Hvala.
Reč ima gospodin Selaković. Izvolite.

Hvala.
Što se tiče primedbe narodnog poslanika, gospodina Mikovića, upravo da pohvalim i rad Narodne skupštine i odbora i ekspeditivnosti i vreme u koje sam dobio amandmane i da kažem da u ime predlagača prihvatamo amandmane i to kada su u pitanju amandmani na predlog Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine.
To je amandman koji je podnela narodna poslanica Elvira Kovač na Glavu III i Glavu VII tačka 1. Zatim, amandman koji je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović Glava V tačka 3. stav 3. i kada je u pitanju predlog strategije za borbu protiv korupcije, to je amandman narodnog poslanika Petra Petrovića i to u Glavi V tačka 5. 5. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga. Izvolite.

Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, budući da narodni poslanici imaju 20 minuta na raspolaganju u ovom delu rasprave, ja bih
govorio samo o Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa. Dakle, o drugom dokumentu neću govoriti, ali želim da kažem da na drugi dokument nemamo nikakvih suštinskih zamerki.
Što se tiče Pravosudne strategije, mogao bih da jedan značajan deo svog izlaganja iskoristim za reči pohvale za ovaj dokument. Zaista, mogu da kažem da je dokument sveobuhvatan, da je sačinjen na način kako se strategije pišu, da ima zaista mali broj pitanja koja su izostala i ono što je možda jedno od važnih karakteristika ove strategije, jeste da je izuzetno korektna u odnosu na prethodnu strategiju, izuzetno korektna u odnosu na domete i rezultate prethodne strategije i to je sigurno jedna velika vrednost.
Ostalo vreme ću koristiti za objašnjenje naših stavova vezano za neke delove strategije u kojima smatramo da ima nedostataka.
Ono što je za nas ključni nedostatak ove strategije jeste što praktično pojam nacionalnih zajednica nacionalnih manjina u ovoj strategiji nema, ne samo kao jezički pojam, nego generalno kao jedna okolnost ili kao jedna činjenica koja je sigurno važna karakteristika društva u ovoj zemlji. S obzirom na ovu činjenicu, imamo nekoliko zamerki o kojima ću govoriti.
Ne mislim kada govorimo o tome da su ovi nedostaci ključni ili da su ova pitanja ključna u jednoj strategiji pravosuđa, ali su svakako važna ili bi trebalo da budu važna.
Neću širiti moju diskusiju na neka pitanja koja nemaju nikakve veze sa ovom temom, ali sigurno da nije slučajno što se jedan dobar deo briselskog dijalog između Beograda i Prištine odvija upravo oko pravosuđa. Mislim da je to jedna okolnost koja je nepobitna. Iz tog razloga ću pokušati kasnije i da vas ubedim, gospodine ministre, da i neke druge amandmane prihvatite, ne samo ovaj jedan koji je prihvaćen.
Koji aspekti manjinske problematike ili manjinskog pitanja nedostaju iz ove strategije? Tu su dva ključna pitanja koja su morala naći mesto u ovoj strategiji. Jedno je pitanje zastupljenosti pripadnika nacionalnih zajednica u pravosuđu, dakle, među nosiocima pravosudnih funkcija. U odnosu na to pitanje, strategija praktično ništa ne kaže. Drugo je pitanje službena upotreba jezika i pisma nacionalnih manjina u oblasti pravosuđa. Pravo na službenu upotrebu jezika i pisma je jedno manjinsko pravo i sigurno da je najvažnije manjinsko pravo u oblasti pravosuđa. To bi trebalo da bude dodatni razlog da se i ovo pitanje nađe u ovom dokumentu.
Osnovni cilj strategije, o kojem govori drugi deo dokumenta, naravno, to je jedna dugačka definicija, ali u jednom delu ta rečenica govori o potrebi približavanja pravde građanima i vraćanje poverenje građana u pravosudni sistem.
