Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, nacionalna strategija reforme pravosuđa je nesumnjivo dokument izuzetno velikog značaja, pre svega iz razloga što su u tom dokumentu sadržane smernice ili bi trebalo da budu sadržane smernice za trasiranje puta ka ustrojstvu jednog od stubova vlasti u Srbiji, u konkretnom slučaju to je sudska vlast.
S druge strane, strategija reforme pravosuđa o kojoj raspravljamo nije nov dokument. To je jedan kontinuiran reformski proces koji je započeo još 2006. godine i trebalo je da traje do 2011. godine, ali sa brojnim opterećenjima, greškama, propustima koji i sada opterećuju ovu strategiju.
S druge strane, usvajanjem strategije reforme pravosuđa Srbija ispunjava obaveze prema EU i istovremeno ispunjava uslov za ulazak u EU. Međutim, treba podsetiti da su upravo predstavnici EU nadležni za oblast pravosuđa u tom periodu reformskog procesa od 2006. do 2011. godine iznosili brojne primedbe na reformski proces pravosuđa u Srbiji i te primedbe su bile i te kako osnovane.
Zato, kada raspravljamo o reformi pravosuđa u Srbiji, moramo najpre poći od grešaka i propusta koji su se u tom periodu desili, kako bi te greške otklonili, sanirali posledice koje su tim greškama učinjene, a ona dobra rešenja učinili još boljim i kvalitetnijim, sve u cilju da građani Srbiji ostvaruju sudsku zaštitu kroz kvalitetno pravosuđe, da ostvaruju sudsku zaštitu na način koji podrazumeva da sudovi rade efikasno, da rade stručno i da u sudovima budu nosioci pravosudnih funkcija koji sa aspekta stručnosti i dostojnosti zaslužuju da budu nosioci tih pravosudnih funkcija.
Naravno da se time postiže i ono tzv. univerzalno načelo, a to je zadovoljenje pravde, jer se pravda i deli u sudovima. U analizi reforme pravosuđa treba poći od jedne nesporne činjenice, a ta nesporna činjenica je da je reformski proces u pravosuđu započet i da je stao. Stao je 2011. godine kada prestaje da postoji pravni okvir za dalju reformu pravosuđa, kada prestaju reformski procesi i kada se akumuliraju i nagomilavaju problemi. Naravno da su ti problemi i te kako prisutni danas i naravno da se upravo sada kroz ovu strategiju sa tim problemima suočavamo.
Ono što je jako važno istaći, kada se govori o reformi pravosuđa, jeste da je svako od ovih načela koja su sadržana u strategiji reforme pravosuđa u Srbiji poprilično opterećena ili čak dovedena u sumnju. Zašto? Zato što su počinjene, kako sam malopre rekao, grube greške u reformskom procesu, u periodu od 2006. do 2011. godine.
Kada govorimo o načelu nezavisnosti, ono je dovedeno u pitanje već samim sistemskim rešenjem. Mi smo načelo nezavisnosti doveli u ozbiljnu sumnju činjenicom da se u nezavisnost sudstva, a svima nama su puna usta nezavisnosti sudstva, upravo umešala zakonodavna vlast. Nedopustivo je, zaista nedopustivo da se bilo koji organ, bilo koje telo, pa čak i organ zakonodavne vlasti umeša u sudsku vlast. Kako je umešan? Jednostavno što je prelaznim sistemski rešenjem regulisano da sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju i na vremenski period od tri godine odlučeno je, odnosno regulisano da o izboru tih sudija za nosioce pravosudnih funkcija odlučuje Skupština.
Međutim, to nije jedini vid mešanja zakonodavne vlasti u sudsku vlast. Postoji još jedan, gde greh snosimo svi mi ovde, poslanici ove Skupštine, kada smo skoro ili nedavno skoro, doneli zakon kojim smo opet zbog jedne frapantno loše greške u reformskom procesu iz 2006. godine morali da sve sudije koje nisu ocenjene, a nisu ocenjene u tom periodu od 2006. do 2011. godine, ni krive, ni dužne imenujemo za nosioce pravosudnih funkcija. Ti ljudi nisu bili ocenjeni nikako, ni zadovoljavajuće, ni nezadovoljavajuće, ali su morali dobiti benefit kako bi se izbegla šteta ili štetna posledica po pravosuđe, a naročito po one koji su upravo zahvaljujući toj grešci bili u mogućnosti da pretrpe i ličnu i profesionalnu štetu.
Međutim, ovaj eksperiment, i to eksperiment na živim ljudima, nije jedini koji se desio u ovom vremenskom periodu. Upravo su nakon toga došle i druge greške koje su ugrozile i druga načela, prevashodno načelo stručnosti u sudovima. Suvišno je govoriti o načinu na koji se postižu stručnost i stručne reference nosilaca pravosudnih funkcija. Prevashodno, to je zahvaljujući njihovom kvalitetnom radu, a odmah nakon toga, stručnost se postiže i edukacijama kroz usavršavanja i obuke kako u zemlji, tako i inostranstvu, ali i ono što je najvažnije, praćenjem rada sudija u sudovima.
