Zahvaljujem.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas je izuzetno važan dan za Ministarstvo pravde i državne uprave. Uveren sam da će dobrim delanjem narodnih poslanika, svih nas danas zajedno, i usvajanjem predloga strategija ovo postati veoma bitan dan za srpsko pravosuđe.
Prvi su pred poslanicima istovremeno dva dokumenta od strateškog značaja za uspostavljanje kvalitetnog i efikasnog i pravosudnog sistema za jačanje vladavine prava u Republici Srbiji, Predlog nacionalne strategije reforme pravosuđa i Predlog strategije za borbu protiv korupcije i obe za period od 2013. do 2018. godine.
Dozvolite da ovo obraćanjem započnem pričom o Predlogu nacionalne strategije reforme pravosuđa. Kada je 2006. godine usvojena prethodna Strategija reforme pravosuđa za period od 2006. do 2011. godine, predviđanja onih koji su ovu reformu kreirali i sprovodili bila su da će nova mreža sudova i tužilaštva rezultirati smanjenjem broja zaostalih predmeta, kraćim trajanjem sudskih postupaka i nižim budžetskim rashodima.
Nažalost, rezultati analize koja je pre početka rada na tekstu nove strategije sprovedena sa ciljem preciznog merenja i procene rezultata primene prethodne strategije i akcionog plana koji je pratio, potpuno su poražavajući: nezadovoljavajući rad Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, višestruko manjkava novoformirana mreža sudova i javnih tužilaštava sa višemilionskim zaostatkom u rešavanju predmeta, nejednakom opterećenošću sudova i sudija brojem predmeta i predugim trajanjem sudskih postupaka, zamenom velikog broja prvostepenih sudova sudskim jedinicama, enormno su povećani putni troškovi učesnika u sudskim postupcima, troškovi održavanja i obezbeđenja objekata u kojima su se nekada nalazili sudovi, a građanima je povređeno pravo na pristup pravdi, naročito kada su u pitanju ugrožene kategorije stanovništva, poput starih, siromašnih ili bolesnih.
Otvoreno je pitanje reintegracija u pravosudni sistem sudija, javnih tužilaca i njihovih zamenika koji su tri godine bili lišeni sudijskih i tužilačkih funkcija. Zahvaljujući tome, država je imala ogromne budžetske izdatke uz istovremeno povećanje broja nerešenih predmeta. Započinjući rad na novoj strategiji, kao prioritete u narednom petogodišnjem periodu izdvojili smo sledeće: reintegracija sudija i javnih tužilaca koji nisu izabrani 2009. godine u pravosudni sistem, rešavanje zaostalih predmeta i ubrzanje sudskih postupaka, unapređenje statusa Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, uz ekvivalentno uređenje pitanja njihove odgovornosti, ujednačavanje sudske prakse i uspostavljanje sistema E-pravosuđa, elektronskog pravosuđa.
Naš cilj je izgradnja nezavisnog i nepristrasnog pravosuđa u kome se postupa stručno, odgovorno, kvalitetno i efikasno, pravosuđa koje zaslužuje poverenje građana i koje im pravdu čini dostupnom i dostižnom. Najveći izazov na ovom putu nije dostizanje ovih pet ključnih principa, već postizanje idealne ravnoteže među njima. Samo u situaciji gde je nezavisnost pravosuđa praćena srazmernom odgovornošću i gde efikasnost ne podrazumeva smo brzinu, već i zakonito, stručno i nepristrasno postupanje uz racionalnog raspolaganje resursima, možemo govoriti o uspešnom i funkcionalnom pravosudnom sistemu.
Ova vrsta ravnoteže se ne postiže naglim i dramatičnim rezovima, kakav je napravljen 2009. godine, već stalnim praćenjem funkcionisanja kako pojedinih segmenata tako i čitavog sistema kao celine, uz sprovođenje mera kojima se postiže njegovo postepeno ali stalno poboljšanje.
Izgradnja ovakvog sistema je dugotrajan i mukotrpan proces koji zahteva maksimalno angažovanje, kako na institucionalnom, tako i na individualnom nivou. Mere koje uz mnogo napora podrazumevaju i mnogo muka i teških iskušenja stoje pred nama. Ne kaže se bez razloga – ljuta travka na ljutu ranu. Uzimajući u obzir tu činjenicu, ministarstvo je već u periodu koji je prethodio izradi strategije, kao i paralelno sa njenim nastavkom, preduzimalo mere koje su neophodne za rešavanje problema koje smo izdvojili kao prioritete.
U tom smislu u prethodnih godinu dana se intenzivno radilo na projektovanju nove pravosudne mere koja bi ujedno otklonila probleme sa povećanim troškovima i otežanom pristupu pravdi, koje je donela reforma 2009. godine, i omogućila se reintegracija sudija i javnih tužilaca koji su vraćeni na funkcije, sledeći odluke Ustavnog suda.
