Molim vas, gospodine Mikoviću, reklamirali ste povredu Poslovnika. Prema tome, nemojte ići na repliku. Mislim da nije bio povređen Poslovnik. Ako smatrate da je bio Poslovnik povređen, možemo u danu za glasanje da se izjasnimo?
(Srđan Miković, s mesta: Ne želim da se izjasnite.)
Zahvaljujem se.
Gospođo Popović, da li se vi javljate po povredi Poslovnika?
(Judita Popović, s mesta: Ne.)
U redu. Pomislio sam da želite povredu Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem i molim vas da mi uračunate ovo vreme u okviru diskusije.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije i naravno, svoj govor započeću sa nekim egzaktnim podacima koje imamo u ovom trenutku kada je u pitanju nivo korupcije i kada je u pitanju ambijent za borbu protiv korupcije u našoj zemlji. Ali, ne mogu govoriti o borbi protiv korupcije a da ne govorim o samom ekonomskom i svakom drugom kontekstu u okviru kojeg se borba protiv korupcije vodi i koji je potreban da bi ona bila kvalitetna i bila uspešna.
Kakav je to kontekst? Prvenstveno mislim da kontekst koji podrazumeva dobar ambijent za borbu protiv korupcije je ekonomski i da ono što će odrediti kvalitet i rezultate u našoj borbi protiv korupcije je i ono što se zove moralna obnova našeg društva. Stoga, mislim da nije samo gospodin ministar i strategija i dokumenti, pravna regulativa koje će ministarstvo doneti, donositi, koje ćemo mi izglasavati u ovoj skupštini, važna za tu uspešnu borbu protiv korupcije, nego i niz drugih strategija i ponašanja, drugih ministara i drugih donosioca odluka u ovoj zemlji, a prvenstveno se misli na one koji donose odluke u okviru ekonomske i socijalne politike.
Da se razumemo šta sam hteo da kažem - to je da ova država mora prvenstveno da razvija tržišnu utakmicu da razvija politiku jednakih šansi za sve, da stvara jedan dobar ambijent za poslovanje, za investicije, da jača institucije, pogotovo regulatorna tela i nezavisne institucije, jer su istraživanja, nauka i praksa dokazali da su ona društva koja su ekonomski bogatija, koja imaju veći bruto domaći proizvod, da se u tim društvima obavlja i veći broj ekonomskih transakcija, da je veće međusobno poverenje između onih koji nastupaju na tržištu. Tako da je prvenstveni preduslov za razvoj i za uspešnu borbu protiv korupcije razvijanje jedne tržišne privrede i jedne utakmice ljudskih znanja i ljudskih sposobnosti na tom tržištu, pa bilo da se radi o pojedincima, bilo da se radi o državnoj upravi, bilo da se radi o privatnom sektoru.
Ova strategija govori o borbi protiv korupcije kada su u pitanju javni prihodi, kada su u pitanju javni rashodi, kada je u pitanju privatizacija, obrazovanje, policija, dakle najbitniji stubovi, sektori u ovoj zemlji o kojima moramo da vodimo računa, ali mi moramo da napravimo ambijent da u tim sektorima koji se tiču same državne uprave da ti sektori rade u okviru onih tržišnih principa, da se u njima zapošljavaju najbolji, najčasniji, najkvalitetniji, najsposobniji ljudi koji imaju etičke norme i koji poštuju i razvijaju moralne kodekse u svojim institucijama. Na taj način, i ministar je lepo rekao, kroz permanentnu edukaciju ljudi u ministarstvima i u državnim institucijama ćemo moći da dođemo do nekih pretpostavki da ta borba protiv korupcije bude uspešna.
Strategija za borbu protiv korupcije podrazumeva deset oblasti. Kako smo čuli, Vlada će razmatrati i nadam se usvojiti akcioni plan. Nadam se da ćemo imati detaljne i jasne ciljeve, gospodine ministre, i rokove u okviru kojih će se ti detaljni ciljevi ostvarivati, jer strategija kao strategija kao i svih drugih 115, koje je Narodna skupština ili Vlada donela, nema neki rezultat ukoliko nema tih jasnih detaljnih ciljeva i ljudi koji će tu strategiju na terenu da implementiraju. Naravno, u to podrazumevam potrebu, značaj i obavezu i Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije da na svaki mogući način jačaju rad nezavisnih tela, regulatornih tela, kao što su DRI, kao što je Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja, kao što je Agencija za borbu protiv korupcije, kao što je Savet za borbu protiv korupcije. Od kapaciteta takvih tela i od kapaciteta kadrovskih i finansijskih, tih tela zavisiće u mnogome, naravno, i rezultat i kvalitet borbe protiv korupcije.
U ovom trenutku naša zemlja se nalazi po istraživanju "Transparens internešenala" na 82. mestu po nivou i stepenu korupcije od 176 zemalja koje su analizom obuhvaćene. Čak 80% građana Republike Srbije misli da su svakom segmentu našeg društva, do čega god želite da dođete u ovom društvu, da li je to, govorili ste, gospodine ministre, i o građevinskim dozvolama, o pokretanju biznisa, o bilo kakvim administrativnim aspektima i dokumentima, morate da načinite neki koruptivni čin, jel je to predmet nekog koruptivnog čina. To je zastrašujuće visok nivo percepcije korupcije u našoj zemlji zato što se smatra, samim tim, da je korupcija nešto što je normalno i bez čega ova zemlja i ono što njen posao ovde, a da stvara jedan kvalitetan ambijent da bude dobar servis, dakle sluga građanima da to ne funkcioniše, već funkcioniše jedan paralelni svet koji podrazumeva korupciju kao nešto što je sasvim normalno.
Korupcija na godišnjem nivou samo kroz javne nabavke, to se i pominje u samoj strategiji, odnese jednu četvrtinu penzija. Znači, negde oko milijardu evra. Korupcija je najrazvijenija po najnovijim istraživanjima iz 2012. godine u sektorima zdravstva, u sektoru policije, u sektoru obrazovanja i pod 4) u sektoru javne i državne uprave u svim sektorima u kojima država ima najveći upliv. Privatni sektor sa veoma malim procentom tu učestvuje, ali tu vidimo i dobre pomake, da je konačno država poslala poruku i privatnom sektoru da se ne igra sa državom, da ne misli da će na kontu države i državnih institucija moći da dolazi lukrativnih poslova i do velikih zarada koje nisu primerene samom tržišnom poslovanju i tu smo načinili dobre rezultate.
Ono što je pohvalno je da će doći do sastavljanja kataloga javnih funkcija i ono što će umnogome pomoći za borbu protiv korupcije je i formiranje kancelarije za brze odgovore i ovim putem bih da demantujem neke od kolega koji kažu da taj institut neće pomoći borbi protiv korupcije i povećanju efikasnosti, poslovanju i privlačenju i domaćih i stranih investicija.
Pomenuo bih da Italija, koja ima najrazvijenije pogotovo malo i srednje preduzetništvo, ima Kancelariju za brze odgovore. Ima zakonski rešenu još pre 40 godina. To nije novo, inovativno rešenje. To je rešenje koje ćemo primeniti kao praksu razvijenih zemalja koje razvijaju privrede, pogotovo malih i srednjih preduzeća na kontu kojih naša država želi i hoće i mora da se razvija.
Ono što je jako bitno je da pojačamo i ulogu parlamenta u kontroli budžeta. Pre neki dan su nam bili brazilski parlamentarci koji su predstavljali jedan program koji će, nadam se, zaživeti kod nas, da sami parlamentarci, članovi nadležnih odbora, ali i sami građani mogu da kontrolišu na dnevnom nivou trošenje budžeta. Sve su to aspekti koji će pomoći da poboljšamo, da pojačamo svest ne samo ljudi koji su zaposleni u državnoj upravi, ne samo kod donosioca odluka u parlamentu, u Vladi RS nego i kod građana da i oni vode računa gde se na kraju odliva njihov novac, jer o njihovom novcu se ovde i radi.
Ono što bih ja i poslanička grupa SDPS apelovali to su moguća veća ovlašćenja Narodnoj skupštini, parlamentarnim odborima, eventualne promene Poslovnika o radu Narodne skupštine jer mi imamo tu kontrolnu ulogu, pogotovo kada su u pitanju određena regulatorna tela, nezavisne institucije.
Možemo da analiziramo izveštaje, možemo da ukazujemo na nepravilnosti, možemo da pokazujemo na nezakonitosti, ali nema onog što treba da bude rezultat toga da oni koji su neodgovorni, koji su kršili zakon, a donosioci su odluka i u rukovodstvu su tih nadležnih institucija i organa, nemaju nikakvu obavezu sem onoga o čemu sam pričao na samom početku, što treba da bude moralna obaveza svih koji rade u državnoj upravi, a to je da na jedan kvalitetan, efikasan, efektivan način u skladu sa savremenim principima poslovanja i korporativnog upravljanja upravljaju budžetom i upravljaju sredstvima i resursima ove države.