Što se tiče pripadnika nacionalnih zajednica, mislim da su ova pitanja o kojima sam govorio izuzetno značajna ukoliko imamo u vidu ovaj osnovni cilj koji definisan u Glavi II strategije. Dakle, ukoliko je cilj približavanje pravde građanima koji su pripadnici nacionalnih zajednica, onda bi strategija morala da se bavi i zastupljenošću manjina u pravosuđu, a i pitanjima službene upotrebe ili problema vezano za službenu upotrebu jezika i pisma nacionalnih manjina.
Zašto su ova pitanja važna i zašto nama ova pitanja iz ovog dokumenta nedostaju? Iz jednog jednostavnog razloga – oba ova pitanja, to je citat iz Ustava, i ravnopravnost u vođenju javnih poslova, dakle, to je jedna odredba Ustava koja se bavi, između ostalog, zastupljenošću manjina i u pravosuđu, a sa druge strane pravo na službenu upotrebu jezika. Dakle, oba ta prava su Ustavom zajamčena i kao Ustavom zajamčena prava koja se odnose na oblast pravosuđa, morala su se naći, po našem dubokom uverenju, u ovom dokumentu. Pokušaću malo detaljnije o ovome da govorim.
Dakle, što se tiče ustavnog prava na ravnopravnost u vođenju javnih poslova, to pravo se jemči pripadnicima nacionalnih manjina na vođenje računa o nacionalnom sastavu stanovništva, između ostalih i u pravosuđu. S druge strane, pravo na službenu upotrebu jezika je jedno pravo na vođenje postupaka i na jezicima nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi.
Još jednom ponavljam, to su oba prava Ustavom zagarantovana. I ne samo to, i sada važećim pravosudnim zakonima su ova prava tretirana. Ukoliko pročitamo odredbe Zakona o sudovima, o uređenju sudova, o javnom tužilaštvu, o javnom beležništvu, o izvršenju i obezbeđenju, svi ti zakoni sadrže jednu identičnu odredbu koja garantuje pripadnicima nacionalnih manjina jednu afirmativnu meru što se tiče zastupljenosti u pravosudnim organima. Dakle, u svim tim zakonima stoji odredba prema kojoj se pri izboru i predlaganju sudije, javnih tužilaca itd, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva u odgovarajućoj zastupljenosti manjina i poznavanju društvene terminologije na jezicima nacionalnih manjina koje su u službenoj upotrebi u sudu. Još jednom ponavljam, ova odredba se nalazi u svim pravosudnim zakonima o kojima sam govorio.
S druge strane, postoji jedan važan zakon koji nije na listi zakona koji su konsultovani prilikom izrade zakona. To je Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Mislim da je to propust što taj zakon uopšte nije konsultovan kada je strategija pisana iz razloga što se, ne veći deo, ali jedan deo ili jedna važna odredba bavi upravo službenom upotrebom jezika i pisma manjina u oblasti pravosuđa, dakle, u pravosudnim postupcima.
To što je na neki način taj dokument zaboravljen, to je možda manji problem. Veći je problem što ova strategija prati jedan drugačiji koncept, bar što se tiče strateških ciljeva i smernica, jedan potpuno drugačiji koncept u odnosu na važeći Ustav i važeće zakone. Sama strategija govori u jednom delu o unapređenju pristupa pravdi i jačanju zaštite manjina, ali na način da se podiže svest građana na pravo na tumača. Pravo na tumača ili pravo na prevodioca ne znači službenu upotrebu jezika i pisma ni u kom slučaju. Naravno, to je jedno važno pravo, ali se to pravo odnosi pre svega na strance, ne na građane ove zemlje, ili na građane ove zemlje, ali u nekim sredinama u kojima manjine ne čine značajnu populaciju.
Ovu logiku o kojoj sam govorio sledi i važeći Ustav, kada u članu 32. stav 2. govori o tome da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi bio u sudu. Dakle, ako je jedan manjinski jezik u službenoj upotrebi u sudu, onda pravo na sudskog tumača bi trebalo da gubi smisao. Iz tog razloga, to želim još jednom podvući, nama nedostaje tretiranje ovog pitanja iz ovog dokumenta.