Hajde sad da postavimo pitanje – ko je to do sada pratio rad i kvalitet rada sudija? Apsolutno niko. Zašto? Zbog toga što od 2006. do 2011. godine nije bio donet Pravilnik o ocenjivanju kvaliteta rada sudija. To je zaista skandalozno i branjeno je frapantno lošim obrazloženjem da je postojao i da postoji Pravilnik o ocenjivanju rada ili kvaliteta rada sudija iz 1993. godine.
Gospodine ministre, to je bilo pre 20 godina. U kakvim uslovima i u kakvom ambijentu su pre 20 godina radile sudije u sudovima, u kakvim zakonskim okvirima? Koliko se to promenili posle 20 godina, a da se ne donese novi pravilnik o ocenjivanju rada sudija? Da li je potrebno još nešto više reći od ovoga što se tiče grubih propusta u reformskom procesu od 2006. do 2011. godine?
Nažalost, Visoki savet sudstva je 2009. godine bez donošenja ovog pravilnika doneo samo jedan pravilnik, a to je Pravilnik o vrednovanju sudija prilikom njihovog reizbora, odnosno ne reizbora u 2009. godini. Stoga je posebno opravdano postaviti pitanje – koliko je tada kvalitetnih sudija ne reizabrano, a još je više opravdano pitanje koliko je nekvalitetnih sudija reizabrano? Najgore od svega toga lošeg je što su odlukom Ustavnog suda sve ne reizabrane sudije vraćene na mesta na kojima su radile. Dakle, i dalje su nosioci pravosudnih funkcija, bez obzira da li ispunjavaju uslove profesionalnosti, stručnosti, dostojnosti, jer se to nije proveravalo, a ako se proveravalo, nije se adekvatno i kvalitetno proverilo.
Mi i dan danas u sudovima imamo i te kako mnogo sudija koji su pod velikim stepenu sumnje u kvalitet rada u apelacionim sudovima u višim sudovima, ranije okružnim sudovima itd. Na šta to ukazuje? Ukazuje na nešto što je neophodno da se uradi, što je trebalo da uradi raniji saziv Visokog sudstva. To je sada prebačeno na teret ovom sazivu Visokog sudstva i Državnog veća tužilaca, a to je da se pod hitno donese pravilnik u kojem će se definisati merila koja će biti adekvatna, merljiva, jasna i precizna o ocenjivanju kvaliteta rada sudija.
Na taj način će i kredibilitet pravosuđa u očima EU nesumnjivo biti veći, ali ono što je daleko značajnije je to da će i građani osećati sudove na pravi način, tj. kao mesto gde će uživati potpunu sudsku zaštitu i gde će ostvariti svoje pravo na pravdu.
Sledeće načelo, načelo nepristrasnosti i kvaliteta pravde je posebno dovedeno u sumnju upravo zbog onoga što su moje uvažene kolege koje su govorile pre mene već ukazale, a to je neujednačena sudska praksa. Gospodine ministre, mislim da je greška što je u strategiji reformi pravosuđa sadržano da ujednačavanje sudske prakse treba da bude samo na teretu Vrhovnog kasacionog suda kao najvišeg suda u hijerarhiji sudova u pravosudnom sistemu RS. Zašto ovo govorim? Iz razloga što su upravo oni koji su generatori neujednačene sudske prakse, a to su apelacioni sudovi ostali van domašaja obaveze da ujednačavaju sudsku praksu. Normalno je da će o tome da vodi računa Vrhovni kasacioni sud kroz sudske stavove na građanskim i drugim odeljenjima zauzimanjem određenih stanovišta koji će biti obavezujući za niže stepene sudova. Moramo biti iskreni i reći da su apelacioni sudovi u velikoj meri doprineli da dođe do neujednačenosti sudske prakse i to više nikada ne sme da se dogodi jer smo u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji imali jednu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu, drugog u Novom Sadu, trećeg u Beogradu, četvrtog u Nišu. Na taj način se stvara jedan osećaj apsolutne pravne nesigurnosti kod građana. Građani to ne zaslužuju. Građani zaslužuju da pravdu ostvare kroz sudsku praksu koja će biti jednaka za sve jer su svi jednaki pred zakonom, a sudovi primenjuju zakon.
Ono što mi se čin možda najproblematičnijim u svim ovim definisanjima načela jeste načelo efikasnosti. Efikasnost sudova podrazumeva postupanje u predmetima u razumnim rokovima i u zakonitom provedenom postupku. Kako se postupa u našim sudovima? Hajde i tu da budemo iskreni. Najveći glasnogovornici kritika protiv reformskog procesa iz 2006. do 2011. godine, koji su članovi pojedinih strukovnih udruženja sudija i tužilaca su sudije koje su donosile presude i nakon šest meseci i godinu dana od zaključenja rasprave. Da ne govorim o trajanju postupaka u kojima su postupale te sudije. Sebi su dale za pravo da kritikuju pravosuđe sa tog aspekta.
