Hvala.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Đorđe Milićević.
Nastavljamo rad i prelazimo na jedinstveni pretres 9. tačke dnevnog reda – PREDLOGA REZOLUCIJE O ZAKONODAVNOJ POLITICI.
Primili ste Predlog rezolucije koji je podnela grupa od 25 narodnih poslanika.
Primili ste Izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Primili ste mišljenje Vlade.
Pre otvaranja pretresa, podsećam vas da prema člana 192, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Raspored vremena po poslaničkim grupama dobili ste u materijalu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Shodno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu rezolucije.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Srđan Miković želi reč?
Narodni poslanik Srđan Miković, izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo da kao predstavnik predlagača ove rezolucije, kao predstavnik grupe od 25 narodnih poslanika iz različitih poslaničkih grupa, a koji su svi ili članovi ili zamenici članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, što imam čast da se obratim i predstavim Predlog rezolucije o zakonodavnoj politici.
U dužem vremenskom periodu koji je za nama, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, odnosno ranije Zakonodavni odbor, posvetio je veliku pažnju, u skladu sa svojim delokrugom rada, praćenju izgradnje pravnog sistema u Republici Srbiji. Posle donošenja novog Ustava 2006. godine, došlo je do velikih promena u pravnom sistemu, uz posebnu težnju da se izvrši usklađivanje sa zakonodavstvom EU. Trebalo je uskladiti zahtev sa brzinom donošenja propisa na jednoj strani i zahtev za kvalitetom donetih propisa na drugoj strani, kako doneti veliki broj novih propisa u kratkom vremenskom roku, a pri tom ispoštovati zahteve dobre zakonodavne politike.
Kada kažem – zahteve dobre zakonodavne politike, mislim na donošenje takvog normativnog okvira čijom će se pravilnom primenom u stvarnosti realizovati postavljeni društveni ciljevi. Takođe mislim i na neke posebne zahteve koji su sastavni deo dobre zakonodavne politike i o kojima ovaj odbor posebno vodi računa. Uvek sebi postavljamo pitanje – da li se nalazimo u lavirintu propisa u kome je teško naći izlaz ili se nalazimo u funkcionalnom pravnom sistemu koji je adresatima pristupačan, jasan i primenljiv?
U delokrugu rada Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo odmah, uz praćenje izgradnje pravnog sistema, nalazi se uređivanje metodologije izrade propisa. To je razumljivo ako se pođe od teorijskog stava da postoje dva aspekta normativne delatnosti. Jedan aspekt je da prilikom izrade teksta Predloga zakona treba dati politički prihvatljiva i stručno izvodljiva celishodna rešenja. Drugi aspekt je da Predlog zakona bude nomotehnički jasno i precizno pripremljen. Nije pitanje samo kako se normira, već i kako izraditi ono što ste uređuje propisom. Zbog toga su nakon usvajanja Zakona o Narodnoj skupštini i Poslovnika Narodne skupštine, na osnovu Zakona o Narodnoj skupštini doneta jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa, koja su počela da se primenjuju 1. jula 2010. godine. Ovaj propis je doneo upravo Zakonodavni odbor Narodne skupštine.
U dosadašnjoj primeni, ova pravila doprinela su unapređenju rada u izradi propisa i obezbeđivanju jedinstvene metodologije u njihovoj pripremi, posebno u pitanjima kao što su sadržaj propisa, njegova forma, jezik, stil i način pisanja, pravila za izmene i dopune propisa, obrazloženje propisa i način pisanja amandmana na predlog propisa.
Ovog puta opredelili smo se da predložimo drugačiju vrstu akta, Rezoluciju o zakonodavnoj politici kojom se ukazuje na probleme i potrebe u zakonodavnoj politici i daju određene smernice za njeno poboljšanje, kao i način za praćenje sprovođenja utvrđenih smernica. Ovu rezoluciju podnelo je na usvajanje Narodnoj skupštini 8. marta 2013. godine 25 narodnih poslanika, članova i zamenika članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Smatrali smo da je trenutak da na ovaj način Narodna skupština odredi svoju ulogu u uvođenju zakonodavne politike i svoj odnos prema svim učesnicima u zakonodavnom postupku, kao i u odnosu na praćenje primene donetih zakona. Želimo ne samo da iznesemo probleme, već i da utvrdimo mere za njihovo prevazilaženje i unapređivanje uspešnosti zakonodavne politike u našoj zemlji. Da bismo do toga došli, trudili smo se da stavove u rezoluciji zasnujemo na egzaktnim podacima.
Stvarno stanje u zakonodavnoj politici u Republici Srbiji imali smo mogućnosti da sagledamo kroz rad Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koji u skladu sa svojim delokrugom rada ima uvid u celokupno zakonodavstvo. U saradnji sa Misijom OEBS u Srbiji sačinjena je analiza rada Odbora, da bi se utvrdilo u kojoj meri parlament samo formalno usvaja ono što Vlada predloži, a u kojoj meri stvarno utiče na sadržinu zakonskih tekstova. Rezultati do kojih se došlo u posmatranom periodu pokazali su da se predlozi zakona u skupštinskoj proceduri u znatnom obimu menjaju i dopunjuju amandmanima. Ovo je suprotno mišljenju koje je delimično rasprostranjeno u javnosti, pa i u stručnoj javnosti, da Narodna skupština samo formalno prihvata Vladine predloge zakona i da ih pri tome bitno ne menja. Ovi podaci za nas predstavljaju važan pokazatelj u projektovanju i ostvarivanju zakonodavne politike.
Na pitanje kakva je uloga nacionalnog parlamenta u vođenju zakonodavne politike jedne države u savremenom svetu, potražili smo odgovore u razmeni iskustava sa kolegama iz drugih evropskih parlamenata. U tom cilju smo zajedno sa Odborom za pravna pitanja nemačkog Bundestaga organizovali Prvu međunarodnu konferenciju Odbora za pravna pitanja u Beogradu 2011, a drugu u Nemačkoj 2012. godine. Već sama činjenica da će se ova saradnja naših odbora nastaviti u budućnosti, odnosno da je konferencija kao oblik saradnje postala tradicionalna, govori o značaju koji se ovim temama daje u evropskim parlamentima.
Važnu činjeničnu podlogu u radu na rezoluciju predstavljaju rezultati do kojih se došlo učešćem odbora u dva vrlo ozbiljna projekta – analiza pravnog sistema sa Kancelarijom za demokratske institucije i ljudska prava OEBS-a iz Varšave i sa nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju, takozvanim GIZ-om.
U saradnji sa ODIR-om, u okviru programa unapređivanja zakonodavnog procesa i kvaliteta izrade propisa u Republici Srbiji, koja se ostvaruju na osnovu Memoranduma o razumevanju, potpisanog od strane Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i ODIR-a, 17. maja 2011. godine u Varšavi sačinjena je procena zakonodavnog postupka i kvaliteta izrade propisa u Republici Srbiji, na osnovu koje su utvrđene oblasti u kojima treba unaprediti parlamentarne postupke.
U pogledu saradnje sa nemačkom Organizacijom za međunarodnu saradnju, "Deutsche Gesellschaft fur Internationale Zusammenarbeit", dugo je kao organizacija prisutna u Srbiji. Od 2001. godine GIZ projekat za pravnu reformu je prisutan u Srbiji, a 2011. godine započela je realizacija Projekta podrške sprovođenju pravnih reformi u Republici Srbiji, koja treba da traje osam godina, tj. do 2018. godine.