Imenovana su i sa radom su počela 82 izvršitelja, a trenutno je u toku imenovanje još njih 28. Javno-beležnički ispit su do sada položila 92 kandidata, čime je dostizanje broja potrebnih kandidata za osnivanje komore javnih beležnika postalo izvesno. Ovo će omogućiti uspostavljanje jednog od sistema, čija je uloga u rasterećenju sudova od ključnog značaja.
Iako period od devet meseci, koliko je trajala izrada teksta nove strategije i reforme pravosuđa naizgled nije toliko dug, put koji smo za to vreme prevalili je bio izuzetno složen i u njegovom savladavanju su učestvovali svi subjekti od važnosti za proces reforme pravosuđa. Na tom putu je trebalo, s jedne strane, odgovoriti na zahteve koje pred nas postavlja zabrinjavajuće stanje u pravosuđu, dok je, s druge strane, bilo neophodno dostići ciljeve definisane u okviru procesa evropskih integracija.
Istovremeno, svest o limitiranim resursima je predstavljala ograničavajući faktor i terala nas je da izanaliziramo rešenja koja bi pomirila potrebe i mogućnosti. Kada smo pre devet meseci analizom rezultata sprovođenja prethodne strategije započinjali rad na tekstu o strategiji koja je pred nama, pred nama je stajalo ne samo more gotovo nerešivih problema u srpskom pravosuđu, već i ogromno nepoverenje stručne i naučne javnosti, ali i građana i predstavnika međunarodne zajednice. Ovo je razumljivo, ako se ima u vidu da potresi koje je i tako poljuljano naše pravosuđe preživelo usled loše osmišljene i još gore sprovedene reforme 2009. godine. Sumnje su postojale, kako u stvarnoj rešenosti ministarstva da sprovede temeljne i kvalitetne promene, tako i u otvorenosti ka sugestijama koje su pristizale kako od sudija i tužilaca, tako i od međunarodnih stručnjaka.
S ponosom ističemo da je Predlog strategije koju je prošle nedelje Vlada usvojila i prosledila Narodnoj skupštini rezultat predanog rada radne grupe formirane 3. januara ove godine, a koja je u svom sastavu obuhvatila sve subjekte koji su od značaja za uspešno kreiranje reforme, uz stalnu podršku Ministarstva pravde i državne uprave, kao i tima konsultanata Svetske banke.
Prva radna verzija strategije je objavljena 4. marta. Od tada pa sve do utvrđivanja Predloga strategije, dakle, gotovo puna četiri meseca, koliko su stalno unapređivane verzije teksta bile dostupne za komentare na internet stranici ministarstva, na njegovu adresu su pristigli brojni komentari i sugestije kako sudija, tužilaca i predstavnika akademske zajednice, ali i od profesionalnih udruženja i stručnjaka EU, predstavnika međunarodnih organizacija i nevladinog sektora. Kako su svi ovi predlozi temeljno razmotreni i u najvećoj meri uvaženi i uneti u tekst strategije, ona je na taj način postala plod rada mnogo šireg kruga ljudi nego što je onaj koji obuhvata članove radne grupe.
U periodu izrade strategije je održana najpre javna rasprava o prvoj radnoj verziji teksta 20. marta u Beogradu, a potom i okrugli stolovi u drugoj radnoj verziji teksta strategije, u sedištima apelacionih sudova u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, 18. i 19. maja, kao i druga javna rasprava od 22. maja u Beogradu.
Na navedenim stručnim skupovima su učestvovale sudije iz sudova različite vrste i stepena, javni tužioci, odnosno zamenici javnih tužilaca iz javnih tužilaštava različitih vrsta i stepena, predstavnika naučnih institucija, civilnog društva, relevantnih državnih organa, predstavnika međunarodne zajednice, naročito predstavnici Kancelarija OEBS-a, Evropske komisije i Saveta Evrope, ali i drugi predstavnici stručne javnosti.
Na kvalitet teksta strategije je značajno uticala i činjenica da je paralelno sa radom na strategiji održano i 28 sastanaka radnih podgrupa za izradu Akcionog plana za sprovođenje strategije, kroz čije aktivnosti su se jasnije iskristalisala brojna pitanja u vezi sa kojima su postojale izvesne nedoumice.
