo odugovlačili da se uključimo u tu akciju, ali isto tako nije istina da smo požurili zbog dobijanja datuma. To vas mogu uveriti. Jednostavno se radilo o jednoj proceduri koju smo mi poštovali i koja se odnosila, ne samo na nas, nego na sve koji su odlučili da u tome učestvuju. Odlučili smo, u skladu sa svojim spoljno-političkim prioritetom, koji je isto svakome ovde poznat. Verujte da nismo izgrađivali svoj spoljno-politički prioritet zbog operacije u Maliju, niti smo pak dograđivali neke svoje glavne spoljno-političke ciljeve. Radi se o jednoj uobičajenoj stvari, a glavno objašnjenje sam dao u samom uvodu.

Što se tiče rizika, rizika uvek ima, to je nesporno, pogotovo u takvim operacijama, ali mi smo vodili računa da naši ne učestvuju u borbenim dejstvima, a rizik postoji stvarno i kad izađete na ulicu. Ako hoćete da ostvarujete neke više ciljeve, onda morate da prihvatite i dozu rizika. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jožef Šandor. Izvolite.

Gospođo predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice, dozvolite mi da vam se obratim povodom ove dve teme koje smo danas stavili na raspravu i to ne samo kao član poslaničke grupe URS, već kao i član jednog i drugog odbora koji su nadležni u ovim pitanjima, Odbora za kontrolu službi bezbednosti i Odbora za odbranu i unutrašnju bezbednost zemlje.
Što se tiče ovog predloga odluke o upotrebi i učešću pripadnika Vojske Srbije u misiji EU za obuku vojnika i bezbednosnih snaga Malija, ja tu ne bih previše pričao. Na odboru je ovaj predmet veoma dobro …
(Predsedavajuća: Gospodine Šandor, mogu li samo da vas zamolim da malo mikrofon privučete sebi. Hvala vam.)
Izvinjavam se ako se ne čujem, možda sam slabije pričao, ali ne može da se povuče dalje.
Što se tiče ovog prvog dela, mislim da smo juče na odboru ovaj predmet veoma dobro obradili, dobili smo sve informacije koje su relevantne za donošenje odluke i stvarno ne vidim razlog da posle celodnevne rasprave ja nabrajam sve one podatke koje su kolege iznele. Mogu dati, pored toga što sam član odbora i znam kako smo glasali, svoje lično mišljenje i mišljenje našeg poslaničkog kluba. Naravno, nemamo nikakve sumnje šta treba uraditi. Podržavamo ovu misiju Vojske Srbije, pre svega zbog toga što je to u sinhronu sa odlukom Saveta bezbednosti UN. To je u sinhronu sa našim nastojanjima sa razgovorima sa EU i u sinhronu sa njihovim odlukama, kao i što je kolega pre mene pričao, u skladu je i sa našim tradicijama, svojevremeno Vojske Jugoslavije, kasnije Vojske Srbije, sa svim onim rezultatima koje smo postigli u onim godinama kada smo imali stabilnu zemlju, stabilne odnose, jaču privredu. Mislim da je ovo dobar korak, da pored onih misija koje imamo paralelno sa ovom, ovo će biti još jedna koja će nama pomoći na putu ka EU, odnosno ka jačanju nekih odnosa sa državama u evropskoj regiji.
Prema tome, bez obzira na to što je ocenjeno da je ova misija umereno rizična, mislim da svaki poslanik, svaki građanin koji prati ova dešavanja, zna da svaka misija, svako dešavanje na bilo kom području na ovom svetu, ako se zove vojna misija, to podrazumeva određeni rizik i na žalost uvek može da se desi neočekivani događaj.
Sve u svemu, ne bih mnogo oko toga pričao. Ovaj predlog odluke ćemo bez problema podržati.