Ovaj bilateralni projekat finansiran od strane nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj podržan je od strane Kancelarije za evropske integracije Republike Srbije, a kao rezultat dosadašnjeg rada već je promovisana studija unapređenja zakonodavnog procesa u Republici Srbiji na 270 stranica korisnih zapažanja i preporuka.
Pored Studije o unapređenju zakonodavnog postupka, rad naše zajedničke projektne grupe, koju podržava GIZ, obuhvata čitav niz aktivnosti. Naime, napominjem da su u projektnoj grupi, u kojoj sam predstavnik Narodne skupštine, i predstavnici Ministarstva pravde i državne uprave, Ministarstva finansija i privrede, Kancelarije za evropske integracije, Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Generalnog sekretarijata Vlade, Kancelarije za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, Privredne komore Srbije, Saveta stranih investitora nevladinog sektora. Svi smo pokušali da damo doprinos i preporuke, ne samo za tekst Predloga rezolucije, već i za proces koji je trenutno u toku, koji ide paralelno, a to je međusobno usaglašavanje i usklađivanje niza propisa koje regulišu zakonodavni proces po unapređenoj metodologiji, kao što su strategija, regulatorne reforme i analize efekata propisa, izmene i dopune Poslovnika Vlade, ili prilikom izrade dopunskih analiza radi sagledavanja stanja u određenoj oblasti, kao što su analize normativnih i analitičkih poslova u institucijama zakonodavne i izvršne vlasti, kao i sve što pomaže unapređenju zakonodavnog procesa.
Sačinjavanje ovog akta rezultat je usaglašenog stava ovih institucija, uobličenog u ključnim preporukama studija, a napominjem da je prva preporuka ove studije da se razmotri mogućnost usvajanja rezolucije Narodne skupštine o zakonodavnoj politici, odnosno normativnoj delatnosti, imajući u vidu značaj zakonodavnog procesa za kvalitet zakona i neophodnost optimalne kombinacije pravnih, političkih, ekonomskih i organizacionih znanja, veština i mera uopšte.
Tekst Predloga rezolucije o zakonodavnoj politici je rezultat našeg zajedničkog rada i pre svega ljudi koji su prisutni ovog trenutka na galeriji ove sale, a to su prof. dr Dobrosav Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gospođica Dragana Ćurčija, projektni menadžer iz Kancelarije za pravnu reformu i doktor Radoje Cerović, sekretar Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine. Ovom prilikom im se zahvaljujem, jer su i oni doprineli da ovakav tekst bude uobličen. Hvala vam.
Već tokom rada na prvobitnom tekstu Predloga rezolucije prihvaćene su određene sugestije gospođe Milice Delević, tadašnje predsednice Odbora za evropske integracije Narodne skupštine, kao i članova Projektne grupe, rekao sam vam iz kojih struktura su bili članovi Projektne grupe, a nakon održanog javnog slušanja i određene druge sugestije. Naime, na javnom slušanju o Predlogu rezolucije, koje je održano 2. aprila u Maloj sali Doma Narodne skupštine, uzelo je učešće veliki broj eminentnih stručnjaka i ono je doprinelo konačnom izgledu amandmana koje sam prvobitno podneo još 28. marta 2013. godine, a ispravio, odnosno dopunio 11. i 12. juna.
Napominjem da je na tom javnom slušanju ispred Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava OEBS-a iz Varšave, odnosno ispred ODIR-a, kao izuzetno relevantne institucije za ocenu pravnih akata, gospođa Jevgenija Evatisova je pozitivno ocenila Predlog rezolucije.
U toku samog postupka utvrđivanja Predloga rezolucije, a naročito tokom javnog slušanja do čitavog niza dobrih sugestija smo došli. Napominjem da se dešavalo da identične sugestije i preporuke stignu od predstavnika različitih institucija. Tako je, na primer, u pogledu predloga da se dopuni rezolucija praktično delom amandmana, gde se posebno ističe princip rodne ravnopravnosti, osim gospođice Dragane Ćurčije, isti stav je imala i Nevena Petrušić, poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Identičan stav u pogledu usaglašavanja teksta rezolucije sa članom 107. Ustava imali su zamenik generalnog sekretara Narodne skupštine, gospodin Mladen Mladenović i Vlatko Ratković kao predstavnik delegacije AP Vojvodine, bivši predsednik Zakonodavnog odbora Narodne skupštine.
U pogledu sugestije koju je izneo gospodin Gradimir Nenadović, kao predstavnik direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo gospodina Dejana Đurđevića, koja je izneta na samom javnom slušanju, u pogledu povratnog dejstva određenih odredbi prihvaćena je sugestija da se upotrebi ustavna formulacija. U tom smislu dajem objašnjenja odmah u pogledu predloženog amandmana, koji je predložen 28. marta, a koji je dopunjen 11. i 12. juna.
Napominjem da su slične pozitivne sugestije i pozitivne stavove imali kako potpredsednica Narodne skupštine, gospođa Gordana Čomić, u pogledu izrade podzakonskih akata istovremeno sa Nacrtom zakona, tako i gospodin Miladin Pantelić, generalni sekretar Narodne banke Srbije. Mnogi subjekti koji su bili u prilici da se uključe u javnu raspravu slične sugestije ili slične stavove su zauzimali. To me upravo uverava da ono što smo mi narodni poslanici, nas 25 predložilo, da je u dobroj meri usaglašeno i učinjen je pokušaj da tekst bude što je moguće kvalitetniji. Isto tako i gospodin Robert Cepi, kao predstavnik kancelarije i zaštitnik građana, pozitivno se izjasnio o tekstu Predloga rezolucije.
Ovog trenutka, poštovane koleginice i kolege hoću da vas podsetim da se donošenjem rezolucije o zakonodavnoj politici ne završava naš rad, već se nastavlja, jer po usvajanju rezolucije svake godine bićemo u prilici da ocenjujemo napredak u unapređenju zakonodavnog procesa, a u tom postupku posebnu ulogu imaće upravo Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Nas će čekati u narednom periodu dalji rad u pogledu utvrđivanja metodologije izrade analize efekata, propisa i drugih pratećih dokumenata, ali bez ove rezolucije kao strateškog dokumenta koji treba da da pravac svima u zakonodavnom postupku, bez ove rezolucije koja treba praktično da poveća autoritet i dignitet Narodne skupštine u odnosu na sve druge učesnike u zakonodavnom postupku, smatram da bi sve to bilo teže. U tom smislu, kao predstavnik predlagača vas pozivam da se uključite u diskusiju i da u danu za glasanje podržite Predlog rezolucije.
Napominjem da u pogledu amandmana koji su podneti na tekst rezolucije, jedan amandman sa tekstom koji je, znači sa ispravkom koji je zaključno sa 11. junom podneta, je prihvaćen većinom glasova na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. U odnosu na taj tekst kao podnosilac toga amandmana, koji praktično nije moj amandman, nego amandman svih onih koji su se uključili u raspravu, koji su pokušali da doprinesu i jedan broj tih sugestija.
