Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala, potpredsednice.
Moram da kažem da je ogromno zadovoljstvo govoriti o nezavisnim institucijama, Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitniku građana i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Poređao sam ih po starosti, ne po značaju. Mislim da su svi oni jednaki.
Da se ova sednica dogodila juče ne bih imao to zadovoljstvo, drugo i promenio sam ceo svoj koncept govora zato što je juče Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio po odluci BIA na koju se žalila Inicijativa mladih za ljudska prava i na osnovu preporuke Poverenika za slobodni pristup informacija, tj. za pristup informacijama od opšteg značaja, presudio u korist Inicijative mladih, tj. Poverenika za pristup informacijama. Želim da podsetim na taj slučaj koji je započet 2005. godine, kada je BIA odbila zahtev Inicijative mladih da dostavi broj osoba čije elektronske komunikacije su pratili. Tada je BIA rekla da to ne može, da je to državna tajna. Inicijativa se žalila Povereniku koji je utvrdio da je povređen Zakon o slobodnom pristupu informacijama i naložio da se tražena informacija dostavi.
Tri godine je bilo potrebno da se BIA žali Vrhovnom sudu na ovu preporuku i Vrhovni sud je odbio njihovu žalbu. Godine 2008. je obavestila Inicijativu da ne poseduje informacije koje ne želi da da, koje su državna tajna. Žalili su se Evropskom sudu za ljudska prava i on je doneo odluku juče, zbog toga čestitam i Inicijativi i Povereniku, da u roku od tri meseca BIA mora dostaviti tražene podatke.
Mislim da je to jedan od jako dobrih primera koji značaj ove nezavisne institucije zapravo imaju za uspostavljanje jednog drugačijeg pravnog reda u Srbiji. Naime, one su, pre svega, osnovni mehanizam, da ne kažem jedini u ovom trenutku, osim parlamenta, naravno, kontrole države koja je, kao što znamo, uvek sklona da van svake kontrole koristi svoju moć.
Te institucije su svojim radom postale institucije od poverenja građana, jer štite njihova prava, građanska i ljudska, štite poštovanje Ustava i zakonitosti. Po mom mišljenju, one su postale osnov uspostavljanja pravne države u kojoj svi, uključujući i državne institucije, poštuju zakone u koje zakoni i nezavisno sudstvo štite građane i građanke od samovolje i zloupotrebe moći od državnih institucija.
Izveštaju koji su pred nama sadrže neke paradokslane kontradikcije. Naime, u svakom izveštaju kada pročitate da se povećava obim rada neke institucije te institucije bi trebalo da budu zadovoljne. U ovom slučaju, nažalost to je pokazatelj da se problemi kojima se bave ove institucije, nažalost ne rešavaju i da država ne čini sve ono što treba, da građani i građanke nemaju razloga da se žale ovim institucijama zbog kršenja njihovih prava.
Činjenica da je sve veći broj rešenih slučajeva i da je sve veći ipak broj institucija koje odgovaraju na preporuke koje dobijaju od njih, govori da se neka stvar menja u pozitivnom pravcu i da ćemo možda biti manje žrtve i loše uprave i diskriminacije po svim osnovama, u svim oblastima života od zdravstva, obrazovanja itd.
Još jedna stvar je zajednička ovim izveštajima, a to je moram reći ozbiljnost kojom su napisani. Oni vrlo precizno i tačno opisuju probleme sa kojima se suočavaju, daju vrlo precizne podatke o tome, i na osnovu tih podataka, je moguće zapravo kreirati neke nove politike kojima bi se situacija u tim oblastima na pozitivan način promenila. Nažalost, čini mi se da institucije koje bi trebalo da te podatke koristi u predlaganju novih zakona, to ne čine, pa smo tako imali situaciju da Ministarstvo prosvete, ne uvaži preporuke Zaštitnika građana i Agencije za borbu protiv korupcije po pitanju udžbenika, besplatnih, i štampanje udžbenika. Prosto su se oglušili o to i rekli da će to učiniti onog trenutka kada budu promenili zakon o tome, a to će biti ko zna kada.
Zajedničko ovim institucijama je i to da rade, zapravo u veoma teškim uslovima. Ne samo zbog nedostatka sredstava, što je uvek izgovor za ovu vrstu neaktivnosti, nego i zbog toga što postoji jedna tiha opstrukcija unutar sistema protiv ovih institucija. To je zato što oni ukazuju na manjkavosti tog sistema, zato što oni od državne administracije, zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja, policije, bezbednosnih agencija i da ne nabrajam dalje, zahtevaju da poštuju zakone i da poštuju prava građana i građanki. Oni to retko čine, oni se tome opiru na sve moguće načine, a najefikasnije naravno, pitanje uslova u kojima agencije rade, tj. institucije rade i dva poverenika i zaštitnik građana, i broj ljudi koji je tu uključen, i na to su oni ukazali i u preporukama koje su sastavni deo svih izveštaja. Te preporuke su zaista jedan, zapravo akcioni plan kojeg bi Vlada i Skupština trebalo da se pridržavaju.
Povećan broj zahteva prema svim nezavisnim institucijama jeste nešto što mora da nas zabrine, zato što govori o jednoj pravnoj nesigurnosti. Gospodin Zaštitnik Saša Janković, je ovde pomenuo neke od ključnih problema sa kojima se danas građani i građanke suočavaju, to je pitanje gole egzistencije, za koju on na našu žalost nije prava adresa. Istovremeno, povećanje broja kršenja ljudskih prava, povećanje broja slučajeva kršenja tj. diskriminacije, povećanje broja uskraćivanja informacija, jeste nešto što govori da se ovaj sistem čuva koliko god može od svake promene i da od reformi neće uopšte biti ni slova, ukoliko se to suštinski ne promeni.