Malo više bih se zadržao na drugom predmetu, a to je Izveštaj odbora o radu kontrole službe bezbednosti. Ceneći da su poštovane kolege dosta toga već rekle i sa stručne strane, koji su možda stručniji od mene, rekli su i sa strane svojih emotivnih osećaja, ja bih ovaj predmet da uzme u ruke iz drugog aspekta. Koji je taj aspekt? Više puta se ovde čulo da predsednica odbora bi trebalo da brani izveštaj, predsednica bi trebalo da dobije termin i vreme da brani izveštaj. Ja imam drugačije mišljenje. Moje mišljenje je da je ovo jedna realna situacija, jedna realna slika u realnom vremenu. Ovaj odbor pre godinu dana nije ni postojao. Ovaj odbor je oformljen u novom sazivu Skupštine. Dobio je zadatke koji su predviđeni određenim aktima. Iza ovog odbora je deset meseci, moram da kažem, poštenog rada. Od nule smo krenuli i za ovih deset meseci održano je osam sednica u toku prošle godine, četiri međunarodna sastanka sa radnim institucijama, tri seminara koja ja lično cenim kao veoma značajne, a kasnije ću reći i zbog čega i imali smo čak četiri međunarodne posete.
Ako uzmemo u obzir da pre godinu dana ovaj odbor nije ni postojao, ni funkcionisao, mislim da za osam meseci ovi podaci pokazuju da imamo solidan rezultat, što je realno u ovom vremenskom periuodu.
Pre osam meseci, kada su me izabrali za člana Odbora za kontrolu službe bezbednosti, da budem iskren, pojma nisam imao šta to tačno znači i kako ćemo mi to raditi, naročito imajući u vidu da ranije sa takvim poslom nisam se bavio. Ono što je rekao kolega Predrag Marković, da gospodin Šandor možda ima neko iskustvo, on je mislio na to da sam u dva mandata bio poslanik u Skupštini AP Vojvodine. Međutim, moram da vam kažem da takva iskustva mi tamo nismo imali. Sada imam jedno stečeno novo iskustvo. Za tih osam godina rada u pokrajinskom parlamentu, bio sam član pet ili šest odbora, između ostalog i Odbora za međunacionalne odnose, bio sam i predsednik, a nikada nismo imali slučaj da parlament stavi na dnevni red da razmotri izveštaj odbora.
Lično mislim da u ovom realnom vremenu, u ovoj realnoj situaciji, ovaj izveštaj ne treba braniti, ovo treba razmotriti, ovo treba oceniti. Moram da kažem, ne ponašam se ni podanički, ni poslanički, ponašam se kao čovek koji je učestvovao u radu, mislim da smo uradili dobar posao za ovih osam meseci. Naravno, ne mislim da smo promenili svet, da smo promenili službu bezbednosti, ali smo napravili jedan ogroman korak napred. Napravili smo ogroman korak u saradnji sa OEBS, koji je u nekoliko navrata uspešno organizovao seminar za nas, nove poslanike, zajedno sa službama bezbednosti i OIB i VBA.
Lično sam bio veoma zadovoljan i mnogo toga sam naučio od tih oficira i mnogih profesora koji su nam pomagali na tim obukama, kao što su nam bili na pomoći i Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, kao i predsednik DRI. Tako da, mislim da smo na tim seminarima dobili dobru podlogu da naš rad obavljamo i shodno tome opet moram da kažem, ne braneći izveštaj, nego staviti ga u jedan realna okvir i u realno vremensko dešavanje, da sam ja zadovoljan.
Odlukom o tome da izdvojimo posebnu prostoriju, odlukom o tome da uvodimo posebne mere prilikom razgovora sa ljudima koji dolaze iz službi bezbednosti, mislim da smo napravili jedan iskorak napred, jedan veliki korak napred, i to baš u pravcu demokratske ili civilne kontrole. Svejedno je koju reč koristimo. Kolega Ostojić je koristio demokratsku kontrolu i ja znam da je među obrazovanim ljudima koji se bave politikom to, naravno, pogodnija reč. Međutim, građani više razumeju šta to znači civilna kontrola.
Tu bih podvukao i to da, nakon osam meseci rada u tom odboru, ja kao poslanik i te kako osećam, i to je pozitivan doprinos i rezultat rada u tom odboru, kako građani, barem građani Sente, koji mene poznaju i sa kojima sam u kontaktu, reaguju i kako prihvataju civilnu kontrolu službe bezbednosti. Ranije nisu ni čuli za to. Od kada smo mi tu, od kada sam u ova dva odbora, mi smo napravili nekoliko velikih sastanaka sa građanima u mesnim zajednicama, u skupštini grada i razmenili smo mišljenja o realnim problemima. Jednostavno, mi smo sa ovim činom otvorili put ka ljudima, ovu mantru oko tih specijalnih službi smo malo rasterali, tako da je polako građanima sve pristupačnije i jasnije šta se tu zapravo radi.
