Uvaženi potpredsedniče, predlagač trenutno nije ovde, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, dobar dan, juno potkivanok. Stvarno je dobar dan svanuo nad Srbijom, ali, nažalost, bojim se da nismo svi spremni, kako to inače biva u Srbiji, da to i pozdravimo na adekvatan način.
Ovo je završni korak, suštinski poslednji korak onog što je upravo Narodna skupština Republike Srbije počela 2004. godine, u saradnji sa takođe Narodnom skupštinom, jer i Mađarska i Srbija spadaju u one retke zemlje koje imaju narodne skupštine.
Ja sam priželjkivao da jednom dođe i poslednji korak, priželjkivao sam da ne sedim ovde u poslaničkoj klupi, nego gore na galeriji i da mogu sa radošću da slušam ono što bi trebalo da bude suština ovakvog akta, a to je spremnost najvišeg tela jedne države da jasno razdvoji potrebu za tolerancijom, potrebu za pomirenjem naroda, ne zato što su se narodi svađali, već zato što uvek postoje pojedinci koji su spremni da ijedan segment istorijskih događaja pripišu celom narodu i, što je još gore, da to politički i realno zloupotrebe.
Drugo, da time krunišemo višegodišnje pojedinačne napore o tome šta je mit, šta je legenda, a šta su činjenice. Danas smo, nažalost kako to biva, se našli u situaciji, mnogi su skrenuli pažnju da na brzinu dobijemo tekst, bez vidljivog razloga zašto ne u prethodnih mesecima, tekst kome nema zamerke, sa stanovišta opštosti.
Ali, nažalost, on ne sadrži sve ono što bi Deklaracija, a još jednom podsećam da je ovo deklaracija, a ne rezolucija, te nema neka dejstva koja su mnogi mogli da se uplaše, koje jedna takva deklaracija uvek sadrži, kada ih donosi Narodna skupština Republike Srbije.
Dakle, između ostalog spisak dokumenata, a hvala Bogu ima ih.
Dakle, između ostalog spisak dokumenata na koje se oslanja, a hvala Bogu ima ih, i to ih ima zahvaljujući upravo ovoj narodnoj skupštini, ne ovom sazivu, ali ovoj narodnoj skupštini i ogromnom radu čitavog niza ljudi koji su se prethodnih godina na tome angažovali.
Konačno, ta vrsta teksta kad se usvaja, ona isto tako mora da bude emotivna, onaj prvi deo, razum, preventiva, tolerancija, počiva na razumu, naravno, činjenicama, ali ovaj drugi mora da počiva na emocijama, jer, naravno, postoje oni koji se sećaju onoga čega se njihovi bližnji sećaju.
Prezadovoljan sam što sam imao čast da danas čujem tako iskreno izlaganje i gospodina Jožefa Šandora i gospođe Zlate Đerić, pripadnika dva naroda iz različitih delova današnje Vojvodine, koji su, podsećajući na činjenice, ali i na priče, dali pravi emotivni ton kakav sam očekivao da će preovlađivati danas na jednoj ovakvoj sednici.
Podsećam vas da ovakve deklaracije uvek imaju najmanje još dva aspekta. Jedan je, i zato se one uvek donose mnogo godina kasnije od događaja na koje se odnose, da nema onog što se često dešava u politici, da se neko lupi u grudi i kaže – a ja pouzdano znam… Znate, ako se deklaracija donosi posle 40 godina, onda neko ko ima 50 godina možete da poverujete da stvarno nešto pouzdano zna, jer je to video, ne da mu je neko rekao. Zato se obično donose posle 70, 80 godina, kada niko ozbiljan. Čak i ako izgleda kao da ima 80 godina, ima mnogo manje, ne bi smeo da kaže – ja pouzdano znam nešto što je mogao samo da pročita ili da mu neko ispriča.
Mi, nažalost, ne umemo da se odupremo tom prvom aspektu, da se dnevno-politički nešto zloupotrebi, čak i onda kada zastupate političku opciju koja je na jednu ili na drugu stranu upravo prethodnih godina promenila politički stav prema nečemu. To je, nažalost, uobičajeno.
