Na kraju ovog napornog dana, čestitao bih građanima Srbije Vidovdan. Izgleda nismo danas živeli u istoj zemlji i nismo gledali iste vesti, pošto meni nije jasno za kad smo dobili datum. Možemo Hrvatskoj da čestitamo ulazak u EU, to je lepo s naše strane, dobre smo komšije. Možemo da vas ohrabrimo da nastavite tamo gde ste sada zastali, da ne pokleknete, da ne posustanete. Da ste ovako razmišljali pre 20 godina, pogotovo Toma, Ivica i Aca, možda bi i mi danas sa Hrvatskom bili u EU. Ovako, podržavamo vas. Možda će datum biti u oktobru, ako ne u oktobru, verovatno u novembru, a ako ne u novembru, sigurno u januaru. Ako ne u januaru, biće nekih drugih Vidovdana, biće još dana za radovanje. Samo vi nemojte da posustajete i da se vraćate na staro. Hvala.

Gospodin Predrag Marković. Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Žao mi je što su mnogi potrošili svoje vreme, ali, treba biti racionalan ponekad, te je to moj savet i povodom onoga što je predmet današnje rasprave. Razmisliću da li da koristim svih 20 minuta kao ovlašćeni predstavnik URS...
(Predsednik: Molim vas, iskoristite.)
Hvala.
Dakle, nisam koristio vreme ni kada su pominjana imena stranaka, jer stvarno ne znam o čemu je reč, ko je u čemu učestvovao. Mene interesuju samo činjenice. Što se tiče tih izbora koje je neko pominjao, jeste, jedna koalicija, gospodin Ljajić, gospodin Velimir Ilić, gospodin Vuk Drašković i gospodin Vučić su bili simbol te koalicije, ta lista je osvojila preko 39%, a jedna stranka, mislim da je gospodin Dinkić ili gospodin Ničić bio na čelu, osvojila je 34%. Postoji još jedna koalicija čiji je simbol bio gospodin Dačić, koja je osvojila oko 11%. Imamo još jednu čiji je simbol bio gospodin Jovanović, nešto preko 5,3%. To su činjenice i moram da kažem da sam ravnodušan prema činjenicama, jer činjenice ne mogu da se promene, kao što ne može da se promeni prošlost.
Veliko je zadovoljstvo što tekstovi koji su danas pred nama samo konstatuju ili nastoje da opisno konstatuju zatečeno stanje iz prošlosti u dve oblasti – pravosuđa i borbe protiv korupcije i u odnosu na to predlažu okvir za budućnost, a ne mogu da ga garantuju.
U dobronamernom tonu, kakav sam imao prvi put obraćajući vam se danas, gospodine ministre, podsetio bih da nije loše učiti iz prakse. Svejedno kako neko doživljava tu praksu. I ovo što ste malo pre, prethodnih sat vremena, gledali, neko to doživljava kao lepe želje i obećanje – vi ćete tu sedeti i kroz 20 godina, mi ćemo ovde sedeti, neko to može da doživi kao pretnju. Neko doživljava kao obećanje, pa kaže – građani su sad u čvrstim rukama. Ne daj bože da su u mačijim rukama, niti iko pametan i želi da su u njegovim rukama građani Srbije. Siguran sam u to.
Konačno, priče o Titaniku možda su lepe, ali, podsećam vas da Srbija nema ni more, te nema razloga da se međusobno prepucavamo. Ali, imamo pitanje pristojnosti.
Drage kolege, prelepo je bilo kako parafrazirate i povremeno citirate različite pisce, u pokušaju da ih stavite u neki kontekst. Znam da vam je neprijatno što ste to radili predamnom, jer ima ono lepo pravilo koje kaže – u Bosni ne pevaj, u Srbiji ne igraj, u Makedoniji ne pevaj, a bogami i ne igraj. Nije to loša metafora, ali mi je žao što su pominjana imena živih ljudi i imena mrtvih ljudi. I o jednima i o drugima se govorilo mnogo ružno, a sve navodno u pokušaju da neko prisvoji deo prošlosti, jer je danas neki datum koji takođe neko treba da prisvoji. Nemojte molim vas.
Ko god se obradovao nekoj vesti zato što je uveren da je dobra za Srbiju, a vest da je Srbija na putu koji je Srbija odabrala većinski stigla još jedan korak dalje, ko god se obraduje toj vesti, dobrodošao je. Ko god se poraduje lošoj vesti za Srbiju, meni lično nije dobrodošao za društvo. Ali, o tome ću ja voditi računa.
Kada je u pitanju prošlost, stigli smo dokle smo stigli. Tako će biti i sa ovim strategijama. A dokle ćemo stići, nema garancija. Nije loše da se setimo da se ljudi nekad umore, pa su na ovom putu do danas. Ali, to nije nikakav put napretka. Da se ne zavaramo. Da se ne zanosimo. Nijedan put nije to.