Ovde sam pomenuo i pokušao da objasnim zašto je amandman ovoliko obiman, upravo zato da bi sve te sugestije ušle. Tu je prihvaćen i samo deo amandmana koje su isto naše koleginice i kolege podeli 11. juna, ja sam 12. juna pokušao da prihvatim dve izmene i da uključim u ovaj amandman, a to je da u pojmu ljudskih prava i sloboda posebno istaknemo pojam manjinskih prava i da upotrebimo istu formulaciju da to prati od preambule do kraja rezolucije. Učinjena je jedna mala tehnička izmena što je čisto da bi ukazao svima u odnosu na onaj tekst koji je usvojen na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Zahvaljujem se.

Hvala.
Da li izvestilac Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo želi reč?
Narodni poslanik Vladimir Cvijan. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se sad u svojstvu predsednika Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo da dam punu podršku izvestiocu, odnosno ovlašćenom predstavniku kolegi Srđanu Mikoviću. Sve što je rekao stoji.
Dodao bih da je velika zasluga za ovu današnju rezoluciju i za ceo projekat, da leži i na mom prethodniku na čelu Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, odnosno u ono vreme Odbora za zakonodavstvo to je bio narodni poslanik Vlatko Ratković. On je pokrenuo ceo ovaj postupak, sarađivao i sa GIZ -om i sa OEBS-om i sa drugim našim prijateljima iz međunarodnih organizacija.
Iskoristio bih ovde priliku i da kažem da je sam GIZ u svom saopštenju rekao da je rezolucija o zakonodavnoj politici rezultat rada svih nadležnih državnih institucija čiji su predstavnici članovi projektne grupe za unapređenje zakonodavnog procesa u Srbiji uz direktnu podršku GIZ projekta za pravnu reformu. Rezolucija je deo usaglašenog plana za sprovođenje preporuka za unapređenje zakonodavnog procesa i sadrži mere i aktivnosti čije će sprovođenje u budućnosti omogućiti transparentnije i inkluzivniji proces donošenja zakona i drugih propisa, jednostavniju primenu i pravovremeno sprovođenje zakona. GIZ projekat za pravnu reformu će pružiti dalju podršku sprovođenju ove rezolucije u saradnji sa Odborom za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine.
U ovom momentu ću iskoristiti priliku da se zahvalim upravo GIZ i predstavnicima koji su danas ovde koliko vidim zajedno sa nama. Naročito gospođi Ćurčiji i profesoru Milovanoviću. Potpuno smo sigurni da će ova rezolucija naći svoj put do svih poslanika, da će ako ništa biti usvojena bez glasova protiv iz prostog razloga što je zaista u pitanju kvalitetan projekat. U pitanju je projekat koji će mnogo doprineti, a to ćemo videti tokom kasnije diskusije, mnogo doprineti i boljem načinu donošenja zakona ali i boljem razumevanju samoga teksta zakona i većoj pristupačnosti zakona kod običnih građana, odnosno kod građana koji će, vidimo i posle poslednjih izmena određenih zakona imati čak i besplatan pristup svim zakonima i svim drugim propisima putem interneta.
Naglasiću da je ovu rezoluciju, odnosno njen predlog potpisalo 25 članova i zamenika članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Podsetiću i da Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo trenutno ima 31 člana, odnosno zamenika člana nezavisno od političke pripadnosti, nezavisno od toga kojim političkim partijama ovi poslanici koji su potpisali pripadaju.
Mislim da je ovo jedan jedinstveni slučaj, potrudio sam se da malo proučim istoriju dosadašnjeg rada Narodne skupštine i odbora nadležnog za ustana pitanja i zakonodavstvo i svih drugih odbora, ne sećam se da je neku rezoluciju prosto potpisalo skoro svi članovi jednog odbora bez obzira na političku pripadnost. Smatram da je to isto jedan dokaz da se može izuzetno kvalitetno sarađivati. Naravno i sve kritike koje smo čuli, pa i naravno određeni predlozi amandmana koje smo imali prilike da čujemo povodom ove rezoluciji su dobro došli. Kritike koje smo čuli su smatramo dobro namerne, tako da jednom rečju očekujemo da će u danu za glasanje, ako ništa drugo, biti usvojena bez glasova protiv.
Još jednom se zahvaljujem i upućujem veliku zahvalnost Deutsche gesellschaft fur internationale zusammenarbeit (GIZ) i njihovom projektu za pravnu reformu. Mnogo su pomogli i mi se nadamo da će ta saradnja ubuduće biti još plodnija i da će biti usmerena i na druge sektore za koje nađemo da su od interesa i za građane i za razvoj pravnog sistema u Srbiji. Hvala.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga. Izvolite.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu se nalazi jedan važan dokument, jedna važna rezolucija koja je trebala da se nađe na dnevnom redu Narodne skupštine pre mnogo, mnogo vremena, možda pre desetak godina. Idealan trenutak za donošenje ove rezolucije je bio trenutak kada je donešena Rezolucija o pridruživanju EU. S obzirom da se dobar deo evropskih integracija odnosi na usklađivanje zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU mislim da je to bilo tada logično. Nažalost, ta prilika je tada propuštena ali svakako da je bolje danas doneti rezoluciju nego je ne doneti.
Ono što su vrednosti rezolucije, prvo je, svakako što je rezolucija jedna višestranačka, višestranačka u smislu da ima podršku drugih poslanika iz vladajuće koalicije i iz opozicije. Svakako da je vrednost rezolucije da je pre podnošenja rezolucije urađena i ozbiljna studija i ozbiljna analiza i to u saradnji sa međunarodnim organizacijama koje sa bave ovim pitanjem.
Svakako da je vrednost ove rezolucije sveobuhvatnost, sveobuhvatnost u većem delu rezolucije i o tome ću kasnije govoriti, mislim tu na deo koji po nama nedostaje iz Predloga rezolucije. Ono što svakako čini sveobuhvatnom deo rezolucije jesu ciljevi zakonodavne politike, dakle, taj deo koji se odnosi na ciljeve, a sa druge strane deo koji se odnosi na načela zakonodavne procedure. Ono što je takođe sveobuhvatno je katalog ili spisak problema ili manjkavosti zakonodavnog procesa.
Ono što nedostaje iz Predloga rezolucije jesu neke konkretne mere, konkretni koraci koje bi trebalo preduzeti kako bi postavljeni ciljevi, načela i lista ovih problema bili ispunjeni, odnosno potpuniji, o tome ću isto kasnije govoriti.
Dakle, što se tiče ciljeva svakako da je za nas kao za poslaničku grupu SVM bitan cilj koji sadrži, alineja 2. u delu koji reguliše ciljeve, a to je poštovanje ljudskih i manjinskih prava u zakonodavnom procesu. Predlog rezolucije govori samo o ljudskim pravima ali smo imali prilike čuti da će se ta formulacija izmeniti, odnosno dopuniti sa manjinskim pravima i u tom smislu to podržavamo.
Sa druge strane alineja 6. u ovom delu govori o problemu međusobne neusaglašenosti pojedinih zakona, odnosno o potrebi izbegavanja kolizija prilikom donošenja zakona što je isto tako po nama jedan izuzetan važan cilj koji svakako pozdravljamo. Što se tiče načela za nas je možda od najvažnije važnosti načelo u alineji 9. koji se odnosi na određenost budućih, nadamo se zakona i drugih propisa. To načelo podrazumeva izbegavanje mogućnosti za različita tumačenja, odnosno za različite implementacije u praksi određenih zakona, odnosno određenih delova zakona što je nažalost u brojnim slučajevima ili prilikama u životu u Srbiji slučaj.
