Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želim da izrazim najpre svoje zadovoljstvo što je naš prošlogodišnji izveštaj bio predmet pažnje odbora Narodne skupštine, što je takođe zaslužio pažnju i ženske parlamentarne mreže u onom delu u kome se odnosi na ostvarivanje rodne ravnopravnosti i naravno zato što je danas predmet vaša pažnja.
Kao što znate onaj koji se odnosio na prethodnu godinu nije bio predmet rasprave u Skupštini. To što danas o ovom izveštaju raspravljamo nas raduje i to je jedan dobar znak, rekla bih.
Izveštaj koji je pred vama zapravo ima dvojaku funkciju i tako piše u samom zakonu. S jedne strane tu je da prikaže realnu sliku stanja u ostvarivanju ravnopravnosti, da ukaže na ključne probleme i na one društvene grupe i na ona područja društvenih odnosa u kojima je diskriminacija najučestalija.
Sa druge strane ovaj izveštaj na neki način pruža pregled i rada Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, samostalnog i nezavisnog tela koje kao što znate ustanovljeno Zakonom o zabrani diskriminacije sa jednim jedinim zadatkom da se bavi jednim jedinim pravom, a to je pravo na slobodu od diskriminacije. Nadam se da ovaj naš izveštaj sa podacima koji su u njemu sadržani na neki način ispunjava i ostvaruje jedan i drugi zadatak.
Ono što je karakteristika izveštaja koji je pred vama i po čemu se on razlikuje od prethodna dva koja smo podneli Narodnoj skupštini jeste da je u njemu dat prikaz jednog istraživanja koje smo sproveli krajem prošle godine, istraživanje javnog mnjenja koje je trebalo da pokaže kakvi su stavovi građana i građanki Srbije kada je reč o diskriminaciji i kako oni vide ovu pojavu, kakvi su njihovi stavovi u smislu kakva je etnička, socijalna distanca prema pojedinim društvenim grupama. Naravno, želeli smo da znamo i da li znaju da li postoji Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i šta on radi i kakva mu je nadležnost.
Ovo istraživanje je dragoceno i verujem da je ono zavredelo vašu pažnju. Sigurna sam da oni koji rade na izradi različitih politika u različitim oblastima mogu da imaju veoma dobre pokazatelje u kojim to oblastima zapravo moramo intenzivno raditi kako bi se menjalo stanje svesti. Istraživanje pokazuje, a ja ću navesti samo jedan jedini podatak, da 18% naših građana i građanki imaju izrazito diskriminatorne stavove. Takođe, pokazuje da jedna polovina građana i građanki ne bi diskriminisali ali ne bi ni osudili diskriminaciju, ne bi reagovali u slučaju diskriminacije. To je takođe nešto što nas brine.
Ovo istraživanje takođe je pokazalo da imamo ogromnu etničku distancu najveću prema Albancima, Hrvatima, Muslimanima, Bonjšacima a na četvrtom mestu su Romi, Romi koji su u nekim ranijim istraživanjima koja su vršena možda biliu nekom periodu i na prvom mestu. Kada je reč o socijalnoj distanci, zabrinjava podatak koliki je ogroman broj naših građana koji LGBT ne bi ni u svom komšiluku, ne bi ih u porodici, ne bi sa njima da imaju nikakva posla. Kakav je naš odnos prema osobama obolelim od HIV-a i prema drugim marginalizovanim društvenim grupama.
Ti podaci zajedno sa onim što su i naši nalazi u pogledu toga koliko naš obrazovni sistem je u stanju da zapravo kod dece koja danas stiču prva saznanja o životu koji ih okružuje kod dece koju obrazujemo ili bi makar tako trebalo da bude za život u jednom otvorenom, tolerantnom društvu, demokratskom društvu. Koliko zaista ti nastavni materijali, taj nastavni staž, ali i nastavna praksa omogućavaju da deca ne nauče definicije šta je to nediskriminacija, šta su to ljudska prava, šta je to tolerancija, nego da ih obučimo da u svom svakodnevnom životu, od malih nogu kako će to kasnije činiti i u kasnijem životu kao odrasli ljudi, zapravo praktikuju toleranciju.