Pošto već volite pisce da citirate i pošto mnogi misle da ulazimo u Nemačku a ne u EU, evo vam najslavniji nemački pisac, ili jedan od najslavnijih, Rilke, on sve smrtnike uči da je cilj puta putovanje samo, te kvalitet tog putovanja, naše ponašanje, šta ćemo kao država da uradimo, svi kroz svoje institucije, u narednom periodu, garantuje kvalitet tog puta. A dokle ćemo stići i šta će se desiti sa tim ciljem, polako. To nije posao ove skupštine.
Ono što jeste posao – vi ste usvojili amandman gospodina Petra Petrovića koji definiše posebnu sednicu odnosno zaključke. Jesam li dobro razumeo? Da. Dakle, ono što jeste posao ovog parlamenta jeste da u okviru onih nadležnosti koje preporučuje i predviđa strategija, bilo kao samostalnu delatnost u okviru posebnih sednica, to i sada može, samo da znate. Vaš predlog teksta je bio ispravan. Ili, sa usvojenim amandmanom na mogućnost razmatranja kroz poslovničku izmenu ubuduće da prati čitav niz segmenata onoga što se u ovoj strategiji predviđa kao garancija za preduzimanje velikog broja osmišljenih koraka, sa jasnim nadležnostima različitih nivoa vlasti za ograničavanje sprečavanje korupcije.
To je proces kao i ovaj put standardizacije u skladu sa zatečenim ili proklamovanim evropskim ciljevima koje bismo mi sebi želeli. To je proces. Da li će to sve biti moguće – ne znamo.
Kada su u pitanju institucije koje se taksativno navode, za neke već sada znamo da su opremljene, za neke na ovoj sednici Skupštine, a dobronamernom omaškom i svi poslanici svih poslaničkih grupa su to prihvatili, na ovoj sednici su se našle tačke koje su morale da se nađu na posebnoj sednici da bi nesporno bilo moguće da podnosioci izveštaja uzimaju reč. Svi smo se složili i oni su uzimali reč prethodno, te predsednici institucija, podnosioci tih izveštaja. Recimo Agencija za borbu protiv korupcije su u samom izveštaju konstatovali čitav niz problema sa kojima se suočavaju da bi sadašnji posao obavljali, a kamoli novi.
U tom smislu svi moramo dobro da pazimo da nam se ne dogodi, dok su tu kolege koje vole poeziju, situacija o kojoj je pevao ozbiljnije Herbert, koji kaže – znate, ušli smo u zgradu, svi u njoj živimo, smrdi do nema, a mi imamo neke potrebe da obavljamo, dajte neko stručno da nam pomogne. Stručnjak je običan vodoinstalater, on dođe i pogleda i odmah kaže – znate šta, niti ovo može da bude higijenski, niti vi možete da zadovoljavate potrebe. Jedini način je da prestanete da živite u smradu, da prestanete sa dosadašnjom praksom, mnogo papira, malo vode. Promenite praksu – malo papira, mnogo vode, ništa se neće zapušiti. Moramo da vodimo računa da ne proizvodimo viška papira, da ne uništavamo tek uspostavljena kontrolna i regulatorna tela tako što ćemo ih zatrpavati novim obavezama koje će ih u stvari onemogućiti da rade.
Zašto ovo govorim? Zato što, mada je predsednik Narodne skupštine dobro raspoložen jer je juče doktorirao, nije opomenuo narodnog poslanika koji je vređao gospodina Mikovića objašnjavajući mu koliko boljih poslanika od njega ima. To nije u redu. To što je to izgovarao sam gospodin Milivojević, izvinite, molim vas, niko nema pravo da vređa kvalitete nekog poslanika i da objašnjava da će umesto njega sigurno neki drugi poslanik mnogo bolje raditi i da taj poslanik sedi iza njega. Nikad se ne zna ko će od koga bolje raditi.
Pouzdano se zna da neke institucije neće bolje raditi ako ih zatrpamo nemogućim poslovima, ili ako zloupotrebimo, ili pokažemo građanima kako se to zloupotrebljava. Recimo - lažno prijavljivanje, pa sad on ulazi u različite postupke lažnih prijavljivanja, da pokažu šta će da urade, ne mogu da se bave svojom osnovnom delatnošću, pa kažem u odnosu na to, vi ćete, hvala Bogu, to je biološka stvar, biti duže u prilici, ali i po ovlašćenjima ministarstva na čijem ste čelu, sada ima dodatna ovlašćenja ovim strategijama da brinete, te je strašno važno brinuti o ovom balansu.