Takođe, smatram da je jako važno da su ove institucije podnele niz zakonskih inicijativa, i da su uspele da neka zakonska rešenja koja su postojala u trenutnim zakonima budu na Ustavnom sudu oborena. Tu se pre svega radi o Zakonu o elektronskim komunikacijama, Zakonu o VBA, VOA, BIA, i delimično, o Zakonu o krivičnom postupku, koji će svi doći u proceduru. Važno je da je Ustavni sud postupajući po predlogu Poverenika i Zaštitnika građana, doneo odluku da odgovarajuće odredbe Zakona o VBA i VOA nisu u saglasnosti sa Ustavom Srbije. To su one odredbe o kojima je i u javnosti bilo dosta reči, a odnose se na spiskove, tj. na praćenje zapisa s kim ste i kako telefonom razgovarali i to bez sudskog naloga. Dakle, to je nedopustivo, na to je ukazivala javnost, na to se bezbednosne agencije nisu osvrtale, na to se Vlada nije osvrtala, ali je Ustavni sud na to pozitivno reagovao, na moje veliko iznenađenje.
Ovde je već govoreno o tome da ove institucije vrlo tesno sarađuju sa civilnim društvom i mislim da bi uspešnost njihovog rada mogla da bude model na osnovu koga bi i druge institucije, ministarstva i cela Vlada, pa i ova skupština, mogli više da se okrenu toj vrsti saradnje i da više slušaju ne samo kroz javna slušanja, nego i kroz procese javne rasprave, glas onih na koje se odnose zakoni koje ovde donosimo.
Mislim da je tačno da je pravni okvir relativno dobro uređen u ovom trenutku, da je potrebno još doterivati neke stvari, ali da na tome treba da radimo zajedno. Pozivam sve nas ovde u skupštini, kao što pozivam i sve relevantne ljude u Vladi, da pažljivo pročitaju preporuke koje postoje u sva tri izveštaja i da na osnovu njih kreiraju politike prema svakom od tih nezavisnih tela.
U izveštaju Poverenika za zaštitu informacija i za slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti postoji jedan primer gde je za način arhiviranja i mera naročito osetljivih podataka Vlada trebala da donese do maja 2009. godine, ali to ona do danas još nije učinila. Ta vrsta kašnjenja u donošenju zakonskih rešenja je nešto što stvara pravnu nesigurnost i nešto sa čime ne smemo da se pomirimo.
Žao mi je što gospodin Janković nije ovde, zato što je on prepoznat. Trebao bi da bude poslednja distanca. Kada su svi drugi pravni lekovi istrošeni i kada građanin nije mogao da dobije zadovoljenje svojih prava, onda bi on trebao da bude ta poslednja karika, taj poslednji stepenik. Nažalost, on je najčešće prvi stepenik, zato što građani nemaju poverenja u institucije koje bi pre toga trebale time da se bave. U tom smislu, bi nešto trebalo učiniti na poboljšanju pravnog sistema. Ono što će doći kao izmene vezanih za sudstvo sumnjam da će nešto promeniti, ali na osnovu preporuka to bi svakako trebalo uraditi.
Podsetiću na još neke uspehe koje su ove institucije postigle. Podsetiću vas da smo bili na granici problema koji je imala BiH sa JMBG, jer jedan broj dece nije imao više overene zdravstvene knjižice, pa nisu mogli da se leče. To je opet na osnovu intervencije od strane nezavisnih institucija sprečeno i oni su dobili to pravo. Izbegli smo to da na ulici građani potraže svoja prava, ako što su to učinili u BiH. Podsetiću da je u saradnji ovih institucija rešen problem pravno nevidljivih lica i da danas mnogi od njih imaju već dokumenta na osnovu kojih mogu da se zaposle i da normalno funkcionišu u društvu u kome žive.
Podsetiću i na dve preporuke koje je dala Poverenica za ravnopravnost, kako je ja zovem, za borbu protiv diskriminacije, a to je, po pitanju registrovanja verskih zajednica, mora se promeniti Zakon o registraciji malih verskih zajednica, koji ih stavlja u neravnopravan položaj prema tzv. tradicionalnim verskim. To se mora promeniti i to će biti, siguran sam, jedan od zahteva, ako i ikada i kada dobijemo taj datum. Siguran sam da će to biti jedno od pitanja koje će biti na dnevnom redu. Mislim da je bolje sprečiti, nego lečiti.
U tom smislu, mislim da mnoge preporuke jesu zapravo preporuke za prevenciju nekih problema, a ne uvek samo za efikasno naknadno rešavanje problema koje su neka rešenja donela.
Isto tako, sporno je, kao što znate, pitanje besplatne pravne pomoći. To je takođe jedna civilizacijska tekovina koja se kod nas, nažalost, ne poštuje i to je takođe, po meni, jedan od prioriteta na kojima bi i zakonodavci i mi ovde u Skupštini i u Vladi, trebalo da ozbiljno rade i da se obezbedi da svaki građanin može imati besplatnu pravnu pomoć koja ne može biti uslovljena bilo kojim stručnim ili statusom advokata itd.
Ono što je ključ problema sa kojima se suočavamo i što mislim da je takođe jedna od preporuka o kojima je govorila Poverenica, jeste da mi zapravo u školskom sistemu nemamo osnovne informacije za učenike i o pojmu diskriminacije i o neophodnosti da se na tom planu nešto radi, samo u okviru građanskog vaspitanja to postoji kao jedna od tačaka, tj. kao jedna od tema, o kojoj učenici koji se za taj predmet odluče, budu informisani.
Sada smo imali slučaj, pošto smo usvajali zakone koji su bili vezani za obrazovanje, da je iz krovnog zakona brisan član koji kaže – razumevanje različitosti. Kada vi iz krovnog Zakona o obrazovanju izbrišete – razumevanje različitosti, vi zapravo radite na diskriminaciji i tada i u tom slučaju, da tako kažem, država sama sebi stvara nove probleme i tu nažalost, malo može, ma kako veliki broj nezavisnih institucija, nešto da promeni. Tako dugo dok ljudska prava, borba protiv diskriminacije, pravo na pristup informacijama ne budu deo obrazovnog sistema, mi ćemo imati problem i imaćemo, da tako kažem, uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeva povećava, umesto da imamo uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeve smanjuje i u kojima, da tako kažem, preti da ostanu bez posla ovi naši poverenici i Zaštitnik građana. To se, naravno, neće dogoditi, zato što onog trenutka kada bi se to dogodilo, izbile bi sve manjkavosti ove vlasti i ta sklonost, koju sam na početku pomenuo, svake vlasti da koristi svoju moć izvan zakona koje sama donosi.