Ono što će predstavljati, što predstavlja pretpostavku za razvoj borbe protiv korupcije i razvoj tržišta i razvoj tržišne utakmice, tržište je bezlično. Kod tržišta nema nadređenog i podređenog. Tržište poznaje samo sposobnost. Tržište poznaje samo kvalitet i na tržištu se nalaze zajednički interesi između onih koji prave transakcije na tom tržištu.
Čim imate veliku regulaciju, čim imate administriranje države i veliku birokratiju imate onog ko je nadređen, imate onog ko ima kompetenciju u procesu odlučivanja i naravno to je jedan od razloga što imamo ovoliku korupciju i što je percepcija korupcije u stvari fokusirana na četiri aspekta državne uprave, zdravstvo, policija, obrazovanje i ovaj deo javne uprave i javnih institucija. Fokusiraću se u svojoj diskusiji na ta četiri veoma važna stuba, stavke. Prva je policija. Policija je radila u okviru tvining projekta zajedno sa UNDP jednu strategiju razvoja borba protiv korupcije u MUP. Ta strategija je rađena 2011. godine. U toj strategiji su sadržani relevantni podaci koji kažu da danas 72% ljudi smatra da je policija visoko korumpirana. Sa druge strane, imamo 34,8% ljudi u policiji koji imaju fakultetsku diplomu, što predstavlja odličan kapacitet da uz permanentnu edukaciju, obrazovanje, stalnu promenu i pokušaj promene svesti ljudi koji rade u MUP, poboljšamo situaciju i da prosto taj nivo korupcije u MUP bude sveden na najmanji mogući nivo.
U MUP 41% smatra da se članovi policijskog rukovodstva zapošljavaju putem političkih odluka. U našoj policiji imate ono što je nezabeleženo u razvijenim zemljama i u modernom svetu, da imate u samoj policiji ono što se zove kodeks ćutanja između pripadnika MUP, da imate ono što se zove naučena bespomoćnost kao termin. Šta to znači? To znači da vi znate da ne možete ništa da promenite i kada vidite da je neko od vaših kolega uključen u neke koruptivne aktivnosti ćutite, ne smete to da kažete ili smatrate da država i sami organi nisu dovoljno snažni i jaki da bi primenili zakon. Zato ova strategija mora da bude i sektorska. Svaki sektor ove države mora da ima svoju posebnu strategiju. Lepo ste rekli, imaće Ministarstvo pravde jedinicu koja će se baviti borbom protiv korupcije, ali to treba da ima i MUP. Ono za sada ima sektor unutrašnje kontrole, ima u okviru policijske uprave Beograda sektor koji se time bavi, ali istraživanja su pokazala da bar jedan posto ljudi koji su zaposleni u MUP treba da se bavi isključivo borbom protiv korupcije, a to u ovom trenutku treba da bude kapacitet od 400 najobučenijih, najkvalitetnijih, najčasnijih ljudi, sa punim kapacitetom isključivo borbe protiv korupcije i ničim drugo da se ne bave.
Samo 8,7% radnika u MUP na izvršilačkim operativnim poslovima nadzora je prošlo neke seminare i neku edukaciju o korupciji. Ono što je dobro i ono što je pohvalno, jeste da je novim Zakonom o javnim nabavkama, koji je stupio na snagu, MUP obuhvaćeno tim procesom i da mora da bude uključeno u proces javnih nabavki. Zašto? Zato što je istraživanje pokazalo da je u proteklih 10 godina samo jedan visoki funkcioner MUP dao ostavku zato što je bio uključen u koruptivne aktivnosti. Gledajte čuda, dao je ostavku ne zato što je to bio njegov moralni čin, nego je dao ostavku zato što je izgubio podršku partije koja ga je podržavala u tom ministarstvu.
Pa čuveni slučaj nabavke Zipo upaljača i švajcarskih noževa kao reprezentacija u MUP, dame i gospodo, a danas nam policija ide bez opreme, bez cipela i danas je izložena napadima kako prima onih čuvenih 10 hiljada dinara kao socijalnu pomoć, za šta se izborio njihov sindikat. Nije to pomoć, to je samo rezultat posebnog kolektivnog ugovora koji postoji u MUP. To je veoma pohvalno, jer smo jedna od retkih zemalja u Evropi koja ima poseban kolektivni ugovor o policiji i na taj način, kroz povećanje zarada, kroz veća sindikalna i bolja prava, za šta se SDPS sa svim srcem zalaže, smanjivaće se i nivo korupcije u MUP.
Veoma je važno da MUP napravi jednu posebnu strategiju obrazovanja kadrova u okviru oblasti borbe protiv korupcije i da se ojačaju kapaciteti službe unutrašnje kontrole i svih onih koji se bave borbom protiv korupcije u MUP.
Ono što je isto tako pohvalno, to je da će se doneti strategija za borbu protiv korupcije na nivou uprave carina, što se povećava intenzitet i kapacitet kontrole troškova javnih sredstava i sredstava koja u našu zemlju dolaze iz EU. Poseban akcenat bih stavio na proces privatizacije, proces završetka restrukturiranja preduzeća u našoj zemlji kojih ima 179. Svi smo svedoci toga, a SDPS je veoma zainteresovana za ovaj aspekt, jer, kada malo bolje pogledate, gde god je bilo promašaja, gde god je bilo najveće korupcije, ko je stradao, ko je bio najugroženiji? Pa radnici koji su izgubili poslove, kojih sada ima preko milion.
Naravno da smo mi kao stranka socijaldemokratske provinijencije isključivo usmereni da žrtve restrukturiranja i žrtve dalje privatizacije, koja mora da se završi, ne budu samo radnici, nego da teret svega toga snosimo svi. Prvo političke vlasti, oni koji donose odluke u državi, pa poslodavci, pa tek onda radnici koji moraju imati jasne programe, dobre programe kako bi mogli da se prekvalifikuju i da se dokvalifikuju, da uđu ponovo i da imaju priliku da budu oni koji će učestvovati na tržištu rada.
Zašto nam je javno privatno partnerstvo na veoma niskom nivou? Upravo zbog korupcije u lokalnim samoupravama i državnoj upravi. Nadam se da će ova strategija pomoći da i ovaj sektor, koji može da bude jedan ozbiljan izvor investicija i razvoja u našoj zemlji, konačno zaživi, iako imamo zakonsku regulativu.
Naravno, pored ove elaboracije šta može značiti i kako će se usmeravati ova strategija i kakve rezultate može da ima u budućnosti, to ćemo da vidimo, to mi iz SDPS sada ne možemo da kažemo, ali možemo da ukažemo na neke stvari koje nisu ni dobre u ovoj strategiji. Prva stvar na koju bih u tom domenu ukazao je, iako nisam pravnik, pitanje Ustava i pitanje zakonske regulative. Kada je u pitanju obrazovanje i sport, kaže se da je nedovoljno regulisano pitanje privatnih visokoškolskih ustanova, s obzirom da nisu propisani adekvatni standardi i mehanizmi kontrole kvaliteta, što otvara mogućnost zloupotrebe u okviru ovih obrazovnih sistema. Gospodo, Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine je jasno definisao ovo. Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta, na osnovu Ustava, gde je privatna imovina i privatni sektor potpuno izjednačen sa državnim, kontroliše isto privatne institucije, kako visoko obrazovne, tako i državne institucije.
Ovo je sada veoma ozbiljno pitanje koje zahteva jednu veću, jednu intenzivniju diskusiju, zapamtite da vi danas imate sedam akreditovanih privatnih univerziteta, pored državnih. Da imate čitavu armiju studenata koja tu studira. Visokih škola 18. Zašto bi oni bili izloženi većoj, nekoj eksternijoj kontroli. Zar se na taj način ne diskriminiše privatni kapital? Zar samo u ovoj državi treba da postoje državne institucije? To će biti put ka nestajanju naše zemlje.
Završavam, izvinjavam se predsedniče što sam malo produžio svoj govor. Socijaldemokratska partija Srbije će i pored sugestija i primedaba koje ima, podržati u danu za glasanje Predlog strategije i nadamo se da će ona u punom kapacitetu doneti prave rezultate. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Judita Popović.

Hvala, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nije prisutan ministar, zato što sam želela da ga pohvalim. Da ga pohvalim, s obzirom da je jako lepo pročitao ove dve nacionalne strategije i da pohvalim njegov entuzijazam. Ali, taj entuzijazam je po našem mišljenju prilično neutemeljen.