Mislim da je najveći problem bio u nepostojanju kontrole, gospodine ministre, u odnosu na takve sudije. Ko je kontrolisao one koji nisu doneli presude u zakonom propisanom roku, a to je, radi informisanja građana, rok od osam dana a najviše 30 dana samo u delikatnijim predmetima, odnosno u težim slučajevima? Neka građani sada vide koliko puta je taj rok prekoračen.
Moram da istaknem činjenicu da mi se ni u kom slučaju, ne mogu da kažem ne sviđa jer je to glupo reći, već kao pravnik, kao čovek koji se bavi ovim poslom smatram nedopustivim da je ta kontrola prošla pored onoga što je bila obaveza za predsednike sudova koji su uglavnom zbog neprimerene solidarnosti propuštali da sankcionišu upravo one koji su na ovaj način postupali, a to je neefikasno postupanje.
Na sreću grad iz koga ja dolazim ima sud koji spada u elitni deo pravosuđa Republike Srbije. To je Privredni sud u Užicu, koji je najažurniji i ja to sa pravom i ponosom mogu ovde da kažem. Ne radi reklame tog suda već zbog toga što želim da dam jedan jako dobar stimulans i za dalji rad i za dalji kvalitet tog suda.
Međutim, ono što ni u kom slučaju nije dobro je da zbog ovakvog ponašanja sudija je došlo do štetnih posledica, gospodine ministre, pa su zbog povrede suđenja to jest povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava na pravično suđenje građani umesto da tu pravo i pravdu ostvare pred domaćim sudovima ostvarivali pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Šta je posledica? Posledica je dosuđena šteta u svim tim predmetima gde sada država trpi pod teret svog budžeta i te kako velike iznose koji se isplaćuju na ime naknade štete. Da li je ijedan sudija do sada koji je uzrokovao takvu posledicu odgovara? Ne. Da li će odgovarati? Hoće kada usvojimo zakone koji su ušli u sudsku proceduru i tu treba dati veliko priznanje Ministarstvu pravde što je prepoznalo problem i predložilo zakon kojim se i sudije stavljaju u individualnu odgovornost, odnosno ličnu odgovornost za štetu koju pričine u ovakvim situacijama nepostupanjem shodno načelu efikasnosti.
Ono što bi trebalo da se pojavi kao nešto što je dobro jeste da će i budući pravilnik, koji bude donet, o ocenjivanju rada sudija, svakako sadržati i ovaj segment. Moram da iskažem jednu vrstu zadovoljstva što je Državno veće tužilaca već pri kraju donošenja jednog pravilnika o ocenjivanju i vrednovanju kvaliteta rada tužilaca. To je dobro. Ono što nisam obuhvatio ovim izlaganjem jesu organi i tela koji će nositi realizaciju ove strategije reforme pravosuđa, a tu u prvi plan stavljam DVT i VSS. Visoki savet sudstva i DVT tek od skora imaju puni kapacitet za rad i donošenje zakonitih odluka, puni kapacitet i u smislu kvoruma i u smislu kvaliteta rada tek od skoro. Šta je bilo do sada? Nikada više pravosuđe Srbije ne sme sebi dozvoliti da VSS radi u okrnjenom sastavu, da radi netransparetno. To se isto odnosi i na DVT, iako tu postoje bitne razlike. Nikada
Ovo je put kada se ova dva organa i dva tela konstituišu na način koji je, pod jedan, zakonit i, pod dva, potreban građanima.
Da bi strategija reforme pravosuđa mogla biti životno primenjiva logično je da je neko mora pratiti u sprovođenju i da mora postojati plan za sprovođenje, pre svega akcioni plan, ili organ i telo koje će taj plan da sprovodi, a to je komisija.
Hvala vam, gospodine ministre, što ste usvojili jedan amandman koji će i rad i članstvo u toj komisiji po kvalitetu poboljšati. Na taj način, istovremeno, biće ispoštovano i ono takozvano demokratsko načelo izbora članova u toj komisiji koja će pratiti ovaj rad, jer je moj amandman koji ste vi prihvatili upravo na to i ukazao, da nijedan pojedinac ne može imati koncentraciju ovlašćenja koja podrazumevaju predlaganje članova, već ako je to telo, a konkretno to je Odbor za pravosuđe i državnu upravu, onda to može biti isključivo odbor.
Mislim da je dobro što je u ovoj strategiji sugerisana promena Ustava, naročito u onom delu u kome Ustav već reguliše nešto na šta sam ukazao kao problem, a to je mešanje zakonodavne vlasti u sudsku vlast. Ustav u svakom slučaju to ne treba niti sme na taj način da reguliše. Podsetiću, to je upravo ona odredba koja ukazuje na izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju na vremenski period od tri godine.
