Zahvaljujem predsedniče.
Gospodine ministre, stvarno mi je drago da mogu danas sa vama da razgovaram o ovoj temi koja je predmet ovih ugovora. U pravu ste potpuno, ovo su standardni ugovori ali je prilika malo nestandardna. Dobro je da imamo ovakve sporazume, upravo zato što možemo da otvorimo jedan razgovor u parlamentu o temama o kojima se inače u parlamentu ne govori često.
O ovoj temi o kojoj ja hoću da govorim, samo još jedan poslanik, i to je poslanik opozicije govorio i nekako ispada da su pitanje veterine i pitanja poljoprivrede u opoziciji sa Ministarstvom poljoprivrede.
Kako bih vam rekla, ne znam šta se događa, ali ono što znam, a volela bih da mi kažete odgovor na drugi deo, ono što ne znam. Dakle, koliko znam, vi ste odbili da primite predstavnike Veterinarske komore, dakle jednog esnafskog udruženja, koje je tražilo prijem kod vas, vidim da ne znate i čudite se, ali na prijem nije naišlo iz nekog razloga, neko je očigledno sklonio ono što su oni tražili od vas. to je jedno čisto esnafsko udruženje, to što govorim ne pripada mojoj političkoj partiji, niti vašoj političkoj partiji, sve političke partije treba da se bave pitanjima za uređenje države, tako da je sasvim prirodno da ministar razgovara sa ljudima iz esnafa, zapravo iz Veterinarske komore, zato što postoji hiljadu i jedan razloga i hiljadu i jedan problem u ovoj oblasti, a ja želim da govorim o tome da li mi, kao država, možemo da ispunimo ovo što piše u ugovoru koji se zove – saradnja, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore, u saradnji u oblasti veterine. Tu je nabrojan jedan jako veliki spisak poslova. Ne mislim da treba da ih čitam zato što će to trajati dugo, ali pokušaću da odgovorim na to da li mi to možemo da uradimo, a volela bih da dobijem od ministra mišljenje, koje je možda suprotno od mog.
Za svaku zemlju veterinarska struka predstavlja stratešku struku, jer tim što brine o zdravlju domaćih životinja i o zdravstvenoj i bezbednosnoj upotrebi mesa, mleka, jaja i proizvoda od mesa, mleka i jaja, ona u drugoj liniji predstavlja prvu branu javnom zdravlju Srbije. Ona brani javno zdravlje Srbije.
Nažalost, u Srbiji se dogodilo da u Zakonu o veterini ne piše da je to služba od društvenog značaja. Ne znam zašto u Srbiji to nije tako. To je jedno od pitanja na koje treba da odgovorimo. To je prvi deo zadatka koji veterinarska struka treba da ispuni.
Drugi deo onih poslova koje treba da ispuni jeste organizacija rada te službe, a to je ono što država treba da uspostavi, tu organizaciju, tu vertikalu koju država treba da ispuni. To pokazuje o kakvoj se državi radi, koliko je ta država ozbiljna i koliko je ona budući partner nekim drugim državama koje žele da sarađuju u ovoj oblasti.
Hajde da vidimo kako izgleda stanje u ovoj oblasti. Od 1990. godine, kada su počele prodaje prvih veterinarskih stanica, bilo bi dobro i ne znam da li to postoji gospodine ministre, ali bilo bi dobro da imamo efekat tih mera da vidimo kako smo prošli u toj prodaji, šta smo dobili kao država od svega toga i kakvi su efekti svega toga. Dakle, od 1990. godine počelo je propadanje struke, pa sve do 2005. godine i čuvenog Krnjajićevog zakona, tako ga zovu stručnjaci u ovoj oblasti zato što žele da se zapamti ko je autor tog zakona koji je udario najveći šamar veterini?
U Zakonu o stočarstvu veterina se uopšte ne spominje. To ne postoji u Zakonu o stočarstvu. Interesantno je da dobijemo odgovor, ne od vas ministre, jer vi ste se pojavili ove godine ili od prošle ste ministar, ali zanimljivo je recimo, ko može da bude još zainteresovan i direktno nadležan za oblast stočarstva ako tu nije neko ko je iz veterinarske struke?
Šta je još vrlo zanimljivo? Imamo jako mnogo problema u ovoj oblasti. Gde se danas nalazi veterina? Ona je praktično u sivoj zoni. To kažu veterinari, ne ja. Promet lekova je u sivoj zoni. Promet semena je u sivoj zoni. Neki dan smo imali aferu koja je otvorena u medijima oko toga. Rad veterinara je u nekom velikom procentu u suprotnosti sa zakonom. Imamo brojne zloupotrebe. Odmah moram da vas opomenem šta se dešava sa onom aferom koja se dogodila 2012. godine u vezi sa falsifikovanim brojem pregledanih ovaca u Kragujevcu, kada je nekih 45 hiljada izmišljenih ovaca kobajagi pregledano?