Gospodin ministar je ovde izneo jedno svoje mišljenje, da je Srbija bogata zemlja. Nije u pravu gospodin ministar, Srbija je siromašna zemlja, jedna od najsiromašnijih u Evropi. Ali, Srbija je 2001. godine, kada se konstituisala Vlada Zorana Đinđića bila razorena zemlja, bila je razorena zbog posledice delovanja političkih istomišljenika, gospodina ministra pravde i državne uprave. Dakle, kada govorimo o siromaštvu i o bogatstvu moramo da razmišljamo o tome, kako je izgubljeno 20 godina i kako je to moglo da se desi da danas Srbija bude u toj meri siromašna.
Nisam videla da je bilo ko iz vlasti, pa ni vi gospodine ministre, niti neko iz vašeg Ministarstva, zatražio izvinjenje i oprost od građana Srbije za krađu 20 godina njihovih života zbog direktnog delovanja političkih snaga koje su i dan danas na vlasti, zbog njihove pogrešne političke koncepcije, bez obzira što se u međuvremenu napravio sarto-mortale i što se u međuvremenu preuzela politika LDP, koja će dati neke rezultate u pogledu evrointegracija.
Dakle, 20 godina izgubljenog života, i zato gospodine ministre nemate pravo da kritikujete privatizaciju, jer za kompromitaciju privatizacije i te kako su upravo ti vaši politički istomišljenici, kako da kažem, pravno-politički prethodnici dali veliki doprinos. Slažem se sa vama da mnogo šta u privatizaciji nije valjalo i ne valja. Međutim, ne smemo da izgubimo iz vida to, da su kase 2001. godine bile prazne, a da su građani bili maksimalno osiromašeni.
Prema tome, kada govorimo takve stvari, bilo bi dobro da razmislimo o sopstvenoj odgovornosti, o odgovornosti one političke opcije koja je i te kako imala ulogu u celoj toj propasti, sa kojom je počela ova država 21. vek.
Gospodine ministre, zašto govorim da taj entuzijazam koji ste ovde ispoljili nema neki kvalitet, i zašto je on neutemeljen. Pa zato gospodine ministre, što prosto nema ovde promene vrednosnog sistema na koji bi vi trebali da gradite sve ove dobre namere i dobre želje, koje ste nabrojali u nacionalnim strategijama, i za pravosuđe, njegovu reformu, i za borbu protiv korupcije.
Vrednosni sistem je infrastruktura koja treba da nosi sve ove eufemizme koje ste vi nabrojali u nacionalnim strategijama, a to je lepo rečeno eufemizam, jer da sam ironična, rekla bih da je ova nacionalna strategija o reformi pravosuđa "trla baba lan" ali nisam ironična. I zato govorim o eufemizmima.
Kada ih pročitamo, sve ovako nabrojane, efikasnost pravosuđa, unapređenje pravosuđa, nezavisnost, pravna sigurnost, odgovornost, vladavina prava, pri tom vi vladavinu prava stavljate u znake navoda. Da li vi u stvari ironizujete ovaj pojam, koji je toliko bitan, i toliko ključan za funkcionisanje jednog pravosuđa. Stručnost, poverenje u pravosudni sistem, poboljšanje kvaliteta, nepristrasnost, transparentnost itd, itd. Dakle, to su sve prazne reči ukoliko ih ne prati suština.
Zaista, postoji osnovana sumnja da se ta suština negde izgubila ili se uopšte nije ni napravila. Vaše ponašanje kao ministra, vaše Ministarstvo ne daje nam za pravo da verujemo da je vrednosni sistem onaj koji je ustanovljen devedesetih godina promenjen, od kada ste u stvari promenili svoje dresove i postali evropejci.
Zašto to govorim gospodine ministre? Vrednosni sistem znači da vi ustanovite šta je dobro i šta je loše i po tome u stvari da kreirate i nacionalnu strategiju reforme pravosuđa. Tačno da se zna kuda se ide sa tom strategijom, čemu se stremi, na koji način će se sprovoditi ta strategija i šta se u krajnjem slučaju očekuje kao konačni rezultat kada se ta nacionalna strategija ostvari?
Vi očigledno ne razumete da je to nešto loše kada razmenjujete slatkiše sa haškim optuženicima i osuđenicima. Zaboravljate zašto su se oni našli u Hagu i zašto moraju da odgovaraju pred Međunarodnim sudom pravde, za sve ono što se izdešavalo ratnih godina devedesetih. Vi ne razumete zašto je to problem kada demonstrirate sa ekstremistima protiv presude jednog Međunarodnog suda. Vi ste i pravnik gospodine ministre, vi ste i ministar pravde i državne uprave, i vrlo dobro znate da postoje pravni lekovi i da prosto jedan pravnik ne može kao bilo koji laik da svoje nezadovoljstvo jednom sudskom odlukom iskazuje demonstrirajući na ulici i to ispred zgrade parlamenta, vrhovnog, zakonodavnog i predstavničkog tela.
Dakle, to je taj problem nerazumevanja novog vrednosnog sistema koji bi trebalo da promovišete, ali očigledno da za to niste sposobni. Iz tog razloga mislimo da ove nacionalne strategije nemaju izgleda na uspeh. Sve ovo što ste ovde nabrojali kao osnovna načela, predstavljaju u stvari jedan koncept reforme pravosuđa koji bi svaka politička opcija mogla da podrži. Dakle, i mi smo ti koji se zalažemo i za nezavisnost pravosuđa, i za stručnost, i za nepristrasnost, i za transparentnost rada, i za vladavinu prava itd, itd.
Međutim, razlika između nas i vas je u tome, što mi zaista to i mislimo, a vi ste ovde napisali i smatrate da ćete time, što ćete ceo taj posao u stvari da prenesete na jednu komisiju za sprovođenje reforme, koji će opet da oformi neke grupe za određene poslove, da ćete oformiti neke podgrupe za promenu Ustava, da ćete napraviti jedan sekretarijat koji će da bude u stvari desna ruka ove komisije, da ćete vi na taj način zaista i da sprovedete reformu pravosuđa.
Gospodine ministre, to tako ne ide. Dakle, vi nećete moći na tako jedan birokratski način, prenošenjem odgovornosti za reformu pravosuđa, koje je političko pitanje, dakle, to je jedna politička odluka da se reformiše pravosuđe, da prenesete na ovakve organe, kao što su komisije, grupe i podgrupe. Znate, postoji jedno zlatno pravilo - kad god ne misliš nešto zaista i da uradiš, ti oformiš komisiju pa je zadužiš da ona sprovodi ono što si ti zamislio. Upravo se o ovome radi, gospodine ministre, o tom zlatnom pravilu.
Nije poslednja reforma pravosuđa propala zbog neke birokratske greške nekog birokrate, nego je propala iz tog razloga jer nije bilo političke volje, nije bilo političkog konsenzusa u samoj koaliciji na vlasti, nije bilo političkog konsenzusa sa javnošću, dakle, u celom društvu, sa opozicijom, a i vi ste, gospodine ministre, tada bili u opoziciji. Dakle, nije bilo jasnog konsenzusa oko toga kako mi vidimo pravosuđe, kako ćemo ga reformisati, u kom smeru ćemo se kretati.
Pre neki dan je ovde bila gospođa Nevena Petrušić, Poverenica za ravnopravnost. Ona je govorila o tome koliki je problem vrednosni sistem koji generiše netoleranciju, diskriminaciju koji, u stvari, generiše povredu ljudskog prava. Dakle, radi se o tome da je to osnovni problem danas u Srbiji i zato mislimo da nemate kapacitete i nemate sposobnosti da iznesete ovu reformu i što se tiče borbe protiv korupcije i što se tiče reforme pravosuđa.
Gospodine ministre, vi se zalažete za nezavisnost pravosuđa. Onda kada pogledamo na koji način će ta komisija za sprovođenje reforme da funkcioniše, od kojih članova će biti sastavljena, iz kojih sve institucija će da dolaze ti članovi, kad pogledamo da će biti 15 članova u toj komisiji, onda možemo da zaključimo da će to biti jedno rogobatno, komplikovano telo, koje prosto neće biti operativno i efikasno. Da ne pričamo o daljem prenošenju nadležnosti iz te komisije na ove radne grupe i podgrupe.
Izvršna vlast, prema ovoj strategiji, i dalje ima ključnu ulogu na pravosuđe i dalje je izvršna vlast ta koja će ustvari da vodi ceo taj postupak, iako ste se vi na neki način sklonili sa strane i zakamuflirali vaš uticaj kao izvršne vlasti na tu reformu pravosuđa, sve preko te komisije koja će sada biti dominantna. Interesantno je to da će ona biti očigledno i jedina odgovorna, ukoliko reforma pravosuđa ne uspe.
Gospodine ministre, radi se o tome, kada budete bili spremni da saslušate naše zamerke, ja ću da nastavim.