Pošto imam još malo vremena, kasnije ću govoriti o nečemu što mi se čini veoma važnim, a to je mreža sudova, jer bih zamolio da se još jednom i po ko zna koji put proveri da li je zaista mreža sudova, koja je u reformskom procesu pravosuđa od 2006. do 2011. godine nakaradno postavljena, sada uspešno korigovana? Zašto ovo govorim? Ne iz lokalpatriotskih razloga, ne da bi se dodvorio građanima sa teritorije sa koje polazim, već isključivo iz razloga što smatram da niko od nas nema tapiju na pravosuđe. Niko ne može svojatati sudove, ali zato svim građanima moramo obezbediti dostupnost sudovima. Svim građanima moramo obezbediti da na najefikasniji način, na najkvalitetniji način ostvaruju svoja prava u sudskim postupcima. To možemo uraditi jedino ukoliko mreža sudova bude racionalna, efikasna, da imamo što više sudova, a da sudske jedinice postoje samo tamo gde ne postoje zakonski uslovi za postojanje suda.
Kasnije ću, gospodine predsedniče, kada budem govorio u domenu vremena koje mi daje Poslovnik za moju poslaničku grupu, o ovome malo bliže govoriti. Hvala vam najlepše.

Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Poštovani predsedniče parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dva važna dokumenta, iako ne mogu da kažem da su ovi dokumenti takvi da će na osnovu njih bilo šta da se promeni, niti u borbi protiv korupcije, niti da će se bilo šta promeniti u reformi pravosuđa. Moram da kažem to iz razloga što oni predstavljaju jednu praznu priču, mnogo velikih reči, ali bez ikakvih konkretnih koraka šta bi trebalo uraditi na poboljšanju borbe protiv korupcije ili reforme pravosuđa.
Ono što je dobro u nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa, to je da ona predstavlja, kako u njoj piše, kontinuitet reforme pravosuđa, koji je u ovoj zemlji postavljen praktično 2008. godine. Ono što je dobro, to je da koncept koji je postavljen 2008. godine, a koji podrazumeva i uvođenje pravosudne akademije, koja je uvedena zakonom koji je doneo ovaj parlament 2008. godine, uvođenjem javnog beležništva, uvođenjem privatnih izvršitelja, uvođenjem Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužioca, dakle, sve to što je urađeno u prethodnom periodu i što je postavljeno na jedan dobar način se sada nastavlja.
Naravno, ono na šta treba dati nove odgovore, to su neka nova pitanja i neke nove nastale situacije u prethodnih godinu dana. Mislim da ova strategija ne daje odgovor na ključno goruće i najvažnije pitanje u srpskom pravosuđu, a to je šta i kako se ponašati prema hiljadu ljudi koji su odlukom Ustavnog suda vraćeni u pravosudni sistem? Dakle, hiljadu sudija i tužilaca, koji su od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca označeni kao nedostojni i neprofesionalni i zbog toga nisu prošli izbor, su vraćeni odlukom Ustavnog suda, koja meni liči na političku odluku, a bez ikakve provere i bez ikakve primene kriterijuma i merila koja bi se odnosili na njihov rad.
Dakle, mi danas u pravosudnom sistemu imamo hiljadu ljudi koji su pre šest meseci ili godinu dana bili nedostojni i neprofesionalni, a da ova strategija ne odgovara na pitanje - na koji način ćemo se izboriti sa tim problemom? Mislim da su morala da budu doneta merila i kriterijumi za ocenu rada, kako prethodnih, tako i sadašnjih sudija. To se nije desilo. Visoki savet sudstva to nikada nije uradio.
Odluka Ustavnog suda je dala mogućnost i pravosudnim organima i Ministarstvu da nađu način da se preispita rad tih sudija, ali to se do današnjeg dana nije desilo. Znači, govorim o godinu dana posle odluka Ustavnog suda i godinu dana posle vraćanja tih sudija u pravosudni sistem. Šta je urađeno za ovih godinu dana? Imam utisak da nije urađeno ništa. Imamo strategiju u kojoj imamo velike reči. Velike reči su da sudstvo treba da bude nezavisno i da treba da bude nepristrasno i da treba da bude efikasno. Svi ministri i pre sadašnjeg ministra su to isto pričali sa istog mesta na kome se on danas nalazi. Šta će se konkretno uraditi da se to desi? Apsolutno nema nikakvog plana.
Lično mislim da je akcioni plan morao da bude deo ove strategije i da mi ovde danas raspravljamo o akcionom planu. Mi, nažalost, nikada nećemo raspravljati o akcionom planu jer će njega doneti Vlada. Šta će Vlada u akcioni plan staviti, to niko od nas ne zna. Mislim da je ovo naročito važno kada govorimo o strategiji za borbu protiv korupcije, gde su akcioni plan i strategija bili urađeni od strane radne grupe, a onda je Ministarstvo malo izmenilo te konačne verzije i poslalo izmenjene na Vladu. Da li je nešto menjano i u akcionom planu, to na današnji dan niko ne zna. Moj predlog u tom smislu je da akcioni plan raspravimo pred Odborom za pravosuđe i za strategiju za borbu protiv korupcije i za strategiju za reformu pravosuđa.