Želim da vam skrenem pažnju na jedan važan korak koji je učinjen prilikom donošenja Zakona o javnom beležništvu, kada je prvi put u pravni sistem u ovim nekim modernim vremenima uvedeno pravo na ravnopravnu upotrebu manjinskih jezika. Naime, u Zakonu o javnom beležništvu manjine mogu da biraju da li žele da se javna isprava sastavi na njihovom jeziku, na srpskom jeziku ili na oba jezika. To pravo je ostavljeno pripadnicima manjina.
Dakle, Zakon o javnom beležništvu više ne preferira istovremeno korišćenje manjinskih jezika, nego ravnopravnost. Po nama, to bi trebalo da bude pravac koji vredi slediti. Iz onoga što sam citirao iz Nacionalne strategije, vezano za prevodioce i tumače, sledi da je jedan drugačiji pravac, suprotan pravac izabran. Iz tog razloga mi smo podneli nekoliko amandmana kojima pokušavamo ili kojima smo pokušali da ispravimo ove nedostatke Nacionalne strategije.
Prvi amandman se odnosi na pojam ljudskih i manjinskih prava. Na mnogim mestima u dokumentu se nalazi samo pojam ljudskih prava, a taj pojam je polovičan iz razloga što praktično najviši pravni akt Srbije, tj. Ustav, pojam ljudskih i manjinskih prava tretira kao jednu celinu. Iz tog razloga smo predložili da na svim mestima u dokumentu, gde to, što se konzistentnosti teksta tiče, ima smisla, da se taj pojam dopuni sa rečju "manjinski". Taj amandman je prihvaćen.
Želim da kažem da je to izuzetno bitno iz dva razloga. S jedne strane iz razloga o kojima sam govorio. Dakle, pojam manjinskih prava obuhvata pravo na službenu upotrebu jezika pod određenim uslovima. To je jedan deo tog prava. S druge strane, taj pojam obuhvata i potrebu da nosioci pravosudnih funkcija imaju svest o postojanju ovog prava. To je ne manje važno.
Što se tiče ovog amandmana, želim da vam se zahvalim što ste uvažili naše argumente i prihvatili ovaj amandman. Sigurno da je ovim amandmanom poboljšanje kvalitet teksta Nacionalne strategije.
Drugi naš amandman, koji je možda najmanje važan, ali želim ipak da obrazložim. Odnosi se na relevantne aktere reforme. Tu smo predložili da se među relevantnim akterima reforme nađu i Nacionalni saveti manjina. Iz razloga što oni imaju Ustavom zagarantovanu nadležnost u oblasti službene upotrebe jezika i pisma nacionalnih manjina. Ukoliko je to tako, onda ne vidim ni jedan razlog da se među relevantnim akterima nađu i oni. Ne moraju među ključnim akterima, ali među relevantnim, tamo gde se nalaze npr. predstavnici civilnog društva, medija itd.
Ne vidim ni jedan razlog zašto se ovo ne bi prihvatilo. Tu smo predložili i jedan drugi deo amandmana, da kada komisija za sprovođenje strategije, odnosno te podgrupe ili radne grupe komisije koje budu obrazovane bave pitanjima koja imaju uticaj na službenu upotrebu jezika i pisma manjina, da se u rad tih komisija uključi i Nacionalni savet manjina. Ne zbog nekog teoretskog razloga, nego jednostavno postoji praktičan razlog. Ko bi drugi na najbolji način poznavao potrebe manjinskih zajednica u oblasti službene upotrebe jezika i pisma ako to nisu nacionalni saveti. Iz tog razloga bih apelova na vas gospodine ministre da još jednom proučite ovaj amandman. On suštinski ne menja ništa, ali sigurno znači jednu dodatnu vrednost ovom dokumentu.