(Predsednik: Samo vi nastavite.)
U redu, hvala vam.
Radi se o tome da ne može komisija da bude ona koja će biti glavni nosilac reforme pravosuđa. Vi ste godinu dana nešto radili, kažete – mi ne vidimo rezultate. Možda su rezultati smena predsednice Vrhovnog kasacionog suda. To nije za pohvalu. Možda vi u rezultate ubrajate, recimo, činjenicu da ste doneli onaj katastrofalni Zakon o amnestiji koji je pustio veliki broj kriminalaca na slobodu, koji su ustvari postali i povratnici. Zaista ne mislim da je to takođe za pohvalu. Godinu dana ste imali da uradite nešto, uradili niste ništa, to što ste uradili bolje da niste radili, i onda izlazite sa predlogom ove komisije i to je odlično.
Sada, gospodine ministre, da idemo dalje. Time što ste vi nabrojali dobra načela, time što ste rekli koliko želite da pravdu privedete onom građaninu koji je ustvari i najželjniji te pravde, vi niste završili posao. Vi ćete posao završiti ukoliko sa borbom protiv korupcije krenete zaista ozbiljno.
Dakle, ove dve stvari su vam zaista povezane, i reforma pravosuđa i borba protiv korupcije. Ako su povezane i vi ozbiljno mislite da reformišete pravosuđe, a da se borite protiv korupcije, onda kao prvo morate da obavestite vašeg političkog kolegu vicepremijera gospodina Vučića, da on kao jedinka, makar bio i potpredsednik, odnosno vicepremijer, mora da uskladi svoje postupke sa institucijama, odnosno da prepusti institucijama da rade svoj posao, i policija i tužilaštvo i sudovi. Dakle, ne može pojedinac da se bori protiv korupcije, ne može pojedinac da se na tako marketinški način ozbiljno bori protiv tako ozbiljnog problema. To je prva stvar koju biste trebali da uradite.
Sledeća stvar je, gospodine ministre, ta da proverite - kako je to moguće da je Ustavni sud pre godinu dana naprasno odlučio da vrati u sudove i tužilaštva oko hiljadu neizabranih sudija i tužilaca? Nemojte mi reći da je pravna odluka. To je politička odluka. Gospodine ministre, to je možda politička odluka, u smislu politike dodvoravanja nove vlasti koja se tada već promaljala. Dakle, suština je ta da je među tih hiljadu sudija i tužilaca, i 600 sudija i tužilaca koji su se učlanili u SNS. Dakle, to su sudije i tužioci, vaše političke kolege koji su vraćeni u sudove, bez ikakvog kriterijuma. Prosto, bilo je jasno da su vraćeni kao rezultat nekih predizbornih obećanja.
Ako zaista mislite da se bavite borbom protiv korupcije, i to nekom nacionalnom strategijom, evo vam prilike da malo razradite tu nacionalnu strategiju, vodeći računa o tome šta se to sve dešava u Srbiji. Srbija nije Marsu. Dakle, ovde imamo realnu situaciju.
Da li ste vi, gospodine ministre, bili skoro u jednom od sudova u Srbiji, nebitno da li je Beograd u pitanju, da li je neki sud iz unutrašnjosti, iz Vojvodine, bitno je da bude samo jedan sud, osnovni sud, recimo? Da ste bili, vi ste mogli da vidite pravo stanje, sliku i priliku srpskog pravosuđa. Niste morali da odete u drugi grad, sve bi vam se reklo tamo, na licu mesta.
Da li ste vi, gospodine ministre, bili skoro u nekoj lokalnoj samoupravi, u nekoj ustanovi, da li ste bili u katastru, gospodine ministre? Da li vi znate, recimo, da je stigao zakon u skupštinsku proceduru o državnom premeru i katastru, koji pravi diskriminaciju u pogledu plata između onih koji su geodetske struke i onih koji nisu, odnosno koji su pravne struke?
Vi ovde govorite nešto o Katastru nepokretnosti. Da li ste vi svesni toga u kojoj meri će Katastar nepokretnosti na ovaj način biti u opasnosti da pravnici, sa položenim pravosudnim ispitima, budu imali mnogo manje plate od, recimo, geodetskih inženjera ili službenika, službenika koji rade na istom mestu, jedan ima geodetsku školu, drugi nema, oni sa geodetskom, iako rade isti posao, imaće daleko veću platu?
Dakle, to je jedan od načina kako vi možete da urušite pravnu sigurnost, jer dopustićete, evidencija i registracija nepokretnosti je jako bitna ukoliko želite da privučete strane investicije, kako ćete ih tako privući, ukoliko vi na neki način onemogućavate rad tog Katastra nepokretnosti. To je jedan primer kako nedostaje ovim nacionalnim strategijama jedno suštinsko premišljanje i jedan realni odnos prema stanju života u Srbiji.
Da završim, gospodine ministre, vi ste govorili o tome da vam je cilj i efikasnost suđenja, da zaista želite da ta suđenja budu nepristrasna, nezavisna, kvalitetna itd.
Kada ste se vi vratili…

Molim vas, samo sekund, poštovane kolege, dozvolite da narodni poslanik završi izlaganje.

… na prethodno stanje, kada ste vratili broj sudija, oko 1000 sudija i tužilaca, dakle, ponovo u sudove, kako onda mislite da efikasno radite sa tolikim brojem sudija i kako ćete u stvari rešiti pitanje ove geografske lokacije sudova.
Dakle, pravosudni zakoni ulaze kroz vrata u ovu Skupštinu, a nekako izlaze kroz prozor i nikako da utvrdimo potreban broj sudija i potrebnu mrežu sudova.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se držati isključivo strategije, koja je lepa i pitka za čitanje, zapravo, sama predstavlja spisak želja, bez akcionog plana, ali kada bude akcioni plan na dnevnom redu, tada nešto više o njemu.
Ono što je posebno izazvalo ovde rasprave, naravno ne zvanične rasprave, što se Strategijom za reformu pravosuđa predviđa potreba za izmenom ustavnog okvira i zapravo njime se predviđa promena Ustava.
Ukoliko je ta Nacionalna strategija za reformu pravosuđa, zapravo, povod za otvaranje pitanja promene Ustava i to istog onog Ustava, onog hajdučkog i kozačkog koji je donet 2006. godine, preko noći kao da je u stilu zasedanja AVNOJ-a, što su i demohrišćani o tome govorili 2006. godine, pa čak i Obala Slonovače je raspravljala o svom Ustavu šest meseci, onda bismo bili spremni da podržimo ovakvu strategiju i bez potrebe da smo pročitali i jedno slovo, ali smo je pročitali dobro, pročitali smo i akcioni plan, ali ovde nije ključno pitanje promene Ustava, o tome neki drugi put.
Ovde je reč, odnosno pitanje da li razlozi koji su navedeni u ovoj strategiji zapravo opravdavaju njegovu izmenu. Pokušaću da krenem nekim redom, držeći se isključivo navedene strategije.
Na samom početku, moram da naglasim da svaka strategija o reformi pravosuđa predstavlja jedan dostignut nivo svesti o svim značajnim pitanjima za pravosuđe i bez obzira kakav je zakonodavni okvir u kome pravosuđe jedne zemlje deluje, primena tih zakona, uvek ostaje na individualnom nivou, odnosno u rukama sudija, koja nisu, naravno, nikakva mitska bića, bogom dana, već samo ljudi od krvi i mesa i nema nikakve sumnje da je jako teško postići tu ravnotežu, između, sa jedne strane, nezavisnosti i sa druge strane, nepristrasnosti sudija, efikasnosti, pravičnosti, a sa treće i četvrte strane, ako hoćete i tim pre zbog toga što nezavisnost i nepristrasnost zahteva visok stepen slobode, a naravno koji je među pravnicima formulisan kao slobodno sudijsko uverenje, a ja vas molim da u nekom narednom periodu detaljnije formulišete to slobodno sudijsko uverenje, budući da tu slobodu mnogi shvataju bukvalno.
Dakle, pravičnost kao jedno posebno osećanje za pravdu koje sudija godinama treba da neguje jeste izraz osobina ličnih sudije koje se izgrađuje godinama.
Ravnoteža koju sam pomenula ni u jednoj zemlji u svetu nije bila posledica intervenisanja izvršne vlasti u pravosuđu, u sudskoj vlasti, je l' tako, kao treća grana vlasti, već tamo gde je takva jedna ravnoteža postignuta. Ona je dobijena jednom višedecenijskom pravosudnom izgradnjom pravosudnog sistema i to onim štelovanjem te kompleksne društvene institucije.
Imam potpuno razumevanje prema toj već izlizanoj upotrebi reči reforma, od koje mi je iskreno muka. Moram da kažem da nijedno pravosuđe koje se reformiše, ne može u doglednoj budućnosti da bude dobro. Znate, reformu ne možete da sprovedete preko noći.