Šta nam je donelo hiljadu vraćenih sudija? Vi kažete da je veliki broj predmeta, da je velika opterećenost sudova, da ima veliki broj starih predmeta i kao rešenje toga predlažete promenu mreže sudova. Postavljam pitanje – kako je moguće da u pravosudni sistem od 1.800 sudija ili više dodate još 1.000, a i dalje imamo ogroman broj predmeta i dalje imamo veliki broj zastarelih predmeta? Nešto u toj matematici nije u redu, ili tih 1.000 sudija koji su vraćeni ne rade svoj posao.
U strategiji ste rekli da je prioritet reintegracija sudija, ali nigde se ne kaže kako će te sudije biti reintegrisane. Dakle, morate smoći snage i hrabrosti da rešimo problem sudija koji su vraćeni i da ne dolazimo u situaciju u koju smo došli, da su neki od vraćenih sudija u zatvoru ili osuđeni na kazne zatvora ili se protiv njih vode krivični postupci za koruptivna krivična dela. Dakle, moraju se oni koji su nedostojni odvojiti od onih koji profesionalno obavljaju svoj posao. Na ovaj način svi su isti i niko ne valja. Za to je potrebna hrabrost i potreban je adekvatan plan, a tog plana ovde nema.
Glavna stvar koju predlažete je promena mreže. Mislim da za građane uopšte nije važno da li se zove sud ili se zove sudska jedinica i da će menjanje iz sudske jedinice u sud i obrnuto u stvari biti promena tabli na zgradama.
Svuda gde postoje sudske jedinice sada će da se promeni tabla, pa će pisati – sud. Biće nešto više administracije. Pričali ste o troškovima, nema nikakve analize troškova, dajte analizu, kad već raspravljamo o strategiji, pa da vidimo šta je to što je skuplje, a šta je to što je jeftinije i na koji način je nešto bolje.
Nije reforma pravosuđa u tome da li će da bude 35 osnovnih sudova ili će da bude 75 osnovnih sudova. Na osnovu kojih kriterijuma će to biti određeno? Ništa od toga u ovoj strategiji nema. O tome ćemo verovatno raspravljati kada budete pripremili zakon koji je ovde bio pa je vraćen.
Nema ničeg novog godinu dana, kada govorimo o promeni zakona i o unapređivanju normativnog okvira. Ali, ima novog u ponašanju vaše vlasti u odnosu na prethodnu vlast. Ima novog u tome kako nas razumeju i vide i građani i pravosudni organi. Nova je politika. To je politika u kojoj se u prvim danima vlasti donese Zakon o amnestiji.
Politički i konceptualno, vi ste smatrali da treba doneti Zakon o amnestiji, pustiti neke ljude na ulicu i ti ljudi su ponovo činili krivična dela. Svi smo svedoci toga, građani svaki dan o tome mogu da čitaju u novinama. Posledica svega toga je povećan broj krivičnih dela, povećana stopa kriminaliteta.
Dakle, u silnoj borbi i načelnim raspravama i strategijama, mi imamo mnogo više krivičnih dela nego što smo imali. Odlično nas razume pravosuđe, pa se ukida presuda Stanku Subotiću. Odlično nas razume i Ustavni sud, pa Obraz nije zabranjen, iako je tužilaštvo to tražilo. Odlična je nova politika u kojoj ste pokušali, ako se sećate, pa ste na našu intervenciju, prihvatanjem naših amandmana, odustali od smanjivanja kazni za pedofile. Probali ste da smanjite kaznu za one koji nose oružje, da to bude uslovna osuda. Na kraju je prihvaćen naš amandman, pa se to nije desilo. Dakle, politika je različita i sistem vrednosti je različit. Ovo što piše na papiru apsolutno nije ništa novo.
Kako radi pravosuđe danas i kako se bori protiv korupcije? Mislim da to isto svakodnevno možemo da vidimo, nema ni jedne presude, nema ni jedne sankcije. Tu prelazim na temu borbe protiv korupcije. Da li mislite da je moguća borba protiv korupcije, ako ni jedne sankcije nema i ni jedna sankcija nije izrečena u poslednjih godinu dana za koruptivna krivična dela? Nije borba protiv korupcije nešto što se radi kampanjski. Borba protiv korupcije mora da se radi sistemski, a ta sistemska rešenja je trebalo da ponudi strategija koja sistemska rešenja ne nudi.
Akcioni plan ne znamo kakav je, to ćemo videti kada ga budete uputili Skupštini. U strategiji, i jednoj i drugoj, mislim da imate mnogo veći upliv i pokušavate da napravite mnogo veći upliv izvršne vlasti i u zakonodavnu vlast i u nezavisna regulatorna tela. Uveli ste novo telo, tj. savet, koji će pratiti Strategiju za borbu protiv korupcije, odnosno savet koji će da nadzire Strategiju pravosuđa. Taj savet ima sekretarijat koji će biti apsolutno pod ingerencijom ministarstva.