Dokle je ta afera stigla? Kako se ona razrešava? Da li su svi akteri u tom lancu obuhvaćeni istragom, zato što je zanimljivo da neko više godina uzastopno bez pomoći bilo kog drugog, recimo da je to terenski veterinar, može da vrši ovakve zloupotrebe, da ošteti državni budžet za otprilike pola miliona evra?
Ako se ta afera otvori do kraja, veterinari računaju, oni kažu da tu može budžet poljoprivrede da se napuni i sa milion evra, jer ova afera predugo traje i nisu samo akteri u tom selu koje je u javnosti prikazano, nego su širom teritorije Kragujevca, pa bi bilo interesantno da se to pogleda. Kažu da se afera zataškava zato što su u koalicionom sporazumu neki iz vrha neke druge stranke, ne vaše, akteri te pljačke.
Ne volim da kažem – borci protiv korupcije. Zaista mislim da svi mi na svoj način, na jedan ljudski način, podržavamo ljude koji se bore protiv korupcije, jer to jeste smisao državnog posla, ali bilo bi dobro da se ova afera što je moguće pre da se razreši, jer bi se nešto novca vratilo u budžet Uprave za veterinu, koja, interesantno, uopšte se nije pridružila gonjenju niti traži naknadu sredstava koja su se odlila, a direktno je nadležna za ta sredstva i direktno bi trebala da bude zainteresovana da se ova stvar razreši. To što se tada otvorilo kao afera, nije prvi put, to se više puta dešavalo. Vaši saradnici u ministarstvu kažu da znaju više puta za tu situaciju, ali da ne smeju o njoj da govore.
Na veterinarskom tržištu lekova već skoro godinu dana nema vakcine protiv svinjske kuge. To je vrlo važan i vrlo veliki problem za ovu državu, zato što more farmi i veterinarskih stanica već godinu dana ne dobijaju one količine koje su im potrebne. Kažu da prošlog meseca pojedine farme, govorim o jugoistočnoj Srbiji, govorim o Nišu, mada i mom Kolubarskom okrugu nije mnogo bolja situacija, nisu vakcinisali nijedno jedino novo grlo koje je stiglo do vakcinacije.
Znam da je danas ili juče 680.000 vakcina ušlo u zemlju, ali moram da vam kažem, gospodine ministre, to je kap u moru, to je ono što bi zadovoljilo tržište Vojvodine. Ovaj drugi deo Srbije još uvek nije pokriven tim i zaista je u nekim krajevima jako dramatično. Zovu me stočari, ljudi koji su privatnici me zovu i kažu ne možemo da prodamo ni ono jedno ili dva praseta na običnoj pijaci jer ljudi traže potvrdu da je vakcinisano, a mi to ne možemo da izvedemo.
To nije jedini problem na tržištu lekova. Nemamo ni druge vakcine. Pojavio nam se problem i sa vakcinama protiv besnila domaćih životinja. Šta ćemo da radimo sa tim?
U ovom ugovoru, da se vratim na svinjsku kugu, nisam razrešila još jednu dilemu. Ovde u ovom ugovoru o saradnji sa Crnom Gorom imamo i izveštavanje o širenju bolesti. Da li je moguće da imamo na svojoj teritoriji još uvek svinjsku kugu i domaćih i divljih svinja? Ta epidemija koja je bila u Vojvodini je jedna od epidemija koja je moguće da bukne širom Srbije, ako ne možemo da obezbedimo vakcine i ako nemamo kontinuitet u primeni mera, koje moraju da se primenjuju u kontinuitetu da bi dale efekte.
Osim ove vakcine, nemamo ni te vakcine protiv besnila domaćih životinja. Nemamo vakcinu ni protiv antraksa. Još jedna od tačaka u ovom ugovoru nas obavezuje na to da izveštavamo o slinavki i šapu, a nemamo vakcinu. Nemamo ni legalno registrovane vakcine za vakcinaciju konja i mačaka. To je isto problem s kojim se nosimo i s kojim se nose veterinari na terenu.