Da li ste konstatovali ste u strategiji - prvo sredstva? Nadam se da ćete se izboriti za sredstva za sve one predviđene institucije koje moraju da pojačavaju svoju aktivnost, potom, za kadrove, jer će i ti kadrovi koštati. Da biste dokazali političku volju, još jednom podsećam, samo se tako dokazuje politička volja, inače imamo politički marketing. Ne verujem da to želite. Ko god da je tvorac ma kog dela tekstova koji su ovde, ne verujem da to želi.
Takođe, u strategiji pravosuđa, mislim da je neko od poslanika već skrenuo pažnju, postoji jasno definisana potreba da se za ostvarenje nekih ciljeva menja i ustavni okvir. Primedba je, mislim, bila dobronamerna. Niko nije stvarno zamerio da se time nešto remeti, da nije u skladu sa Ustavom. Bilo je samo ukazano na opasnosti tumačenja toga. Poslanik koji je to iznosio je to dovoljno definisao. Ali, postoji nešto drugo na šta bih vam skrenuo pažnju. U pripremi ostalih poslova i akata koji se oslanjaju na tu projekciju, ona je duža od mandata jedne vlade, da će u toj projekciji biti menjani ustavi, i to baš na način na koji strategija predviđa, u toj realizaciji ne smete, govorim ne smete kao predstavniku i teksta i u ovom slučaju nadležnog ministarstva, da se nađete u situaciji da tada povredite Ustav koji još nije promenjen, da nam se ne desi da se formiraju tela koja se bave poslom koji Ustavom nije predviđen.
Ovo je vrsta upozorenja, zato što kada govorimo o metaforama, korupcija je rđa. Možemo da radimo ovo što smo delimično i malopre radili, da mnogi optužuju jedni druge što nisu na vreme čistili rđu, pa da sve sija. Možemo da proglasimo da nam metal koji rđa napada nije važan, i to može, zamene se prioriteti. Ali, stalno moraju da se nalaze novi mehanizmi koji će predviđati šta nam valja učiniti da obezbedimo da korupcija postane vidljiva. Tu činimo prema građanima, činimo prema naročitim zaposlenima, ne samo prema ovlašćenim licima i funkcionerima i činimo da objasnimo realno, ne marketniški, ne politički kakva je korist.
Pošto imam vremena koliko mi treba, evo primera. Ova Skupština je usvojila na predlog velike grupe poslanika Zakon o javnim nabavkama. Tom prilikom je jedna druga poslanička grupa predložila amandman i rekla je - mi ćemo glasati za Zakon o javnim nabavkama jer on predviđa stvarno uštedu sredstava ako jedan amandman naš bude prihvaćen, tih predlagača, a kaže, taj amandman predviđa, prepričavam, da svaka lokalna samouprava koja uštedu kroz javne nabavke.
Na osnovu rešenja koja su u zakonu, a ta sredstva idu Vladi, a to znači ministru finansija, Mlađanu Dinkiću da on vodi računa o tome i da na kraju godine kada izvesti kroz izveštaje koji su svima dostupni da li je to tačno ta suma.
Naravno amandman nije prihvaćen ne zato što ga je jedna stranka predložila već zato što bi se time kršila ustavna prava građana, onih čija lokalna samouprava uštedi sredstva, ali druga mnogo važnija. Mislim da se i danas o tome govorilo. Nikakav novac ne ostaje uštedom u javnim nabavkama. Celo pitanje je sa raspoloživim novcem, onoliko koliko ga ima ova država, a to je novac svih nas, svih građana, koliko toga može da se uradi za poslove koji su od opšte koristi građana. Ako lokalna samouprava popravlja fasade, ona ima stavku, ima određena sredstva onoliko koliko ih ima. Ako nema krađe i ako se javne nabavke rade u skladu sa interesom građana, a ne samo zakonom, moći će mnogo više fasada u okviru iste budžetske godine i sredstava koja su predviđena isključivo za fasade mnogo više fasada da obnovi. A ne da će ostati neki novac u tom budžetu pa će moći da šalje.
Za to nam trebaju zakoni. Gospodine ministre, koji ste uporedili strategije pa ste videli da je važno da se uporede. Uporedite rad ministarstava, nemojte vašeg, imate jedno ministarstvo koje je dobilo skoro isto novca budžetom 2012. i 2013. godine. mislim da je razlika 50 miliona. Proverite da li je to ministarstvo zaposlilo 20% novih službenika, da li je to ministarstvo u međuvremenu otvorilo samo one projekte koji su prethodnoj godini, ne govorim o tome ko je bio gde, otpočelo, završilo finansiranje i završilo radove, samo nije koristilo marketing. Proverite da li je u međuvremenu isplatilo sve stavke koje su i sada predviđene, a za koje znamo da nema novca. Zašto ovo govorim, a ne pominjem imena? Kao što kada je bila priča o poziciji i opoziciji, mene interesuje samo narodni poslanik, a nagledao sam se ko je čas pozicija a ko opozicija.