Naš sledeći amandman se odnosi na pitanje službene upotrebe jezika i pisma. Možda bi bilo prihvatljivo objašnjenje da se izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, odnosno potrebe izmene tog zakona ne moraju naći u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa. Tu nije mesto za definisanje ove potrebe, ali pokušao sam da objasnim iz kog razloga je Zakon o upotrebi službenog jezika i pisma izuzetno važan.
Sa druge strane problem sa tim zakonom jeste što je donet 1991. godine i suština nije menjana. U ovom trenutku što se tiče upotrebe službenih jezika potpuno je anahron. U velikoj meri je neprimenjiv jer sadrži jedan egalistički pristup korišćenja manjinskih jezika, što znači da se svi jezici bez obzira na brojnost određenih zajednica tretiraju na identičan način i u svim sredinama, bez obzira da li u nekoj sredini ima 15, 20% određene manjinske zajednice ili 80%. Iz tog razloga je sigurna potreba da se donese novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, s tim da mogu prihvatiti obrazloženje da se možda ovo pitanje ne mora nalaziti u Nacionalnoj strategiji, ali mora se rešiti ovo pitanje u toku sprovođenja Nacionalne strategije. Mislim da je to nesporno.
Sledeći amandman se odnosi na jedan aspekt službene upotrebe jezika i pisma. Predlagači strategije su predložili da se na pravnim fakultetima uvede kao obavezan predmet izučavanje ljudskih prava. Tu smo predložili da se sa jedne strane taj predmet dopuni sa manjinskim pravima, jer to čini jednu celinu.
Sa druge strane da se taj predmet izučava na način da se stavi poseban akcenat na pravo manjina u oblasti službene upotrebe jezika i pisma. U praksi na žalost je dosta niska svest među nosiocima pravosudnih funkcija o važnosti, a možda i o postojanju ovog prava manjinskih zajednica.
Sa druge strane drugi deo ovog amandmana se bavi izučavanjem stručne pravne terminologije, pa i deo amandmana se odnosi na buduće nosioce pravosudnih funkcija koji pripadaju manjinskim zajednicama. Veliki je problem u oblasti upotrebe službenih jezika i pisma zbog nepoznavanja pravne terminologije od strane nosilaca pravosudnih funkcija koji inače govori manjinske jezike i koji pripadaju manjinskim zajednicama. Možda je čitavu deceniju postojala praksa na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, čija je suština bila da su svi oni koji su bili zainteresovani imali mogućnost za izučavanje pravne terminologije svojih maternjih jezika. Drugi deo ovog amandmana se odnosi na uvođenje ove mogućnosti, kao jednog izbornog predmeta na pravnim fakultetima.
Na kraju, poslednji amandman se odnosi na pitanje odgovarajuće zastupljenosti manjinskih zajednica u pravosuđu. Tu sigurno postoji puno problema i puno stvari koje bi trebalo rešiti, ali u suštini kada posmatramo važeći sistem i budući sistem, tzv. karijerni sistem onda tu postoje dve ključne tačke.
Prva ključna tačka jeste početna obuka na Pravosudnoj akademiji. Ukoliko se za prijemni ispit za tu početnu obuku poznavanje stručne terminologije na manjinskim jezicima ni u najmanjoj meri ne uzima u obzir kao kriterijum za upis, onda će to za posledicu imati da svi oni ili najveći deo onih koji budu izlazili ili završili ovu početnu obuku, neće poznavati pravnu terminologiju na manjinskim jezicima. Ako to tako bude, onda to za posledicu ima neprimenjivost i između ostalog i ustavnih odredbi o kojima sam govorio.
Sa druge strane i time ću završiti drugi deo mog amandmana koji se odnosi na pripravnike. Kod pripravnika u važećem Zakonu o Pravosudnoj akademiji se prilikom prijemnog ispita u velikoj meri uzima u obzir ili se računa uspeh sa pravnog fakulteta. Zašto je to problematično? To bih želeo još da objasnim.