Jedan od naših preporuka kao što ste mogli da vidite jeste upravo da u sistemu obrazovanja nešto menjamo i ima se mnogo toga šta promeniti, zabrinjava podatak da iako je bilo potrebno da na osnovu Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja se donese jedan poseban podzakonski akt koji će zapravo urediti reakciju na slučaj diskriminacije u obrazovnim institucijama. To ni do dan danas nije učinjeno, o čemu sam govorila i na odborima.
Želim ovde samo da podsetim na neke podatke iz našeg izveštaja. Mi smo u 2012. godini u tom periodu koji se odnosi na naš izveštaj imali priliv od 40% više pritužbi nego što je to slučaj u 2011. godini. Iz ovoga ne treba zaključiti da je diskriminacija povećana, nego treba zapravo pre svega imati u vidu da je institucija Poverenika vidljivija. Bila bih prosto, na neki način i slobodna da kažem da mi verujem da je povećan broj pritužbi nešto što je rezultat i našega rada jer smo u 2012. godini obišli preko 60 gradova u Srbiji, uključujući i romska naselja i druga naselja gde žive raseljena lica sa Kosova, izbeglice. Pokušali da objasnimo najpre kako da lako mogu da prepoznaju diskriminaciju, na osnovu čega da znaju da li su diskriminisani i da naravno objasnimo šta mi to radimo, kako jednostavno da nam se obrate.
Sa druge strane, ono što takođe brine kada sumiramo same pritužbe koje su nam stigle, jeste da se preko 40% pritužbi odnosi na diskriminaciju koju vrše organi javne vlasti na svim nivoima. Nas to posebno brine, a ono što smo takođe primetili i što želim da podelim ovde sa vama jeste da mnogi pravnici, zaposleni u lokalnim samoupravama i zapravo iz onoga što nam pišu kada se izjašnjavaju o pritužbama, pokazuje jedno elementarno nepoznavanje antidiskriminacionih propisa.
Mi smo veoma često mogli da se uverimo, da ljudi ne znaju da postoji Zakon o diskriminaciji, odnosno o zabrani. Naš je zadatak takođe i mi smo već pripremili jedan program, zajedno sa drugim društvenim akterima da negde pravnike, one koji rade na pripremi različitih odluka koje donose lokalne samouprave, pre svega one, ali i drugi organi vlasti, da ponudimo jedan korpus znanja, da im pokažemo da kada kreiraju neke odluke iz svoje nadležnosti, da moraju sami vršiti testiranje tih odluka sa aspekta diskriminacionih propisa, kao što je naš rad bio usmeren u postupanju pojedinačnih slučajeva diskriminacije, a kada kažem pojedinačnim, mislim i na slučajeve diskriminacije pojedinaca, ali i na slučajeve diskriminacije čitave grupe ljudi. Koristili smo obilato svoje ovlašćenje, zakonsko ovlašćenje da organima javne vlasti i drugim licima upućujemo preporuke za preduzimanje mera, kako bi se stanje unapredilo.
Sa jedne strane, unapredilo u smislu da se otklanjaju uzroci diskriminacije, da se uklanjaju odredbe sadržane u raznim aktima koje su zapravo diskriminišuće u svojoj prirodi, ali da se unapredi i sistem zaštite od diskriminacije.
Dakle, 117 takvih preporuka je upućeno i čini mi se da su one poprilično konkretizovane i da pružaju jasne smernice za postupanje onima na koje se odnose.
Ove preporuke spadaju u red onih koje donosimo, a koje se najmanje sprovode.
Moram da kažem da i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao i Zaštitnik građana, može i ovog puta da ukaže na problem nesprovođenja preporuka.
Mnoge preporuke koje smo dali su preporuke koje su i u praksi i u onome što su izveštaji međunarodnih institucija, potvrđene kao ispravne.
Nije bilo potrebe da se pokreće postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, u pogledu diskriminacije, u pojedinim slučajevima, jer povodom tog konkretnog slučaja diskriminacije, već je postojala preporuka Poverenika, a zapravo, često se desi da se svi ti argumenti ponove kada se o tome odlučuje.
Pre nekoliko dana, Ustavni sud Srbije je morao da sprovede postupak i da utvrdi da je odredba člana 85. ZPP neustavna, iako smo mi pre više od godinu dana zapravo dali preporuku, pre nego što je ovaj zakon usvojen, da se ta odredba eliminiše, jer nisu sazreli uslovi da je imamo, budući da nemamo još uvek dobro utemeljen, delotvoran, funkcionalan sistem besplatne pravne pomoći.