Ovakav pristup u radu na tako važnom dokumentu i otvorenost za sugestije je naišao na odobravanje kako stručne javnosti, tako i međunarodnih partnera. Na ovaj način smo kreirali sistem reformskih koraka koji predstavlja piramidalnu strukturu sačinjenu od Strategije i Akcionog plana, na čijem se vrhu nalazi ideja o stvaranju efikasnijeg i kvalitetnijeg pravosuđa, a koja se potom, kroz osnovna načela, strateške ciljeve, strateške smernice i konkretne mere i aktivnosti razvija u složen ali konzistentan sistem delovanja svih subjekata relevantnih za sprovođenje reforme, uz precizno određene rokove u kojima oni treba da sprovedu predviđene mere, ali i preciznim izvorima finansiranja.
Najzad, vodilo se računa i o nečemu što se u našoj praksi neretko zanemaruje, a to je izbegavanje raskoraka između ciljeva, odnosno mera za njihovu realizaciju predviđenih Strategijom i Akcionim planom do kojih može doći, s obzirom na poprilično dug petogodišnji period na koji se dokumenti i odnose. Stoga je predviđena mogućnost periodičnog ažuriranja Akcionog plana koja će doprineti njegovom kvalitetu kao i uspešnoj realizaciji zadatih ciljeva.
Ovom strategijom se savladavaju tri vrste problema. Reforma pravosuđa je proces svojstven svakoj državi koja je okrenuta svojim građanima i omogućavanju uslova za njihov bolji život. Pravo teži životu a ne samom sebi. Promena prava za posledicu mora da ima i promenu pravosuđa. Drugo, naše društvo je društvo u tranziciji. Promena društveno-ekonomskog sistema je nametala kao nužnu i promenu prava, naročito građanskog. Sa promenom prilika se mora menjati i pravo. Nevolja srpskog društva leži u činjenici da se, nažalost, društvo menjalo mnogo brže od pravde. Treći problem koji ovom strategijom treba da se prevaziđe jeste prethodno neuspešno sprovedena reforma pravosuđa.
Ovom strategijom predviđa se dalje jačanje nezavisnosti pravosudnih institucija, kroz jačanje kapaciteta koje bi omogućilo preuzimanje nadležnosti od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Takođe, kao jedan od ključnih ciljeva u ovoj oblasti je predviđeno slabljenje uticaja zakonodavne i izvršne vlasti na proces donošenja odluka u okviru Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kao i izbora sudija i javnih tužilaca. Predviđa se i uspostavljanje karijernog sistema za nosioce pravosudnih funkcija. Do kvalitetnog i efikasnog pravosuđa je nemoguće doći bez uspostavljanja ravnoteže između nezavisnosti i odgovornosti nosilaca istih funkcija, ali i njihovih saveta.
Ovo je ostvarivo samo kroz konačno razvijanje objektivnih i transparentnih standarda za ocenu vršenja pravosudne funkcije, bavljenje pravosudnih progresijama kao i administrativnim i pomoćničkim poslovima.
Kada je u pitanju unapređenje nepristrasnosti kvaliteta pravde, strategija u narednom periodu kao prioritet uspostavlja ujednačavanje sudske prakse kroz osnivanje sertifikovanog tela koje bi se bavilo odabirom najbolje prakse. Jedna od glavnih odlika srpskog pravosuđa mora da postane pravna predvidivost, koje danas ima samo u obrisima ili je gotovo nema, koja predstavlja jednu od glavnih odbojnih karakteristika naše države za ozbiljna strana ulaganja.
Pored toga, između ostalog, predviđa se formiranje sveobuhvatnih besplatnih i u skladu sa relevantnim propisima svima dostupnih elektronskih baza propisa iz sudske prakse, kao i uspostavljanje službi za pomoć i podršku oštećenima i svedocima. Ova strategija predviđa značajno jačanje položaja pravosudne akademije. Jačanje njenih kapaciteta od ključnog je značaja za uspostavljanje okončane početne obuke kao neophodnog preduslova za izbor na sudijsku i tužilačku funkciju.
Važno je napomenuti da nećemo ostaviti na cedilu brojne sudijske i tužilačke saradnike i pomoćnike, već ćemo im omogućiti da se integrišu u novi sistem, bilo preko izbora karijernog poziva pomoćnika, bilo kroz pravosudnu akademiju.
Novina je uvođenje stalne kontinuirane obuke, ne samo sudija i javnih tužilaca, već i njihovih saradnika i pomoćnika, kao i administrativnog osoblja.
Kao što nam je već svima dobro poznato, srpsko pravosuđe suočava se sa problemom ekstremne neefikasnosti. Rešavanje ovog problema je u strategiji prepoznato kao najurgentnije pitanje, jer je upravo ovaj problem ono što se najneposrednije tiče jednog građanina, običnog čoveka koji je došao pred sud da traži pravdu. U tom smislu u strategiju je ugrađen kompleksan sistem mera koji će uz dosledno sprovođenje neizostavno dati rezultate u vidu ubrzanja sudskih postupaka i smanjenja broja zaostalih predmeta.