Svaka reforma pravosuđa prvo uništi to pravosuđe, a tome smo već svedoci, a potom sledi duga i mukotrpna izgradnja i to smo videli na prošloj reformi, ali uprkos mnogobrojnim kritikama tada, ovaj parlament je rešio da neke stvari mora da lomi preko kolena. Par godina kasnije, došli smo u situaciju da postupamo po onom principu, hajdemo sve ispočetka.
Moj konačni sud, zavisiće od akcionog plana, o čemu imam da govorim mnogo toga, kada on bude prezentovan. Ono što je dobro u ovoj strategiji, jeste što se ne predviđaju nekakvi dramatični lomovi, ali istorija je tu da nas pouči, da je svaki nagli poraz, upravo u tom sistemu, zapravo u pravosuđu urušava sudijsku funkciju, čini nesigurnom, a onaj ko sudi, sudi uvek o životima i pravima nekih ljudi i ne sme osećati nesigurnost u svom položaju, jer ako ga oseća, onda neće suditi onako kako treba.
Da bismo sagledali ovu strategiju u svoj svojoj ukupnosti i da bismo je pravilo ocenili, prvo moramo da vidimo, zbog čega je to srpsko pravosuđe toliko loše. Loše je iz jednog prostog razloga koji je formulisan davno u jednoj izreci. Onih dana kada je naše društvo od 1990. godine pa nadalje ušlo u procese menjanja i ekonomskog i političkog i administrativnog sistema i svih drugih mogućih sistema, koji god oni bili, ova država je prvo odlučila da skoči, pa da tek onda kaže – hop.
Bojim se da ova država nikada nije shvatila i da mi kao društvo nismo shvatili jednu prostu stvar, a to je da nije suština pravosuđa da donosi pravdu. Mislim da u tom smislu nije ni adekvatan naziv Ministarstvo pravde, pre ministarstvo pravosuđa ili ministar prava, ali to nekom drugom prilikom, jer onaj koji misli da je pravda nešto što čovek može da donese, zapravo smatra sebe ni manje, ni više, nego Bogom, a pravda je religiozni pojam. Ako hoćete, ona je i filozofski pojam, a ako hoćete još detaljnije, imate i onaj Aristotelov pojam pravde, možete ga pročitati, ali o tome ću nešto kasnije kada budem govorila o ovom načelu kvaliteta pravde, jako zanimljivom načelu.
Naprotiv svrha pravosuđa jeste da rešava društvene sukobe. Naravno od Hamurabija, pa sve preko Cicerona, Konstantina Velikog i Cara Dušana, sudovi imaju osnovni zadatak da rešavaju sve sukobe u jednom društvu, i to kako one proste sukobe među ljudima koji su se okončavali krvlju, tako i sve one druge sukobe koji nastaju oko imovine, zaposlenja, porodice itd. Od svih stvari koje sam do sada navela, imam naravno jednu dilemu, a naravno to je da nam ni za jedan jedini dinar neće porasti standard sve dok sudovi aktivno i ažurno ne počnu da rešavaju svoje probleme, a njih ima na pretek. U kontekstu ekonomije sukobi oko ekonomije jesu urgentni. Ako pogledamo statistiku onda možemo da učinimo da su mnoge firme propale upravo zato što su bile posledice dugogodišnjih sudskih procesa.
Naravno, ako pogledamo tekst strategije vidi se jedna tačna brojka. To je da u Srbiji postoji nešto oko 3,5 miliona sudskih postupaka. Na sedam miliona stanovnika, ako ih okvirno uzmemo da ih ima sedam u našoj zemlji, to je dramatičan broj. Pri tom imamo oko 2000 sudija, što znači da mi zapravo na jednog sudiju imamo oko 1.700 sudskih predmeta. Ako gledamo uporedno-pravnu analizu u Srbiji je 2012. godine Srbija sa sedam miliona stanovnika imala 1.900.000 novih sudskih postupaka. Velika Britanija je sa 63 miliona stanovnika te iste godine imala svega 2.340.000 novih sudskih predmeta. Dakle, u Srbiji na svaka 3,6 stanovnika dolazi po jedan sudski predmet, a u Velikoj Britaniji je npr. na jedan sudski predmet dolazio na svakog 27 stanovnika. Sada ne treba biti pametan da bi se shvatilo da u Srbiji po glavi stanovnika ima sedam i po puta više sudskih predmeta, nego zamislite u Velikoj Britaniji.
U kontekstu ovog moram naravno dati jedan primer. Nemačka je 1971. godine u svom pravosudnom sistemu imala oko 13.000 sudija. Međutim, kako je postalo izvesno da će Berlinski zid pasti, da će doći do ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, tako se istovremeno u toj istoj Nemačkoj razvijala svest o tome da će zapravo transformacija one komunističke Istočne Nemačke u jedno potpuno tržišno, i jedno demokratsko društvo izazvati veći broj sukoba u društvu nego ranije. Ta svest dovela je do činjenice da se tamo išlo u cilju povećanja broja sudija i to na 21.000 te iste 1971. godine.
Iako je Zapadna Nemačka tada već bila uređeno društvo, za razliku od Istočne Nemačke, koja će to postati naravno tek kasnije, kao takva predstavljala oslonac njenog razvoja, uprkos tome broj sudija je povećavan kako bi pravosuđe upravo bilo efikasno, i kako bi ono uspelo da se izbori sa svim onim izazovima koje je donela i ekonomska i politička transformacija.
Međutim, mi uporno izbegavamo da kažemo istinu, a to je da Srbija nema dovoljan broj sudija. Srbiji je neminovno potrebno povećanje broja sudija. Ekonomisti ne treba da brinu zbog moje čežnje za povećanjem broja sudija, jer budite sigurni da svaki dinar koji je uložen u pravosuđe višestruko se vraćao, ukoliko to pravosuđe jednog dana bude efikasno, ukoliko se poveća brzina rešavanja sudskih predmeta, a ta brzina rešavanja sudskih predmeta smanjuje ukupne troškove ekonomije, a samu privredu, zapravo oslobađa jednog dugotrajnog čekanja na rešavanje problema čije odugovlačenje zapravo privreda nikada ne može da trpi.
Naravno, sada ću krenuti nešto konkretnije malo o samom tekstu reforme pravosuđa. Na prve strane, moram da kažem da imam neke kritike. Na strani 1. vi kažete novom strategijom obezbeđujete kontinuitet reforme pravosuđa. Na drugoj strani govorite o tome da zapravo to nije kontinuitet nego je nova strategija. Na strani tri to je reforma reforme. Sada meni nije jasno šta od toga ova strategija predstavlja?
U pogledu ovih ključnih načela i prioriteta, vi ste ih onako lepo sistematski složili u pet, meni samo molim da objasnite ovo načelo kvaliteta pravde. Ja ga zaista ne razumem. Znam za Aristotelov pojam pravde. Znam da zemaljska bića teže pravičnosti, a ta pravičnost ista, zapravo znači konkretizaciju pravde u pojedinačnom slučaju, a tome se teži, s tim da sve što je zakonito ne mora biti i pravično. Molim da mi objasnite to načelo kvaliteta pravde. To je nešto što meni ovako ostaje nepoznanica.
Govorite o rešavanju predmeta u razumnim rokovima. To je nešto što moram da pohvalim. Konačno i prošle godine Ustavni sud je prvi put ustanovio povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na život i to u predmetu "Topčider" o kome istraga traje već devetu godinu. To je ta efikasnost pravosuđa. Naravno, pohvaliću ono što je predviđeno, što se zove rešavanje predmeta u razumnim rokovima.
U pogledu unapređenja statusa Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca i normativnog regulisanja odgovornosti ova dva tela. Ovde se zapravo priča o nekoj svetloj budućnosti pravosuđa, mada ja mislim da ona ne može da bude svetla. Ne može da bude svetla iz razloga što čitavom strategijom, bar u ovom obliku u kome se ona nalazi, zapravo se stvara oligarhija i to zahvaljujući Pravosudnoj akademiji koja preuzima nadležnosti i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca u vezi predlaganja kandidata. Oni zapravo formalno nastavljaju da predlažu te kandidate, ali sa onog spiska koji im dostavi Pravosudna akademija, tako da osnovna uloga ovih institucija se svodi na samo prosleđivanje spiska dalje, tj. parlamentu, a dok se i parlament kao zakonodavno telo jednog dana potpuno ne isključi iz svega ovoga. Vidimo da ova strategija i njen akcioni plan idu upravo u tom pravcu.
Naravno, moram ovom prilikom, budući da ste prisutni, da iskoristim priliku da neki koji su zaposleni na Pravosudnog akademiji kažu da je nikako ne opravdavaju, ali moraju da je brane "eksoficijom", šta god to značilo.