Deo koji se odnosi na, nazvao sam katalogom problema, odnosno manjkavosti dosadašnjeg zakonodavnog procesa. Tu ima puno stvari. Prva alineja govori o zakonodavnim planovima, o potrebi da se zakonodavni planovi poštuju, ispunjuju, itd.
Mislim da bi tu bilo prostora za značajnije promene, s obzirom da u delu pravnih propisa po meni zakonodavni planovi i ne postoje. Sad ću da objasnim o čemu govorim.
Dakle, što se tiče onih zakona koji proizilaze iz procesa evropskih integracija, oni su uključeni u nacionalni program integracija i to je nesporno. Doduše, ni taj program se godinama ne ispunjava u punoj meri i taj program ili plan sadrži kvartalne obaveze donošenja zakona, ali je to manji problem. To možemo prihvatiti kao postojeći zakonodavni plan, ali, u odnosu na sve druge zakone koji ne proističu iz obaveze usklađivanja sa pravnim tekovinama EU, ja nisam video zakonodavni plan koji je pre svega Vlada u poslednjih nekoliko godina uputila Narodnoj skupštini.
Mislim da je to činjenica koju, ako ništa drugo, onda vredi konstatovati, s toga nije dovoljno samo poštovati ili ispunjavati zakonodavni plan, nego bi trebalo bar u ovom delu i propisati neku obavezu da se ti zakonodavni planovi i utvrđuju, odnosno podnose, naravno u odnosu na zakone koji nisu uključeni u proces evropskih integracija.
Alineja 10 govori o obavezi i to je važna novina da se nacrti, odnosno predlozi zakona dostavljaju Narodnoj skupštini zajedno sa nacrtima podzakonskih akata. Postoji jedno mišljenje prema kojim će se ovim novim mehanizmom najveći deo problema, što se tiče implementacija, rešiti. Time se samo mogu delimično složiti. Navešću jedan primer koji govori u prilog ovome i jedan primer koji ne ide u prilog ovoj tvrdnji.
Pre neki dan je istekao rok važenja Zakona o lustraciji. U tom zakonu nisu bili predviđeni nikakvi podzakonski akti, a 10 godina taj zakon nije bio primenjivan, tako da sama činjenica da se uz zakon dostavljaju i podzakonski akti ne mora značiti ništa.
Nažalost, u Srbiji je mnogo važnija u brojnim slučajevima politička volja. Onaj primer koji ide u prilog tome da će se ovim jedan deo problema rešiti, dakle ovom obavezom, jeste pitanje reforme medijskog sektora. Naime, da je prilikom donošenja Strategije o medijskoj reformi, da su tom prilikom utvrđeni i nacrti zakona koji proizilaze iz te strategije, onda se sigurno u ovom trenutku o tome ne bi raspravljalo šta da bude u tim nacrtima zakona, tako da je ovo delimično lek za neke probleme što se tiče implementacije, ali svakako da nije čarobni štapić, što se ovog problema tiče.
Za nas je svakako najvažnija alineja 11 koja se nalazi u ovom delu Predloga rezolucije, koja se bavi hijerarhijom pravnih normi, odnosno potrebom izbegavanja kolizija. Na ovaj deo rezolucije smo podneli amandman, odnosno deo našeg amandmana se odnosi na ovaj deo rezolucije. Sada bih govorio o ovim amandmanima.
Dakle, postoji jedno mišljenje i u stručnoj javnosti prema kojem ne postoji hijerarhija pravnih propisa da se ta hijerarhija može uspostaviti i između zakona, dakle, da između zakona lepo stoji hijerarhija. To je jedno mišljenje koje mislim da je dominantno.
Budući da to mišljenje postoji, u mnogim slučajevima su donošeni zakoni koji međusobno nisu u skladu i između kojih postoji kolizija i jednostavno, ako prihvatimo ovo pravno stanovište o kojem sam govorio, onda ne postoji način da se ta kolizija razreši, jer ukoliko ne postoji hijerarhija između zakona, onda ne znate koji zakon treba sa kojim uskladiti.
Pre nekoliko godina, 2009. godine je ova Narodna skupština istog dana donela tri zakona, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o kulturi, koji nisu bili međusobno usaglašeni, odnosno, Zakon o obrazovanju i Zakon o kulturi nije bio usaglašen sa Zakonom o nacionalnim savetima.
Kasnije je Zakon o obrazovanju usaglašen i u tom delu su otklonjene kolizije, ali kolizije i Zakon o kulturi i danas nažalost postoje. U ovim godinama iza nas je postojalo puno prilika, kada smo pokušavali ubediti naše partnere, s jedne strane, na potrebu otklanjanja kolizija, a sa druge strane na način kako bi to bilo najcelishodnije uraditi. Naravno, naš stav je da bi Zakon o kulturi trebalo uskladiti sa Zakonom o nacionalnim svetima i to nažalost do sada nismo uspeli.
Pre nekoliko meseci, tačnije, pre nešto manje od godinu dana, Ustavni sud je doneo jednu izuzetno važnu odluku. Odluka se odnosi na Zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine i ne bih u tom delu te odluke govorio. Govorio bih o jednom delu obrazloženja te odluke koja je iz aspekta uklanjanja kolizija. Odnosno postojanja ili nepostojanja hijerarhije između određenih zakona izuzetno bitna.
U obrazloženju je Ustavni sud stao na stanovište da su zakoni koji se donose većinom glasova svih narodnih poslanika vredni, odnosno jači od onih zakona koji se donose običnom većinom. Svima koji se bave ovom problematikom, pravnom teorijom, želeo bih skrenuti pažnju na ovu odluku Ustavnog suda. Taj deo Ustavnog suda se inače bavi pitanjem teritorija AP, odnosno načinom na koji se to pitanje reguliše u Zakonu o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, ali ovo sada nije bitno iz tog aspekta. Bitno je zbog činjenice da je jednostavno Ustavni sud zauzeo stanovište da postoji hijerarhija između zakona.
Iz tog razloga, po nama, proističe jasna obaveza Narodne skupštine da Zakon o kulturi uskladi sa Zakonom o nacionalnim svetima nacionalnih manjina. Ukoliko je to tako, onda dolazimo do našeg amandmana. Suština našeg amandmana jeste jedan poziv Narodnoj skupštini da i ovu situaciju, a i sve druge slične situacije u budućnosti tretira na način koji je u skladu sa Ustavom i koji je u skladu sa stavom Ustavnog suda.
Dakle, nažalost, kako smo shvatili, ovaj deo našeg amandmana nije ili neće biti prihvaćen. Ono što je malo za nas nerazumljivo s jedne strane, kako se može prihvatiti deo amandmana, s druge strane, zašto ovo pitanje pri ovoj sednici nismo raspravili na Odboru za ustavna pitanja. Mislim da je to bilo mesto za raspravu o ovom pitanju. Postoji još jedan argument zašto je to bilo važno na taj način uraditi. Ukoliko se prihvati ovaj argument koji sam ja izneo, onda ne može postojati razlog da se naš amandman u celosti ne prihvati. Ukoliko Odbor za ustavna pitanja, i siguran sam da smatra važnijim odluke Ustavnog suda i poštovanje tih odluka, odnosno stavove Ustavnog suda, onda ne vidim razlog zašto ceo amandman ne može biti prihvaćen.