Nemamo ni nekih drugih lekova, poput anaerobnih infekcija, lekovi za anaerobnu infekcije ili respiratorne bolesti goveda. To je problem koji se mora razrešiti. Kako ćemo da sarađujemo sa nekim, da ih izveštavamo o teritoriji, o svojoj teritoriji, o bolesti koje se šire na našoj teritoriji, ili da ih nemamo, kao što neke krijemo između sebe, ne razrešavamo ih i one onda buknu na nekom drugom trenutku i naprave štetu državi, kao što smo krili svoj problem sa aflatoksinom, pa buknuo, pa napravili toliku štetu državi i sada o tome ćutimo?
Kako se od sada rešavalo to? Moram da vam kažem, ministre, i mnogo mi je drago što mogu to da vam kažem u oči, jer, eto, niste hteli da čujete ovo od onih koji su to znali, rešavalo se švercom i nelegalnom trgovinom. Tako se dolazilo do veterinarskih lekova. Zato vam govorim o sivoj zoni veterine.
Nažalost, pitanje je i naših proizvođača i nekih zavoda. Naše proizvođačke zavode smo, nažalost, prodali. Bilo je bez mnogo plana, bez mnogo mudrosti, nažalost. To ja tako mislim. Možda je to upravo i bio plan da ih prodamo i da danas budemo zavisni od toga gde ćemo uvesti vakcine, koje će veletrgovine moći da uvezu vakcine, sa kojih teritorija ćemo uvesti vakcine. Nažalost, tu se mi mnogo ne pitamo. Jedan od tih proizvođačkih zavoda je prodat, verovali ili ne, zbog gradsko-građevinskog zemljišta, ni prvi ni poslednji, ali za ovaj sigurno znam.
Danas sam vam postavila pitanje i volela bih da čujem to od vas danas, da li je to možda odgovor na pitanje - ima li Srbija ozbiljnu nameru da sačuva svoju proizvodnju vakcina i seruma? To je vrlo važno za tržište Srbije. Hajde da čujemo odgovor.
Hajde da se sada vratim na još jedan problem koji će i te kako biti problematičan za razrešavanje ovih ugovora koji su ovde ispred nas. To je pitanje programa mera. Moram da podsetim da se nekada u parlamentu usvajao program mera. U parlamentu je predlagač bio ministar i parlament je usvajao program mera. Onda su došle one "srećne godine" ovog ministra, mnogih lobija, koji sada nažalost sedi u zatvoru, ali i država Srbija ima i te kako posledica od toga što on sedi u zatvoru. Tada se, demokratskom procedurom, partijski dobijao veterinarski teren.
Moram da vas pitam – zašto program mera kasni kod vas, za vreme vašeg ministrovanja, šest meseci? Sada je ono moje pitanje koje stvarno ne mogu da razrešim sama, ne vidim zašto – zašto dve trećine i, uopšte, procedura donošenja tog programa mera je bila vrlo čudna? Struka nije dobila nikakav predlog na koji ona daje svoje komentare i ostalo, što je čak i u vreme Dragina, koji je potpuno centralizovao stvar, bilo moguće, kada su dobili nekakav predlog i kada su napisali svoje komentare, onda se pojavio program mera bez dve trećine mera, koje su čak bile i u toj prvoj verziji na koju su oni komentarisali.
Šta je izbačeno iz tih programa mera? To je ono što budi sumnju, jer su izbačeni nadzori. Nadzor je vrlo važna mera. Ovde je izbačen nadzor nad efektima besnila nad divljim životinjama, onda aktivne mere veterinara, odnosno obilazak farme. Znači, sve mere koje ste dali su zapravo mere nadzora koje su izbačene.
Kako ćete da znate kako je neka mera dala rezultate, neka akcija koju ste sproveli - recimo, to besnilo lisica koje, mi smo poslednja crna rupa u Evropi koja razrešava još uvek svoj problem i na kraju nam je EU dala sredstva, kako bismo to razrešili i kako bismo to bacali mamce i radili tu akciju? Kako ćemo da znamo koliko je tih mamaca upotrebljeno ako nemamo nadzor? To je najjednostavnije. Kako ćete da znate da li vam je vakcinacija tih 680.000 vakcina dala nekakve efekte, nekakve rezultate, ako nemate nadzor?
Najgora stvar od svega toga je bila to što su ljudi, veterinari, terenski veterinari, bili u kontaktu sa vlasnicima farmi i sa ljudima koji gaje stoku i možda su ljudi mogli da dobiju neku informaciju od značaja.
Zaista ne znam, ali mislim da je to kada imate kontrolnu meru, da je to važno da ispoštujete. Ona vam pokazuje efekat svega toga.
Jako bih volela da vi i ja sada razgovaramo, dok govorim, ako je to moguće?
