Poštovani narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Skupštine, poštovani ministre inostranih poslova, moj kolega Nenad Popović je jutros govorio o jednoj tački dnevnog reda, o izveštaju Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Ovaj moj govor ću posvetiti drugoj tački dnevnog reda, uključivanju Vojske Srbije u međunarodne misije, konkretno, u misiju obuke Vojske Malija.
Kada smo u februaru mesecu ove godine usvajali Godišnji plan za upotrebu Vojske Srbije u međunarodnim misijama, DSS je glasala protiv onog dela tog plana koji se ticao učešća naših vojnih snaga u misijama EU. Podsećam vas na stav koji je bio principijelan i koji se konkretno ticao misija koje su se sprovodile ili koje se sprovode u Kongu, Somaliji i u Sudanu.
Imali smo dva razloga za to. Hoću da vas podsetim na to, obzirom na ovu priču o Maliju. Jedan od razloga je načelan. Dakle, bili smo protiv toga da se uključujemo u misije EU zbog toga što je EU zapravo preuzela vrlo nečasnu ulogu egzekutora politike "Stejt Dipartmenta" na Kosovu i Metohiji, dakle, otcepljenja Kosova i Metohije i oduzimanja Kosova i Metohije od Srbije.
Drugi razlog je bio nešto konkretniji. Imamo vrlo ozbiljne sumnje u pogledu bezbednosti i odbrambene politike EU, koje nije sasvim jasno definisana, koja je menjana u jednom dosta kratkom roku postojanja te politike, a ona zapravo postoji od 1999. godine i 2000. godine. To je relativno mlada politika – 12, 13 godina, pre svega, imajući u vidu da u velikim nedoumicama kod strategija odbrane i bezbednosti, EU se vrlo brzo posle formiranja te politike dohvatila jednog solomonskog rešenja i zaključila jedan ugovor sa NATO, jedan sporazum 2002. godine, tzv. Sporazum Berlin plus, gde je dogovoreno da će EU učestvovati u onim međunarodnim misijama bezbednosne i odbrambene prirode za koji NATO nije zainteresovan. Tako da je uspostavljena neka puna, da tako kažem, koordinacija i kompenzacija između NATO i EU. Prema tome, može se zaključiti da je to ustvari jedna politika o kojoj odlučuje NATO, ali ukoliko su povodi takvi da EU iz svojih razloga, iz razloga interesa svojih velikih država treba da se uključi ona će to učiniti u konsultaciji sa NATO.
Ovo je drugi razlog zbog koga smo mi tražili da ne učestvuju naše trupe u ovim misijama jer su one, da tako kažem, i tematski, i konceptualno i strateški nejasne, ili ono što je jasno jeste da su to zapravo repovi mnogo veće i ozbiljnije NATO politike, NATO strategije, NATO geopolitike na globusu danas itd.
Kada je reč o Maliju, imamo konkretan povod, odluka je o Maliju i o tome ću nešto reći. Tu postoji jedan dodatni razlog. Dakle, ova dva razloga zbog kojih smo glasali protiv misija u februaru, koje vode EU, i dalje stoje. Međutim, ovaj povod je još specifičniji za Srbiju.
Naime, u obrazloženju stoji da je cilj misije obuke bezbednosnih i vojnih snaga Malija da se ponovo uspostavi teritorijalni integritet Malija. Dolazimo do jedne apsurdne situacije da jedna zemlja kojoj je ugrožen teritorijalni integritet, i to žestoko, do mere da se taj princip drži o jednom tankom koncu, da ona učestvuje u misiji jedne strukture, bezbednosne i odbrambene, koja takođe treba da sačuva teritorijalni integritet jedne druge države – Malija i da, zapravo, pod broj dva Srbija prati strategiju EU u toj stvari, dakle, one strukture koja učestvuje u oduzimanju teritorijalnog integriteta Srbije.
Potpuno je ta situacija šizofrena, naopaka. Zaista čovek ne razume razlog zašto bi mi baš u Maliju učestvovali da očuvamo teritorijalni integritet Malija, kada nismo sposobni, da tako kažem, niti vojni, što je još važnije, ni naš teri-torijalni integritet da očuvamo. To je jedna vrlo naopaka situacija i onda iz nje mogu da se izvlače neki drugi zaključci. Znate, ako je potpisan sporazum kojim se Kosovo predaje, to znači da je to naša druga misija u očuvanju teritorijalnog integriteta jedne zemlje. Prva misija je ova o očuvanju teritorijalnog integriteta Kosova. To je, prosto, kao konsekvenca, ako hoćemo da izvodimo logične konsekvence, može da se izvede. Tu je jedan veliki, ako hoćete, ne samo politički nego i moralni problem ove misije.
Naime, Mali je neka daleka zemlja kojoj treba pomoći. Ona ima problem secesije, ali šta se u Maliju događa suštinski suprotno ili drugačije od onoga što se događa u Srbiji? Jedan deo stanovništva te teritorije pokušava da se otcepi, nelegalno da izdvoji deo teritorije, isto kao i Albanci u Srbiji, znači da izdvoje deo Kosova. Mi smo, dakle, dosta pasivni prema ovoj našoj stvari i interesu, a učestvujemo u jednoj misiji koja treba da očuva teritorijalni integritet Malija. To je, dakle, jedan zaista veliki problem koji je gotovo nerazrešiv.