Kod onih manjinskih zajednica čiji su jezici bitno različiti od srpskog jezika, prve godine pravnog fakulteta su izuzetno teške jer prvo treba savladati akademski srpski jezik, onda stručnu terminologiju srpskog jezika itd. Iz tog razloga studenti koji dolaze iz manjinskih zajednica čiji su jezici bitno različiti u odnosu na srpski jezik, automatski bez obzira koliko su marljivi imaju na kraju fakulteta slabiji prosek. To je razlog zašto smo predložili da se ova okolnost nekako vrednuje i uzima u obzir kada se razmišlja o prijemnom ispitu za sudijske i tužilačke pripravnike.
To su naši amandmani i apelovao bih na vas da ih još jednom razmotrite. Neki amandmani su možda malo rogobatno formulisani, ali s obzirom na komplikovanost svega ovoga o čemu sam govorio, mislim da ne postoji jednostavnija formulacija. Suština koja se nalazi iza ovih amandmana vredi da bude podržana. Hvala.

Reč ima ministar Selaković.

Hvala uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na zaista veliki značaj tema o kojima je kolega Varga govorio u svom uvodnom izlaganju, dozvolite mi da, ne repliciram, nego više da razjasnim naše stanovište kao Ministarstva pravde i gledišta na ova pitanja koja su izneta.
Rečeno je da je prihvaćen ovaj jedan amandman i zaista je bio vrlo celishodan. Trebalo ga je prihvatiti i drago mi je što je na takav način poboljšan tekst Predloga strategije.
Što se tiče jedne izuzetno važne teme koja je znatno šira od dometa ove strategije a to je tema službene upotrebe jezika i pisma, svakako da podržavam ubedljivi deo izlaganja kolege Varge, činjenicu da nam je zakon zastareo, da je na snazi više od petine jednog veka, da više oslikava jedno vreme u kome je donet i usklađen sa Ustavom koji više nije na snazi, da sa tim zakonom problem ima ne samo bilo koja manjinska zajednica, već i većinski narod u Republici Srbiji s obzirom da sa važećim Ustavom taj zakon nije usklađen.
Slažem se sa onim što ste naveli kao jedno od mogućih gledišta, da takva formulacija nema svoje mesto u strategiji, ali dodajem na to da to što nema mesta u strategiji ne znači da nema mesta u Akcionom planu za sprovođenje strategije. Službena upotreba jezika i pisma u pravosudnim organima samo je jedno od mesta službene upotrebe jezika i pisma. Lično sam se u razgovoru sa svojim kolegama, pošto je podeljena nadležnost u pitanju predlaganja donošenja tog zakona, zalagala sam se da u zakonodavnoj agendi za narednu godinu taj zakon nađe svoje mesto.
Kada je u pitanju učešće nacionalnih saveta nacionalnih manjina u timu za sprovođenje strategije, više sam mišljenja da je zbog toga što je u pitanju jedno veoma značajno, ali po svom obimu u odnosu na strategiju malo pitanje, da nije potrebno formalno obavezati učešće nacionalnih saveta nacionalnih manjina, odnosno predstavnika legitimnih nacionalnih manjina u ovom procesu, ali svakako je da treba da budu uključeni i naročito u onom delu Akcionog plana koji govori o izmenama i dopunama procesnih zakona. Upravo je tu, u procesnim zakonima, neophodna službena upotreba jezika i pisma.
Kada ste govorili o uvođenju predmeta ljudska prava i etika na stranim fakultetima, moram da istaknem da je, ne na svim, ali na većini naših pravnih fakulteta ne kao obavezujući, već kao opcioni predmet prisutan predmet ljudska prava i etike, ali jednostavno, ovde je upotrebljena jedna međunarodno standardizovana terminologija. Svugde se govori o ljudskim pravima koja u sebi sadrže obavezno i manjinska prava, a u okviru tih manjinskih prava i pravo na upotrebu sopstvenog jezika i pisma. Prema tome, tako je naveden i naziv predmeta – ljudska prava i etika. Tako se navodi u međunarodnim okvirima.