Što se tiče nedostataka predloga rezolucije, sada bih prešao na taj deo, delimično sam govorio o tome. Dakle, ono što meni, odnosno nama nedostaje, jesu neki konkretni koraci, neke konkretne mere na osnovu kojih bismo mogli za godinu dana meriti domet ove rezolucije.
Dakle, u rezoluciji stoji da će Narodna skupština i Vlada pratiti sprovođenje ove rezolucije, to je dobro i to je bitno, ali će biti jako teško pratiti sprovođenje ove rezolucije ukoliko se ciljevi definišu na ovako opšti način. Mislim da je, ako ništa drugo, bar u nekim ključnim pitanjima, bilo dobro da ova rezolucija sadrži i neke izmene nekih pravno obavezujućih akata, na osnovu kojih bi onda kasnije bilo moguće utvrditi da li se sa ovom rezolucijom nešto postiglo.
Navešću dva, tri primera koja su možda na prvi pogled i radikalna i čudna, ali svakako da su ti primeri podobni da dokažem o čemu govorim.
Na primer, utvrdili smo zajednički da zakonodavni plan generalno u Srbiji ne postoji. Koja bi bila mera za ispravljanje ove manjkavosti? Na primer, izmenom Zakona o Vladi, propisivanjem obaveze Vlade da do 1. januara svake godine podnese Narodnoj skupštini zakonodavni plan. Pored toga, mogla bi postojati i sankcija ukoliko se to ne uradi. Na primer, ne bi se ni jedan predlog zakona koji potiče iz Vlade mogao staviti na dnevni red Narodne skupštine dok ovaj plan ne stigne u Skupštinu. To bi bio jedan mehanizam na osnovu kojeg bi Narodna skupština mnogo efikasnije mogla da planira svoj rad u odnosu na sadašnju praksu.
Izmenama Poslovnika Narodne skupštine bismo mogli uraditi nekoliko stvari. Na primer, ograničiti mogućnost spajanja rasprave po brojnim zakonima. Ne mislim da to generalno nije dobra mogućnost, ali spajati osam, devet tačaka, to jednostavno ne bi trebalo omogućiti. Jednom izmenom Poslovnika bi se moglo reći da se mogu spojiti maksimalno tri tačke dnevnog reda i onda bi se mnogi ciljevi i mnoga načela mogla iz ove Rezolucije mnogo efikasnije poštovati i pratiti.
Izmenama Poslovnika Narodne skupštine bi se mogla predvideti obaveza da kada jedan zakon stigne u skupštinsku proceduru, čeka recimo 30 dana, a ne jedan dan pre nego što stigne na dnevni red Narodne skupštine. Može i drugi periodu, ali neki mehanizam, da jednostavno ovaj broj hitnih postupaka ne bude praksa umesto izuzetka u radu Narodne skupštine.
Kažem još jednom, to su samo neki primeri. Neki su možda i preterani, ali svakako da taj deo Rezolucije koji bi se odnosio na neke konkretne stvari, taj deo Rezolucije meni nedostaje.
Iz svega ovoga što sam rekao na kraju želim da zaključim da naše opredeljenje prema podršci, odnosno ne podršci ovog Predloga rezolucije zavisi od našeg ključnog amandmana i na osnovu toga ćemo se na kraju opredeliti. Sve ciljeve i sva načela prihvatamo uz ovu ogradu koju sam izneo u vezi nedostataka konkretnih mera, odnosno koraka da bi bilo omogućeno nama samima da se efekti ove Rezolucije po isteku od godinu dana nekako utvrde. To važi i za kasniji period.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik mr Svetislava Bulajić.

Uvažena predsedavajuća, poštovani predstavnici, ljudi koji su pomogli da do Predloga ove rezolucije dođe i drage kolege i koleginice poslanici, javljam se kao jedan od potpisnika ovog Predloga rezolucije. U ime svog poslaničkog kluba izražavam podršku.
Javljam se ponukana i prethodnim govornikom, a pogotovu činjenicom da se raspravlja o nečemu što na prvi pogled možda građanima neće biti naročito ni zanimljivo, a možda ni jasno. Za to sam inspirisana i ovim knjigama koje držim pred sobom, jer se ovim pitanjem ljudi ozbiljno bave i u svetu i u uporednom pravu, kao i kod nas.
Pred sobom držim priručnik o pravnim formalnostima koje izdaje Savezno ministarstvo pravde u Saveznoj Republici Nemačkoj, pa pošto na prvi pogled deluje da su ovo samo formalna i opšta pitanja, a neposredno to proističe iz prethodne diskusije, osećam potrebu da neke stvari razjasnim.
Kada se radi o Rezoluciji kao o opštem aktu, dakle, nema mnogo mogućnosti za postavljanje konkretnih zahteva, a pogotovo ne, ako sam dobro razumela prethodnog kolegu, za izmene postojećih pravnih propisa. Dakle, ovo je jedna vrsta akta kojim se uočavaju problemi i pokušava na neki način izraziti neka vrsta zabrinutosti za uočene probleme i vrlo skromno napomenuti neke preporuke koje su zaista po svom karakteru opšte, kao što je i sam karakter Rezolucije kao opšteg pravnog akta Skupštine.
Ono što je u tome jako značajno jeste da je najključniji problem koji je uočeni, ali on je zaista na nivou apela, činjenica da u Srbiji ne postoji koherentan zakonodavni plan, da se on niti objavljuje niti predočava Skupštini, što implicira da je u tom smislu i saradnja Narodne skupštine i Vlade u mnogo čemu neizvesna, ad hok i stihijska.
Iako na prvi pogled deluje da je ta sinhronizacija savršena, makar ako se odnosi Vlade i Skupštine razumeju kao odnosi većine u demokratskom društvu. To nije uvek tako i zbog toga dolazi do ogromnih problema u odnosu na usklađivanje pravnog poretka, hijerarhiju pravnih akata, o čemu je već bilo reči i preuzimanja političke odgovornosti za valjanost usvojenih zakonodavnih politika. Mora postojati jedna opšta, jasna. Ona se na neki način možda nazire, ali kod nas to na žalost nije običaj u ekspozeu premijera kada se sastavlja Vlada, ali to nije slučaj kao što je u uporednim pravnim sistemima, da je to praktično program zakonodavnog rada, što je recimo primer u SAD ili u nekim drugim sistemima.