Ministarstvo, odnosno izvršna vlast je ta koja kontroliše reformu pravosuđa. Isto tako, Savet za borbu protiv korupcije, koje je jedno Vladino telo, treba da pravi kontrolu i nadzor nad borbom protiv korupcije. Dakle, sada dajete dualitet u odnosu na Agenciju za borbu protiv korupcije. Imaćemo izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije i izveštaj Saveta. Šta, ministre, ako se ta dva izveštaja ne slažu? Šta ako imaju različite zaključke? Koji će zaključci biti važniji? Ne može Savet za borbu protiv korupcije, koji je Vladino telo, da nadzire borbu protiv korupcije koju treba da sprovodi i nadzire jedno nezavisno telo, a to je Agencija koja je osnovana zakonom, dakle, osnovana od strane ovog parlamenta.
Dakle, izvršna vlast treba da ima mnogo manji upliv, a ne mnogo veći upliv, i u pravosuđe i u Agenciju za borbu protiv korupcije. Vi to načelno pišete, ali u stvari radite nešto drugo. Ne možemo da se borimo protiv korupcije, ako sa smenom vlasti se svi u državi činovnici menjaju. Podsetiću vas, ne samo da se menjaju činovnici, promenila se vlast, pa se nekako promenio i predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Promenila se vlast, pa se promenio i predsednik Visokog saveta sudstva. Promenila se vlast, pa se promenio i direktor Agencije za borbu protiv korupcije. Promenila se vlast, pa se promenio i predsednik Odbora u Agenciji za borbu protiv korupcije. Promenila se vlast, pa je na prvoj sednici donet zakon koji je omogućio da se promene i direktori carina i direktori poreske uprave i raznih drugih javnih preduzeća.
Kaže zamenik predsednika Vlade u emisiji – ako srušimo Đilasa, šta ćemo onda? Treba petsto ljudi da zamenimo, a nemamo petsto ljudi. Nema borbe protiv korupcije, ako državna uprava zavisi od političkih stranaka. Dakle, nema borbe protiv korupcije ako nemamo dobru upravu, a dobra uprava podrazumeva odgovorne ljude u upravi. Da bi neko bio odgovoran, mora da bude slobodan, a ne namešteno petsto, hiljadu ili petsto hiljada ljudi od strane nove političke stranke na vlasti. Šta to znači? Sutra će se ponovo promeniti vlast, pa će nova vlast da promeni sve u državi. Dakle, to nije način za sistemsku borbu protiv korupcije.
Da li znate šta su planovi integriteta? Da li znate šta su sektorski planovi? Zašto se ne insistira u Strategiji za borbu protiv korupcije na sektorskim planovima? Zašto se ne insistira na tome da institucije moraju da prepoznaju i kažu koji su rizici za korupciju u okviru samih institucija, šta je to što su problemi? Zašto se ne insistira na tome da moraju procedure da se pojednostave, da se ukine ogroman broj propisa, da se omoguće jednostavnije procedure, da nema diskrecionih ovlašćenja, da procesi budu transparentniji. Bez toga ne može ništa da se uradi u borbi protiv korupcije.
Ministre, da li znate da planove integriteta, koji te stvari rešavaju, u ovoj zemlji nije doneo Ustavni sud? Dakle, Ustavni sud ne smatra da treba da donese plan integriteta i da sam sagleda koji su mogući rizici za korupciju. Zašto to nije uradio Visoki savet sudstva? Vi ste član Visokog saveta sudstva. Zašto Generalni sekretarijat predsednika Republike nije doneo plan integriteta? Zato što ih, očigledno, na delu ne zanima borba protiv korupcije.
Šta zanima predsednika Republike? Zanima ga to da pomiluje lekara koji je osuđen za primanje mita. Dakle, korupcija u zdravstvu - epilog je pomilovanje. Pomilovana je grupa, čuvena jedna grupa, koja je silovala jednog mladića, svi su pomilovani. Pomilovani su trgovci narkoticima. Dakle, to su dela koja su učinjena u poslednjih godinu dana i to je ono što je apsolutno u suprotnosti od ovoga što ste vi u strategijama napisali.
Ostaje nam samo da se nadamo da će u akcionom planu biti nešto konkretno, da bi u nečemu mogli i da učestvujemo i da pomognemo, jer smatram da je borba protiv korupcije i reforma pravosuđa nešto za šta je potreban konsenzus svih u ovoj zemlji. Ali, za ove strategije koje ste nam danas ponudili, mi kao poslanička grupa ne možemo da glasamo jer one ne rešavaju nijedan gorući problem u ovim oblastima. Hvala.

Ministar Selaković ima reč. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, znam da svi čekate da odemo na pauzu, ali biće i pauze, dozvolite mi da pre toga ipak izgovorim nešto što svakom predstavlja i profesionalni izazov i da to učinim i sada.