U ovom slučaju vrlo je važno u borbi protiv korupcije – postoji korupcija i ona nanosi ogromnu štetu. Hajde da vidimo šta ćemo da uradimo sistemski a da to bude vidljivo građanima, a nijedno ni drugo neće biti sutra, ali postoji neznanje, nestručnost, nepriznavanje tuđeg iskustva, ne mislim političkog samo, ne mislim na prethodne. Proizvodi istu štetu kao što Zakon o javnim nabavkama treba da donese koristi koja glasi – iz istih sredstava što više posla uraditi. Bez ikakve korupcije, a proverite možda je i ima. Koliko znam Vlada je bar jednog državnog sekretara iz tog ministarstva bez ove rekonstrukcije već smenila. Proverite šta se dešava jer i neznanje na isti način nagriza.
Sve ovo vam govorim ne da bismo izazvali polemiku ili hajku. Znate da te polemike ponekad liče na šibicarenje, kada god vidite da dve strane naizmenično nešto govore o trećoj pitanje je da li je unutra vrednost, igra ili je u pitanju nečiji interes.
Obe strategije se ne odnose na mandate nijedne vlade. Važno je da se sprovedu u odnosu na institucije na koje se odnose. Važno je da postane vidljivo svakome od nas šta mu valja činiti da mu šteta bude manja. O koristima ćemo kasnije, a najveća šteta je uvek lična. Oni koji se dosledno za nešto zalažu kao za princip, isto kao i građani koji nešto dosledno podržavaju, ne mogu da očekuju da rezultate vide sutra.
Sada ćete vi sumirati, pretpostavljam, gospodine ministre, ono što ste danas čuli. U ponedeljak će ove strategije biti usvojene. Nemoj da neko stekne pogrešan utisak da će u utorak biti bolje. Neće, posebno ako misli da se donošenjem zakona, ili ma kog drugog akta, ili ma kojim ličnim pojavljivanjem na televiziji, ili ma kojom ličnom posvećenošću nešto menja odmah. Ne, nešto se menja samo u procesu.
Hvala što ste me saslušali i izvinite zbog šale vezano za korišćenje vremena. Mislim da su to mnogi zaslužili, pa mogu i ja. Hvala vam.

Reč ima gospodin Marinković. Ostalo vam je 45 sekundi. Izvolite.

Uvaženi predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja nisam bio racionalan, nažalost, kao moj uvaženi kolega Marković, ali koristim priliku da samo u duhu današnjeg praznika, u duhu tolerancije koju promoviše partija kojoj pripadam, dakle SDPS, pozovem sve kolege narodne poslanike i pozicije i opozicije da konačno dođemo, kada su u pitanju neka pitanja, do konsenzusa. Pitanje EU je pitanje borbe protiv korupcije koju danas imamo na dnevnom redu, jer to će biti znak da smo konačno postali zrelo društvo i da idemo dinamično ka ispunjavanju ekonomskih i svih drugih reformi.
Završiću svoj govor Aristotelovim rečima da svi ljudi treba da teže dobru, a da država treba da teži najvećem dobru. Prema tome, mi kao predstavnici ove države i predstavnici Vlade i parlamenta treba zajednički da radimo na dobru. Smatram da je bila dobra i kvalitetna diskusija danas i da ovo može da bude ono što se i danas desilo, jedan dobar generator budućeg uspeha i budućih rezultata. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Uvaženi gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da kažem da sam svaki put sve zadovoljniji kako izgledaju rasprave. Jednog dana će verovatno neki ministar drugi u budućnosti biti zadovoljniji od mene, ali mi je drago što je napredak vidljiv u odnosu na neki prethodni period. Kada kažem prethodni period ne mislim na mandat jedne Vlade, mislim na čitav period koji je za nama. Srbija kao država koja više od vek i po baštini parlamentarizam napredovala je mnogo u odnosu na to vreme. Možda ne onoliko koliko smo mi želeli, ali da je napredovala, jeste.
Želim da izrazi i veliko zadovoljstvo time što smo kao Ministarstvo pravde i državne uprave, kao jedan važan deo sistema uspeli da za prethodnih devet meseci iznesemo izradu dva predloga strategije i, ponavljam, prvi put zajedno sa predlozima strategije i predloge akcionih planova vezanih za njihovo sprovođenje.