U ovih osam sednica, u tih tri seminara, u saradnji sa OEBS, koji bi posebno hteo da podvučem, stvarno su kolege iz OEBS odradili veoma dobar posao, moram da kažem da sam veoma zadovoljan bio i sa odnosom kolega iz bezbednosnih organizacija, odnosno agencija i ljudi iz BIA, VOA i VBA, na svim prilikama kada smo imali te seminare, dali su maksimalni doprinos da naš posao bude uspešan. Tako da, mislim da smo i mi, koji ranije nismo imali nikakva iskustva, dobili i stekli dosta dobru podlogu da bismo mogli korektno da odradimo naše poslove u tim našim odborima.
Posebno bih istakao da sam, učestvujući u ovom radu, pored seminara, učestvovao i u međunarodnim posetama. Obišao sam par država gde smo razmenili mišljenje sa kolegama koji rade u ministarstvu odbrane ili u ministarstvu policije. Moram da istaknem da su te posete bile, barem za mene, a verujem i za odbor, od velikog značaja, a unutar toga posebno želim da pohvalim službu koja radi za odbor, kolege i koleginice koje su tu sa nama. Verujte mi, dali su takav doprinos da ja, na primer, ne bih mogao ni "a" da kažem na tim seminarima, na tim sastancima sa ministrima. Sa ministrom Bugarskim smo sedeli i razgovarali pola sata, ali tu je bio pripremni i jak rad naših ljudi koji su pored ovog odbora, tako da sam zahvalan.
Nismo sve uspeli da uradimo. Ovo je izveštaj o tome šta smo do sada uradili. Ovo je izveštaj o tome da se u ovom parlamentu radi. Ovo je izveštaj o tome da je odbor koji je zadužen za određeni posao pokušao pošteno da odradi svoj deo posla. Pokušavamo da približimo građanima ovu problematiku. Nadam se da ćemo promenama određenih akata i u narednom periodu uspeti još bolje da radimo naš deo posla i da svima vama kolegama, da li smo u opoziciji ili poziciji, budemo od koristi i da ćemo raditi posao od opšteg interesa.
Ne bih puno pričao dalje. Mislim da ovaj posao i ono što je urađeno ne treba braniti. Ovo, realno, treba prihvatiti. U tom kontekstu, pozivam sve kolege i iz opozicije i iz pozicije da ovaj prvi izveštaj o radu bilo kakvog odbora u ovom parlamentu prihvate i podrže. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić. Izvolite.

Gospodine ministre, poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas je bilo mnogo reči o Odluci o upotrebi Vojske Srbije u misijama EU za obuku vojnih i bezbednosnih snaga Malija i želeo bih u okviru svoje diskusije da se posvetim ovoj temi i da istaknem razloge zašto poslanička grupa DSS neće podržati ovu odluku.
Želim na početku da kažem, a to kolege iz prethodnog saziva znaju, da je naša stranka bila protiv potpisivanja Sporazuma između Republike Srbije i EU o saradnji u oblasti bezbednosti 2011. godine. Ta konsekventnost, koja je u našem stavu vidljiva svaku put kada je od tada na dnevni red Narodne skupštine dolazio godišnji plan upotrebe Vojske, ovog puta će se ispoljiti.
Mi smo tada rekli, i ja želim ovde ponovo to da ponovim, da je suštinski problem u bezbednosnim odnosima između Republike Srbije i EU upravo zajednička odbrambena i bezbednosna politika EU i sve ono što je ona sadržala kada je u pitanju odnosa prema našoj državi.
Kada je bila rasprava o tom sporazumu mi smo ovde rekli da ne možemo da budemo deo zajedničke odbrambene i bezbednosne politike EU iz prostog razloga što je jedan deo te politike i misija Euleks na prostoru Kosova i Metohije. Tom svojom odlukom o slanju misije, kada se pogleda, EU i sama ta odluka pokazala je želju da podrži nezavisnost naše AP. Pa, kako možemo da delimo zajedničke vrednosti ili zajedničke stavove te zajedničke odbrambene bezbednosne politike sa onim ko podržava razbijanje naše zemlje? U tom smislu, sve odluke koje su nakon toga došle, kada je u pitanju bilo naše protivljenje bilo kakvoj saglasnosti na slanje ili učestvovanje Srbije u misijama EU, mi smo ga jasno ispoljavali.