Što se tiče poslednjeg amandmana o kome ste govorili, veoma značajnog, a to je poznavanje stručne, odnosno pravne terminologije na jeziku nacionalnih manjina od strane samih pripadnika manjinskih zajednica, svakako je da podržavamo tu ideju. Nalazim da je taj segment već obuhvaćen ovim delom strategije koji govori o unapređenju programa Pravosudne akademije. Ponosan sam što mi na našoj Pravosudnoj akademiji imamo polaznike koji su pripadnici nacionalnih manjina. Imamo neke koji su već i završili početnu obuku, za koje se uskoro nadam da će biti birani na funkcije u pravosuđu, ali vidim da postoji tendencija i u prilivu novih kandidata, kandidata koji dolaze iz manjinskih zajednica. U svakom slučaju, to pitanje je obuhvaćeno unapređenjem programa pravosudnih akademija. Svakako podržavam tu ideju. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Petar Petrović.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sticajem okolnosti pre par minuta sam govorio kao predsednik Odbora. Sada ću par minuta govoriti kao zamenik predsednika poslaničke grupe JS.
Poslanički klub JS, moram odmah na početku da kažem, će u Danu za glasanje podržati predlog kako strategije koja se odnosi na reformu u pravosuđu, tako i nacionalne strategije za borbu protiv korupcije.
Ono što želim posebno da naglasim i svoje izlaganje ću više zadržati na prvoj strategiji, a to je nacionalna strategija o reformi pravosuđa, hoću da kažem da nemam nameru da kritikujem raniju strategiju koja, nažalost, nije dala rezultate koji su očekivani od nje. Ne bežim od toga da su predlagači te reforme i primenjivači te strategije u ranijim godinama imali dobre namere, ali, nažalost, od namere do rezultata je veliki i dug put. Namere su jedno, rezultat je drugo, a posledica je ono što danas imamo, nažalost, u srpskom pravosuđu, kako u sudovima, tako i u javnim tužilaštvima.
Desilo se to što se desilo, da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe više od 800 nosilaca pravosudnih i javno-tužilačkih funkcija i da naloži sadašnjem sastavu Visokog saveta sudstva i Državnom veću tužilaca da te ljude vrati na posao. U javnosti su, naročito u nekim novinama, naklonjenim nekim drugim strankama koje danas nisu nosioci vlasti u Srbiji, izašli određeni članci i obaveštenja i natpisi da su ova dva organa vraćali na posao primenjujući odluke Ustavnog suda i ljude koji se nalaze u zatvoru ili se protiv njih vodi krivični postupak.
To nije tačno. Odgovorno tvrdim kao član i jednog i drugog organa da to nije tačno. Primenjujući odluku Ustavnog suda, ti ljudi su samo formalno jednog minuta bili raspoređeni, a drugog minuta su odmah suspendovani sa funkcije na koju ih je Ustavni sud vratio. To pričam zbog poslanika, a naročito zbog javnosti, da se zna, jer se mnogo zloupotrebljavaju neke stvari da bi se dobili dnevno-politički poeni. Jedinstvena Srbija nikad to nije radila, niti će ubuduće raditi, nego ćemo se uvek držati istine i samo istine i odluka onakvih kakve jesu.
Primenom prošle strategije, mi smo mnoge opštine u Republici Srbiji ostavili bez sudova, bez tužilaštava itd. Juče sam govorio, kada su bila pitanja Vladi, u kakvom je položaju Srbija, naročito u ruralnim delovima Srbije, gde nam se mnoga sela i opštine gase jer nema stanovnika, nema kadrova itd. Zašto nema? Zato što su, između ostalog, i ovom reformom koja je bila u primeni do 2011. godine, mnogi sudovi i tužilaštva oduzeti od tih malih i srednjih opština i ostale su im sudske jedinice ili čak samo sudeći dani, a zgrade je neko morao da održava.