Ove mere podrazumevaju najpre inicijalnu korekciju mreže sudova i javnih tužilaštava. Potom i konstantno praćenje njene efikasnosti putem novog metodološkog modela koji će biti razvijen do kraja ove godine. Ovako praćenje omogućiće njeno konstantno ispravljanje i korigovanje. Na taj način dobićemo mrežu koja se unapređuje iz godine u godinu, bez negativnih posledica koje su pratile reformu iz 2009. godine, a koje su nastale upravo zbog nasumičnih rezova zbog realne analitičke podloge.
Pored korekcije mreže strategijom su predviđene izmene procesnih zakona. Rasterećenje sudija od administrativnih poslova koje sada obavljaju kao i ulaganja u infrastrukturu. Jedna od najurgentnijih mera biće izrada i sprovođenje jedinstvenog programa za rešavanje starih predmeta koji će se primenjivati na teritoriji čitave zemlje. Slični programi su ranije u saradnji sa USAID, sprovođeni u nekolicini sudova i dali su izuzetne rezultate.
Ogroman doprinos efikasnosti pravosuđa daće i razvoj elektronskog pravosuđa. Pa je paralelno sa strategijom reforme pravosuđa i strategijom za borbu protiv korupcije, ministarstvo radilo i na izradi tzv. IKT strategije. Najzad deo ovog sistema mera od koga se očekuje ogroman doprinos rasterećenju pravosuđa i povećanju njegove efikasnosti, a koji je kao što sam ranije pomenuo, već započeo intenzivan razvoj, jeste uspostavljanje funkcionalnog sistema pravosudnih profesija, izvršitelja javnih beležnika, i medijatora.
Poučeni lošim iskustvom vezanim za sprovođenje prethodne strategije, ovoga puta ćemo sve snage usmeriti na uspostavljanje takvih mehanizama koji će obezbediti da sprovođenje mera predviđenih ovom strategijom i akcionim planom, kao i kontrola nad efikasnošću toga procesa, budu nezavisni od volje pojedinca i dnevno političkih dešavanja.
Od početka rada na strategiji nastojali smo da kod svih aktera reforme, razvijemo svest o tome da se izradom i usvajanjem strategije i akcionog plana naš posao na reformi pravosuđa ne završava, već da će ukoliko ne damo sve od sebe da kreiramo funkcionalan i održiv sistem njihovog sporovođenja u delo, tekstovi koje smo izradili ostati samo mrtvo slovo na papiru.
S tim u vezi, pored već pomenutog preciziranja subjekata nadležnih za sprovođenje konkretnih mera, kao i određenja preciznih rokova i izbora sredstava za njihovo sprovođenje, treba posebno istaći mehanizme za obezbeđenje efikasnog sprovođenja koji su predviđeni strategijom, a koji podrazumevaju formiranje mešovite komisije u kojoj će biti zastupljeni svi ključni subjekti reforme, čime će se obezbediti održivost njenog funkcionisanja i onemogućiti favorizovanje interesa pojedinih činilaca pravosudnog sistema. Osim o ravnopravnoj i širokoj zastupljenosti prilikom definisanja ovih rešenja vodilo se računa o operativnosti komisije, pa je u tu svrhu predviđeno i osnivanje sekretarijata koji će joj pružiti podršku u radu.
Uverenje da je ova strategija sprovodljiva i da gradi, a ne razara sistem, je činjenica da je konačno prevaziđena stalna boljka neusklađenosti Vladinih politika i strateških akata koji se donose. Prvi put je usklađeno pet strategija i to Strategija za reformu pravosuđa, Strategija za borbu protiv korupcije, Strategija reforme javne uprave, Strategija izvršenja krivičnih sankcija i Strategija razvoja i informacionih i komunikacionih tehnologija.
Na kraju želeo bih da istaknem da sam uveren da je Ministarstvo pravde i državne uprave svojom otvorenošću za saradnju i angažovanjem u procesu izrade strategija i akcionog plana poslalo jasnu poruku o istinskoj posvećenosti reformskom procesu, kao i rešenosti da se ne ponavlja nijedna greška bilo kog predhodnika. Umesto da ih ponavljamo učimo se na njima. Nismo i nećemo dozvoliti da strategija bude projekat koji ignoriše realne potrebe i mogućnosti našeg pravosudnog sistema. Nije uloga ministarstva da reformu nameće drugima kao što se to ranije neretko dešavalo u čitavom našem sistemu. Ministarstvo nastoji da ispuni ulogu koja mu u ovom procesu pripada, a to je da bude stožer reformskog procesa koji pruža podršku svim drugim subjektima koji imaju ulogu u reformi pravosuđa, istovremeno menjajući i unapređujući i sebe.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, drugi akt pred vama je Predlog strategije za borbu protiv korupcije. Prva Strategija za borbu protiv korupcije je usvojena odlukom Narodne skupštine od 08. decembra 2005. godine. Vlada je tek krajem 2006. godine donela Akcioni plan za primenu Nacionalne strategija za borbu protiv korupcije. Iste godine Vlada je obrazovala Komisiju za primenu strategije i preporuka grupe država za borbu protiv korupcije "GREKO".