No, ovde želim da kažem nekoliko spornih pitanja koja se odnose na ovu misiju, a koja se tiču i zakonitosti ove odluke, problema koji se tiču finansijskog aspekta i, naravno, bezbednosnih političkih problema koji proističu iz ove jedne odluke.
Prvo, želim da kažem da je ovo prva odluka koja se donosi van godišnjeg plana upotrebe Vojske. Ovo je prvi put da mi donosimo u Narodnoj skupštini odluku o upotrebi Vojske i drugih odbrambenih snaga Republike Srbije van godišnjeg plana koji se usvaja na početku godine. Zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije vrlo precizno definiše koji su to uslovi kada je moguće ovo uraditi. To definiše u svom članu 8. tački 4) koja kaže: "Izuzetno od odredaba stava 3, koji govori o usvajanju godišnjeg plana, Narodna skupština Republike Srbije može odobriti upotrebu i učešće pripadnika Vojske u operacijama ovog zakona koji nisu predviđeni godišnjim planom...", sada bih voleo, gospodine ministre, da date obrazloženje, "... ako se znatno pogorša bezbednosna i humanitarna situacija u svetu."
Voleo bih da dobijem od vas odgovor kako je to problem u Maliji, koji je objektivno veliki, znatno pogoršao bezbednosnu i humanitarnu situaciju u svetu, da mi moramo da primenimo ovu odredbu zakona? To je vrlo važno da obrazložite, jer je iz te vaše odluke implicira, ono što je govorio moj uvaženi kolega Samardžić, dato onako obrazloženje hitnosti postupka. Vi ovde, po našem mišljenju, kršite ovaj zakon, jer ne može se pod ovom odredbom smatrati ili obrazložiti usvajanje jedne ovakve odluke.
Sa druge strane, nismo čuli u vašem izlaganju, gospodine ministre, kako se ovde štiti nacionalna bezbednost i odbrambeni interesi Republike Srbije, niti ko je vršio procenu bezbednosti rizika. To su sve vrlo važne stvari koje mi ovde želimo da čujemo. Sa druge strane, finansiranje. Evropski savet je u svojoj odluci predvideo troškove od 12 miliona evra, koliko bi trebala da iznosi ova misija EU za obuku oružanih snaga Malije.
Mi učestvujemo, kada gledamo troškove koji su predviđeni ovom odlukom, sa 75 miliona dinara. Naši troškovi u ukupnim troškovima EU iznose oko 6%. Po broju stanovnika, a znamo da su uglavnom donacije evropskih zemalja rukovođene veličinom i brojem stanovnika, mi kao zemlja učestvujemo ili činimo, manje od 2% stanovništva EU, a doniramo ili učestvujemo finansijski iz našeg budžeta u ovoj akciji sa oko 6%. Pa, zašto sama EU kada je ovoliko sredstava izdvojila nije mogla da izdvoji ova sredstva za Republiku Srbiju, imajući u vidu činjenicu da smo mi vašom odlukom jedina zemlja van EU koja učestvuje u ovoj misiji. To su pitanja na koja je jako važno dobiti odgovor.
Želim da kažem još jednu stvar. Saglašavanje sa zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom ovde dovodi Srbiju u jednu potpuno kontradiktornu poziciju. Politika danas, koliko god neki želeli da predstave, ili politički odnosi funkcionišu na principima realpolitike, a ne apstraktnih priča o liberalnim konceptima koji su nekad vladali. Postoje interesi država i države se rukovode u spoljnoj politici interesima. Mi možemo da smatramo da legitiman interes zajedničke odbrambene bezbednostne politike EU da šaljući jednu misiju, kao što je Euleks u jednu državu ima interes da razbije tu državu, a šaljući drugu misiju u Mali ima interes da očuva teritorijalni integritet te države. Ali, ne mora Republika Srbija da sledi tu politiku EU u oba slučaja kada to nije u njenom interesu.