Dozvolite mi da se u najkraćem osvrnem na neke stvari koje su se čule tokom današnje rasprave, a zaista sam se trudio da budem i strpljiv i konstruktivan, da se ne uključujem i ne repliciram tada, ali mislim da je zbog opšte javnosti bitno da neke stvari budu razjašnjene, neke ponovljene, a neke dodatno naglašene.
Čula se jedna zanimljiva konstatacija gde mi je lično rečeno da nemam prava da komentarišem i da kritikujem sprovedene privatizacije. Spadam u generaciju ljudi koja, gle čuda, i najveći deo tima koji je radio na ovim strategijama i koji sedi sa moje leve strane pripada istoj toj generaciji, neki od narodnih poslanika takođe, je bila nažalost u prilici da pred svojim očima gleda kako se bogatstvo, koje su generacije ljudi sticale decenijama, topi za nekoliko meseci, nekada i nekoliko godina, ali uglavnom su bili u pitanju meseci. Spadam u generaciju ljudi čiji najveći broj pripadnika u Srbiji, nažalost, živi od penzije nekog od članova porodice, a ne od sopstvenog primanja, jer nema prilike da se zaposli i započne svoj emancipovan i samostalan život.
Državno i društveno bogatstvo je nemilice trošeno i države nije bilo onda kada je to trebalo sprečiti. Ne možemo da vratimo vreme unazad, ne možemo da ispravimo to što se dešavalo nekada, ali možemo da sprečimo da se takve stvari dešavaju u budućnosti i možemo kroz to sistemsko, organizovano, institucionalno sprečavanje da korak po korak gradimo neki sistem vrednosti, za koji je danas konstatovano da ne postoji ili da je iščezao.
Rečeno je da ovde ispoljeni entuzijazam nema utemljenje jer nije potkrepljen vrednosnim sistemom. Upravo je to onaj vrednosni sistem koji mora da se gradi. Nije ovde prisutan nikakav predozirani, veliki entuzijazam. Jednostavno, kada nešto dobro uradite zadovoljni ste što je to dobro urađeno. Ali, ono što smo uradili kao Ministarstvo kroz radne grupe koje nisu činili samo ljudi iz ovog ministarstva, već iz svih delova sistema, jeste značajno, ali nikako nije kraj posla.
Poklopilo se da danas na naš državni praznik čujemo jednu vest koja jeste značajna, može da bude, ali opet, kao što sam rekao, ne mora da znači, jer od nas samih zavisi koliko će ovaj dan biti značajan ili ne. Poklopilo se da upravo na današnji dan u Narodnoj skupštini raspravljamo o dva važna strateška akta za period od narednih pet godina. Kao što rekoh, dva akta za koja se neće mesecima ili godinama čekati da se izrade i akcioni planovi. Ali, značaj ovog dana može da bude veliki i ima neke simbolike u tome što se poklopio i Vidovdan i Odluka Saveta EU i ova rasprava u Skupštini, a to je što je taj korak bliže Uniji, kao što je rečeno, ili ta nešto jača veza za Uniju nešto što će nas same kao državu i institucije ove države terati da ovo o čemu smo danas ovde raspravljali i sprovodimo u delo. Ovo je naša priprema za velike ispite koji nas čekaju. Ovo je naš plan učenja pripreme tih ispita. Od nas samih zavisi koliko ćemo ga ispuniti.
Rečeno je da jedan čovek ne može da vodi borbu protiv korupcije. Svako shvata realnost i današnjicu kako ume, kako može ili kako želi. Jedan čovek može nešto da pokrene, ali borbu protiv korupcije može da vodi samo dobro organizovani sistem, jer je korupcija sistemska boljka. Kao što ne može da vas izleči lekar, već vas leče neposredno lekovi, leči vas vaše sopstveno ponašanje, leči vas vaš način života, ali lekar može da bude taj koji će vas motivisati da tom lečenju pristupite, koji će vam vratiti nadu, koji će vam ukazati na to da nije sve gotovo i da valja i vredi potruditi se i učiniti nešto dobro.
Bilo je mnogih zahteva. Recimo da ja kao ministar preispitam kako je to Ustavni sud doneo odluku pre godinu dana. Prva stvar, ja za to nemam ovlašćenja. Druga stvar, u svakoj državi Ustavni sud je ne samo pravni, već i politički organ. Treća stvar, Ustavni sud je jedna visoka instanca koja samostalno i suvereno odlučuje. Kako odlučuje, to je regulisano Poslovnikom o radu te institucije.
Da li imam pravo da se u to mešam, naravno da ne? Da li imam pravo da imam svoje mišljenje o tome? Imam, ali i pravo da ga zadržim za sebe, naročito kada obavljam javnu funkciju i kada ne mogu da iznosim tek tako lako svoje lične sudove i mišljenja.