Dakle, od donošenja ova dva dokumenta prošlo je osam godina. Da li su važeća Strategija i Akcioni plan valjani dokumenti? Da li su ovi dokumenti ispunjeni i da li su iskorišćeni svi kapaciteti važeće Strategije? Važeća Strategija je nepotpuna. Ne bavi se mnogim temama. Primera radi, obrazovanje i zdravstvo gotovo da uopšte i ne pominje, kao da u ovim delovima društva i nema korupcije.
Aktuelni Akcioni plan ne konkretizuje ciljeve iz strategije. Jedan od razloga za to verovatno jeste i vremenski raskorak koji je postojao od trenutka donošenja strategije do trenutka donošenja akcionog plana.
Ipak, najveća mana procesa dugogodišnje primene ova dva dokumenta jeste nepostojanje jasnog načina praćenja ispunjavanja obaveza koje su predviđene u ova dva akta. Zbog toga danas ne znamo za mnoge sektore, šta je zaista postignuto, u kom procentu odnosno šta je tačno otežalo primenu. Da li su to bili loši propisi, nedostatak kadrovskih kapaciteta, nedostatak materijalnih resursa ili možda nedostatak političke volje?
Koje su tačno okolnosti dovele do lakog ili teškog ostvarivanja ciljeva za obveznike ove strategije? Prema indeksu percepcije korupcije organizacije "Međunarodna transparentnost", Srbija je rangirana na osamdesetom mestu od ukupno 176 nezavisnih država, sa 39 od mogućih sto bodova. Srbija već šestu godinu zaredom nije popravila svoj skor na ovom indeksu.
Ministarstvo pravde i državne uprave oformilo je tokom prošle godine radnu grupu za pisanje nove strategije. Radna grupa formirana je po širokom obrascu. Svi obveznici strategije dali su svoje predstavnike. Prvi radni tekst predstavljen je na internet prezentaciji Ministarstva početkom marta ove godine. Odmah smo organizovali i stručne grupe za svaki deo strategije, a tada je otpočelo i pisanje akcionog plana. Dakle, ova strategija je rađeno istovremeno sa akcionim planom. Akcioni plan je danas u najvećoj meri gotov i čeka usvajanje na Vladi u najskorije vreme. Oba dokumenta rađena su sa redovnim konsultacijama sa partnerima iz EU.
Korupcija je kršenje zakona. Kada jedno društvo ima ovako visok stepen korupcije kao naše, to znači da se pojedinci ilegalno bogate, da građani sve više postaju siromašni, a institucije nestaju. Samim tim nema ni investicija, nema ekonomskog razvoja, nema ni zapošljavanja. Društvo je još siromašnije, a pojedinci sve bogatiji. Pošto je država osiromašena, njena uprava oskudeva u kadrovima. Bez dobrih kadrova nema ni dobre javne uprave. Resursi se loše koriste, ne raspoređuju se kako je potrebno, pa dolazimo u situaciju da nemamo čak i tamo gde imamo. Kao što rekoh, država je sve siromašnija, građani su sve siromašniji, a pojedinci još bogatiji.
Zato nam je potreban dobar opšti plan borbe protiv korupcije, snažan pravni okvir za borbu protiv korupcije, zakoni, podzakonska akta, obučeni pojedinci, državni službenici, sudije i tužioci, lekari, profesori, sposobni i motivisani za ovu borbu i sa jasnim smernicama. Ova strategija je, sa jedne strane, upravo to - jasna smernica, a sa druge strane najveći test za Vladu Srbije. Test da li će biti dovoljno snage i volje da se ostvari ono što je zacrtano i da li će se odvojiti dovoljno sredstava da se ova strategija u punom kapacitetu sprovede u delo.
Vlada Srbije je do sada pokazala izuzetnu volju i spremnost za razračunavanje sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Nacionalna strategija je pokazivanje motivisanosti za nastavak sistemske borbe. Kao koren borbe strategija obavezuje državne organe da zakonito postupaju. Nismo ni malo srećni što smo prinuđeni da ovo izgovorimo, ali to je naša realnost. Prethodnih godina Narodna skupština je izglasala brojne zakone, predsednik ih je potvrdio, a posle svega toga postavljamo pitanje – da li se ti zakoni u potpunosti i dosledno primenjuju?