Ono što je takođe razlog zbog koga podržavamo ovu Rezoluciju jeste i činjenica da postoje i nedovoljna znanja i nedovoljne veštine kada je u pitanju unapređenje kvaliteta zakonodavnog procesa koji, naravno, podrazumeva mnogo stvari, od onoga što deluje kao jako opšta stvar, a to je jačanje vladavine prava, podizanje nivoa pravne sigurnosti, dosledno poštovanje principa podele vlasti, koji ne implicira podelu vlasti da u njoj nema nikakve saradnje. To naročito podvlačim, pogotovo kada su u pitanju odnosi Skupštine i Vlade. Ono što je još jako važno, postoji jedna konkretna stvar zbog koje je ova Rezolucija neophodna, a to je zato što smo u toj akciji usaglašavanja pravnih propisa sa tekovinama EU i u tome ima puno posla. Ima i nejasnoća, negde i nerazumevanja, pa su i načela na koje se ukazuje u Predlogu rezolucije u tom smislu zaista i formulisana sa aspekta efikasnosti, delotvornosti, ekonomičnosti i srazmernosti postupka i slično.
Iskoristila bih priliku da se zadržim na nekim stvarima koje Rezolucija uočava, jer su u pitanju vrlo opšte stvari. Dakle, ako već govorimo o hijerarhiji pravnih akata zakona među sobom, o čemu je takođe bilo reči, moramo utvrditi da se zakonima utvrđuju samo osnovna društvena pitanja i da je u tom smislu neophodno standardizovati stvari i da je detaljno utvrđivanje stvari u našim zakonima postalo nešto što je uobičajeno, a što je na neki način protivno logici opšteg pravnog akta, jer uz to ide i prilično široko davanje javnih ovlašćenja raznim akterima u tom procesu, a ono bi moralo biti zaista restriktivnije postavljeno, kako bi se ona odgovornost o kojoj sam malo pre govorila mogla efikasnije i preuzimati, a sprovoditi, uostalom i za nju snositi konsekvence ukoliko je to potrebno.
Stvari koje smo uočavali i sa kojima se stalno susrećemo, evo imali smo i juče prilike u toj maratonskoj sednici da vidimo koliki je problem u pojedinim našim navikama, objedinjavanjima, spajanjima velikog broja zakona koji su na dnevnom redu, nemogućnost da se prilože podzakonski akti koji će govoriti malo jasnije o tome kakve su namere po usvajanju zakona. Ukoliko to nije moguće, ponekad stvarno i nije moguće, da se ti podzakonski akti onda makar oroče na izvesno vreme, a da ne bude prilika da to uradimo formalno, a najčešće i ne ispoštujemo. Neki primeri su već davani.
Ono što je vrlo upečatljivo od kako sam ja poslanik je to da se predlozi zakona uglavnom usvajaju po hitnim procedurama. To je veoma loše i sa aspekta transparentnosti procesa i učešća javnosti u definisanju zakonodavnih politika, a u tom smislu prosto neizostavno priziva vrlo česte izmene i dopune propisa, i u tom smislu nekad i Galimatijas u samim propisima, koje čak i pravni stručnjaci teško raščlanjavaju.
Zbog toga se zalažemo za nešto što je i deo rezolucije, a to je da se zaista počnu pripremati zvanični prečišćeni tekstovi zakona i, što je još važnije, pojedina zvanična obrazloženja odredbi. Imamo mogućnost da kao parlament autentično tumačimo zakone i mislim da je to nešto čime se moramo malo ozbiljnije pozabaviti, ne bismo li se stalno oslanjali na odluke Ustavnog suda koji, u hijerarhiji koja postoji unutar poretka, podrazumeva i implicira konačnost, obaveznost i izvršnost odluka, ali ne mora nužno značiti umanjenje našeg posla, skraćenje našeg posla, ekonomičnost postupka, a kamoli kontinuirano praćenje donošenja i primene propisa.
Zalažemo se i za kontinuirano stručno usavršavanje, kako službi koje rade u Skupštini, tako i ljudi koji se bave zakonodavnim politikama i zakonodavnim procesom.
Ono što nam je naročito značajno, to je da ukažemo i na osnov koji ova rezolucija pruža u čitavom nizu poznatih i uvaženih antikorupcijskih mera, a jedna od njih bi bila i mislim da je krajnje vreme, o tome smo već i govorili raznim drugim povodima i na raznim seminarima, za donošenje zakona o lobiranju, za koje se sve češće zalažemo.
Uz davanje podrške rezoluciji, uz obećanje da ćemo razmotriti i predložene amandmane i, ukoliko je moguće, ne samo razmotriti nego ih i usvojiti, ja vam se zahvaljujem.

Hvala.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo malo prilike da se i ova rasprava učini zanimljivijom. Prosto, kada imate oponenta onima koji predlažu neku odluku ili propis, onda je to svakako zanimljivije.
Ovde se postavlja jedno osnovno pitanje – da li je trebalo ili nije trebalo predložiti ovakvu rezoluciju? Pokušaću to sa dve strane da osvetlim. Sa jedne strane, čisto sadržinske, kada je reč o ovom tekstu, gde postoji niz proklamovanih ciljeva, niz proklamovanih načela i nekoliko uputstava koje ova rezolucija daje, a sve u cilju unapređenja zakonodavnog procesa, ako gro ovih rečenica i članova pogledamo i gledamo ih izolovano, svaku za sebe, objektivno govoreći – teško je ne složiti se sa mnogim od ovih stavova. Jer, oni su u većini ovog teksta opšteg karaktera i praktično nespornog karaktera.
Upravo polazeći od te činjenice da su mnoge od ovih konstatacija, želja, ciljeva ili načela koji su ovde dati nespornog karaktera i da su čak podrazumevajuće u parlamentarnom demokratskom poretku koji želi da razvija svoju zakonodavnu aktivnost, onda se čak postavlja pitanje – a šta je motor, šta je energija koja će da gura sve ove aktivnosti i pospešuje zakonodavnu delatnost? Da li je to Rezolucija Narodne skupštine? Zašto to pitam? Zato što nije sporno da postoje uočeni nedostaci u zakonodavnom procesu, da postoji izvestan haos i u načinu primene propisa i u regulativi, u načinu donošenja.
Postavlja se pitanje – šta je sada taj momenat, taj trenutak od koga ćemo mi to sve popraviti i zbog čega će to sve kod nas biti bolje? Da li je to Rezolucija Narodne skupštine? Ja izražavam vrlo otvorenu sumnju da je to tako. Jer, ako je do sada nešto bilo problematično u ovoj sferi, ne vidim nijednog osnova zbog čega bi to sada, na osnovu donošenja ovakvog teksta, zašto bi se to odjednom sve jako popravilo?
Druga stvar koja ovde izaziva podozrenje, barem što se tiče poslanika DSS i jednog dela javnosti koji će se, nadam se, vremenom mnogo jače artikulisati, jer do sada to nije bio zadatak političke elite u Srbiji da uopšte traga za artikulacijom tog drugog mišljenja, barem kada je reč o EU ili odnosu Srbije prema EU, to je taj drugi deo teksta koji praktično, kako mi to vidimo, predstavlja i motivacioni faktor donošenja ove rezolucije. On predstavlja njegov glavni motiv, a to je da se potvrdi privrženost evrointegracijama i da se zakonodavni proces praktično obavlja u znaku evrointegracija i da se istakne potreba za ujednačavanjem sistema odnosno harmonizacijom propisa naše države sa propisima ili, kako se ovde kaže, pravnim standardima EU.