Drugi aspekt ovakvih sednica bi morao da bude taj što postoji jedan simbolični čin posle, kada se jedan proces, u ovom slučaju proces koji traje devet godina, od trenutka kada smo se dogovorili i potpisali upravo povodom zloupotreba istorijskih činjenica, a zloupotrebili su ih mnogi fašisoidni elementi i u Srbiji i u Mađarskoj, kroz medije, kroz konkretne ružne događaje, kada smo pokrenuli zajednički, potpisali pakt o toleranciji i pokrenuli proces događaja koji završava današnjom deklaracijom. Posle toga, naravno, mora da sledi i jedan gest simboličan i mi ćemo biti u prilici, sasvim izvesno, da predsednici država taj simbolički gest i učine. To i pripada predsednicima, nezavisno od toga da li su birani u parlamentu, kao što je predsednik Mađarske, ili samo polažu zakletvu u parlamentu, a biraju se neposredno, kao što je upitanju predsednik Srbije.
Ono što je lepo, mogu lično da svedočim, i kada je u pitanju jedan i kada je u pitanju drugi predsednik, mada su menjali politička mišljenja tokom prethodne decenije, stav uličnim kontaktima su imali isti kakav će i narednih dana simbolički da potvrde. Veliko je zadovoljstvo da o tome mogu da svedočim.
Moramo da kažemo imena onih ljudi koji su možda najzaslužniji za početak ovog procesa na adekvatan način. Pre svega, gospođa Katalin Sili, predsednica Parlamenta Mađarske, potom, gospodin Laslo Joža, u to vreme predsednik Nacionalnog saveta vojvođanskih Mađara, potom Geza Kučera, gradonačelnika Subotice iz tog vremena. Čitav niz ljudi, uračunavajući ambasadore Srbije u Mađarskoj, nažalost, nisu svi živi, kao što nisu živi ni svi poslanici od Ištvana Ištvanovića, koji je stajao na početku tog procesa, do čitavog niza drugih ljudi različitih nacionalnosti koji su pomagali, ali važnije je zašto je ovaj proces počeo, pa zašto i mi danas donosimo ovu deklaraciju. Donosimo za neke nove ljude.
Gospođa Sili i ja, koji smo se sastajali da bismo pratili kako se sprovodi ovaj Pakt o toleranciji, smo se sastajali svakih šest meseci, što ona kaže, češće smo se viđali, nego sa nekim rođacima iz šire porodice, pa kada smo se videli u Segedinu, jer su se naizmenično održavala ova druženja, tamo sam upoznao i dvoje mladih ljudi, oni su i danas mladoliki, a tada su bili još mladolikiji, da sam ja mislio da su oni studenti, a nisu bili, ispostavilo se sekretar i zamenik Nacionalnog saveta.
U međuvremenu te iste 2004. godine smo uspeli i ja se zahvaljujem svim poslanicima, i danas su njihove stranke ovde, dakle, poslanicima Nove Srbije, Demokratske stranke Srbije, Socijalističke partije Srbije, naravno, sada Ujedinjenih regiona Srbije, a tada G17 plus, koji su odlučno stali na kraj mogućnosti da u srpskom parlamentu nema poslanika mađarske nacionalnosti. To se više nikad neće dogoditi zahvaljujući zakonu koji smo usvojili. Ne samo da će uvek biti, nego će uvek biti iz različitih političkih opcija. Nema potrebe da imaju nacionalnu stranku da bi bili ovde. To smo rešili skidanjem cenzusa.
Svakako divne rezultate toga uživamo danas svi, pa možemo da čujemo ovde kako sjajno zastupaju adekvatno svoje stavove, između ostalog, i dvojica mladih ljudi koje sam tada upoznao, gospodin Laslo Varga i gospodin Balint Pastor. Oni nam drže lekcije, kada je upitanju gospodin Pastor, često i iz jezičke kulture, jer govore mnogo pravilnije srpskim jezikom nego većina govornika na ovim sednicama.
Sve je to nešto u čemu treba da uživamo i tome služe ovakve deklaracije, ali šta je poražavajuće? Poražavajuće je da mi nemamo dovoljnu svest o tome šta smo mi sami učinili.