Što se tiče ujednačavanja sudske prakse, ovde se pominje Vrhovni kasacioni sud. Nemerljiv značaj, imaće dostupnu sveobuhvatnu bazu sudskih odluka, itd. To je sve u redu, ali ovakav način na koji ste formulisali ujednačavanje sudske prakse, bojim se, mi pripadamo, koliko ja znam, kontinentalnom pravnom sistemu, a ovim doprinosite njegovom približavanju anglosaksonskom pravnom sistemu, pa u najmanju ruku, mi se približavamo i precedentnom pravu.
Mislim da ćete ovako nešto teško sprovesti u praksi, tim pre što se narušava bar ovim načinom na koji je formulisano ujednačavanje sudske prakse, narušavate samostalnost sudijske funkcije, a posebno, ono što sam već rekla, slobodno sudijsko uverenje.
Evo, konkretan primer, gospodine ministre, za nasilje u porodici, jedno veće kaže da je za postojanje tog dela dovoljna jedna radnja. Veće nekog drugog suda će reći da je za postojanje tog krivičnog dela potrebno da je radnja izvršenja kontinuirana, odnosno da je trajna, dok će na primer veće nekog trećeg suda reći da za postojanje tog krivičnog dela mora da bude preuzeto više radnji prema oštećenom. Recimo, od ovakva tri stava, mene baš zanima šta bi vi izabrali? To je što se tiče ujednačavanja sudske prakse.
U pogledu aktera reforme, to sam već naravno iznela, što se tiče Pravosudne akademije, ali kada se govori o potrebama za izmenama ustavnih okvira, pa onda govorite o rešenjima, isključenje Narodne skupštine iz procesa izbora predsednika sudova, sudija, javnih tužilaca, itd, neću sve čitati, moram da kažem, da li mi to zapravo, da li ova strategija za reformu pravosuđa ima tendenciju da menja Ustav samo zato da bi ona se sprovela. Reći ću i zašto se zahteva promena Ustava?
Znate kako, sistem, odnosno Ustav, služi ne da se menja sistem, kako kome padne na pamet, zato je i najviši pravni akt, ma šta ja mislila o Ustavu. Ono što sam mislila, rekla sam. To vam je kao kad pogrešimo i kupimo naravno pogrešna vrata za kuću, pa onda umesto da kupimo prava vrata za kuću, mi rušimo kuću da bi nju podobili kupljenim vratima.
Naravno, ovde kao da provejava namera ili se bar tako meni čini, da se sudska vlast potpuno marginalizuje i zapravo stavlja pod kontrolu izvršne vlasti, kontroliše iz jednog centra, a taj se centar naziva Pravosudna akademija. Ono što je jako zanimljivo jeste činjenica da direktor te Pravosudne akademije nema ni položen pravosudni ispit.
Odgovornost za realizaciju ciljeva aktivnosti predviđenih strategijom reforme, sastavljeno od 15 članova i sad se tu nabrajaju koji su članovi i meni je ovde jako zanimljivo što nigde niste pomenuli kategoriju pomoćnika, dakle, oni koji rade jako puno i kao da su nekako namerno izostavljeni.
U ovom momentu imate 2.500 pomoćnika, pa mislim da bi bar i oni trebali da zasluže, ako ništa drugo, da budu pomenuti upravo u ovoj strategiji, nešto kasnije o tome, zaslužuju da budu pomenuti u ovoj strategiji posebno zato što imaju udruženje i to zamislite, na republičkom nivou. Podneli su inicijativu Ustavnom sudu, a kada smo već kod ustavnog suda, postoje tri inicijative podnete ustavnom sudu, a sve u vezi člana 40. Zakona o Pravosudnoj akademiji, i to njegovog stava 8, o tome naravno nešto kasnije, ukoliko mi vreme bude dozvolilo i koristiću i vreme svoje poslaničke grupe.
U pogledu nejasnih standarda izbora, opoziva, rezultata rada, napredovanja za sudije, itd, vi ovde govorite, zapravo, negde ste stavili tačku, a trebali ste da stavljate zarez pa onda da završite rečenicu do kraja u ovoj strategiji pravosuđa.
Kažete – Državno veće tužilaca nije podnelo podzakonski akt. Napisalo je Pravilnik o vrednovanju rada tužilaca i zamenika javnih tužilaca i to je poslato u Brisel i to bi vi trebalo da znate, pošto ste po funkciji član Državnog veća tužilaštva.
Kažete dalje – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu podneli podzakonske akte kojima bi utvrdili kriterijume, merila i postupak za napredovanje i vrednovanje rada sudija i javnih tužilaca, odnosno zamenika javnih tužilaca, iako su na to bili obavezni po zakonu od 90 dana od dana konstituisanja Saveta.
Sve je to tačno, samo što ste morali da ubacite i sledeću rečenicu, a to je da je to bila obaveza prvog saveta Državnog veća tužilaštva iz 2009. godine, a ne onog Državnog veća tužilaca koji je izabran aprila 2011. godine. Trebalo je ovde da stavite zarez, pa da nastavite rečenicu do kraja.
Sa druge strane, kažete da je u pogledu VSS u decembru 2010. godine doneo etički kodeks, a Državno veće tužilaca tek treba da ga donese. Ne treba da ga donese, budući da ga je već uradilo, samo treba da se ozvaniči naravno.
Što se tiče toga, takođe kažete, ne završavate rečenicu u pogledu opet Državnog veća tužilaca, ne znam iz kog razloga, Državno veće tužilaca je 20. maja 2013. godine izabralo svoje disciplinske organe. E sad, etički kodeks DVT nalazi se takođe u završnoj fazi. Ne znam zašto ove podatke o Državnom veću tužilaca niste stavili u strategiju, a budući da su tačni.
Naravno, što se tiče izrade programa SAP, tu bi mogla i sat vremena, o tome, ali nemam vremena. U okviru Javnog tužilaštva, uvođenje SAPO softvera uključeno je u IPA 2008. projekat, itd. Moram ovako brzo da pričam da bi stigla da kažem sve što imam.
Ovde se može govoriti da se ovde radi o jednoj klasičnoj otimačini na jednom neozbiljnom projektu, a koji nema čak ni smisao koji mu je inicijativno postavljen.
Zamišljen je tako da treba zapravo da se omogući elektronsko praćenje predmeta, tako što se skenira sve ono što stigne u Javno tužilaštvo, međutim, napravljen je sistem da se skenira samo prva strana na kojoj se nalazi bar kod – to je ono kad odete u prodavnicu i kupite neki proizvod, one crtice i brojevi ispod onoga što vam otkucaju na kasi. Jedan moj kolega, koji je sticajem okolnosti javni tužilac, šaljivo je karikirao kada je krenuo na ovu obuku, pa je pitao devojku koja ih je obučavala: "A šta ako meni dođe, recimo, 10 kg dokaza? Hoćete li sve to skenirati? Hoću li ja sve imati u elektronskoj formi?" Ona mu kaže: "Ne. Imaćete samo prvu stranu". Toliko o tome.
Kod privrednih sudova situacija je još katastrofalnija. Skenira se samo ono što je bitno. Ne znam koji je taj ko će procenjivati šta je bitno? Ako će procenjivati, onda ste trebali da stavite da će ono bitno procenjivati sudeći sudija, a ne da neko od administrativnog osoblja ili, ne daj bože, neko iz pisarnice, odlučuje o tome šta je bitno a šta nije.
Dakle, rezultat ovog trenutnog elektronskog praćenja propisa i ove trenutne obuke jeste sadašnja libra plus skeniranje prve strane sa sve kodom.
U pogledu delotvornog korišćenja resursa u sudstvu i tužilaštvu, ima jedna rečenica: "Proces prenošenja odgovornosti za dostavu pismena na privatni sektor nije započet. Dostava se svim sudovima vrši preko pošte i dostavljača zaposlenih u sudovima". To je jako zanimljivo jer otvara širok spektar mogućnosti zloupotrebe. Recimo, nezainteresovane i one koji su potpuno profesionalni dostavljači, u vidu službenika pošte, treba zameniti zaposlenima u privatnom sektoru, koji su po pravilu slabo plaćeni i koji te poslove često rade kao privremene i nemaju šta da izgube i to može dovesti upravo do štetnih posledica o kojima sam govorila, a u vidu neuručivanja otpravka i slično. Na primer, zamislite mene da budem u dosluhu sa nekim dostavljačem i da mi kaže da mi ne dostavlja, na primer, iz nekog vremena. Savršeno za zloupotrebu i za dalje širenje korupcije.