Dakle, meni je jako drago da je ova Skupština svojevremeno na pravi način prepoznala značaj nezavisnih institucija. Drago mi je da je ona to prepoznala na osnovu, pre svega, određenog pritisaka iz civilnog društva, od nevladinih organizacija. Drago mi je da se ova Skupština jednoglasno, što je jedan od retkih slučajeva, izjasnila prilikom izbora Zaštitnika građana. Mislim da je to nešto što nas sve obavezuje, da pre svega, po meni, budemo brojniji ovde dok se o ovoj temi raspravlja i drugo, da nas obavezuje da u svakoj prilici prema svim građanima i građankama pokazujemo puno poštovanje, između ostalog i time što ćemo poštovati sva njihova prava, a njihova prava jesu da ih mi ovde zastupamo u njihovom najboljem interesu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić. Izvolite.

Dame i gospodo, kada se pažljivo pročitaju izveštaji ove tri nezavisne institucije, nameće se jedno intrigantno ali logično pitanje – u kakvoj mi to zemlji živimo? Gotovo da nema nikoga u ovoj zemlji ko barem jedanput takvo pitanje nije postavio. Verujem da je to tako i ovde u Narodnoj skupštini. O čemu se ovde zapravo radi? Od koga nas štite ove institucije ili bolje reći od koga ili od čega one štite građane Srbije? Verovali ili ne, u najvećoj meri od same države, naravno i od nas samih građana Srbije.
Visoki stepen ljudskih prava ideal je svakog demokratskog društva. Ta prava garantuju mnoge međunarodne konvencije, povelje, deklaracije i sporazumi. Taj visoki stepen zaštite ljudskih prava garantuje i naš Ustav i veliki broj zakona koji se ovim pitanjima bave. Tačnije, svaki zakon koji je izglasan u ovom parlamentu, makar implicitno je obuhvatio najviše standarde zaštite ljudskih prava.
Šta se dešava u praksi? Mnogi građani su suočeni sa nemogućnošću ostvarivanja čak i onih elementarnih ljudskih prava koja im garantuje naš Ustav, poput prava na rad, dovoljnu socijalnu pomoć, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, pravo na objektivno informisanje i slično. Osiromašenje našeg društva i ekonomska kriza su mnoge udaljili od mogućnosti da uživaju i minimum zagarantovanih prava.
Narod kaže – kad beda ulazi na vrata, ljubav leti kroz prozor. Stalno osiromašenje društva dovelo je i do velike otuđenosti među ljudima, izostanka solidarnosti i sve nižeg praga tolerancije između različitih društvenih grupa.
Kako se u tim okolnostima postavlja sama država, odnosno vlast ili aparat koji vodi državu? Sudeći prema ovim izveštajima, u mnogim postupanjima bahato, neodgovorno, siledžijski i bez ikakve svesti o tome šta je zapravo uloga vlasti.
Da podsetimo, vlast uvek mora da služi narodu. Svi znamo da to nije uvek tako. Vlast zasnovana na sili, pretnji, strahu i korupciji po pravilu proizvodi podaničko društvo, bez inicijative i slobodoumnog razmišljanja kojim je lako manipulisati. Tako se stvara društvo bez budućnosti, društvo u kome je pojedinac potpuno nemoćan i pod kontrolom svemoćne birokratije i najzad, društvo koje se menja samo kroz konflikte i revolucije. Niko od nas ne želi da živi u takvom društvu, najviše iz razloga jer smo takvo iskustvo već imali.
Pitanje je koliko smo se od svega toga udaljili? Veoma malo. Srbija je i danas u velikoj meri jedno zatvoreno, netolerantno društvo u kome vladaju korupcija, bahatost, birokratija, nestručnost, nerad i razni vidovi diskriminacije. Iz ove zemlje ljudi još uvek masovno odlaze, a malo ko želi da se vrati.
Možda je ton mog govora isuviše kritički usmeren, naročito kada se obraćam Narodnoj skupštini sa pozicije šefa poslaničke grupe koja pripada skupštinskoj većini. Međutim, moje obraćanje nije kritika ni bivše, niti ove Vlade čije mandate obuhvataju ovi izveštaji. Ono je, pre svega, izraz moje zabrinutosti za stanje u kojem se Srbija nalazi već nekoliko decenija unazad, koje teži da se konzervira jer nam nedostaje kritična volja da se menjamo i napuštamo loše navike i mitove prošlosti.
Aktuelna Vlada pokazuje odlučnost da se napravi pozitivan iskorak, kada su u pitanju borba protiv korupcije i kriminala, istorijski dogovor sa kosovskim Albancima i konsenzus oko evropskog puta Srbije. Ova Vlada je jasno opredeljena da krene u reforme koje će trajno i pozitivno promeniti Srbiju. Da bismo u tome uspeli, neophodno je da društvene vrednosti, koje promovišu rad, toleranciju, solidarnost, odgovornost, stavimo visoko iznad nerada, korupcije, netolerantnosti i bahatosti.
Naravno, uslov za to jeste postojanje te političke volje koja je uvek pokretač, ali nikako ne sme da bude jedina i najjača institucija u društvu, a ona ponekad to zaista jeste. Zato moramo da se iz sve snage potrudimo da ovim institucijama pružimo svu moguću podršku i pomoć, jer su one svetionici na putu Srbije da postane otvoreno i moderno evropsko društvo.