Drugi problem je kako se to radi, dakle, metodologije, ili ako hoćete postupka. Mi donosimo, dakle, ovu odluku po hitnom postupku. Zašto po hitnom postupku ovakvu jednu odluku kada je stvar sa Malijem krenula mnogo ranije, ima tome godinu dana? Prva, dakle, upotreba intervencije bila je Francuska kao države, ne kao članice EU, početkom 2013. godine. Francuska i dan danas ima 4600 vojnika u Maliju koji su se tukli sa ovim secesionističkim snagama. Prema tome, stvar traje dosta dugo, a mi donosimo odluku po hitnom postupku.
Uzgred budi rečeno, kada je o tome reč, to obrazloženje je, dakle, krajnje čudno. Zaista nisam razumeo obrazloženje hitnog postupka. Pročitao bih tih sedam redova, pošto je u pitanju jedna rečenica, bićete strpljivi. Gospođu predsedavajuću bih zamolio da mi ovo vreme ne računa, zato što čitam dokument. U pitanju je jedna rečenica ali će mi trebati dva minuta, jer ona je jako duga. Pa, ako iko razume neka mi istumači, možda i sam ministar. "Donošenje odluke po hitnom postupku neophodno je radi nesmetanog funkcionisanja organa i organizacija, kao ispunjenja preuzetih međunarodnih obaveza, odnosno strateškog opredeljenja Republike Srbije za članstvo u EU, da saglasno Ustavu Republike Srbije i u skladu sa spoljnopolitičkim opredeljenjem države razvija sposobnosti, za aktivan doprinos u izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja, partnerstva i učešća naših pripadnika u operacijama EU". Neka razume ko može. Pazite, ovo je obrazloženje hitnog postupka i ničeg više.
Ovde se otvaraju neka pitanja za koje su nam možda potrebni i neki odgovori. Naime, kada je potekla ta ideja, od koga itd? Mi smo dobili obaveštenje od gospodina ministra da je specijalni predsednik EU za bezbednost i odbranu Ketrin Ešton zatražila od nas takvo angažovanje. Dobili smo posle jedan odgovor da smo mi odmah reagovali a ne čekali dugo vremena ali, zapravo, pitanje je kada je ona taj zahtev poslala.
To je sad jedno interesantno pitanje obzirom na sledeću stvar. Možda je nama hitno da uđemo u ovaj proces, ne zato da bismo branili teritorijalni integritet Malija, niti zato, kao što piše u ovom dokumentu, da bismo očuvali međunarodni poredak, međunarodno pravo poštovali itd, niti da bismo obavili naše obaveze prema međunarodnim organizacijama UN. Možda smo mi u taj posao ušli radi jedne mnogo važnije stvari a to je dobijanje datuma.
Dakle, otvaram jedno konsekventno, realno pitanje – zašto mi žurimo u ovoj stvari? Da li se mi, zapravo, sada dodvoravamo EU da bismo dobili još jedan poen i da bismo odobrovoljili tu veliku strukturu koja treba da nam dodeli datum za nešto ili datum za datum? Pa, hajde, brže-bolje pošaljimo nekoliko vojnika, 13 u ovom slučaju, da bi, pre svega, Francuska koja je u ovom slučaju posebno zainteresovana, kao što znate, delovala, apelovala na druge članice, pre svega na Nemačku, koja ima najviše problema sa tim pitanjem datuma i najviše prepreka čini, da bismo je odobrovoljili, da bi je Francuska tako odobrovoljila da nam ne pravi ove velike prepreke za datum.
To je nešto što je sasvim, čini mi se, realno postaviti kao pitanje, obzirom na hitan postupak. Jer, mi vidimo iz obrazloženja da se ne može zaista shvatiti zbog čega je u pitanju hitan postupak.
Inače, kada je reč o samoj stvari, o ovoj operaciji međunarodne zajednice u Maliju, ona je jako komplikovana i čudna. Onoliko koliko sam ja mogao da se informišem, gledao sam malo informacije, literaturu itd, vi imate jednu vrlo, dakle, složenu strukturu intervencije, nekoliko činioca, nekoliko subjekata. Prvo, Francuska koja učestvuje u tome kao zainteresovana država. Ona je bivši kolonizator Malija. Verovatno da su zvanične vlasti Malija prizvale Francusku da im pomognu u ovoj stvari. Kao što sam rekao, dan danas, ona ima 4.600 trupa. Onda se uključuje EU na osnovu odluke Saveta ministara sa ovom misijom obuke, gde treba i mi da učestvujemo, a potom na osnovu jedne odluke ili rezolucije Saveta bezbednosti, nisam siguran, UN šalju misiju za održavanje mira, peace keeping mission u Mali sa još jednom fusnotom da će u okviru te misije vodeću ulogu odigrati afričke zemlje, članice UN. Znači, imamo neke tri strukture koje učestvuju u ovom procesu, dakle, borbe za teritorijalni integritet Malija.