Dakle, u Srbiji ima 4.185 veterinara i na njima počiva javno zdravlje. Nažalost, to javno zdravlje je poprilično urušeno, ne samo bombardovanjem na koje se vadimo. U porastu su, recimo, karcinomi, pad imuniteta, opstruktivni bronhitis kod dece. Da li neko sme da se zapita – koliki je udeo veterinarske struke u svemu tome? Veterinari kažu da bi oni voleli da o tome govore.
Na kraju, uništavanje veterinarske službe, država direktno ugrožava zdravlje građana Srbije. Onda dobijam na odgovor na ono – kako se desilo da veterina više nije služba od državnog interesa. To je nekako čudno.
Šta će još da predstavlja problem za razrešenje svih ovih ugovora koje smo ovde navodili? Predstavljaće rad veterinarske inspekcije.
Kada smo govorili ovde o bezbednosti hrane, ako se sećate, postavila sam vam gomilu pitanja koja su bila vezana za ovu struku. Rekli ste mi – dobićete sve pisane odgovore, ne znam napamet. Prošlo je izvesno vreme, nema ni tih odgovora. Nema ih, verujte i sada vas opominjem da mi kažete kako je moguće da imate 480 veterinarskih inspektora, ali da nadležnost tih veterinarskih inspektora zakonom nije regulisana, zato što više od polovine njih nema licencu, što znači da ne mogu samostalno da rade.
Šta mislite da li može da se utiče na rad ljudi koji nemaju licencu i koji znaju da nemaju licencu i ne odgovaraju za radno mesto na kome se nalaze? I te kako. Posledice tog činjenja, odnosno nečinjenja, naravno ne mogu da kažem da ste vi odgovorni za sve ovo što ovde ja navodim. Vi ste najmanje odgovorni, ali da budem poštena, nasledili ste stotinu problema kada ste ušli u ovu oblast, ni jedan niste razrešili, pridodali ste još nekoliko desetina, tako da sad imamo jedan još malo veći haos.
Hajde da vidimo još jednu stvar. U Srbiji je 2005. godine, danas je 2013. godina, osam godina je prošlo, donet taj Zakon o veterini i još uvek nisu veterinarski specijalistički instituti, njih je 10, i naučni instituti, njih su dva, kao javne službe od posebnog društvenog značaja usaglašeni sa Zakonom iz 2005. godine. Pazite, još nisu stigli da se usaglase. Zbog čega nisu stigli da se usaglase? Mnogo je jednostavno. To bi konačno ukinulo monopol među ovim organizacijama, a oni sada na osnovu nevažećeg zakona, znači onog tamo pre ovog iz 2005. godine, samo na komercijalnim poslovima koje dobijaju od države zarađuju milione i milijarde evra bez javnog konkursa. Vi imate tako izabrane, da ih ne nabrajam, mada mogu da vam nabrajam i Kraljevo i Šabac i Jagodinu i Niš. Paradoks je još veći kada pogledate ovo. Dakle, oni nemaju javni konkurs, ali veterinarske stanice i javne i privatne, koje takođe zajednički učestvuju u ovim poslovima, učestvuju na javnom konkursu i tako im ugovorom poveravali posao na tri godine. Ovi su bez konkursa, ovi sad imaju neke javne konkurse, dobijaju poslove na tri godine, a sprovođenje tih konkursa je za neku drugu priču.
Još jedno pitanje koje se odnosi na hranu, koja je takođe jedna od stvari ovde. Hajde da vidimo u kakvom su nam stanju referentne laboratorije. Imaju li opremu, kakva je to oprema? Da li ona može da odgovori, recimo, na probleme kada je su u pitanju mikotoksini? Imali smo tu priču sa aflatoksinom. Da li možete da kažete da li su nam laboratorije, neću da pitam na one na terenu, one koje treba da ima veterinar, samo one koje su nam referentne, da li one imaju i kakvu opremu imaju?
Možda niste dobro upoznati, recimo ne znate podatak da su vam tražili ljudi da dođu i da razgovaraju sa vama, to su praktičari koji žele da svoju struku održe u životu i da žive od svog rada, a ne da strepe da li će doći neki inspektor koji će zatvoriti stanicu zato što ne mogu da imaju veterinarske lekove, ne mogu da kupuju humane da koriste u te svrhe. Bilo bi dobro da, ako želite da ove ugovore bilo ko sa vama sarađuje na bilo koji način, morate da budete partner koji je od poverenja, partner koji može da odgovori na izazove. Ovog trenutka vam tvrdim, veterina ne može vam odgovori na ove izazove. Pobrinite se za to što pre. Svi mi nosimo živote građana i zdravlje građana na duši ako ovo ne vidimo. Hvala.