Šta možemo da izvučemo kao zajedničku nit svih ovih izveštaja? Kao prvo da imamo solidan zakonski okvir i definisane institucije koje nemaju dovoljno materijalnih i ljudskih kapaciteta. Dakle, u svim izveštajima imamo situaciju da je nedovoljan broj zaposlenih i da ne postoje adekvatni prostorni uslovi za nesmetano obavljanje dnevnih aktivnosti. Ako sve ove institucije ocenjujemo kao krajnje pozitivne i neophodne, onda ovakva vrsta ograničenja nemaju nikakvog opravdanja i smisla.
Kao drugo, iz godine u godinu sve je veći broj žalbi i zahteva građana za zaštitu ljudskih prava. To ukazuje na nekoliko stvari. Najpre, ljudi imaju sve više poverenja i informacija o načinu i efektima postupanja Poverenika i Zaštitnika građana. Otuda je logično više žalbi i zahteva. Moguće je da sve veći broj žalbi ukazuje na pogoršanje stanja u pojedinim oblastima, što uvek treba uzimati sa rezervom. Takođe, informacija o različitim pravima građana, koje su im sve dostupnije putem elektronskih medija i interneta, doprinose da se oni sve više javljaju poverenicima kako bi ta prava brže ostvarili.
Na kraju sve institucije, čije izveštaje razmatramo, imaju izuzetno dobar imidž u javnosti, primaju puno pohvala i nagrada od strane međunarodnih organizacija i ostvaruju izuzetnu saradnju sa nevladinim sektorom i udruženjima građana. Dakle, imaju puni legitimitet i uživaju nepodeljenu podršku građana, pre svega. U toliko pre, to ih obavezuje na odgovorniji rad u interesu građana i za sada oni tu misiju ispunjavaju.
Posebno bih ovde pohvalio izveštaj Zaštitnika građana, koji na jedan sistematičan i sveobuhvatan način, bez preterano oštrih reči jasno ukazuje na ozbiljne društvene probleme. Ovaj izveštaj, kao i preostala dva, jasno prikazuju prirodu naše vlasti, predrasude, zablude i mitove koji su duboko ukorenjeni u našem društvu. Možda ovi izveštaji nisu slikoviti kao Nušić, ali su u svakom slučaju anatomski presek državnog aparata, administracije, političkih stranaka i dobar prikaz objektivne nemoći pojedinca protiv često otuđene države.
Ovde su navedeni konkretni primeri eklatantnog kršenja ljudskih prava građana od strane državnih organa. Prikazana je i bahatost i osionost birokratizovanih delova državnog aparata. Opisani su, takođe, načini na koje različite institucije iskazuju nepoštovanje prema ovim nezavisnim institucijama, ostajući gluve i neme na sve njihove preporuke.
Mi smo, narodni poslanici, dužni da nateramo Vladu, pre svega, pa i neke lokalne samouprave da preduzmu sve kako bi se ispoštovale preporuke nezavisnih institucija. U izveštajima su detaljno obrađeni podaci, dat prikaz stanja u različitim aspektima, oblastima ljudskih prava, počev od ekonomskih, socijalnih prava, preko građanskih i političkih, pa sve do reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije i kriminala, objektivnog informisanja, kulturnih prava, sprečavanje diskriminacije, zaštite podataka o ličnosti i drugih prava građana koje im garantuje Ustav.
Izveštaji detaljno opisuju saradnju, odnosno ne saradnju sa pojedinim ministarstvima i državnim institucijama. Ono što ohrabruje jeste da je sve manji broj institucija koji ignoriše preporuke nezavisnih institucija. Da bismo postali moderno društvo zadovoljnih građana, neophodan nam je javni sektor zasnovan na principima dobre uprave. To podrazumeva odgovornu administraciju koja nije sama sebi cilj i koja služi svojim građanima. Profesionalizam, stručnost, integritet, oslobođenje od partijskog ropstva jesu jedini mogući pravac formiranje takve uprave. Danas smo još uvek daleko od toga i ovakvo opredeljenje kod mnogih izaziva podsmeh i nevericu.
Ne sumnjam da ćemo u veoma bliskoj budućnosti biti blizu ovog ideala. Na tom putu nam je neophodna dragocena pomoć i Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Možda će jednoga dana, u dalekoj budućnosti, ove institucije postati besmislene i suvišne. Međutim, danas su one dragocene čitavom društvu i za mnoge građane predstavljaju jedinu instancu kojoj mogu da iznesu svoju muku i problem. Zato nam je zajednički zadatak i briga da ove institucije ostanu nezavisne, da mogu da razviju svoje pune kapacitete i sačuvaju se od našeg lošeg uticaja. Kada kažem našeg, mislim na uticaj političkih stranaka.
Dve sugestije za kraj. Prva je da nam u sledećem izveštaju jasno pocrtate gde smo kao društvo ostvarili napredak, a gde smo nazadovali, polazeći od ovog izveštaja koji nam danas prezentujete. To će nam jasno reći u kom pravcu idemo.
Druga je da putem Javnog servisa ili na drugim nacionalnim medijima uspostavite periodične emisije u kojima ćete predstavljati vaše rezultate i ukazivati na eklatantne primere kršenja ljudskih prava i neprihvatljive postupke države, kada su u pitanju prava građana. Sud javnosti će daleko biti efikasniji od presuda ne reformisanog pravosuđa.
Naravno, podržaćemo sve vaše izveštaje u danu za glasanje. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Olena Papuga.

Predsedavajuća, gospodo iz naših institucija, kolege poslanici, drago mi je što danas svi poslanici govore pohvalno o vašem radu. Mislim da ste to svojim radom i zaslužili i da ste naš život, ja govorim možda iz nekog svog iskustva, nacionalne manjine, doveli do nekih evropskih standarda. Hoću da kažem i to da će LSV podržati sva tri izveštaja, s tim da smo onako, pohvalno govoreći o vašem radu, ali vidim da to govore svi poslanici.