U vitrinama ove Narodne skupštine se nalazi i priznanje na koje sam možda najponosniji u svom životu, a to je priznanje za istorijski doprinos pomirenju srpskog i mađarskog naroda, koji mi je uručen 2006. godine u mađarskom parlamentu. Ako pri pisanju ove deklaracije mi nemamo svest o tome, kako ćemo tek da imamo svest o poslu koji je tek započet i koji je finansijski ugrožen možda? To je rad akademskih komisija akademija Mađarske i Srbije, a rad te komisije, njegov kraj ne treba da čekamo, ne tiče se ove teme pomirenja, tiče se druge teme, one koje ne bi trebalo zloupotrebljavati u političke svrhe, a to je tačno utvrđivanje imena i statusa žrtava, onakav posao kakav bi trebalo, i nadam se da će biti urađen, kada su u pitanju ma koje vrste, ma kojim povodom u vremenu za koje imamo dokumentaciju žrtava, jer iza tih žrtava stoje konkretni ljudi.
Bilo je užasno čuti danas na sednici, pretpostavljam u političkom žaru, kad je jedan poslanik izgovorio – ne treba nam ovakva deklaracija, možda se među tim stradalima provukao i neki pojedinačni zločinac. Pa, zar nije osnovno načelo prava i pravde - bolje je i osloboditi 100 zločinaca, nego osuditi jednog nevinog? Mi ovde govorimo o događajima koji su se desili 1944. i 1945. godine.
Još jednom se zahvaljujem onima koji su sa tačnom merom, ja sam čuo gospodina Šandora i gospođu Đerić, nisam čuo sve govornike, čujem da je gospodin Stefanović vrlo pažljivo, precizno i jasno razdvojio različita istorijska vremena, različite žrtve od strane različitih režima.
Da ne bude zabune, jedna meni lično izuzetno draga koleginica je, pretpostavljam, u nastupu oduševljenja malo pogrešila, pa je nešto što baštini cela država Srbija, a ni jedna politička stranka pojedinačno, a to su tekovine antifašizma i moramo da budemo ponosni što cela Srbija to baštini. Stranke mogu da baštine, recimo, zgrade prethodnih partija u kojima se nalaze, pa recimo, neke baštine zgrade Komunističke partije, neke baštine i ideologiju Komunističke partije. Koliko znam u ovoj sali sede dve stranke. Jedna odgovara jednom opisu, druga odgovara drugom opisu. Oni koji baštine ideologiju onoga što je Komunistička partija radila 1944. i 1945. godine, na njihovim sednicama ćete videti ljude koji su predstavnici tog režima bili, recimo, povodom Golog otoka, videćete na njihovim svečanim sednicama. Ove druge ćete videti i kako su spremni da naprosto poštuju jednu tradiciju, ali naravno, politička delatnost se razlikuje i vremenom se menja i dobro je kad se menja na bolje. To je dobro za sve. U tome nema ničeg ni dobrog ni lošeg.
Ovakve deklaracije treba da posluže i zato sam iznosio toliko pohvala, pored svih ovih opaski pomalo satiričnih prema svojim kolegama, pokušavajući da ih podsetim, jer poštujem članove njihovih stranaka, poštujem najveći broj njih lično, da vode računa kod ovakvih tekstova, kao što je ova deklaracija, pristojnost sa kojom predlažemo nije baš ispoštovana, ali pristojnost sa kojom diskutujemo i glasamo za ovakve tekstove ostavlja veći utisak, lekovitiji na one koji iz predrasuda, legendi, ne poznavanja činjenica bi inače imali drugačije ponašanje.
To se ne odnosi samo na odnose mađarskog i srpskog naroda. Daću vam dve digresije. Nekad je Ministarstvo kulture brinulo ozbiljno o našim spomenicima na Kosovu pod zaštitom UNESKO. Morao sam novinarima jednom da kažem – postoji albanski narod i postoji srpski narod i postoje lopovi. Lopovi sa Bogorodice Ljeviške su odneli olovni krov i oni se ne razlikuju od lopova koji su odneli isti takav olovni krov sa zgrade akademije na Novom Beogradu. Oni trguju olovom. Nemojmo da mešamo te stvari.