Ovde ću završiti. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Milica Radović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, mi danas raspravljamo o dva vrlo važna dokumenta koja bi trebalo da ukažu na put i pravac koji će država da zauzme kada je u pitanju reforma pravosuđa i kada je u pitanju borba protiv korupcije. Ovo su pitanja od ogromnog značaja, ne samo za vladavinu prava, već za sveukupnu demokratski i ekonomski razvoj države.
Moram da priznam da sam zaista očekivala od ovih dokumenata, prvenstveno od Nacionalne strategije reforme pravosuđa, da će ponuditi jasan odgovor na pitanje kako mi danas da izađemo iz vrlo teške situacije u kojoj se pravosuđe nalazi. Nažalost, umesto toga, mi smo dobili jedan prazan akt koji je pun načelnih stavova i koji čak ne polazi od tačnog, preciznog i jasno utvrđenog uzroka za loše stanje u pravosuđu danas.
Ova strategija, po mom mišljenju, kao da je pisana za neko idealno vreme. Kao da je pisana za vreme kada mi tek treba da krenemo u reformu pravosuđa, čiji bi cilj bio da ionako već efikasno pravosuđe učinimo još efikasnijim. Jako mi je žao što kreatori ove strategije nisu sa dužnom pažnjom i ozbiljnošću pristupili analizi stanja u pravosuđu danas, jer, da su to uradili, ova strategija bi danas bila mnogo konkretniji dokument.
Mi kao da prenebregavamo činjenicu da od 2008. godine nismo imali jedno katastrofalno lošu reformu pravosuđa koja je u pravom smislu reči skrhala pravosudni sistem. Naravno, očekivala sam da tvorci ove strategije postanu svesni ozbiljnosti i težine stanja u pravosuđu danas. Žao mi je što je takav pristup danas izbegnut, ili je nekako izostao.
Kao rezultat prethodno sprovedene reforme pravosuđa koju je karakterisao ogroman, nepodnošljiv upliv izvršne vlasti i nepodnošljiv politički pritisak, mi smo danas dobili pravosuđe u kom su sudije i tužioci zastrašeni, dobili smo pravosuđe gde sudije i tužioci rade u atmosferi straha i nesigurnosti za svoje pozicije, dobili smo pravosuđe koje je izrodilo mrežu sudova koja je takva da, recimo, jedno lice, kada treba da se obrati sudu, iz jednog mesta mora da prođe čak i do 100 km u jednom smeru da bi podneo najobičniji podnesak.
Naravno, kao rezultat takve reforme pravosuđa mi smo dobili i to da su sudovi danas neopravdano i rekla bih potpuno preopterećeni prilivom novih predmeta. Kada ovo govorim imam na umu prvenstveno beogradsko pravosuđe.
Mi smo kao rezultat jedne takve strategije i reforme pravosuđa dobili da je pravo na pravično suđenje danas ugroženo, da je pristup građana pravdi potpuno otežan. Naravno da je neefikasnost postupanja sudova drastično povećana.
Naravno, da ne govorimo o nedopustivim troškovima koje je takva reforma pravosuđa proizvela upravo zbog toga što mi ovde u parlamentu izglasavali zakone. Kada kažem mi, mislim na većinu koja je u tom trenutku postojala, a DSS je bila stranka koja je uvek glasala protiv svakog tog zakona koje je ranije ministarstvo predlagalo, jer smo shvatili ozbiljnost težine situacije koja će nastati nakon izglasavanja tih zakona.
Mi smo tim usvajanjem zakona finansirali neverovatnu količinu neznanja onih koji su takve zakone upućivali u Skupštinu i rekla bih da smo finansirali jednu samovolju, koja se temelji na potpunom odsustvu bilo kakve strategije, u kom pravcu treba da nas to što su učinili dovede.
Ako svemu ovome dodamo i to da je reizbor sudija izvršan na netransparentan način, da je izvršen na potpuno nelegalan način, da smo preko noći ostali bez jedne trećine pravosudnog kadra u sudovima, a da smo nekoliko godina nakon toga dobili odluku Ustavnog suda Srbije, koji je tu trećinu sudija i tužilaca, radi se negde oko hiljadu njih, nosilaca pravosudnih funkcija, vraća u pravosudni sistem, onda to na najplastičniji i najjednostavniji način pokazuje kolika je bila pogubnost takve reforme pravosuđa.
Naravno, postavlja se pitanje zašto sve ovo govorim? Zbog toga što smatram da je došlo vreme da se podvuče crta i da se kaže ko je kriv za takvo stanje u pravosuđu, da li će bilo ko da snosi posledice zbog niza loših poteza koje je takva reforma pravosuđa izrodila. Mislim da je to neophodno. Mislim da je strategija morala sa jasnom analizom da ukaže na uzrok šta je dovelo do toga da mi danas imamo ovakvo stanje u pravosuđu. Naravno, o tome u strategiji nema ni reči.
Nesumnjivo je da su danas najodgovorniji za stanje u pravosuđu upravo bivši članovi Visokog saveta sudstva i Držanog veća tužilaca i sadašnji članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, koji su svojim postupanjem teško ugrozili pravosudni sistem Srbije.
Kada to kažemo i konstatujemo, a ne konstatujem samo ja, nego govori o tome cela stručna javnost, onda je bilo za očekivati da ti članovi ne budu angažovani na donošenju strateških odluka, a svakako da je nacionalna strategija reforme pravosuđa jedna od takvih pitanja.
Oni su, kao prvo, izgubili poverenje svojih kolega, jer znate na koji način su izabrani, da jedna trećina ljudi u pravosuđu nisu imali pravo da govore o njihovom izboru, odnosno da se izjasne. Izgubili su poverenje građana Srbije.
Meni je bilo za očekivati da će oni koji tvore ovu strategiju, da će oni koji su ti koji nam danas predlažu usvajanje ovakvog akta, biti svesni da je nemoguće pravnu državu graditi sa onima koji se konstantno oglušuju o principe na kojima ta pravna država počiva. Žao mi je što je takav pristup izostao.
Naravno, ministru se posebno izvinjavam zbog toga što toliko uporno insistiram na ovom pitanju, a to radim isključivo i samo zbog toga što smatram da je neophodno da uverim predstavnike Ministarstva pravde da je ovo prvo pitanje koje morate da rešite kada govorimo o naknadnoj reformi pravosuđa, odnosno popravljanja stanja u samom pravosuđu.
Ovo je prethodno pitanje bez koga bilo koje naknadno pitanje, odnosno rešenje ne može da bude trajno i ne može da opstane dugo.
Meni je drago što je na drugoj strani strategije konstatovano da kapaciteti ključnih aktera pravosuđa izazivaju zabrinutost. Naravno, ovde se govori o članovima Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, ali moram da priznam da mi nije drago što se samo konstatuje zabrinutost. Ne predviđa se ni jedan, da kažem, izlazni element, izlazni mehanizam kako da dođemo do toga da pravosuđe učinimo boljim, i kako da dođemo do toga tu zabrinutost otklonimo i da načinimo stvari u pravosuđu bolje. Jednostavno nije dovoljno izraziti zabrinutost, a ne predvideti mere za njegovo rešavanje, jer se tako stvara utisak u javnosti da su oni koji su bili najvažniji za kreiranje pravosuđa ranije, faktički umesto da im se utvrdi odgovornost, bivaju nagrađeni za ono što su radili, i to je naravno loše.
Pored toga što ova strategija ne predviđa rešenje osnovnog problema u pravosuđu, ona u svom tekstu ima zaista, neke vrlo čudne konstatacije. Recimo, kaže se nova strategija, treba da obezbedi kontinuitet reforme pravosuđa, itd, itd. Znači, da li tvorci strategije zaista smatraju da je ono što je do sada urađeno uspešno? Vi ste sami ovde u parlamentu govorili da ste zatekli ruševinu. Kako onda možemo u jednom strateškom načelnom dokumentu pišemo da je cilj strategije da se obezbedi kontinuitet reforme pravosuđa? Ko je pisao ovu strategiju? Ministre, ja znam, poznavajući vas, da vi niste pisali ovu strategiju. Ovu strategiju su pisali neki koji nemaju baš mnogo veze sa pravom i sa stanjem u pravosuđu danas.
Zatim, dalje, na strani 2. se kaže – radi uspešnijeg sprovođenja reformskih mera potrebno je najdalje u roku od godinu dana od dana usvajanja strategije sprovesti sveobuhvatnu funkcionalnu analizu pravosuđa u Srbiji. Valjda, hajde ovde ne treba da budemo pravnici, valjda se radi prethodno analiza da bismo dobili strateški dokument. Nije valjda da je strategija pisana a da prethodno nismo izvršili stanje, i analizu stanja u pravosuđu danas? Nemojte, molim vas, ovakve rečenice da imamo u strategiji, ovo su zaista krupne greške. Ko je pisao strategiju, ja zaista molim od vas odgovor na ovo pitanje? Mene ovakve rečenice ponižavaju. Ja sam šokirana kad sam ovo pročitala.