Hoću da kažem na samom početku, pored svog tog odnosa države, možda i Vlade, prema vašem radu koji je u nekim segmentima i zastrašujući, jer Vlada i neki pravosudni organi, državni organi ne podržavaju, u nekim slučajevima, vaš rad. Znamo dobro da radite bez prostorija, da radite sa malim brojem zaposlenih, da radite sa malim budžetom koji je nedovoljan da biste obavljali svoje funkcije, ne samo na terenu, nego i u svojim redovnim aktivnostima. Takođe, hoću da kažem, pored svega toga, vi svoje zadatke stvarno dobro obavljate.
Prvo ću govoriti o radu Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Izveštaj je sveobuhvatan i pregledan pruža uvid u aktuelno stanje i ključne probleme u ostvarivanju zaštite ravnopravnosti. Izveštaj pokazuje da Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i njen tim nisu postupali samo po pritužbama, već da su delovali preventivno u cilju suzbijanja diskriminacije, podizanja nivoa znanja i svesti javnosti o problemima diskriminacije i štetnim posledicama koje ona izaziva. Preporuke koje su u izveštaju date, na osnovu kojih je Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova formulisao zaključke, daju jasne smernice državnim organima u kom pravcu moraju delovati kako bi diskriminacija bila iskorenjena. Delovanje Poverenice potvrdilo je da nam je takvo telo preko potrebno, da je neophodno da njegovi kapaciteti, vidljivost i dostupnost budu na većem nivou.
Izveštaj koji je pred nama je koristan, pored ostalog, i zbog toga što sadrži podatke o stavovima građana i građanki, o tome koliko su u stanju da prepoznaju diskriminaciju, da joj se suprotstave i kakav je odnos građanki i građana prema pojedinim manjinskim i marginalizovanim društvenim grupama. Ovi podaci su dragoceni izvor saznanja o nama sa njima i ono što je još važnije pokazuju da je potrebno mnogo toga uraditi kako bismo postali tolerantno društvo koje svima pruža jednake mogućnosti.
Poverenica je tokom prošle godine, kako piše u Izveštaju, uputila 117 preporuka organima javne vlasti, u cilju unapređivanja ravnopravnosti, a ovaj izveštaj sadrži i 15 opštih preporuka. Od nadležnih organa očekuje se da te preporuke sprovode, jer je suzbijanje diskriminacije jedan od važnih zadataka u domenu zaštite i unapređivanja ljudskih i principa vladavine prava.
Rad Poverenice i njenog tima za zaštitu ravnopravnosti su pravi primer kako se štite ljudska prava svakog pojedinca. Količina posla koji ima ova institucija, nažalost, još uvek ne odslikava pravo stanje stvari, jer mislim da je mnogo veći broj onih koji ovo društvo na ovaj ili onaj način diskriminiše i čija prava su ugrožena ili uskraćena, a zadatak svih nas je da rad Poverenika za zaštitu ravnopravnosti promovišemo i podržimo. Ovo je jedina institucija koja je neophodna da bi ovo društvo i ova država pružili zaštitu i garantovali poštovanje ljudskih prava i sloboda svake osobe koja je iz bilo kojih razloga ugrožena.
Takođe, postojanje institucije Zaštitnika građana odjeknula je pozitivno među građanima, ali daleko van naših granica. Ne govorim to samo zbog ličnosti gospodina Jankovića, koji stvarno radi dobro svoj posao, već i zato što je Srbiji bila potrebna ta institucija Ombudsmana, koja postoji širom sveta i svugde teži da bude opšteprihvaćena kočnica samovolji svake administracije i da svojim aktivnostima u središtu njene pažnje održava građanina, a ne sticanje moći.
Takođe, Izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja treba pohvaliti i reći da je to dobar trend i potvrda da su građani dali puno poverenje toj instituciji, a i on njima sa svojim raznoraznim pomoćima.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo iz nezavisnih regulatornih tela, koji ste juče počeli da nam držite lekciju time što ste bili ovde na vreme, nama koji nismo bili tu da možemo da počnemo juče ovu sednicu, vi ste svoje izveštaje podneli upravo onako kako zakon i kaže, neki 15. a neki 28. marta. Dakle, tri meseca su ti izveštaji pred nama. Imali smo vremena da se dobro upoznamo sa materijalima koje ste nam dali. Izveštaji su urađeni zaista izvanredno, sa strašno mnogo podataka i vrlo koncizno. Dato je sve pregledno i jasno. Sve što ste želeli da nam kažete, to smo uspeli da protumačimo i da pročitamo u vašim izveštajima. Ali, osim što se na odborima razmatrao materijal iz izveštaja, mi se nismo baš mnogo nadali da ćemo imati prilike da u plenumu zaista počnemo da se ozbiljno bavimo ovim izveštajima. Mislim da je važno da se bavimo njima zato što su oni zaista slika stanja ljudskih prava u državi. Sa druge strane, mogla bih slobodno da kažem, i to će biti način na koji ću ja gledati na ovu stvar u vašim izveštajima, da je to stanje državnih institucija, to je stanje državnog aparata, to je stanje države u kojoj mi živimo.
Imamo izveštaje Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Poverenice za ravnopravnost polova. Stvarno bih volela da mi neko danas ovde kaže, odnosno volela bih da je predlagač obrazložio kako je uspeo da se seti da spoji ova tri izveštaja u jedan, zato što mislim da nema, bar ja ne vidim ni jedan element koji bi trebao da spaja ova tri izveštaja, sem što se oni zovu izveštaji. Niti je status ovih tela isti, niti je njihova nadležnost ista i stvarno bih volela da mi kao narodni poslanici i Narodna skupština o ovome ozbiljno razgovaramo, a ne na ovaj način da stavimo sve u jedan džak, malo promuvamo i kažemo – sad ćemo da vam pričamo o tome kako smo mi doživeli vaše izveštaje. To je vrlo neozbiljno. Neozbiljno je pre svega prema onolikom radu koji ste vi uložili u te izveštaje. Neozbiljno je i prema građanima Srbije, zato što su građani Srbije zaista spremni da objektivno čuju stanje stvari, mada to doživljavaju svakog momenta. Neozbiljno je i prema nama narodnim poslanicima koji smo se ozbiljno bavili ovom temom.