To je ključno pitanje, političko pitanje ove odluke. Naravno, ovo je sve proizašlo iz 2011. godine, kada je potpisan Sporazum koji je prethodna vlada učinila.
Ono što, takođe vidimo u najavama, jeste da će se nivo, jeste jedno pitanje koje takođe mora raspraviti, jeste da će se nivo učešća Srbije u multinacionalnim operacijama širiti. Ne vidimo to samo na osnovu izjava predstavnika Vlade Republike Srbije, nego vidimo i na osnovu konkretnih stavova ili odluka ili najava, pa ako hoćete i same Vojske Republike Srbije.
Mi svi znamo da je u okviru Partnerstva za mir, Repulika ili Vojska Republike Srbije, deklarisala određene jedinice koje će kroz takozvano usvajanje standarda NATO pakta doći u status takozvane interoperabilnosti sa pojedinim jedinicama da bi mogli da učestvuju u zajedničkim misijama. Upravo u vezi toga, najavljena je jedna vojna vežba početkom juna meseca, upravo tih deklarisanih jedninica, koje treba da učestvuju u misijama. Ali, postoje najave da će se broj tih jedinica u perspektivi povećavati. Naravno, želim da dobijem odgovor na pitanje u kojim će to misijama učestvovati te nove deklarisane jedinice, najavljuju se da će se podići nivo tih jedinica u rang bataljona, u kojim misijama i na koji način će Srbija učestvovati u daljem periodu. Naravno, pitanje šta su ciljevi u okviru Partnerstva za mir kada se na ovaj način pristupa ovim pitanjima.
Mi želimo da istaknemo jednu dobru stvar. Demokratska stranka Srbije je čvrsto za politiku vojne neutralnosti. I kao što je 2006. godine uzela učešće u Parnerstvu za mir, odlična je odluka da Srbija uput parlamentranu delegaciju u Skupštinu organizaicje dogovora kolektivne bezbednosti koja je bila prethodnog meseca u Sank Petersburgu. Mi želimo kao država, i to je dobro da uspostavimo jednu ravnotežu u bezbednosnoj i vojnoj saradnji sa svim zemljama od kojih možemo da imao interes.
Pretnodnom periodu taj proces saradnje sa NATO paktom je poprilično odmakao kako u domenu organizacije vojske, usvajanje određenih standarda, štabne organizacije vojske, definisanje brigadnog sistema u okviru organizacije. Međutim, odnosi sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti i sa Ruskom federacijom su sada samo na nivou ove jedne delegacije.
Dobro je što ćemo doći u priliku da razgovaramo konkretno o vojnoj saradnji o poseti koja je najavljena tokom ovog meseca i uspostavljanju pojedinih vojnih aražmana i kupovine naoružanja i to je dobro. Ali, treba podići i politički nivo te saradnje kada je u pitanju ovaj međunarodni ili vojni savez i time potvrditi politiku vojne neutralnosti.
Ne možemo u isto vreme čineći te napore dopustiti da učestvujemo u jednoj politici ili pridružiti se jednoj politici koju čini EU na takav način da štiteći interese EU, usaglašavajući se sa njenom politikom u stvari učestvujemo u potpuno suprotnim procesima našim interesima. Ko je i šta je EU i njena spoljna politika i bezbednosna pokazalo se upravo na pitanju Kosova i na žalost pogrešnim i lošim odlukama i katastrofalnom odlukom koju je donela Vlada Republike Srbije, štetnom po interese koje se tiče prihvatanja Briselskog sporazuma. To je do spoljne bezbednosti odbrambene politike EU. Ne možemo na taj način deliti iste vrednosti jer se tiče naših suštinskih nacionalnih interesa.
U tom smislu, DSS je i 2011. godine i 2012. godine i evo sada, bila protive pristupanja Srbije zajedničkoj odbrambenoj, bezbednosnoj politici EU, pristupanja i učešća Srbije u vojnim misijama EU i biće to i u buduće. Naravno, ističući, želeći da Srbija učestvuje u misijama pod pokroviteljstvom UN gde učestvuju sve zemlje sveta, pa i one koje su u svakom trenutku i u najtežim trenucima za Republiku Srbiju štitile njen teritorijalni integritet. Hvala vam.

Hvala. Reč ima ministar Mrkić.