Dešavale su se i paradoksalne situacije da u nekim gradovima koji imaju po 70, 80 i više hiljada stanovnika, imaju mnogo sudija i tužilaca, a nije se našao kadar iz tih sredina koji će biti predsednik suda ili javni tužilac, već je upućivan ili biran iz nekih drugih gradova, udaljenih preko 100 km. Ko je snosio troškove putovanja ili plaćanja stanova tih nosilaca novih funkcija? Normalno, država. Zašto? Zato što navodno, po objašnjenjima, želelo se izbeći mogućnost korumpiranosti tih nosilaca funkcija u sudovima, odnosno tužilaštvima.
Postavljam pitanje onima koji su tako mislili, pa, lakše je korumpirati nekog iz drugog grada kada dođe 100 km u neki grad, nego onoga koji živi u tom gradu, jer taj koji želi da radi nešto s njim, srešće ga sutra na ulici, pa će ga pitati da li mu je završio posao ili nije, ako dolazi do nekih nečistih poslova. Prema tome, to objašnjenje automatski pada u vodu.
S druge strane, bilo je, moramo priznati, da se to više ne ponovi, određenih pritisaka kada su vršeni izbori i sudija i tužilaca i to treba javno reći. Ko je, kada i gde vršio, to ne znam, ali očigledno je da je tu bilo grešaka. Ko je vršio te greške, na kraju je snosio posledice tih grešaka. Primena strategije i reforma nisu dali rezultate.
Tri godine mi imamo vršioce funkcija predsednika osnovnih, viših i drugih sudova. Zar nije bilo moguće za tri godine izabrati predsednike sudova? Razumem objašnjenje unazad godinu dana koje je glasilo – čekamo odluku Ustavnog suda, pa da i sudije koje budu eventualno vraćeni u sud mogu da konkurišu za predsednike.
Po meni, kako naš narod kaže, to objašnjenje ne pije vodu ili nije pilo vodu.
Još nešto treba reći kada je u pitanju nova strategija o reformi srpskog pravosuđa i kada Vlada bude donosila akcioni plan za ovu i za sledeće godine, da se mora voditi računa da se srpsko pravosuđe mora podmladiti, a takođe i nosioci javno tužilačkih funkcija, sa mladim školovanim ljudima koji žele da pošteno, časno i odgovorno rade svoj posao, a da prethodno, kao što je predviđeno Zakonom o Pravosudnoj akademiji, prođu dopunsko obrazovanje na Pravosudnoj akademiji i da to bude osnov za sticanje prava da neko bude nosilac pravosudne ili javno tužilačke funkcije.
Normalno, tu ne smemo i ne možemo zaboraviti mnoge ljude koji se nalaze u sudovima i tužilaštvima kao pomoćnici, stručni saradnici, koji godinama rade taj posao i vrlo su obrazovani i stručni, da i oni dobiju mogućnost da jednog dana budu ili sudija ili nosilac javno tužilačke funkcije. Jedinstvena Srbija će svakom akcionom planu koji ima za cilj poboljšanje rada, kako pravosudnih, tako javno tužilačkih organa, dati punu podršku daljem radu.
Ono što na početku nisam rekao, a treba zbog vas koleginice i kolege poslanici da objasnim, pošto sam to tako shvatio, da je bila dobronamerna primedba mog uvaženog prijatelja i kolege Mikovića oko rada Odbora kada su u pitanju amandmani. Nadam se da ste u međuvremenu u pismenoj formi dobili odgovor na to koji su amandmani prihvaćeni od strane Odbora a koji nisu. Mislim da to više ne bi trebao da bude predmet neke rasprave. Što se tiče vremena zakazivanja sednice, bila je obaveza da Odbor razmatra amandmane pre nego što krene rasprava, pošto je rasprava objedinjena, odnosno jedinstven pretres.
Što se tiče prisustva, da vas podsetim da svaki Odbor ima člana Odbora i zamenika člana Odbora. Prema tome, ako neki član Odbora ne može da prisustvuje menja ga zamenik iz njegove poslaničke grupe. Prema tome, mogu da usaglase svoje stavove, razmišljanja, predloge, pa da jedan bude prisutan na Odboru i da eventualno da sugestiju, predlog, mišljenje itd. To je moje mišljenje. Tako se i radilo. Nije prvi put da se odbori drže u vreme kada idu izlaganja onih koji treba da obrazlože predloge.