Kada vi pristojno one koji poštuju struku, istoriju, pristojnost, činjenice i obaveze najviših organa nešto pristojno uradite, onda to utiče. Daću vam još jedan primer. Evo, sad je Milanski edikt, obeležavamo 1700 godina, možda najslavniji akt tolerancije. U tom duhu je i ova deklaracija. Dve godine pre smo obeležili akt koji tome prethodi. Kao što znate, to je Galerijev akt, koji je takođe edikt, koji se tiče tolerancije i obeležili smo ga tamo gde je stvarno veliki i značajan spomenik kulture iz ovog doba, u Feliks Romulijani. Bili smo prisutno i patrijarh Irinej i ja. Tamo je postojao, kako uvek biva, neki lokalni, hajde da kažem menadžer, koji je probao da iskoristi tu priliku, pa da prevari patrijarha i mene i da nam proda jaja za 20.000 dinara, pod prividom humanitarne akcije, ali čim smo mu mi pristojno skrenuli pažnju da se razlikuje ono što je država, šta su ozbiljni ljudi, šta su patrijarh i ministar kulture, a šta su humanitarne akcije, menadžerisanje ili već šta, da te stvari ne smeju da se mešaju, naravno da se gospodin povukao.
Sve što mi uradimo treba da nas donošenjem ove deklaracije podseti na to da je to obaveza ove Narodne skupštine da stalno brine o istinskoj toleranciji, da vodi računa o tonu, a kada je o konkretnom slučaju reč, i time ću završiti, da nas podseća, himne Mađarske i Srbije počinju skoro istom rečenicom. Nadam se da himnu Srbije znate, pa neću da vas podsećam. Himna Mađarske glasi – Bože, blagoslovi sve Mađare.
Mi bi u himničnom duhu trebalo da diskutujemo i da izglasamo jednu ovakvu deklaraciju, koliko god ona imala svojih manjkavosti u pripremi, brzini i hitnosti donošenja, da bismo tim završnim korakom omogućili i predsednicima država da učine svoje simbolične korake. Hvala svima što ste me saslušali.

Reč ima narodni poslanik Saša Dujović.

Poštovane kolege, iz današnjih diskusija, bilo da su u pitanju poslanici opozicije ili pozicije, stiče se jedan utisak da ovde ima podvojenosti, da su srpski i mađarski narod i dalje u nekoj zavadi i da donošenjem ove deklaracije mi danas ispravljamo istorijske nepravde i rešavamo taj problem zavade naša dva naroda.
Samo ću podsetiti na period raspada bivše SFRJ 1991. godine, kad su u odzivu na mobilizaciju, koju je tadašnja JNA raspisala, blizu 90 ako ne i 90% pripadnika mađarske nacionalne manjine se odazvalo, jer je poštovalo svoju državu Jugoslaviju. Oni su zajedno rame uz rame sa Srbima, Romima, Jevrejima i ostalim nacionalnim manjinama i pripadnicima srpskog kao većinskog naroda u Jugoslaviji ili u Srbiji, branili ustavni poredak te Jugoslavije, bez obzira što je u ne tako dalekoj prošlosti, 50 godina pre toga, kako danas ovde možemo da čujemo, prema njihovim dedama, rođacima ili sunarodnicima počinjen zločin.
Tačna je jedna teška činjenica koju svi moramo da prihvatimo, a to je da pobednici uvek pišu istoriju. Tačno je i to da je 1942. godine pobednik u nečemu što je tad bilo ratno stanje okupirana Vojvodina, podeljena Vojvodina, počinjen ogroman zločin prema srpskom, romskom i jevrejskom narodu. Naravno, taj zločin je počinjen i prema nekim drugim nacionalnim manjinama, ali o njima ovde nije bilo puno reči.
Isto tako je tačno da je vojna uprava, koja je od nadležnih državnih organa krajem 1944. početkom 1945. godine formirana, u predmetu ove deklaracije, to je pre svega u ova tri sreza, tj. u ova tri mesta, u dva sreza, izvršila, možemo blago reći, određenu odmazdu po onim osnovama po kojima su tada imali kao zakonske osnove, a to je da saslušaju i da utvrde da li je neko počinio zločin, da li je ukazao neko na nekakav zločin, da li je neko nekog potkazao ili se samo molio, kako neko to ovde reče, za sudbinu onih koji su tada klani i ubijani i čija je bezbednost bila dovedena na nulu tj. likvidirani.