Dalje, kaže se, ima tu još mnogo naravno stvari koje su po meni nelogične, ali na strani osam kaže se – da pojedina opredeljenja ove strategije zahtevaju promenu Ustava. Onda se postavlja jedno najlogičnije pitanje. Bez obzira kakav je moj odnos prema tome da li Ustav treba menjati ili ne, to ostavljamo sa strane, to u ovom trenutku opšte nije bitno, ali se postavlja jedno logično pitanje – kako onda ova strategija koja nudi niz rešenja koja podrazumevaju promenu Ustava može da bude u skladu sa Ustavom. Kako je i na osnovu čega Odbor za ustavna pitanja zauzeo stav da ova strategija je u skladu sa Ustavom. Ja kažem opet, ovde ne treba da budete pravnik, da bi razumeli kolika je ozbiljnost ovoga što ste napisali, u negativnosti, što ste napisali u strategiji.
Ova strategija ne može da bude u skladu sa Ustavom ako predviđa niz rešenja koja podrazumevaju promenu Ustava. Valjda ta rešenja treba da se nadovezuju na rešenja koja daje ustavni okvir. Čini mi se da je ovde došlo i do nekog nelogičnog redosleda u potezima. Da li se strategija donosi da bi se menjao Ustav ili se Ustav menja da bi se donela strategija? Ovakve greške oni od kojih očekujemo da imaju aktivno učešće u izgradnji pravne države po meni su zaista nedopustive.
Kada dalje govorimo o načinu na koji je izrađena strategija, moram da iznesem svoje mišljenje, shvatanje i stanovište. Zaista mi je žao i mislim da je štetno što Udruženje tužilaca i udruženja sudija nisu učestvovala u izradi
strategije. Bilo je neophodno vrlo ozbiljno prihvatiti argumente koje su oni iznosili, od kojih polaznih osnova treba krenuti kada se piše ovakva jedna strategija.
Nije dovoljno da strategija samo ponudi ključna načela koja su prirodni nastavak onih načela na kojima se temeljila prethodna strategija i nije dovoljno da ova strategija ponudi samo strateške ciljeve. Morala je da ponudi odgovor na pitanje – kako da dođemo do ostvarenja tih strateških ciljeva? Govorim o nizu načela, nemam vremena da sve analiziram, ali ću reći da li je načelo nezavisnosti pravosudnog sistema koje je ovde prvo načelo, moguće ostvariti sa sadašnjim sastavom VSS i Državnog veća tužilaca, sa telom koje je tako reći, svaku odluku iz procesa reizbora sudija, donosio na nelegalan način. To nije moj lični stav, i sami znate da postoji odluka Ustavnog suda Srbije.
O ovome o čemu govorim, govori cela stručna javnost, govori u Izveštaj Poverenik za informacije od javnog značaja, čiji smo Izveštaj pre neki dan ovde usvajali. Takođe govori Zaštitnik građana čiji je Izveštaj briljantno opisao stanje u pravosuđu i sve ono što se u međuvremenu dešavalo, sa jasnim apostrofiranjem svih onih koji su za ovako teško stanje u pravosuđu krivi. O tome govori Evropska komisija, Evropski parlament u svojoj rezoluciji iz marta 2012. godine, o tome govori Evropski savet, odnosno Parlamentarna skupština Saveta Evrope, u svojoj rezoluciji iz januara 2012. godine. dakle, o tome govore svi bitni i relevantni, kako domaći, tako i međunarodni činioci koji su vrlo zainteresovani za stanje u pravosuđu danas.
Kada pogledamo šta su oni napisali u svojim izveštajima postoji jedna zajednička konstanta. Oni ove članove VSS, što bivše, što sadašnje, karakterišu kao lica koja su nesposobna, nedostojna i nestručna. Mislim da je to moralo da predstavlja neku polaznu osnovu od pisanja ove strategije i prvenstveno od cilja koji se želi postići i načina na koji je to moguće izdejstvovati.
Ako se ne varam, vi ste od evropskih eksperata, negde u decembru prošle godine dobili predlog reformskih mera i ako se ne varam jedna od tih prvih mera je izbor člana VSS i Državnog veća tužilaca.
Kada je reč o načelu odgovornosti, da li mislite da radna verzija pravilnika o kriterijumima za vrednovanje sudija, koji je još uvek radna verzija, mislim da taj pravilnik nije usvojen, da li mislite da treba i može da predstavlja garanciju kvaliteta rezultata rada sudija? Mislim da ne. Iz prostog razloga, jer ako pogledamo taj nacrt pravilnika za vrednovanje rada sudija, onda vidimo da će on sudije pretvoriti u mašine za štancovanje presuda, koje će mnogo manje voditi računa o tome da se svakom predmetu posvete na pravi način, nego će zbog toga da bi dobili što veći broj poena ili bodova, primat davati rešavanju onih slučajeva koji su laški. Teže slučajeve će ostaviti sa strane.
Zašto to govorim? Zašto to taj pravilnik ne polazi od razlike u strukturi i u složenosti predmeta. On potpuno izjednačava lake predmete sa onim teškim spornim odnosima. Svaki sudija, čak i da sam ja na mestu sudije, primat bih davala lakšim predmetima, jer mi od toga zavisi moje mesto u pravosuđu, da li ću ostati ili neću. To se na kraju svodi kao jedan od osnovnih kriterijuma za uspešnost u radu. Mislim da je to jako loše, mislim da ne treba da damo primat kvantitetu, nego treba da bude dat kvalitetu kojim se određene stvari rešavaju.
Ovaj pravilnik takođe ne polazi ni od načina kako da iznađemo rešenje za rešavanje starih predmeta? On takođe polazi od idealnih uslova. Pogledajte samo beogradsko pravosuđe, pogledajte sa koliko predmeta u radu se svaki sudija u beogradskom pravosuđu danas suočava. U takvoj situaciji kada predvidite idealne uslove za rešavanje starih predmeta mislim da to neće imati preteranog efekta.
Dalje, kada je reč o načelu efikasnosti i uspostavljanju delotvorne mreže sudova, vidimo da Ministarstvo pravde u ovom pogledu malo luta. Nedavno smo u skupštinskoj proceduri imali Zakon o mreži sudova, tačnije Zakon o sedištima i područjima sudova i tužilaštava, koji između ostalog predviđa i postojanje sudova na teritoriji KiM.
Kada se proces, da kažem, briselskih pregovaranja i pregovora približavao tom njegovom nesrećnom kraju, brzopotezno je iz skupštinske procedure bio povučen predlog zakona koji je ranije bio u skupštinsku proceduru upućen. Naravno, on je povučen samo iz jednog razloga što je taj briselski pregovor, odnosno briselski sporazum došao do zaključka da je neophodno da se ukinu srpske institucije, tačnije institucije Republike Srbije na Kosovu, a prva koja treba da se ukine jeste Osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici i sa tim procesom treba da se nastavi.
Mene zaista zabrinjava ovo što sam pročitala u strategiji, a to je da mi mrežu svojih sudova treba da upodobimo sa Briselskim sporazumom. Znate šta, onaj ko se sa takvom lakoćom odvaži na to, da takvu jednu stvar stavi u nacrt ili, da kažem, predlog nacionalne strategije za reformu pravosuđa, to samo pokazuje da mi kao država ne zaslužujemo ni za pedalj bolji status u međunarodnoj zajednici, međunarodnim odnosima, ne zaslužujemo bolji status ni kod te Nemačke, koja se danas za naš status mnogo pita, upravo zbog toga što mi sami ne poštujemo sebe. Ako se ne varam, taj Briselski sporazum je usvojen u formi izveštaja baš ovde, u samoj Skupštini. Šta mi radimo? Na koji način mi pravimo nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa?
Na današnji dan vidimo da bez obzira na sve to i bez obzira na de facto priznanje nezavisnosti Kosova, mi danas ne dobijamo datum. Ne dobijamo datum i šta god da smo učinili nećemo ga dobiti, jer EU jasno šalje poruku da ne želi Srbiju u svom članstvu. To treba reći javno i bilo bi jako dobro da su naši predsednici sa razumevanjem shvatili poruku koju su danas dobili.
Pošto mi vreme ističe, nemam vremena više da se bavim ovom drugom strategijom, koja je u značajnom mnogo je bolji tekst od ove prethodne, a to je strategija za borbu protiv korupcije.
Moram da kažem da mi ovakav tekst nećemo prihvatiti, zbog toga što smatramo da je to prazan akt, koji ne rešava i ne nudi ni jedan jasan odgovor za prevazilaženje teškog stanja u pravosuđu. Hvala.