Osvrnuću se na par pojedinosti za koje mislim da su veoma bitne. Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije identifikovala je veoma osetljive koruptivne oblasti. Posebnu pažnju narodnih poslanika privukle su oblasti poput, recimo, urbanizma.
To me je to povuklo da se setim nečega, što kao pravnik osećam, da je velika mana našeg današnjeg sistema, i što kao građanin sam svojevremeno uvideo da je verovatno i rezultat neke korupcije i postavim jedno pitanje, neću davati odgovor na njega, samo ću ga postaviti – zašto u Srbiji više ne postoji sistem zemljišnih knjiga? Zašto u Srbiji više ne postoji znatno bolji, znatno uređeniji, znatno pouzdaniji registar nepokretnosti, kao što su zemljišne knjige, a ne katastar nepokretnosti?
Zašto to više ne rade sudovi? Zašto to radni neki drugi upravni organ? Zašto to više nije sudski postupak? Zato danas pričamo o strategiji za borbu protiv korupcije. Neko je uzeo veliki novac.
Govoreno je o ujednačavanju sudske prakse, govoreno je o tome da je u potpunosti izostala uloga apelacionih sudova u prethodnom periodu, kada je u pitanju ujednačavanje sudske prakse. Nekoliko puta na početku svog mandata rekao sam da ne kao građanin, već kao pravnik i kao pravni istoričar znam da je na ovim prostorima stvaranje pravne podvojenosti, neke pravne autonomije uvek bio realan pokazatelj nekih budućih političkih procesa koji su se dešavali.
Lično sam imao stav da Srbiji od 7,5 miliona stanovnika nisu potrebna četiri apelaciona suda. Nažalost, nisam naišao u stručnoj javnosti na odgovor koji bih podelio kao i svoj. Naravno, imao sam poverenja u stručnu javnost, zadržao mišljenje za sebe i poslušao njen glas. Ali, moram kolegama koji su ukazali na ovaj problem da skrenem pažnju da nejednaka sudska praksa u četiri apelacije na području Republike Srbije nije pokazatelj njihovog lošeg rada, već lošeg rada Vrhovnog kasacionog suda koji je praksu te četiri apelacije morao da ujednačava.
Vrhovni kasacioni sud nije radio svoj posao i zato smo došli u situaciju da su se tri godine izricale različite presude na području niške, beogradske, kragujevačke i novosadske apelacije. Šta je to imalo kao rezultat? Nešto što se u pravu zove nejednakost građana pred zakonom.
Pomenuta je Pravosudna akademija nekoliko puta u jednom kritičnom duhu i kao nešto što je zaobišlo sistem. Zarad Pravosudne akademije koja je jedina od tri pravosudne akademije u Evropi koja nije iz zemalja članica EU, a koja je u prethodnom periodu ocenjena kao najuspešnija pored dve koje su iz zemalja članica EU. Zarad ljudi koji su završili polaznu obuku u toj akademiji, ali i zarad mnogobrojnih i ne dve i po hiljade nego 1.527 sudijskih i tužilačkih pomoćnika u svim sudovima i javnim tužilaštvima u Republici Srbiji moram da primetim jednu stvar. Ubedljiva većina polaznika prve generacije Pravosudne akademije je imala pomoćnički staž u našim sudovima i tužilaštvima i to 25% njih od 7 do 12 godina je radilo u našim sudovima i tužilaštvima, preko 50% njih je radilo od četiri do sedam godina i najmanje ih je bilo koji su imali do četiri godine staža kada su ušli u akademiju. Voleo bih da to znaju i kolege sudijski i tužilački pomoćnici.
Šta može u budućnosti da predstavlja veliki problem? Može da predstavlja pitanje procedure, način ulaska u Pravosudnu akademiju. Naravno, da je to nešto što je veoma osetljivo i što može da bude problematično ali zato se i donosi strategija i prateći akcioni plan. Od onoga trenutka kada se donese akcioni plan on je obaveza svih, ne samo Ministarstva pravde i državne uprave, o bilo kojoj strategiji o kojoj govorimo, već svih, naročito kada imamo pred sobom horizontalnu strategiju, dakle, strategiju koja obuhvata nekoliko resora, nekoliko ministarstava kao što je to strategija za borbu protiv korupcije. To je nešto gde sva ministarstva i čitava Vlada moraju da stoje jedinstveno.
Žao mi je što uvažene kolege i koleginice narodni poslanici koji su u nekim stvarima najviše kritikovali tekstove strategija nisu prisutni sada ovde i da mogu da čuju moj odgovor. Nadam se da će ispratiti TV prenos, ali moram to da kažem.