Prema tome, situacija je dosta nejasna u nekom organizaciono strateškom smislu. Da li mi treba da se pitamo? Mala smo država koja radi dobijanja datuma ulazi u neku priču, neku igru, možda nas i ne interesuje ko tu, šta radi. Međutim, činjenica je sledeća, zapravo sve ove intervencije koje nekada imaju kapu UN, a nekada nemaju, one su jako čudne, a naročito one koje sprovode NATO i EU.
Evropska unija ima problem sa svojom bezbednosnom i odbrambenom politikom, i organizacioni i strateški. Danas u EU, po njenim pravilima, ne moraju sve članice EU da se slože o nekoj vojnoj intervenciji ili misiji, a nekmoli da učestvuju u njoj. Danas je dovoljno devet država članica, od 27, da da inicijativu za neku vojnu misiju ovakve prirode i da uđu u postupak, u intervenciju, a da onih, koliko je ostalo, 19 država u tome ne učestvuje.
Zašto bi sada Srbija bila veći katolik od pape u toj stvari? Zašto bi Srbija, kao ne članica, kojoj članstvo nije ni na vidiku, ispunjavala obaveze prema EU kao da je članica? U krajnjoj liniji, znate, ako bi Srbija ušla u EU, što je čista apstrakcija, nešto krajnje nemoguće, ona bi mogla da zadrži svoju vojnu neutralnost, kao što je to učinilo četiri ili pet država. Irska je, takođe, poslala četiri ili pet vojnika u ovu misiju obuke, ali u Irskoj već postoji javno mnjenje i rasprava o tome da li njih treba povući i da je li zbog vojne neutralnosti Irske to u redu. To je jedna rasprava koju, svakako, treba imati u vidu.
U krajnjoj liniji, danas postoji donatorska konferencija koju organizuje EU za prikupljanje novca za režim u Maliju. EU ulazi u to sa 500 miliona evra, a traži da se sve zemlje sveta, koje su voljne, uključe u to. Naime, u EU postoji načelo voljnosti, kao i kod unilateralnih akcija SAD. Imate intervenciju voljnih u Irak. Sve je više tih situacija u kojima voljne zemlje, zemlje koje hoće, učestvuju u tome. Srbija nema nikakvu obavezu, kao što ovde kaže – prema UN ili prema EU, a drugo, koliko vidimo, nema ni neke koristi, sem ovih specifično vojnih. To je dakle iskustvo i veće plate.
Kada je reč o tim većim platama, one će se isplaćivati, koliko vidim, iz naših novaca, da li je tako, iz budžeta, koje mi izdvajamo, 75 miliona dinara za ovu intervenciju. Nije ni to beznačajno pitanje za jednu malu, siromašnu zemlju koja je na repu ekonomskog razvoja u okviru cele Evrope. Sedamdesetpet miliona se mogu iskoristiti za mnogo važnije stvari u ovoj zemlji, iako to u okviru budžeta nije neki veli procenat, razume se. Kada sve stavimo na tas, razloge, ciljeve, ove smutnje koje postoje u čitavom ovom tekstu, gde vi ne znate čemu, zašto, pogotovo zašto hitno to učiniti, kada sve to imamo u vidu, onda ova misija nema nikakvog smisla, sem tog specifično vojno-tehničkog koji ne zadovoljava neke razloge da se mi time bavimo.
Na kraju jedan samo aspekt cele ove stvar. To je bezbednosti aspekt. Da li je naša vlada, Ministarstvo odbrane ispitalo bezbednosne aspekte ove misije. Mogu vam reći da je Evropol pre nekoliko dana doneo analizu situacije u Maliju i bezbednosnih rizika učesnika. Naravno, Evropol misli na države članice EU. Oni dakle govore da postoje bezbednosni rizici za učešće na terenu, ali ono što je mnogo važnije za ovu analizu Evropola jeste da oni kažu da postoje izraziti bezbednosni rizici za te zemlje od osvete tih muslimanskih fundametalista, Al-Kaide, koja koordiniše akciju separatiste, koja se može teroristički odraziti na bezbednost te zemlje.
U toj analizi imate jednu pretpostavku koja je obrazložena prilično dobro, mada je pretpostavka da je onaj napad na francusku ambasadu pre mesec dana u Tripoliju, u Libiji, da su zapravo izvele terorističke organizacije Alkaide, kao neku vrstu osvete za učešće Francuske u suzbijanju separatističkog pokreta u Maliju. Da li mi imamo tu vrstu bezbednosne procene? Zašto mi ulazimo u tu vrstu rizika? Dakle, opet izazivamo taj fundamentalistički muslimanski svet, da možda i Srbiju jednog dana kazni zbog toga što učestvuje u takvoj stvari.
Puno je razloga zbog kojih treba razmisliti, a što se tiče DSS, mi smo o tome ranije vrlo dobro razmislili i kada smo glasali protiv plana za uključenje u misije EU, te konsekventno, prema tome, nećemo ni glasati, tj. glasaćemo protiv ove odluke kada bude dan za glasanje. Hvala.