Počeću od Izveštaja Poverenika za informacije od javnog značaja. Ovaj izveštaj se zapravo odnosi na sprovođenje dva zakona, Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u 2012. godini. Šta možemo da vidimo odmah u ovom izveštaju? Možemo da vidimo da je jako povećaj broj građana koji se svakodnevno obraćaju Povereniku. Vrlo su zanimljivi podaci kada uporedimo kako se taj trend kretao. U 2012. godini otprilike 7.570 predmeta je bilo, iz oblasti informacija 6.037 predmeta, što pokazuje da zapravo naše institucije, da naša država uopšte ne shvata da je dužna da građanima daje informacije. Drugi deo je zaštita podataka, a tu je 1.533 primera. Kada pogledamo procente i kada pogledamo kako se kretao taj broj predmeta, povećao se 2012. godine u odnosu na 2011. godinu za 25%, što je čak dva puta više nego u 2010. godini, tri puta više nego što je to bilo u 2009. godini i 17 puta više u odnosu na 2005. godinu kada je telo formirano.
Šta ovo može da znači za nas narodne poslanike? Može da znači da su građani konačno razumeli da oni imaju izvesna prava i da traže da njihova prava budu ostvarena. Sa druge strane, može da znači da su svesni toga da postoje regulatorna tela koja mogu da im pomognu u ostvarivanju njihovih prava. Ali, može da znači i da država zaista ne razume svoju ulogu, da se nešto promenilo u statusu države, da su nekakve promene nastale i da država mora da sve ono što radi radi javno. To se, naravno, državi ne sviđa, jer to komplikuje ono što ona želi da uradi i kako je navikla da uradi, ali to je ono sa čime moramo da se nosimo.
Da vidimo kako prema izveštaju izgleda stanje u ove dve oblasti, u slobodi pristupa informacijama i u oblasti podataka o ličnosti. Potpuno su različite analize i potpuno različito stanje. To je zanimljivo videti, zato što je to isto jedan presek države. Ocene stanja su različite. Kada govorimo o slobodi pristupa informacijama, postoji jedan uzlazni trend, što znači da država polako prihvata da mora da se otvara i da informacije daje, da te informacije postaju javne. Ali, iako je uzlazni trend i iako to podrazumeva malo aktivniju ulogu države u tom pravcu, postoje i ogromni problemi. Volela bih da malo pričamo o tim problemima.
Recimo, u 2012. godini počinjeno je nekoliko hiljada prekršaja u Ministarstvu za državnu upravu i Ministarstvu pravde. Svi smo ovde u parlamentu delimično bili svedoci toga kako se to kršilo, kako su se kršila prava građana, ali prosto je dobro da to vidimo i u izveštajima, jer to daje jednu ozbiljnost onome o čemu sada govorimo. Sam Poverenik je više stotina puta upozorio ova dva ministarstva na kršenje zakona, ali, verovali ili ne, ni jedan jedini prekršajni postupak nije poveden protiv lica koji krše zakon. To je zanimljivo zato što se radi o ministarstvima.
Takođe, hronično je prisutan i problem prinudnog izvršenja naloga Poverenika. Moram da kažem da su ovi nalozi obavezujući, iako se ne odnosi država prema tome. U krajnjoj instanci Vlada je ta koja treba da izvrši to što je Poverenik naložio, ali Vlada to iz nekog razloga ne radi. I to je zanimljiv podatak za nas narodne poslanike, zato što Vlada, svaka koja ovde dolazi, kaže da je demokratska i da će poštovati zakone koji se donose u ovom parlamentu.
Zbog toga što se Vlada ne uključuje naročito aktivno povećava se broj onih koji se oglušuju o naloge. Tako se, recimo, u javnim preduzećima, koja postaju sinonim za korupciju, poput "Telekoma", oni imaju 23 rešenja o koja su se oglušili, pa "Železnice Srbije" slede, pa EPS, pa "Srbijagas", dakle, sve ono o čemu mi ovde u parlamentu razgovaramo, oni se upravo oglušuju o ove naloge. Oni ćute, a korupcija raste.
Moram da podsetim i većinu u ovom parlamentu, koja nije prisutna, ali koja to sigurno zna, da su sve preporuke, da zapravo regulatorna tela, da su ovi instituti ispred nas danas ti koji brane korupciju. Tim što su im informacije javne, tim što moramo da dobijemo sve informacije koje nas interesuju korupcija nekako odlazi u drugi plan. Jer, izvinite, baš niko ne sme da se usudi da ulazi u tako neke velike igre, ako zna da te sve informacije na kraju moraju da dođu do javnosti. Nije bolje stanje ni u ministarstvima. Navela sam ova dva, ali najviše žalbi je bilo na MUP – 208. Naravno, na sve policijske uprave se odnosi, ali prosto 208 žalbi je zaista jedan veliki broj. Ministarstvo finansija sledi sa 92 žalbe.
Znate kako, mi ovde u parlamentu nekada ne možemo da dobijemo informaciju koju tražimo. Ako postavite poslaničko pitanje kao institut, dobićete odgovor na sve ono što niste pitali, ali na ono što ste pitali nikako ne mogu da se sete šta treba da nam odgovore.
Kada pogledamo analizu rešenih žalbi, ona pokazuje da su organi vlasti odbijali zahteve tražioca, pozivajući se, pazite koji su razlozi, zbog kojih država ne prepoznaje šta je njena obaveza - tajnost informacija ili dokumenta. Država kaže da informacije moraju ostati tajne. Meni se dopao primer koji sam prepoznala, koji se odnosi na Ministarstvo odbrane, kada je smenjen general Ponoš, koji je tada izjavio u medijima da se budžet ovog ministarstva neracionalno troši. Tada je ministar Šutanovac tražio da se uradi vanredna kontrola. Nikada javnost nije bila upoznata sa rezultatima te kontrole, nikada se novinari nisu bavili tim. Mi ne znamo odgovore na ova pitanja, ali je zanimljivo, general Ponoš je smenjen.