Srbi i Mađari su i u srednjem veku zajedno bili brana prodoru Osmanlijskog carstva u Evropu. Srbi i Mađari su i u Prvom svetskom ratu bili na suprotnim stranama. U Drugom svetskom ratu su opet bili na suprotnim stranama. Godine 1991. godine bili smo u velikoj meri, kada je u pitanju Vojvodina, zajedno.
Danas nas sudbina opet vezuje da zajedno treba da živimo u jedno Srbiji, zajedno u jednoj EU gde su oni dugo vremena, a mi tek treba da uđemo.
Da li je ova deklaracija revizija istorije? Lično mislim da nije, ali isto tako podržavam stavove narodnih poslanika kada kažu da je možda bilo mesta u deklaraciji za širi front osude ratnih zločina, pa i u ovim mestima, imali smo ovde primer od gospodina Mihajlova da čujemo o jednom mestu, konkretno, Čurugu.
Zašto je ovo ovako na brzinu doneto? Da li je i to pitanje dolaska predsednika Mađarske kod nas? Da li je pitanje datuma? Šta je, u stvari, pitanje ove deklaracije? Ostavimo neka i o tome kaže sud istorije. Ovde će se, evidentno, imati većina za izglasavanje ove deklaracije.
Da li ćemo sutra morati opet da donosimo neku deklaraciju? Da li ćemo možda sada otvoriti prostor da ovaj parlament mora da odgovori Bugarskoj? Da li ćemo otvoriti prostor da odgovorimo rumunskoj nacionalnoj manjini, prema čijim građanima, tj. prema onima za koje su utvrđene činjenice da su se od 1944. i 1945. godine dešavale slične stvari u nekim selima oko Dimitrovgrada, možda oko Zrenjanina itd?
Kada će neko u ovoj Skupštini reći – dosta o tim stvarima i da počnemo da osuđujemo zločine prema našima? Ta ista KPJ i tada JNA, OZNA, UDBA, i kako se sve to već zvalo, je u velikoj meri kažnjavala i Srbe za koje su utvrdili da su činili zločine prema sopstvenom narodu. Poštujući sve to, 2011. godine smo, to imam ispred sebe, doneli Zakon o rehabilitaciji, kojim smo započeli taj proces, opšti proces da sve nevine žrtve budu rehabilitovane.
Čemu iskakanje iz jednog koloseka opšte rehabilitacije? Prosto, postavljaju se razna pitanja, a ja ću postaviti jedno. Ovde smo i u prošlom mandatu doneli Deklaraciju o Srebrenici, Rezoluciju. Da li će neko da pita – šta je sa Srbima na KiM? Da li ćemo možda sledeće godine o njima da donosimo neku deklaraciju? Ili ćemo možda morati da se izvinimo Albaniji što smo koristili njenu teritoriju za vreme Prvog svetskog rata, da pređemo preko nje do Grčke?
U svakom slučaju, pomirenja su neminovna. Tačno je, kako neko ovde reče, ide se u Evropu, ovo je 21. vek, ne treba da živimo u istoriji, ne treba da živimo u zabludi. Zašto samo ovaj parlament da pravi iskorake zarad dobijanja nekih datuma ili bilo čega drugog? Razumem u potpunosti vladajuću većinu i podržavam njene stavove u 99,9% slučajeva.
Postoji nešto što se zove - srpske žrtve. Mnogi su ovde pominjali veliku raciju. Srpske žrtve, žrtve Srba, Jevreja i Roma u Vojvodini su bile za taj period Drugog svetskog rata 50.000 ljudi. Samo za period velike racije je bilo oko 12.000. Samo u tri dana u Novom Sadu 1.300. Da li ćemo mi ponukati, kako reče šef jedne poslaničke opozicione grupe, ovde neke druge parlamente da se izvine srpskom narodu? Siguran sam da neće. Nije njih baš to puno briga za nas. Da su to hteli, mogli su paralelno sa nama da rade sve ovo.
Da li su rezultati međuakademijskih komisija gotovi? Da li znamo šta su istorijske činjenice? Da li je to neko završio? Ili možda s ovom deklaracijom idemo jedan kora unapred, pa sami sebe osuđujemo unapred, pozivajući se na to da neko ozbiljno analizira šta se to tada desilo? Zašto nipodaštavamo odluke vojnih organa tadašnje FNRJ?