Zašto je to problematično? Prosto zbog toga što ovo nije stav o potrebi harmonizacije propisa sa EU radi boljeg života ili bolje ekonomske saradnje sa EU, nego je deo one iste permanentne, uvek ponavljane priče o integracijama za sebe, kao političkom procesu u kome sve mora biti uniformno i sve mora biti preslikano iz onog paketa koji EU daje, počevši još od uslova iz Kopenhagena iz 1993. godine, pa do danas, zaboravljajući pri tom da su uslovi iz Kopenhagena, što se tiče Srbije, davno prevaziđeni. Ne zbog toga što smo mi ispunili uslove iz Kopenhagena, nego zbog toga što postoje viši uslovi, i formalni i neformalni, od kopenhagenskih uslova za Srbiju da bi uopšte postala članica EU.
U cilju dobijanja datuma za nastavak pregovora i uopšte za početak pregovora sa EU o mogućem članstvu, vidite da je bilo neophodno, barem je to tako tumačila aktuelna vlast, da se zaključi Briselski sporazum koji praktično negira državnost Srbije na delu svoje teritorije. Naravno, sada ide implementacija i posle toga ide sijaset drugih neformalnih kontrola tog procesa koji praktično i direktno utiču na status same države Srbije.
To je nov odnos, to je potpuno novi kvalitet odnosa sa EU koji mi imamo u proteklih nekoliko godina, koji je ovaj put i formalizovan od strane EU, koji, po nama, članstvo Srbije u EU čini nemogućom misijom ili mogućom misijom pod uslovom da se Srbija odrekne sama sebe. To je, dakle, sada već jedno formalno okruženje u kome mi delujemo.
Šta je onda naš cilj? Šta treba da bude naš cilj u zakonodavnoj politici? Naš cilj treba da bude zaista unapređenje zakonodavne politike i zaista unapređenje u skladu sa mnogim od ovih načela koja se ovde pominju. Ali, kada je reč o sinhronizaciji odnosa, kako ova rezolucija kaže u jednoj od svojih odredaba, da se: "planira i koordinira i konsultuje javnost i da se analiziraju efekti propisa u zakonodavnom procesu i da se usklade sa pravnim tekovinama EU", umesto: "usklađivanja sa pravnim tekovinama EU", mnogo je bolje preuzeti tekovine evropskih zakonodavstava koje daju ozbiljne i dobre rezultate u svom okruženju. Mnogo je bolje primeniti dobra iskustva, harmonizovati onaj deo zakonodavstva Srbije čak i sa zakonodavstvom EU ukoliko će to u perspektivi pomoći Srbiji da izabere dobre puteve i moguće načine saradnje, u obostranom interesu sa tom istom EU kao nečlan, kao neko ko je izvan EU, da bi se otvorila maksimalna sloboda za Srbiju da može na jedan neometan i krajnje slobodan način da sarađuje sa svima i da se opredeljuje u toj saradnji prema elementima striktne ekonomske korisnosti za Srbiju, bez ikakvih unapred zadatih okvira, pretočenih u norme, kroz pregovore i bez potrebe da plaća političku cenu ili cenu sopstvene državnosti za formalno učlanjenje u jednu organizaciju.
Da li je moguće ovo o čemu govorim? Da li se o tome raspravlja u Srbiji? Ne. Da li mi iz DSS pokušavamo da postavimo to kao temu za raspravu? Da. Ali očigledno zbog enormnog pritiska bez uspeha. Ovde se ne svodi pitanje na to da li smo "za" ili "protiv" EU, nego da li smo "za" ili "protiv" Srbije, sopstvene države. Posle toga ćemo videti kako se stvari dalje razvijaju.
Hajdemo sada na sam tekst Rezolucije. Ovo jeste bila prilika, jedna od retkih prilika da narodni poslanici podnose predlog akta i mi to, u svakom slučaju, uvek pozdravljamo. Previše dokumenata ima koji se usvajaju u Narodnoj skupštini, previše predloga zakona koji potiču od Vlade. Znam da je to ustaljena i ustavna, normalna procedura, ali neku vrstu inicijative treba i narodni poslanici da pokažu. U tom smislu, smatramo da je ovo krajnji i najveći domet ovog predloga, nažalost.
Što se tiče drugih stvari, ukazaću na izvesne logičke nedostatke ovog teksta ili neku vrstu suvišnosti ovog teksta, koje, prosto, ne može a da ne zapadne za oko i žao mi je što se ovim konfrontiranim do sada izrečenim pohvalama, ali to mora biti rečeno.
U prvom delu same rezolucije, preskačući uvodne norme, govori se da su ciljevi zakonodavne politike, između ostalog, jačanje vladavine prava. Hajde da odmah to prokomentarišemo. Vladavina prava je u Srbiji ustavna kategorija i obaveza jačanja vladavine prava je na ovom domu, na izvršnim organima vlasti i na sudovima. Dakle, to je nesporna činjenica. To je nesporan momenat. Da li je potrebno doneti rezoluciju Narodne skupštine da bi istakli kako nam je cilj jačanje vladavine prava?
Dalje. Jedan od sledećih ciljeva je obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti, zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda. Slažem se, treba dodati i manjinska prava. Ali da li je način da idemo u puno obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti, zaštite ljudskih i manjinskih prava, donošenje rezolucije Narodne skupštine o tome, ili to treba da bude nesporan ustavni cilj delovanja državnih organa, uključujući i zakonodavno telo?
Idemo dalje. Kaže – dosledno poštovanje principa podele vlasti. Ma nemojte. Pa ako to ne budemo radili, mi radimo onda protiv Ustava Republike Srbije, koji vrlo jasno postavlja principe podele vlasti u parlamentarnom sistemu, koji ima jedan svoj mekši oblik zbog toga što se predsednik Republike bira neposredno od strane građana, ali je to kompenzovano relativno malim ovlašćenjima predsednika Republike. To su jasne stvari. Zašto rezolucija, posebna rezolucija Narodne skupštine o tome?
Dalje. Kaže - obezbeđivanje potpune usklađenosti ravnoteže javnih politika, kao i njihovo dosledno sprovođenje. Zaista bih molio, kasnije ako to bude želeo, da mi predstavnik predlagača objasni ovu rečenicu.
Obezbeđivanje stabilnosti i predvidljivosti regulatornih zahteva. Ne vidim šta je tu sporno i ne vidim zašto bi se donela rezolucija o stabilnosti i predvidljivosti regulatornih zahteva. Puno poštovanje hijerarhije i međusobne usklađenosti propisa.
Ma nemojte. Nego je do donošenja ovde rezolucije valjda vladala potpuna neusklađenost i nepoštovanje hijerarhije. Ako čak i jeste, a delimično možda i jeste, pa ćemo sada zbog ove rečenice koja stoji u rezoluciji, koja će se objaviti u "Službenom glasniku", odjednom imati poštovanje hijerarhije propisa i njihovu usklađenost. I tako dalje, da ne trošim sada vreme na ovo.
Idemo na načela. Jedno od zanimljivih načela ovde je načelo neophodnosti, koje kaže – podrazumeva da se propis usvaja samo kada je to neophodno. Kako drugačije? Da li je potrebno doneti rezoluciju Narodne skupštine da bi utvrdili da ćemo usvajati propise onda kada je neophodno, jer smo do sada usvajali samo kada nije neophodno, ili su svi ostali propisi do sada koji su doneti bili potpuno zaludni i izlišni?