Želim takođe da kažem da naši podaci govore da kada je reč o osnovu diskriminacije, da se ovde među pritužbama pojavljuju pritužbe koje se odnose na diskriminaciju, na osnovu invaliditeta, nacionalne pripadnosti etničkog porekla, pri čemu je tu najviše onih koji se odnose na diskriminaciju Roma, zatim pol, verska i politička ubeđenja i starosno doba.
To je negde po broju pritužbi koje su nam stigle, ali iz toga se ne može zaključiti da je upravo diskriminacija po ovim osnovama najraširenija, zato što različiti faktori na to utiču.
Mi imamo jako razvijen nevladin sektor i organizacija civilnog društva koja deluje u pojedinim oblastima i koje su vrlo agilne u korišćenju ovlašćenja da podnose pritužbe Povereniku, to sa jedne strane jeste značajan faktor.
Sa druge strane, treba imati u vidu da se najveći broj pritužbi odnosi na diskriminaciju u sferi rada i zapošljavanja, što opet ne znači da je tu najizraženija, nego ljudi kada je o ovim pravima reč, su najspremniji i najmotivisaniji da traže zaštitu od diskriminacije, jer se radi o jednom pravu koje je neko elementarno egzistencionalno pravo.
Sa tim u vezi, želim da zaključim, kada je reč o praćenju pojave diskriminacije, jedna od naših preporuka je bila da Srbija pristupi donošenju strategije za borbu protiv diskriminacije i mene jako raduje, verujem da sve nas raduje da je takva strategija izrađena, ona je trenutno u završnoj fazi i ja očekujem da će upravo mere koje su predviđene strategijom za borbu protiv diskriminacije, zapravo veoma brzo, budući da je strategija praćena i akcionim planom, dati odgovarajuće efekte.
Jedan naš deo te preporuke odnosio se na to da moramo uspostaviti jedan funkcionalni sistem koji će obezbediti da se podaci iz različitih institucija, a koji su relevantni za pojavu diskriminacije, da se prikupljaju, da se daju dobre metodološke procedure, koje će obezbediti da ovu pojavu pratimo i da vidimo da li te mere kreativnosti koje preduzimamo na suzbijanju diskriminacije daju efekta ili ne.
Pokrenuli smo nove parnice u ovom periodu na koji se izveštaj odnosi, pet je takvih.
Takođe, naše iskustvo pokazuje da još mnogo moramo raditi da i pravni profesionalci, sudije, ali i drugi profesionalci, uključujući i advokate zapravo povećaju nivo razumevanja samog fenomena diskriminacije, povećaju nivo i razumevanja onoga što su danas međunarodni propisi koje neposredno mogu da primenjuju.
Zašto to kažem? Zato što nije dovoljno da znamo šta piše u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava, da bismo je valjano primenili, potrebno je da razumemo koje vrednosti stoje iza svakog ljudskog prava koje je tamo garantovano. Čini mi se da, kada gledate kako funkcionišu pravosudne i druge institucije, da sa tim postoje izvesni problemi, i ima onih koji još uvek to ne razumeju na najbolji mogući način. Nije dovoljno navesti kako to u nekim presudama koje smo dobili, gde se javljamo kao tužioci, neku presudu Evropskog suda za ljudska prava, već treba primeniti pristup metodologiji koju i sam Evropski sud za ljudska prava primenjuje, kada odlučuje da li jeste ili nešto nije diskriminacija.
Pored onoga što je naše delovanje post festum, nastojali smo, koliko god su to naše mogućnosti dozvoljavale, da delujemo preventivno, da promovišemo ideju ravnopravnosti, nediskriminacije, da zajedno sa nevladinim organizacijama, sem medijima, utičemo da se menja stanje svesti, da se podiže nivo znanja. Učestvovali smo na mnogim javnim slušanjima, upravo u ovoj Skupštini i nastojali sami, kada su bila neka važna pitanja, poput pitanja da li će ovde u Skupštini sedeti ovoliko žena koliko danas ima i mnoga druga pitanja koja su bila predmet javnog slušanja, da utičemo na takva rešenja.