Naime, u prethodnih petnaestak minuta imali ste prilike da čujete različite neutemeljene ocene, nekada površne, nekada delimične, a nekada i potpuno neistinite. Podsetio bih one koji imaju takve stavove da mi daju jedan primer iz novije srpske parlamentarne i političke prakse kada je o nekom ozbiljnom strateškom, državnom aktu vođena ozbiljna, otvorena, transparentna javna rasprava. Javna rasprava koja je trajala bezmalo pet meseci, javna rasprava u kojoj je svako mogao da uzme udela, javna rasprava koja je vršena u nekoliko vidova i nekoliko načina od klasičnih do savremenih metoda, javna rasprava koja je rezultirala promenu početnog nacrta i davanjem novog nacrta koji je zatim utvrđen kao predlog.
Rečeno je usvajanjem ovih dokumenata neće se promeniti ništa. Znate, puko usvajanje bilo kog zakona ne mora da promeni ništa, ali primena nekog dokumenta, primena nekog zakona i to profesionalna, nepristrasna, već primena prema svakome jednako može da učini mnogo. Znate, stavite u jednu korpu dve-tri zdrave i stavite ostatak trulih jabuka pa se onda hvalite onim koje stoje na vrhu. Da, istina je. Da li je dobra stvar što je osnovana Pravosudna akademija? Jeste. Da li je to jedina institucija našeg pravosuđa koja je od strane relevantnih međunarodnih institucija ocenjena najvišom ocenom i pozitivnom? Jeste, ali nemojte da mi stavite u istu korpu sa jednom dobrom Pravosudnom akademijom, koja će postati nadamo se još bolja, sa konceptom javnog beležništva koji sam uveren da će zaživeti u Srbiji i doprineti efikasnijem pravosuđu i zadovoljnijim građanima, da mi stavite i priču o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca.
Iskoristiću priliku kasnije da repliciram na sve ono što je izrečeno u prethodnom toku rasprave ali znate neko da vam kaže – akcioni plan ne postoji. Uzmete fino uključite vaš računar, pa odete na sajt Ministarstva pravde i državne uprave, pa pogledate kada je prva verzija Nacrta akcionog plana stavljena na taj sajt, pa je pročitate celu, a ako ne stignete evo vam ovde ceo Nacrt akcionog plana pa možete da ga pogledate i da ga pročitate.
Za mene je pravo zadovoljstvo kada čujem od ljudi koji su se idealistično zaklinjali u priču evropskih integracija da kategorično, pa i uopšte bez ikakvih zadrški, kritikuju nešto što je u jednom dugom procesu usaglašavano sa stručnjacima koje je Evropska komisija upravo poslala u Republiku Srbiju, da pomognu u izradi ovih strategija i ovih akcionih planova. Ocenila je to najvišom ocenom.
Oni koji kažu da je ovo spisak lepih želja. Da li to može da postane? Može da postane ukoliko ne bude ispunjavano, ali onaj koji tako kaže uveren sam da nema zlonamernih pa ću govoriti kao da je svako govorio dobronamerno, onaj koji tako kaže očigledno je da ne zna šta je to strategija, očigledno da ne zna kako treba strategija da izgleda i šta u strategiji može da piše, a šta ne može. Onaj koji ne zna da se strategija sprovodi na osnovu akcionog plana, da se konkretne mere pišu u akcionom planu ali da pre toga morate da imate postavljene neke ciljeve.
Znate, to vam je kao kada upisujete fakultet i cilj vam je da postanete, recimo, diplomirani pravnik. Ali, do dostizanja tog cilja morate da prođete minimum četiri godine polaganja ispita i to niza ispita, a da biste položili neki ispit pre toga bi trebalo da idete i na predavanja, i da pohađate vežbe, i da radite neke provere vašeg znanja. Tek onda kada dobijete ocenu na jednom ispitu da nastavite dalje.
Kažete nema analize troškova. U pravu ste. Nema je, a znate zašto. Zato što u tom periodu koji ste pominjali imate čitav niz sudskih jedinica, pa čak i sudova koji nisu vodili evidenciju svojih finansija. Dakle, neko ko bi trebalo građanima da ostvaruje pravdu kroz zaštitu i poštovanje njihovih prava, sam nije postupao po zakonu.
Kažete svejedno je da li će da piše sudska jedinica ili sud. Ne, nije svejedno ako ćete imati jedan sud, neću da pomenem ni osnovni, ni viši, pomenuću vam prekršajni sud u jednom gradu u centralnoj Srbiji. Od trinaest sudija toga suda, dvanaest sudija svakoga dana u nedelji putuje. Svakoga dana naplaćuje putne troškove ili koristi službeni automobil. Svakoga dana sa njim izlazi na teren i zapisničar. Da li je to normalno? Imate sudova u Srbiji u kojima sve sudije od 2010. godine uzimaju naknade za pripravnost, dakle, sve sudije, ne jedan, ne dvoje. Ne sudija koji radi istragu nego svi. Onda još i vršilac funkcije predsednika suda na to sebi doda neku imaginarnu funkciju, kaže – koordinator rukovođenja pripravnošću. Malo mu je što dobija naknadu kao vršilac funkcije predsednika suda nego uzima pare i tu.