Dakle, jedini odgovor koji smo dobili, a nismo pitali, jeste da li će biti smenjen, smenjen je, ali odgovor na ovo pitanje nismo dobili. Pošto je u Ministarstvu odbrane izmišljeno da je neka informacija tajna, onda je Poverenik u nekoliko navrata pokušao da dobije tu informaciju, dobio je informaciju i otkrio nam neverovatnu tajnu, 14 redova iz tog dokumenta koji je vrlo obiman je zaista bio zaista poverljiva informacija. Na osnovu 14 redova, dokument je proglašen tajnom. Izvinite, tako se ne ponaša ozbiljna država.
Zatim, pozivaju se na zloupotrebu prava od strane tražioca, znači 28-29% tražioca koji traže informaciju se proglasi da, zapravo, zloupotrebljavaju svoje pravo. Znači, ja zloupotrebljavam svoje pravo ako me interesuje zašto je u Upravi za veterinu urađen takav program mera? To nije zloupotreba informacija.
Zatim, pozivajući se na povredu prava na privatnost lica na koja se informacije odnose, to smo imali prilike da pratimo u medijima kada je bilo pitanje ličnih dohodaka, odnosno već plata, kako se to sad ponovo zove, nekih rukovodioca i nekih direktora u javnim preduzećima, cifre su enormne, onda se to proglasilo za privatnu informaciju i mi ne možemo da je dobijemo.
Onda sledi obrazloženje da se ne radi o informaciji od javnog značaja, procena, recimo, EPS-a da nije informacija od javnog značaja. Pa onda da ne postoji opravdani interes tražioca. Pazite, recimo EPS kaže da onu informaciju koju ja tražim, da nemam opravdan interes da tražim tu informaciju. Potpuno je pomereno i iščašeno, kako kažu deca. Ili kažu – informacije su već dostupne. To je najzanimljivije i to kada se vi kao narodni poslanik obratite nekom ministarstvu i tražite neku informaciju, oni kažu – ona je već dostupna, ne kažu nam gde je dostupna, ne možemo da je nađemo, ali, eto, ona je već dostupna.
Sada je zanimljivo, Poverenik je u 2012. godini doneo 47 zaključaka o kažnjavanju, izrekao 47 novčanih kazni u ukupnom iznosu od 3,1 milion dinara, od toga je u budžet zaista uplaćeno 1,6 miliona, 1,5 miliona nikada nije uplaćeno u budžet, pazite o kome se radi, ko su te neplatiše. Neplatiše su, recimo: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Komisija za hartije od vrednosti, Arhiv Srbije, Železnice, "Telekom", "Srbijagas", Lekarska komora Srbije, Privredni sud Beograda, grad Leskovac, Gradsko veće. Pazite, vrlo širok spektar, ali oni smatraju da su iznad zakona i nema potrebe da uplaćuju. To nepoštovanje zakona i ta neodgovornost i ta vrsta bahatog odnosa državnih organa i organa lokalne samouprave zaista dovode do toga da se vi pitate da li ova država ima pravo da sebe zove demokratskom.
Drugi deo izveštaja se odnosi na poštovanje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Vrlo zanimljivo pitanje jer što se tog dela izveštaja tiče, Poverenik kaže da se nismo makli od 2005. godine i da naše društvo, naša država apsolutno nisu u situaciji da nešto promene, kada je u pitanju odnos prema ličnim podacima. Zašto je to tako? Ono što mi se jako dopada i kod Poverenika i kod Zaštitnika građana, oni su zaista dali jako dobre preporuke i jako dobre analize. Zašto je to tako? Kaže – pravni okvir zaštite podataka o ličnosti je apsolutno nekompletan i neke vrlo važne oblasti jednostavno uopšte nisu pokrivene.
Jedna od tih vrlo važnih oblasti i potpuno neuređenih je, recimo, bezbednosna provera. Više puta je ova poslanička grupa o tome govorila, naročito kada su nam se obraćali građani, mladi ljudi, koji nisu imali prilike da se upišu na policijsku akademiju ili na neke studije koje podrazumevaju ovakvu vrstu provere, dakle jedna provera koja je potpuno neuređena, pravno nepokrivena, izaziva mnoge dileme, mnoge nedoumice i što je najvažnije, uopšte nije u skladu sa Ustavom.
Ustav kaže vrlo precizno, u članu 42. – prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti se uređuje zakonom, dakle, ne podzakonskim aktima, kao što je kod nas slučaj, nego zakonom. Zato moram da naglasim da je Poverenik napravio zaista inicijativu da se ova oblast uredi posebnim zakonom, dao je preporuku državi, a država se o to oglušila. To je vrlo važno zbog toga što treba zaista da se uredi nadležnost raznih subjekata, u ovom slučaju i BIA i MUP i VBA i sličnih.
Dalje, imate ogroman prostor koji nije pokriven, nema zakona, pri tome nema nikakve faktičke kontrole, recimo, kod podataka koji se odnose na biometriju. Zatim na podatke koji cirkulišu u privatnom sektoru, fizičko-tehnološkog obezbeđenja. Zatim šta se dešava sa podacima sa video nadzora, to su potpuno nepokriveni prostori. Ništa se ne dešava parlamentu niko ne donosi zakne tog tipa.
Zatim Vlada i drugi državni organi nisu izvršavali ni osnovne zadatke koje im postavlja Zakon o zaštiti podataka. Sada pazite ove podatke. Dve i po godine Vlada kasni sa donošenjem strategije o zaštiti podataka o ličnosti. Četiri godine sa donošenjem uredbe o zaštiti naročito osetljivih podataka. Četiri godine nije donela Vlada podzakonske akta. Druga Vlada se promenila, ni ona ne donosi podzakonska akta zašta smatram da zaista nema opravdanja.