Dali smo i neke preporuke za koje očekujemo da budu ispunjene. Ono što želim još da kažem, naš rad tamo gde smo članovi međunarodnih različitih asocijacija kao što Evropska mreža tela za ravnopravnost, da jako prate naš rad i ocenjuju ga pozitivno. Mi, naravno, koristimo iskustva drugih sličnih tela i ono što su stavovi koje zauzimamo u pojedinačnim slučajevima, upravo se zasnivaju na standardima koji danas važe i koje je izgradio i Evropski sud za ljudska prava, Evropski sud u Luksemburgu, budući da težimo EU i to može biti nešto relevantno za nas, a taj sud takođe ima bogatu praksu, iako je manje poznat nego Evropski sud za ljudska prava.
Sama činjenica da smo predloženi da budemo od jeseni u bordu "Ekvineta", nekako za nas, ali rekla bi i za Srbiju jeste potvrda da ovo telo naše negde se pozicioniralo i da ocenjujemo da njegova praksa može dalje sama da se razvija i da ima podršku.
Strateški plan koji smo doneli, komunikaciona strategija, to su sve neke stvari koje će omogućiti da nastavimo da se razvijamo. Naša saradnja sa Narodnom skupštinom, sa njenim odborima je mnogo bolja nego na samom početku i ovi zaključci koji će danas biti predmet pažnje, pokazuju da se razume i da se shvata suština onoga što su naše preporuke.
Još uvek nismo zadovoljni koliku smo saradnju razvili, koliko smo to uspeli u 2012. godini sa sindikatima. Broj pritužbi koje nam sindikati podnose, iako oni jesu ovlašćeni i mogu to da čine, veoma je mali i mi već imamo nekakve planove da tu produbimo saradnju sa sindikatima i verujem da je posledica toga i njihovi slabi resursi možda, ali sa druge strane da je potrebno da i ovo što je naš rad, način našeg rada, da na neki način približimo ljudima, sindikalnim aktivistima i aktivistkinjama.
Saradnja sa nevladinim organizacijama, sa drugim organizacijama civilnog društva, sa medijima koji odgovorno se odnose prema fenomenu diskriminacije, razumeju svoju ulogu u promovisanju ideje diskriminacije, dobra je, ali naravno imamo i medije u odnosu na koje smo morali da utvrđujemo da su izvršili diskriminaciju, da su objavili neprimerene sadržaje.
Jedanaest knjiga, priručnika, brošura koje smo izdali i sa Pravosudnom akademijom, sa sudijama Vrhovnog kasacionog suda, deo je onoga što su naši ukupni napori da širimo znanje i podižemo svest ljudi. Zaposleni u stručnoj službi poverenika, takvih je ukupno 18, uključujući i one koji obavljaju stručne poslove i ne rade neposredno na predmetima našim, znatno je unapređeno i njihove profesionalne kompetencije, sama institucija je postala vidljivija, pristupačnija, dostupnija, što naravno ne znači da smo zadovoljni stanjem, na tome treba još mnogo toga uraditi.
Ovde očekujem podršku i vidim da i takvi zaključci, na neki način, jesu da nam daju nadu da će svi oni od kojih na neki način zavisimo u obezbeđivanju uslova za naš bolji rad, a to je pre svega problem rešavanja prostora, na šta se ukazuje i u izveštajima međunarodnih organizacija, što nam obezbeđuje da povećamo broj ljudi u našem aktu o sistematizaciji, koji je Narodna skupština usvojila, a treba da nas bude po tom aktu 60, a nas je zajedno sa mnom 18. Dakle, to su jako skromni kapaciteti, imajući u vidu povećanje obima posla.
Naravno, potrebno je da budemo dostupni i ne samo u Beogradu, nego i u drugim delovima Srbije. Najviše pritužbi stiže iz Beograda, nešto manje iz Vojvodine. Nema sa juga Srbije, nema iz zapadne Srbije. Naša ideja i, mislim, jedan plan koji je i strateškim planom utvrđen, da pokušamo da negde formiramo male regionalne centre, neka to bude jedna osoba u tim centrima zaposlena, ali će tamo ljudi moći da dobiju informacije i moći ćemo da ih podstaknemo da prepoznaju diskriminaciju, da je ne trpe i da reaguju, to je zadatak svih nas.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i svi zaposleni u službi poverenika zaista su posvećeni misiji koju imamo i to razumemo ne samo kao naš profesionalni zadatak, nego kao jednu misiju koju sa zadovoljstvom, sa svim svojim kapacitetima, ne žaleći truda, zaista to ima na najbolji način da ispunimo. Hvala.