Mi smo 2006. godine kada je usvojena tadašnja Strategija za reformu pravosuđa opredelili se koji je to put razvoja našeg pravosuđa. Tada sam imao svoje mišljenje i svoj lični stav o tome. Taj svoj stav nisam promenio do danas. Mislim da su glavna opredeljenja te strategije bila loša, ali ne možete kada dođete na vlast u kom god periodu da dođete, da se ponašate revolutivno. Više sam uvek bio za evoluciju nego za revoluciju, jer je to mnogo sigurniji put. Ne može se preći preko onoga dobrog što je urađeno.
Nažalost, nekoliko puta sam ovde rekao, urađene su neke dobre stvari, ali su ih loše stvari po svojim posledicama bacile u senku i ne primećujemo ih. Što je dobro zadržavamo i unapređujemo, što je loše menjamo i popravljamo i idemo dalje. Kada je prvi put u toj strategiji od pre sedam godina predviđeno da se u Srbiji osnuje telo kao što je Visoki savet sudstva, da se osnuje telo kao što je Državno veće tužilaca, da se napusti koncert koji je srpski pravni sistem baštinio više od jednog veka unazad koji je pravljen po nekom germanskom uzoru, da idemo u neki novi projekat. Ušli smo u to. Tada smo, pišući Ustav 2006. godine kada je pravosuđe u pitanju prepisali Strategiju reforme pravosuđa i uneli je u Ustav, a da pri tom ništa od toga nije bilo živo. Tada smo došli u veliki problem. Reče jedan kolega narodni poslanik kada ulazite u nešto novo, kao pravnik moram da naglasim, potrebni su vam propisi, potrebni su vam ljudi i potrebna su vam sredstva.
U tom trenutku kada smo ulazili u to, doneli smo nove propise. Uložili smo određena sredstva. Nažalost jednu stvar smo prevideli. Ako jednog čoveka školujete za sudiju u jednom sistemu, i on je u tom sistemu sudija 10, 15, 20 godina, on je dobro naučio šta znači biti sudija, ali se nikada nije spremao da vodi pravosudnu politiku jedne zemlje. Možda je mislio da ume to da radi, ali u zemlji u kojoj su tu politiku vodili političari za jednu, dve ili pet godina, nije bilo moguće prebaciti je na sudije i tužioce. Došli smo u problem u kome se nalazimo i danas, problem iz koga se ne izlazi lako. Sa jednom i po nogom smo ušli u to, sa pola noge nismo i postavlja se pitanje da li nam je lakše jednu i po nogu izvući ili i onu drugu polovinu u isti taj put pustiti da ide.
Ova strategija reforme pravosuđa jeste put u kome se u potpunosti posvećujemo izgradnji nezavisnog, nepristrasnog, stručnog, odgovornog i efikasnog pravosuđa.
Ovo je dan kada smo u jednom papiru obznanili i usvojili da ćemo pravosuđe u Srbiji prepustiti onima koji ga čine.
Ono što je uvaženi gospodin Marković rekao, za nove organe kojima se prenosa mnoga ovlašćenja, govoreći o Strategiji za borbu protiv korupcije, primer institucije koje se prenose ovlašćenja, kojima nije kadra da rukovodi i upravlja jeste rezultat prethodne reforme pravosuđa u Srbiji, gde ste dobili organe koje nisu bili na nivou zadatka da mogu da konzumiraju svoje nadležnosti i ispunjavaju ih.
Da li to nešto građaninu Srbije koji nije diplomirani pravnik, advokat, saradnik u sudu ili tužilaštvu, da li mu nešto znači ovo što sam sada izgovorio? Ne znači mu ništa. Građanin u sud ide kada ga natera nemoć i muka, kada ga natera sticaj životnih okolnosti, kada ga natera osećaj ugroženosti njegovih prava i ulaskom u sud on dolazi pred lice države i kakav je sud prema njemu, takva je država prema njemu.
Ako to ne može da zaštiti prava, za njega država ne postoji. Ne postoji u onom obliku u kome treba da postoji.
Kada sam postao svestan toga? Kada sam ušao u neki od sudova u Srbiji gde su mi rekli da u njih ministar pravde nije ušao preko 25 godina. Verujte, ima i takvih. Za ovih 11 meseci, uz obaveze koje su vezane za rešavanje gorućeg političkog problema u našoj zemlji, uspeo sam da obiđem 29 sudova i šest sudskih jedinica, što je otprilike 1/4.
Jednostavno je te ljude trebalo saslušati, trebalo je sa njima porazgovarati. Dosta je tu vrednih, marljivih i časnih ljudi i uplašenih ljudi, ali teško zemlji gde je sudija uplašen. Teško ćete da ga ohrabrite. Hajde da učinimo da ova strategija i ono što ona treba da donese sa sobom ohrabri te ljude.
Moram da se osvrnem na nešto što je rečeno i time bih okončao ovu raspravu.