U Srbiji ministarstva umeju da napišu svoje zakone, Vlada predlaže, skupštinska većina ih usvoji, ali kada dođe do primene, primene nema ili je delimična. Nisu obezbeđena sredstva, nisu obučeni kadrovi i nema političke volje. Zakoni se moraju primenjivati, ali postavlja se pitanje kako? Efikasno i transparentno. Državni organi ne smeju da čekaju kada se radi o korupciji, a javnost mora da ima potpuni uvid u rad tih organa.
Politička korupcija je najgora korupcija koja može zahvatiti jedno društvo. Lako se država izbori sa korupcijom u zdravstvu, sa korupcijom u energetici ili sportu, predvide se potrebne mere i vrlo brzo imate rezultate. Ali, šta ako je korupcija zahvatila sam državni sistem, ako je leglo korupcije i u strankama, onima koje se bore za poverenje naroda, koji ulaze u Skupštinu, izglasavaju zakone i biraju ministre? Ko će tada da se bori u različitim sektorima društva, ako na samom vrhu ima korupcije?
U prethodnom periodu donet je Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Ovaj zakon nije dosledno primenjivan, takoreći nije nikada primenjivan. Neophodne su njegove izmene u cilju dosledne i potpune primene. Moramo da ojačamo kapacitete pri DRI i Agenciji za borbu protiv korupcije. Mora se omogućiti javnosti da uzme učešće u donošenju važnih odluka za društvo. Borba protiv korupcije ne znači samo borbu na najvišem državnom nivou. Borba mora da postoji i na nižem nivou, i na pokrajinskom i na lokalnom. Obaveze iz ove strategije odnose se i na niže nivoe vlasti, jer se i od njih mora zatražiti odgovornost.
Osnovni način finansiranja države su javni prihodi. Ako država ne vodi pravilne evidencije javnih prihoda i dozvoli da ovde postoji korupcija, ako novac, umesto u državnoj kasi, završava u tuđem džepu, onda od čistog prihoda pravimo čist gubitak. Umesto da novcem od poreza kupimo mamograf, kupimo novu školsku klupu, opremimo naše vojnike i policajce, mi nekome pravimo vikendicu, kupujemo jahtu, finansiramo nečiju privatnu poslovnu imperiju. Jednim delom ove probleme možemo da prevaziđemo jačanjem sistema e-porezi, kojim bi poreska uprava svoj rad otvorila za javnost.
Takođe, u našem sistemu evidencije o licima nisu povezane sa evidencijom o imovini i prihodima. Ovi podaci se mogu povezati putem jedinstvenog identifikacionog poreskog broja. Ovim će se mnogo lakše pratiti imovina funkcionera, ali i finansiranja političkih stranaka. Ovo se isto odnosi i na carine. Carinski propisi se moraju u potpunosti primenjiva. Carina mora da se plaća državi, a ne korumpiranom pojedincu. U okviru carine osnovaće se i specijalni odsek koji će kontrolisati primenu propisa.
U biranju prihoda nismo vešti, ali u njihovom nenamenskom trošenju, kao društvo, reklo bi se da jesmo. Kako se budžet planira, građani ne znaju. Kako se troši, građani znaju još manje. Javnost mora da ima uvid u trošenje budžeta - ko, kako i sa kojim namerama? Država svakog trenutka mora da bude sposobna da da odgovor kome i za šta su otišle pare.
Javne nabavke su bile izvor brojnih krivičnih postupaka, naravno, kada je zakon dozvoljavao široka tumačenja i brojne zloupotrebe, tumačio ga je svako kako je želeo, a sankcija gotovo nikoga nije stizala. Novi zakon je jasan. On ne ostavlja prostor za zloupotrebe. Ipak, ovde se radi o tako velikim javnim sredstvima da stalno moramo da pratimo primenu zakona i poboljšavamo propise iz ove oblasti.
Kada strategija govori o internoj finansijskoj kontroli, to treba shvatiti kao koncept. Ovde je potrebno obezbediti jasan pravni okvir za rad internih revizora, obezbediti im adekvatne uslove i plate. Rukovodioci u državnoj upravi moraju da se naviknu na ovaj koncept, da interne revizore podrže, a ne da ih ostavljaju po strani i ne slušaju njihove sugestije ili učine sve da im otežaju položaj. Državna revizorska institucija mora da pojača svoje kapacitete.
Pitanje je da li treba govoriti o privatizaciji u Srbiji. U Srbiji su reči privatizacija i kriminal postale sinonimi. Po kom kriterijumu su birani rukovodioci u Agenciji za privatizaciju? Zašto pre ulaska u privatizacioni proces nisu sačinjavani finansijski izveštaji?