Pitanje sankcija u zakonu koji se danas primenjuje zaista je pitanje o kome treba da razgovaramo zato što mi ne možemo da očekujemo da će se zakon sam od sebe primenjivati, on mora da ima i sankcije i vrlo je važno u tom zakonu produžiti rokove za zastarevanje i povećati kazne.
Na kraju, samo jedan izveštaj koji pokazuje da zaista treba da se bavimo sa njim ozbiljno i onda ću brzo da pređem na izveštaj gospodina Saše Jankovića, Zaštitnika građana. Žao mi je što se neću baviti trećim izveštajem, na žalost, za 20 minuta, tri ozbiljna sistematska izveštaja je nemoguće preći.
Izveštaj gospodina Jankovića takođe je jako dobar, jako sistematičan, ali ono što će se dogoditi i sa Poverenikom kao i sa Zaštitnikom građana jeste da će se jednostavno te institucije, u koje građani sve više imaju poverenja, urušiti samo od sebe. Zašto? Zato što imaju enormno povećanje obima posla. Imaju male službe, imaju mali broj zaposlenih i to je na kraju krajeva pitanje Skupštine da se bavi tim podatkom. Oni se zaista dobro organizuju, pokrivaju za sada sve ono što može da se pokrije, imaju inicijative, imaju žalbe, izlaze na teren i sve ostalo ali je nemoguće raditi na takav način. Pošto su male službe onda jako brzo mogu da se sele pa država nikako da im odredi prostor, trajan prostor u kome će raditi, otprilike su te dve stvari povezane.
Saša Janković je takođe jako, jako ozbiljno se bavio ovom materijom i našao je toliko kršenja ljudskih prava, nije našao nego konstatovao na osnovu pritužbi građana i obraćanja građana, toliko pritužbi. Pre svega, to pitanje jer neću da se bavim drugim, nemam vremena, ali ću se baviti pitanjem zdravstvene zaštite naših građana i pre svega zdravstvene zaštite dece. To je tema kojom moramo da se bavimo i apsolutno neadekvatna zdravstvena zaštita je nešto što krasi naš zdravstveni sistem. Ona kao dobra postoji samo onda kada nam se ministar ovde obraća, ona jedina tvrdi valjda u ovoj državi da je to dobra služba. Apsolutno to ne stoji. Građani nemaju ni najosnovnije prava jer država dozvoljava da poslodavci ne uplaćuju doprinose za zdravstveno osiguranje, kao ni za penziono osiguranje pa ćemo videti da će se dogoditi sa čitavim generacijama radnika kojima se to dešava, odakle će oni primati penzije. Država naravno ima službe koje mogu da se bavi ovim.
Gospodina Janković je naveo da imamo preko 30 vrsta inspekcija, ona se time ne bavi zato što jednostavno nemaju nadležnosti, ne ulaze ozbiljno u ovu temu. Najstrašnije je što ti ljudi koji su zaposleni, fiktivno zaposleni ne mogu da ostvare svoja prava. Oni ne mogu da overe zdravstvene knjižice, ne mogu da se leče. Onda imate armiju ljudi koji ne mogu da dobiju zdravstveno zaštitu. Najstrašnije što na osnovu svega toga stradaju deca jer tek njihova deca nemaju šansu da dobiju zdravstvene knjižice.
Iako se o tome više puta govorilo u parlamentu, iako je prošli izveštaj gospodina Jankovića insistirao da deca moraju do 18 godina da dobiju pravo da imaju zdravstvenu knjižicu.
Ustav kaže da – ako ne može da se ostvari na taj način, može da se ostvari iz drugih javnih prihoda. To je obavezna kategorija svake zemlje da svoju decu do 18 godina pokrije zdravstvenim osiguranjem. Mi i dalje imamo te primere. Upravo kao narodni poslanik, imam primer majke koja dve bliznakinje, koje su stare nekoliko meseci ne može da odvede kod lekara, jer kaže - nije Skupština izglasala neki zakon na tu temu.
Najstrašnija stvar još uvek su one naše društvene akcije kada pokušavamo da se organizujemo da prikupimo novac da decu pošaljemo na lečenje u inostranstvo ili na neku tešku operaciju u inostranstvo, ne može to da bude stvar naše humanosti i naše društvene brige na taj način, to mora da bude stvar sistema, mora da bude uređena stvar i mora da bude potpuno jasna. Pogledajte sada cirkus da mi pravimo nove zdravstvene knjižice koje će biti biometrijske. Da trošimo silan novac na to, a da nećemo naći način da nađemo fond, da napravimo fond odakle ćemo slati svoju decu na operacije ili ćemo dovesti drugu neku decu, ili ćemo dovesti lekare iz neke druge zemlje da rade te operacije ovde.
Znači, modeli postoje, moguće je o tome razgovarati, ali ne možemo se baviti tim na način na koji to pokušava da nam se kaže – jednostavno to ne može.
Nešto bih rekla još o pravima dece, mada sam već dotakla tu temu na ovaj način. To je pitanje nasilja. Kada se ovde donosio set Zakona o osnovnom obrazovanju i tada smo smatrali da je to vrlo ružno govoriti o sedam ili osam zakona koliko je bilo, jer onda ne možemo voditi računa o detaljima. Promakla je cela, cela paleta između ostalog i to nasilje.
Izveštaj Saše Jankovića nam daje za pravo da tražimo da se o tome razgovara na taj način. On kaže – da nasilje u školama, naravno da postoji mi o tome iz medija dobijamo sliku samo onda kada se o tome piše, neko dete se ubilo ili ovo ili ono. Ali, škole ne sarađuju sa drugim institucijama kad je u pitanju nasilje. Škole nemaju timove za zaštitu dece od nasilja ili ako imaju o tome niko ništa ne zna. Vrlo je ozbiljna tema i ovi izveštaji za svakog narodnog poslanika treba da budu knjiga koju će da čita svaki put kada se neki zakon nađe pred nama. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavamo da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem redovnu pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15,15 časova.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom. Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.