Podvući ću onako kako sam i počeo svoje izlaganje. Srpski i mađarski narod više nisu u zavadi. Zločinci Srba koji su činili zločine prema mađarskom narodu su kažnjeni. Da li su svi zločini koji su mađarski zločinci učinili prema srpskom narodu kažnjeni? To neka bude na savest mađarskoj državi, mađarskom narodu i mađarskoj nacionalnoj manjini koja živi u državi Srbiji.
Izuzetno poštujem potrebe da se ovakve stvari donose. Samo, da li biramo pravo vreme i da li pravi momenat za ovako nešto - još jednom sami sebi lupamo šamar.
U svakom slučaju, opet da kažem na kraju, srpski i mađarski mladići su 1991. godine branili Jugoslaviju. Verujem da će oni, kada bi opet došlo do potrebe da se ova država brani, s obzirom da je Vojvodina još uvek u sastavu Srbije, isto tako odazvati na mobilizaciju, braniti ove prostore, ovu državu, a nama na čast i na pokoljenja naša da sudi istorija, nama da sudi, kako smo možda unapred potrčali sa ovom deklaracijom.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam imao nameru da se javim. Zahvaljujem se predsedavajućem koji mi je to dozvolio. Samo ću dve rečenice da kažem.
Glasajući za ovaj dokument koji je danas pred nama, glasam sećajući se na sve žrtve i u Šajkašu, i u Pančevu, i na Srbe, i na Rome, i na Jevreje i na druge, govoreći na vrlo jasan način da žrtve koje su doživeli mađarski građani, da su isto žrtve kao i sve ostale žrtve. Velika je stvar što srpski parlament čini iskorak, pokazujući svest time, Srbije, srpskog parlamenta, Srba i nas manjina koji živimo ovde, i na taj način dajemo snagu i predsedniku države i Vladi Republike Srbije, da u razgovoru sa svima ostalima u svetu jasno im kaže – mi smo to uradili, uradite i vi ostalo. Mislim da su sve žrtve jednake. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Balint Pastor. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da još pažljivije biram reči nego što to obično činim. Želeo sam da saslušam diskusiju svih kolega, ne zbog toga što želim bilo kome replicirati. Ovaj današnji dan nije prilika za to. Želeo sam da osetim i da doživim atmosferu ove današnje rasprave.
Ako me pitate da li su vojvođanski Mađari srećni i zadovoljni zbog toga što je danas na dnevnom redu Narodne skupštine Predlog deklaracije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih 1944. i 1945. godine? Da li su vojvođanski Mađari srećni i zadovoljni, reći ću da nisu, ne zbog toga što su očekivali više, ali zbog ovih dešavanja od pre skoro 70 godina, ni dan danas, i zbog osude tih dešavanja, niko ne može biti srećan ni zadovoljan. Siguran sam da vojvođanski Mađari osećaju mir i spokojstvo i zahvalnost zbog toga što je Narodna skupština Republike Srbije danas raspravljala o ovoj deklaraciji.
Želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u ovoj raspravi. Slažem sa 80% izrečenih tvrdnji. Mogu da tvrdim da je došlo vreme da Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o ovoj temi, da usvoji ovu deklaraciju. Osećam sreću i zadovoljstvo zbog toga što sam spletom okolnosti bio narodni poslanik tog dana kada je Skupština usvojila, nadam se, ovu deklaraciju.
Želim da se zahvalim na prvom mestu Nebojši Stefanoviću zbog toga što je prihvatio da bude predstavnik predlagača danas u ovoj raspravi. Mislim da je time dato još više na značaju i da je dobro što je predsednik Skupštine bio predstavnik predlagača.
Želim da se zahvalim SNS zbog toga što su zajedno sa nama poslanicima SVM potpisnici ovog Predloga deklaracije. Unapred želim da se zahvalim svima koji će u danu za glasanje podržati ovu deklaraciju.
Oni koji misle da ovaj tekst deklaracije ne treba podržati, protiv njih nema apsolutno ništa. U ovoj Narodnoj skupštini svi glasaju po savesti, uverenju i oni koji misle da ovaj tekst nije za podršku oni će u skladu sa tim svojim uverenjima ili stranačkim uverenjima da glasaju.