Zašto je postalo pravilo kršenje Zakona o računovodstvu i reviziji? Potcenjivala se imovina, firme koje su giganti odjednom su počele da vrede šaku dinara i prodavane su za male iznose, uz stalno lebdeće pitanje u vazduhu – kome su prodavane? Posle privatizacije sledi restrukturiranje. Šta je to? Postoji definicija restrukturiranja u udžbenicima, ali ne postoji definicija restrukturiranja u zakonu. Namerno je ostavljeno da ne bude nejasno, ostavljeno tako da Agencija za privatizaciju, jednostavno rečeno, radi šta hoće. Ona ista Agencija za privatizaciju koja se bavila privatizacijom sada će da se bavi restrukturiranjem, po istim propisima sa kojima je opljačkala sve u privatizaciji, a najviše državu.
Isto se odnosi i na Zakon o stečaju. U 21. veku u Srbiji stečajna procedura regulisana je od diskrecionog do diskrecionog ovlašćenja. Kako je tek pisan Zakon o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama? Osim dobrih zakonskih rešenja fali mu još nešto, fali mu srpski jezik. Ko li je samo doveden da piše taj zakon, u čijem interesu je to radio i kako je taj zakon pisan? Propisi po kojima je sprovođena privatizacija su loši i koruptivni i strategija predviđa njihovo nužno menjanje.
Kada imate ovakav kriminal, odnosno privatizaciju, ako vam išta u državi treba, onda je to dobro javno tužilaštvo. Oni koji su ovako radili, od pisaca zakona do pukih izvršilaca, moraju da se pozovu na odgovornost. Imovina stečena krivičnim delom po zakonu mora da bude oduzeta, da bude vraćena društvu kome i pripada. Zato kapaciteti tužilaštva moraju da budu maksimalno ojačani. Tužilaštva moraju da imaju stručnog konsultanta, dobrog poznavaoca finansija, koji će odmah još u toku predkrivičnog postupka moći da pomogne tužiocu da usmeri krivični progon.
Finansijska istraga mora da se povede odmah, još u toku pisanja krivične prijave, da bude sastavni deo krivične prijave, a ne da se vodi prekrasno kada je imovina izneta iz Srbije na egzotična ostrva.
U policiji mora da zaživi unutrašnja kontrola, moraju da se formiraju posebne jedinice kojima će jedini zadatak biti borba protiv korupcije. Znanje, obuka policije, to je upravo moć u borbi protiv kriminala, "bele kragne".
Srbija je bogata zemlja po svojim resursima. Srbija je bogata zemlja po svojim prirodnim lepotama ali Srbiji to kao da nikada nije bilo važno. Srbija ni sama ne zna šta ima, a ne zna zato što su katastri nepotpuni i neažurni. Urbanističke planovi gotovo da ne postoje. Gradi se i ruši se kako ko stigne. Našta su počeli da nam liče gradovi i sela, a to nije slučajno. To nekome odgovara. Odgovara kriminalcima da katastar nije uredan, da se ne zna šta je čije, šta kome pripada, olakšana je divlja gradnja, olakšani su i putevi pranja novca. Dok je katastar neuredan da li će iko ozbiljan planski dođi da investira u Srbiju? Da li bi neko od vas kupovao i gradio, a da se ne zna kome to pripada i ko to koristi? Kakav se tek prostor otvara za zloupotrebe sa poljoprivrednim zemljištima? Uredan katastar, urbanistički planovi, odgovornost službenika koji izidaju građevinske dozvole i inspekcija, to može da dovede investitore i to može da otvori radna mesta u našoj zemlji. Nikako izdavanje dozvola u roku o 279 dana. Neophodan nam je jednošalterski sistem za dobijanje građevinskih dozvola i elektronski katastar nepokretnosti.
Svako od vas ovde ima prijatelje, rođake, supružnike, decu, unuke. Većina njih vam se nekada požalila i zavapila kad su bili bolesni. Oni su bolesni, a neko im je tražio novac da se leče. Neko je na listi čekanja, a doći će na red tek za dve godine. Neki na red ne dođu nikada. Nekada saznate da pijete lek kome je istekao rok trajanja ili od vas traže da kupite izuzetno skup lek strane proizvodnje iako postoji domaći, znatno jeftiniji. Koliko puta ste čuli – mogu da vas lečim ali u svojoj privatnoj ordinaciji. Nisu svi naši lekari takvi ali postoji jedan broj takvih. Sistem im je dozvolio da se ovako ponašaju. Zakoni su pisani tako da oni mogu da se sakriju iza zakonskih odredbi. Nisu regulisani ni odnosi sa farmaceutskom industrijom. Sukob interesa zdravstvenih radnika, nema jedinstvenog informacionog sistema. Sve ovo je gotovo savršeno okruženje za nastanak korupcije.