Po našem viđenju je sam tekst rezolucije u samoj kontradiktornosti sa ovim načelom. Dakle, ovu rezoluciju nije neophodno usvojiti. U toj rezoluciji se pozivamo na jedno od važnih zakonodavnih načela, načelo neophodnosti. Ako smo iskreni u tome, povucimo tekst rezolucije, zavetujmo se, obavežimo se da ćemo ciljeve koji su ovde proklamovani sprovoditi u realnosti. Ili, nemam pojma na koji drugi način da se ovo uradi. To može biti i deklaracija, ne mora biti rezolucija.
Ako mislite da će ovo vući obaveznu snagu, za aktere političke elite koji su u datom trenutku na vlasti, i u to se varamo. S druge strane, kada većina, koja je očigledno prilično obezbeđena, usvoji ovaj tekst, verujte mi i mi koji pripadamo DSS i građani koji podržavaju našu politiku i oni koji će je u buduće podržavati, nadam se mnogo više nego danas, pratićemo sa pažnjom kako aktuelna vlast i neka vlast ubuduće, ili se i sami obavezujemo da ćemo mi kao buduća vlast, svakako poštovati određena načela koja se ovde javljaju.
Idemo dalje. Načelo delotvornosti kaže – podrazumeva da se propisom rešavaju uočeni problemi. Sjajno. Kaže da je propis primenjiv. To kaže načelo delotvornosti. Pazite, to vrhunsko začelo za koje su bile potrebne konsultacije sa Odirom, OEBS, domaćim stručnjacima, uključivanje svega i svačega i velikim naprezanjem mozgova u Zakonodavnom odboru i Odboru za ustavna pitanja, došlo je do zaključka da ako donosimo propis, on mora da bude primenjiv.
Kako možemo imati nešto protiv toga? Ne možemo. Ne možemo imati ništa protiv toga. Da li moramo da donosimo rezoluciju da bi tako postupali u budućnosti? Ako moramo, onda jadni mi.
Imamo ovde i načelo ekonomičnosti, to je dobro i nije sporno. Načelo srazmernosti kaže – podrazumeva da su opterećenja koja propis donosi, misli se na opterećenja prema građanima, organizacijama, pravnim licima itd, da su ona svrsishodna i opravdana. Znate, u ovom parlamentu postoje poslanici, najčešće iz opozicije, nije važno kojoj političkoj stranci pripadaju, skoro smo imali takve rasprave ovde u Narodnoj skupštini pre nedelju, dve dana, gde smo upravo ukazivali na to kada su bili poreski zakoni u pitanju, da postoje određena opterećenja za građane koja uopšte nisu neophodna, koja nisu svrsishodna i koja nisu opravdana, pa ni pravična. Da li vam je to šta pomoglo? Nije.
Sada ćemo kada usvojimo ovu rezoluciju verovatno doći u situaciju da kada Vlada dostavi zakon Narodnoj skupštini, pa se pojave opterećenja koja nisu svrsishodna, koja nisu opravdana, onda će verovatno Vlada, je li tako, vi tumačite koji ste ovo podneli, imati obavezu prema ovoj rezoluciji da usvoje naše amandmane. Hajde baš da vidimo to čudo, pa da se zaprepastimo.
Imamo dve grupe predloga koji se ovde nalaze, odnosno dve grupe smernica. Jedne govore o tome da treba pravilima urediti, ili razraditi probleme i njihove uzroke određene oblasti, polazne osnove i koncept zakona, pokretanje i tok zakonodavnog procesa, konsultacije, javnu raspravu relevantnih učesnika itd, ali se nigde ne pominje, ni tu ni u prethodnim načelima, načelo raspravnosti.
Javnost, to je u redu. A šta ćemo sa scenom koja se desila prekjuče u Narodnoj skupštini, kada se po ko zna koji put spajaju tačke dnevnog reda koje nisu spojive? Ako bi rezolucija pomogla da se to više ne dešava, u redu. Ali, to ovde niste predvideli. Uopšte. Ovde ne. Reči o tome nema. Zašto? Zato što se ne može oko toga naći kompromis. Lako se može naći kompromis oko toga da se važni zakoni raspravljaju zbrda zdola, na brzinu, da se spajaju nespojive stvari itd. To može i to je u redu.
Kaže ovako – obezbediti usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU, dinamikom koja omogućava ispunjavanje preuzetih obaveza, u skladu sa realnim potrebama i mogućnostima, obezbediti usklađenost sa Ustavom i međusobnu usklađenost. Pazite, za EU smo već rekli. Hoću da se tu razumemo i da to bude potpuno jasno. Nismo mi protiv toga da se pojedini propisi u Srbiji za koje postoji potreba, zbog pretpostavljene ili aktuelne saradnje, pre svega u ekonomskom smislu, sa članicama EU ili sa EU, do neke mere usklade i da se napravi jedna vrsta harmonizacije, jer bez toga u ekonomskom smislu ne možemo sa prvim susednom da funkcionišemo.
Ali, da to bude politički cilj da se upotrebljavaju izrazi kao što su pravne tekovine, da se ovde potpuno na veštački način govori o usklađenost sa Ustavom pri čemu se Ustav krši na razne načine, počev od onih uredbi Vlade o sporazumima od prošle godine, pa do najnovijeg sporazuma Briselskog sporazuma Beograda i Prištine, koje je direktno kršenje Ustava Republike Srbije, a onda neverovatno da se ovde pozivamo na usklađenost sa Ustavom.
Onda na kraju postaje mere šta u tom smislu treba sve učiniti i to je sad izlišno za raspravu, jer ako se zaista usklađenost sa Ustavom postavi kao cilj, onda je naravno jasno da i tu neke mere treba preduzimati, ali te mere crpe svoju snagu iz Ustava i crpe svoju snagu iz političke volje da se Ustav poštuje kao najviši pravni akt jedne države, a ne mogu proisticati iz Rezolucije Narodne skupštine.
Razumem sve napore i potrebu da određeni međunarodne organizacije obave određeni posao, da izađu sa određenim rešenjima, da mi tu budemo vrlo komparativni. Razumem to sve, ali ne razumem potrebu da se na jedan ovakav način evidentne jasne stvari koje bi trebalo da budu naša obaveza iz dana u dan bez ikakvog ovakvog papira na ovakav način po nama omalovažavaju.
Naravno, što se tiče EU, naš stav je tu je decidan i jasan. Mislimo da Srbija mora da ostvaruje jedan drugi kvalitet odnosa sa EU u budućnosti, a da ovaj nekvalitet odnosa, u ovu ucenjivačku politiku, ovaj sled događaja koji ne samo da razara državu Srbiju u smislu njenog integriteta, nego i ekonomiju države Srbije, što će se u najskorije vreme videti, počevši od jednostrane primene SSP, pa videćete i sami ako ikada počnu ovi pregovori i ako se ikada dobije datum kako će oni tek izgledati i šta će se od Srbije zahtevati, pa ćemo videti onda ko je tu bio u pravu.
Najbolje bi bilo da se okrenemo svojim potrebama i interesima i da sa onima sa kojima razgovaramo i sarađujemo razgovaramo na nacionalnim osnovama, a ne na osnovu političkih ubeđenja, političkih floskula, ideoloških principa, nego da to radimo isključivo na osnovu principa korisnosti za ovu državu. Hvala.