Želeo bih da kažem da sam još 14. oktobra 2010. godine u ovoj Narodnoj skupštini govorio o stradanjima Mađara od 1944. do 1945. godine i o "Novosadskoj raciji". O ovim stvarima kao stranka nikada nismo govorili iz dnevno-političkih razloga. Svega u dva slučaja sam govorio o ovim vrlo crnim i teškim činjenicama i oba puta sam naglašavao da je naš politički cilj da se usvoji deklaracija, kao što će se to desiti danas. Verujte da su Mađari ovaj današnji dan, ove trenutke očekivali bez malo 70 godina. Mislim da Narodna skupština čini veliku stvar usvajanjem ove deklaracije. Nikada nismo licitirali brojkama. Nikada nismo razvrstavali žrtve po nacionalnoj pripadnosti ili po nečemu drugom.
Za nas je apsolutno prihvatljiv amandman DS koji kaže da Narodna skupština Republike Srbije osuđuje i stradanja svih ostalih nevinih žrtava tokom i nakon Drugog svetskog rata na području Vojvodine. Mislim da su tom rečenicom obuhvaćene sve žrtve bez obzira na nacionalnu pripadnost na području Vojvodine tokom i nakon Drugog svetskog rata.
Pitanje je da li danas zbog pijeteta i dostojanstva treba zalaziti u vremena od pre 70 godina i pokušati dokazivati da li su više stradali tih 40-tih godina Srbi ili Mađari ili Mađari ili Srbi. Ali, pošto je danas na dnevnom redu ova deklaracija o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih 1944. do 1945. godine dozvolite mi, možda sam to trebao da uradim na početku, da govorim o nekoliko nespornih, želeo bih da podvučem nespornih, istorijskih činjenica. Držim u ruci jedan dokument od 29. januara 1945. godine. Ovaj dokument je donela Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Na kraju ove odluke se kaže sledeće, nepotrebno ću izostaviti, Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini – ceneći na osnovu člana 19. Pravilnika ustanovljava da su svi, podvlačim svi, stanovnici mađarske narodnosti opštine Čurug, Srezaž, Žabaljsko u Vojvodini odgovorni kao izvršioci, podstrekači ili pomagači za zločine navedene u članu 18. Pravilnika, pa ih na osnovu člana 3. pomenutog Pravilnika proglašava ratnim zločincima, kraj citata. Sve stanovnike opštine Čurug, Srezaž, Žabaljsko u Vojvodini.
Ovaj slučaj tretira tačka 2. naše deklaracije. Bilo još jedne ovakve odluke kada su svi stanovnici određene nacionalnosti, određenog naseljenog mesta, počev od beba pa do staraca proglašeni ratnim zločincima. O ovome govorim zbog toga da ne bi bilo dilema da li ova deklaracija ima predmet i da li se radi o nekakvim izmišljenim stvarima ili o reviziji istorije.
Prva tačka naše deklaracije tretira sve one žrtve koje su streljane, lišene slobode ili nekih drugih prava bez čak i ovakvih odluka koje su zasnovane na principu kolektivne odgovornosti ili kako je to navedeno u ovoj odluci, prema tadašnjoj terminologiji – skupne krivice. O ovome govorimo uopšte ne želeći da umanjujemo žrtve srpske ili bilo koje druge nacije, naroda iz vremena Drugog svetskog rata na našim područjima.
Moglo bi se govoriti o mnogim pojedinačnim slučajevima. U Bačkoj u Vojvodini nemate ni jedno naseljeno mesto gde su živeli Mađari u to vreme gde nisu ljudi stradali bez bilo kakve sudske ili administrativne odluke nacionalne pripadnosti. Maksimalno se slažem sa onima koji govore o osnovnom principu postojanja pravnog sistema milenijumima unazad, koji glasi nepravda se ne ispravlja nepravdom.