Rečeno je da ovom strategijom nismo predvideli usavršavanje upravnog osoblja, administrativnih radnika. I te kako se brine, okrenete recimo tačku 3. i 4. pa kaže – unapređenje stručnosti administrativnog osoblja u sudovima i javnim tužilaštvima, bez adekvatno obučenog administrativnog i tehničkog osoblja u sudovima i javnim tužilaštvima, nema ni kvalitetnog ni efikasnog rada ovih organa, te je potrebno stalno raditi na njihovoj obuci i stručnom usavršavanju.
Imate dve strateške smernice vezano za to. Imate dalje, materijalni položaj i odmah ću da kažem, hvala na tome što ste rekli, materijalni položaj, jer upravo smo početkom ove godine uspeli da vratimo stimulacije ljudima koji rade veoma odgovoran posao, a koji su jedni od najslabije plaćenih u zemlji.
Dakle, imate četiri stranice u Strategiji koja govori o tome, imate više poglavlja o tome koja govore o akcionom planu.
Jedna stvar, zarad građana, rečeno je lepo, ako se i jedna i druga strategija usvoje u ponedeljak, da li će odmah u utorak biti bolje? Naravno da neće, a da li će biti sigurnije? Građani mogu da budu sigurniji da će se raditi predano na ispunjenju onoga što je strategijom zacrtano.
Da li je moguće strategiju primenjivati retroaktivno, unazad, pa ako kažete, evo Zakon o javnim preduzećima, po kome su birani neki direktori, da li će početi u utorak da se primenjuje, zato što je usvojena strategija.
Taj zakon je usvojen, on se primenjuje na način kako se primenjuju drugi zakoni. Ko je želeo da bude do kraja ispred, mogao je da uzme i da pročita Nacrt akcionog plana i da vidi u kom roku je predviđeno da se dobar deo tog zakona promeni.
Zašto? Zato što ne daje adekvatne i detaljne procedure za izvršenje izbora na konkursu direktora javnih preduzeća.
Možete sada da kažete, da, ali ova vlada je donela taj isti zakon, ali je taj zakon bolji od prethodnog zakona i taj zakon je za dva ili tri koraka napredniji od onoga koji je bio pre njega.
Budimo iskreni i recimo to, kada je budžet u pitanju, takođe. Samo ću vas podsetiti, bez obzira na ekonomske teškoće sa kojima se suočavamo, važeći budžet Republike Srbije posle dugo vremena donet je ne po hitnom postupku, ne dva ili tri dana uoči Nove godine, posle dugo, dugo godina, odnosno prvi put posle donošenja važećeg Ustava, donet je u zakonom propisanom roku.
Deviza koja jeste jedna od deviza ovih strategija, ali se nalazi na početku strategije za reformu javne uprave koju ćemo, bože zdravlja doneti u septembru mesecu, jer je tako planirano, jeste i načelo koje inače u modernim i savremenim državama figurira kao jedno od najvažnijih - postići što više sa što manje.
Hajde da budemo racionalni, nije Srbija prebogata zemlja, ali je Srbija zemlja u kojoj se već duže od dve decenije u nekim oblastima više, u nekim manje, a nekada u svim, ne upravlja domaćinski.
Da li će nas nemaština i ekonomska oskudica naterati da se setimo svojih predaka, kojih se sećamo na ovaj dan svake godine i da kažemo da oni nisu upravljali domaćinski verovatno mi danas ne bismo sedeli ovde.
Ako želimo da jednoga dana ovde sede naši potomci, setimo se tog domaćinskog upravljanja i pokušajmo da sa što manje postignemo što više. Ove strategije su za Vladu Republike Srbije, za Ministarstvo pravde i državne uprave, za sve institucije koje su od značaja za funkcionisanje antikorupcijskog i pravosudnog sistema, koliko već od ponedeljka ne čast i ponos, već jedna velika obaveza. Biće ovde mnogo teških stvari koje će morati da se urade, ali od onog trenutka kada te stvari budemo počeli da rešavamo uz mnogo jače partnerstvo sa EU biće nam lakše da ih završavamo. Primeri iz okruženja, primeri sa ovog kontinenta ukazuju nam da je to moguće.
Još jednom ja vam se zahvaljujem na dobroj raspravi. Zahvaljujem se na amandmanima. Zahvaljujem se svim onim ljudima koji su učestvovali u radnim grupama i uspeli da, mogu slobodno reći u rekordnom roku, daju strategije koje neće zadovoljiti čitav svet, ali treba da zadovolje one kojih se tiču. Hvala onima koji su nam pomagali, ali hvala i onima koji su nam odmagali. Da nam nisu odmagali pitanje da li bi ovi tekstovi bili ovako dobri. Hvala vam na pažnji.