Šta tek reći za korupciju školskog sistema. Od one najsitnije i najtužnije gde se iznajmljuju školski prostori za koje kakvu delatnost ili se ulazi u sumnjive dogovore u vezi sa dečijim ekskurzijama, do uzimanja novca za polaganja ispita na fakultetima ili za sumnjive postupke akreditovanja visokoškolskih ustanova. Nekada smo imali sportske klubove za ponos. Klubovi su služili za rekreaciju, za druženje, za unapređenje međuljudskih odnosa, za napredak u sportu. Tada se znalo kome klubovi pripadaju i čemu služe. Danas kada se ne zna kome pripadaju, ko ih finansira i njihovi rezultati su poražavajući. Hitno moramo da donosimo takve propise kojima će biti uspostavljena transparentnost finansiranja i vlasništva nad sportskim klubovima.
U prošlosti nismo imali nijedan propis koji se odnosio na sprečavanje koruptivne delatnosti, a korupcije je bilo daleko manje nego što je ima danas. Sada imamo i agenciju i mnoge koruptivne propise, a korupcija je postala sve jača i jača. Nije postojala jasna volja da se korupcija iskoreni, donosili su se zakoni da ne bi bili poštovani, osnivala su se antikorupcijska tela kao pokriće za korupciju, donosile su se strategije koje se nisu ispunjavale.
Sudbina ovog dokumenta ne sme i neće biti takva. Imamo volju da se razračunamo sa korupcijom i jasno smo je pokazali u prethodnom periodu. Ova strategija predviđa jasne mehanizme sprovođenja i nadzora. Ministarstvo pravde i državne uprave biće koordinator u okviru Vlade za aktivnosti predviđene strategijom. Oformićemo posebnu jedinicu koja će se baviti ovim poslom. Savet za borbu protiv korupcije je tu da blagovremeno ukaže Vladi na pojavne oblike korupcije i na propuste u borbi. Napokon Savet ima Vladu koja ga sluša.
Nadzor nad sprovođenjem pripada Agenciji za borbu protiv korupcije. Agenciji su svi obveznici dužni da podnesu izveštaje. Ukoliko to ne učine biće pozvani da u prisustvu javnosti objasne zašto ne poštuju strategijom propisane obaveze. Agencija će Skupštini podnositi izveštaje. Skupština će takođe, raspravljati o izveštajima i odgovornosti lica koja su bila obavezana akcionim planovima.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, sa punim ponosom ističemo da je ovo prvi put da se pred vama nalaze predlozi dve nacionalne strategije od prioritetne važnosti za državu i građane. Ministarstvo na čijem sam čelu pokazalo je spremnost da u kratkom roku okupi zainteresovane strane oko ciljeva koji u Srbiji već duže vremena vape za ostvarenjem.
Nezavisno, nepristrasno, kvalitetno, stručno, odgovorno i efikasno pravosuđe, nužno su potrebni Srbiji ako želimo da Srbija postoji, da se u nju vraća, a ne da se iz nje trajno odlazi.
Ako želimo da rešenje o zasnivanju radnog odnosa postane pravilo, a rešenje o otkazu izuzetak, ako želimo da se u njoj više rađa, nego što umire. Bez takvog pravosuđa svaka pomisao o borbi protiv korupcije, kako u jučerašnjoj raspravi reče jedna koleginica, samo je pusta želja, čiji će svaki pokušaj biti unapred osuđen na propast.
Ovim strategijama Srbija stiče priliku da na sistemski način jača svoje institucije koje će postati sposobne da štite državu i interese građana.
Ovakvo pravosuđe nije nam potrebno zbog samog sebe, već isključivo zbog građana. Neka to bude opomena, ne samo nama političarima, već i sudijama i tužiocima i njihovim zamenicima i advokatima i službenicima.
Građanin mora da bude centar naše pažnje. Građanin koji zaslužuje zaštitu i odbranu svojih prava i svojih sloboda. Ako građanin nije u centru naše pažnje, ako ove dve strategije nemaju za cilj da poboljšaju njegov odnos u odnosu na institucije i državu, ako nemaju za cilj da njegov život učine boljim i dostojnijim čoveka u 21. veku u Evropi, onda ove strategije nemaju cilj, kao ni bilo koja druga strategija pisana na desetine ili ne stotine strana.
U ime građana Srbije, pozivam vas da podržite pretakanje dva predloga strategije u dve strategije, za nacionalnu reformu pravosuđa i za borbu protiv korupcije od 2013. do 2018. godine. Hvala vam na pažnji.