Bilo je govora o Međuakademijskoj mešovitoj komisiji za utvrđivanje činjenica na teritoriji AP Vojvodine od 1941. do 1948. godine. Želim da kažem da je ova Međuakademijska mešovita komisija formirana na inicijativu mađarskih stranaka iz Vojvodine, da su predsednici dveju akademija nauka i umetnosti zamoljeni od strane tadašnjih predsednika mađarske i Srbije da formiraju tu Međuakademijsku mešovitu komisiju. U to vreme je predsednik Republike bio Boris Tadić. Ovom prilikom želim da se i njemu zahvalim, kao što sam se zahvalio i Nebojši Stefanoviću i SNS na svemu što ste učinili da dođe do današnjeg dana. Želimo da budemo objektivni i niko ne bi trebao da misli da sa njim počinje istorija pa tako ne mislimo ni mi.
Ova Međuakademijska komisija ima svoj zvaničan sajt, internet prezentaciju. Tamo su navedena ne samo imena žrtava nego i podaci, datum rođenja, zanimanje itd. svih stradalih ljudi, svih nevinih žrtava bez obzira na nacionalnu pripadnost. U toj bazi podataka trenutno ima 16.000 ljudi.
Mislim da ako ima 16 hiljada ljudi u jednoj bazi, a međuakademijska mešovita komisija je započela sa radom 2011. godine, znači, ako su za dve godine prikupljeni podaci za 16 hiljada žrtava, onda se ne može govoriti o tome da su ove stvari izmišljene i da nema potrebe da se zatvori tragično poglavlje zajedničke istorije Srba i Mađara.
Neko je spomenuo da će nakon ove deklaracije Čurug postati mesto samo mađarskog stradanja. To, hvala bogu, jednostavno nije tačno i to ne odgovara istini i to želim da kažem zarad javnosti i svih građana Republike Srbije. U Čurugu se ovih dana gradi jedan spomenik za mađarske žrtve, sredstvima iz budžeta Republike Srbije. Isto tako, obnavlja se i rekonstruiše zgrada u kojoj su stradali Srbi 1942. godine, a zove se Topalov magacin, a ta se rekonstrukcija vrši iz sredstava mađarske države. Mislim da je tako najkorektnije i u skladu sa civilizacijskim tekovinama.
Nadam se da će rekonstrukcija tog objekta i izgradnja spomenika i za srpske i za mađarske žrtve biti završena u roku od nekoliko dana i da će u skladu sa dogovorom između predsednika Republike Srbije, gospodina Tomislava Nikolića i predsednika mađarske, gospodina Janoša Adera, na tim mestima doći do zajedničkog poklonjenja nevinim žrtvama srpske i mađarske nacionalnosti.
Mislim da je dobar momenat za donošenje ove deklaracije i želim da kažem da ovo nema apsolutno nikakve veze sa državnim interesima vezano za napredak Srbije na putu ka EU. Ovaj trenutak, kao što rekoh, je očekivan od strane Vojvođanskih Mađara bezmalo 70 godina i mislim da su se morale stvoriti određene okolnosti, koje su se stvorile i zbog toga smo zajedno sa SNS podneli ovaj predlog deklaracije i nadamo se velikoj većini u Danu za glasanje.
Isto tako, želeo bih da se zahvalim i svim poslaničkim grupama i narodnim poslanicima koji su podržali sazivanje ove današnje sednice, jer SNS i SVM nema dovoljno potpisa za sazivanje ove sednice i mi smo zahvalni svim onim poslaničkim grupama koje su dale potpise poslanika da bismo danas mogli da raspravljamo o ovoj deklaraciji, da se ne bi čekao oktobar, kada počinje redovno zasedanje.
Na samom kraju, želeo bih da se zahvalim na izuzetnim diskusijama koleginici Dijani Vukomanović, koleginici Zlati Đerić i kolegi Predragu Markoviću.
Ja vas molim da, nadam se u roku od nekoliko minuta, što je moguće većom većinom usvojimo deklaraciju Narodne skupštine Republike Srbije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih 1944-1945. godine, tekst koji nije uperen ni protiv jednog naroda i koja, mislim na deklaraciju, poštuje apsolutno sve nevine žrtve. Hvala vam.

Da li želi reč još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne)
Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu deklaracije.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu deklaracije.
Poštovani narodni poslanici, pošto je Narodna skupština završila raspravu o jedinoj tački dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, određujem petak, 21. jun 2013. godine, sa početkom u 16.40 minuta, kao Dan za glasanje o tački dnevnog reda sednice Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
(Posle pauze)