Prema tome, da zaključim, kada je u pitanju Nacionalna strategija o reformi pravosuđa u Republici Srbiji, poslanički klub JS, kao što sam rekao, daće podršku, glasaće za nju. Očekujemo da se ovom reformom isprave sve one greške koje su uočene, primećene ili napravljene u prethodnom periodu primenom ranije reforme i da nam se više nikada ne dogodi da nam Ustavni sud svojim odlukama nalaže kako treba da radimo i šta treba da radimo u srpskom pravosuđu.
Moramo da budemo svesni da ćemo izmenama mnogih zakona, a to je neophodno, jer ulaskom u EU jednog dana, a i pre toga moramo da upodobimo naše zakonodavstvo i u ovoj oblasti sa zakonodavstvom EU. Ne zbog EU već zbog nas, zbog građana Republike Srbije koji traže zaštitu određenih prava od nosilaca pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Ti zakoni kada budu došli u Narodnu skupštinu, takođe mogu da kažem u ime poslaničkog kluba JS, da će biti jednoglasno podržani.
Kada je u pitanju druga strategija i amandman koji sam podneo na Nacrt strategije u borbi protiv korupcije, odnosno na Predlog nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, radi se o više jednom tehničkom poboljšanju teksta. Odnosno, uočio sam zajedno sa saradnicima i sa mojim kolegama iz JS da je neophodno da poboljšamo tekst Predloga nacionalne strategije na taj način što ćemo podneti ovaj amandman i predložiti da se izmenom Poslovnika Narodne skupštine, stvore mogućnosti za donošenje određenih zaključaka i primenu istih, kada se bude razmatralo i razgovaralo o izveštajima Agencije za borbu protiv korupcije.
O svemu onome o čemu je govorio i gospodin ministar kao predlagač nacionalne strategije za borbu protiv korupcije mogu da kažem da ima punu podršku poslaničkog kluba JS i imaća ga i ubuduće. Prema tome, kažem još jednom da ćemo kao poslanička grupa podržati obe nacionalne strategije u danu za glasanje, kao i amandmane koje je Odbor privhatio. Hvala lepo.

Gospodine Mikoviću, sigurno želite repliku?
(Srđan Miković, s mesta: Da, želim repliku. Direktno sam pomenut. Imenom me je pomenuo.)
Jeste, slažem se da vas je pomenuo po imenu, ali ništa nije uvredljivo, ništa nije ni za vas ni za stranku, nego je u pozitivnom smislu dao jedan komentar i viđenje rada Odbora. Mislim da stvarno nema smisla sada zloupotrebljavati Poslovnik da za svaku reč, i u pozitivnom i u negativnom smislu, koristimo repliku. Ovom prilikom vam neću dati repliku.
(Srđan Miković, s mesta: Po Poslovniku.)
Po Poslovniku, izvolite.

Smatram da po članu 27. i članu 32. jeste vaše diskreciono pravo da odlučujete da li ćete dati repliku ili je nećete dati. Ovde se praktično radi o proceduralnim stvarima na koje sam ukazivao i gde sam, na određen način, praktično i dobio odgovor. Činjenica je da u situaciji kada je gospodin Laslo Varga počeo da govori, tada još nismo imali odgovor po pitanju stava Odbora da li su prihvaćeni ili nisu prihvaćeni amandmani.
Ministar Selaković je dao mišljenje Vlade, ali tog trenutka nismo imali mišljenje Odbora. U tom smislu, ni na koji način ne želim da zloupotrebljavam poslanička prava, ali je i činjenica da nešto što stoji u Predlogu nacionalne stragegije za borbu protiv korupcije, s obzirom da nisam bio u prilici da učestvujem na Odboru, nismo bili kao članovi Odbora u prilici da intervenišemo i da popravimo nešto što ni ja...(Isključen mikrofon.)