Nema analize. Naravno da nema analize kada su se sami sudovi oteli kontroli istog tog Visokog saveta sudstva koji ste vi naveli. Kakvu analizu da damo? Krnju? Nema analize. Uvaženi gospodine poslaniče, pročitajte dobro Predlog strategije pa ćete videti da je 30 strana tog predloga analiza postojećeg stanja. I onda budite pa to lepo recite. Svejedno je da li će da piše sudska jedinica ili sud. Pa, nije svejedno. Zato što se u sudskim jedinicama ne sudi u krivičnoj materiji. Nije svejedno, zato što imate jedan grad u Srbiji u kome je 2007. godine država uložila ozbiljne pare, otvorila sud, a dve godine nakon toga neko je došao u sud i zatvorio. I u toj sudskoj jedinici sudi se jednom nedeljno. Ali, pošto je u pitanju planinski prostor, pošto se ljudi tamo greju osam meseci godišnje, a ne kao u Beogradu manje, onda ministarstvo mora da plaća troškove održavanja te nove zgrade da ne bi popucale instalacije. Hajde da saberete samo te troškove ništa drugo.
Kažete daje se Savetu za borbu protiv korupcije pravo na vršenje nadzora. Odmah znam da niste pročitali Predlog strategije. Gde to piše? Pravo nadzora nad ispunjenjem strategije za borbu protiv korupcije zakonom je dato Agenciji za borbu protiv korupcije. Sednete lepo pa pročitate zakon, pa pročitate Predlog strategija, pa se onda javite za reč, pa kritikujete nešto. Ne ovako paušalno, pa hajde sada da građani čuju i ono što jeste u nekih 5%, a onda 95% onoga što nije. Najopasnija stvar je poluistina i sa time može vrlo lako da se manipuliše.
Kažete promena vlasti je obeležena je velikom promenom velikog broja funkcionera. Žao mi je što nema doživotnih u Srbiji, a izgleda da je žao i vama. To izgleda mnogo boli, a pogotovo boli kada je u skladu sa zakonom. Znate, kada po važećim zakonima nekome istekne mandat ili kada je neko izabran protivno i Ustavu i zakonu, pa to mnogo zaboli, ali nešto ne vidim da se bilo ko relevantan od onih koji vrše nadzor nad radom naše države, a ušli smo u jedna proces takav, pre više od 10 godina da su se mnogo nešto bunili protiv toga.
Nema planova integriteta, u pravu ste, meni je žao što Generalni sekretarijat predsednika Republike nije imao plan integriteta pre tri godine ili što ga nije imao pre godinu dana, pa onda ne bismo došli u situaciju da za tri meseca jedne kalendarske godine neki generalni sekretarijat nekog predsednika Republike potroši 82% budžetskih sredstava za tu budžetsku godinu i to je velika šteta što nije bilo plana integriteta, ogromna šteta.
Malo ste zaboravili kako je to kada ste na vlasti. Znam da je mnogo lepše i lagodnije sedeti u opoziciji, naročito kada nemate ni trunčicu želje konstruktivnošću nekada da, a nekada ne, pomognete napretku svog društva.
Naveli ste neke dobre i pozitivne poteze koje ste vi i vaša stranka povukli u opoziciji. Ima mnogih u opoziciji vaših poteza koje bih ja pozdravio. Ima i onih gde ste doprineli kvalitetu nekog zakona. Budite korektni, recite, to što ste predložili, neko je o tome razmislio i neko je to prihvatio. Nešto se ne sećam da je tako bilo kada ste vi bili na vlasti. Mnogo ste se oglušivali, ćutali i niste slušali šta vam se govori, čak i onda kada je nešto bilo u interesu građana.
Još jednom, nisam čuo, da li to treba da budu doživotni funkcioneri? Gde treba da budu? Nešto se ne sećam, pre 13 godina da je iko ostao na nekoj javnoj funkciji, čak i kada su u pitanju oni državni organi i ona tela koja nemaju veze sa promenom zakonodavne ili izvršne vlasti. Motkama su i oružjem ljudi izbacivani na ulicu.
I sada, znate, narod je to navodno zaboravio. Nije zaboravio. Ponašajte se, na vlasti svakog dana, kao da ćete već sutra biti u opoziciji, davno je rečeno, ima skoro 90 godina u Srbiji. To izgleda ljudi zaboravljaju.
Dakle, ovi predlozi strategija koji su pred vama, nacrti akcionih planova koje možete da dobijete uvidom u naš internet sajt, skinete lepo ceo dokument, sednete i pročitate ga, usklađeni su sa najeminentnijim evropskim institucijama, ne samo institucijama EU, već lepo kažem, evropskim institucijama na nivou čitavog kontinenta.
Kada je u pitanju zaštita ljudskih prava, kada je u pitanju nezavisnost pravosuđa, kada su u pitanju mnoge stvari ovde. Znate, nisam ja srećan što imamo sistem kakav imamo. Svako od nas ko se politikom bavi, snosi svoj deo odgovornosti za to.
Meni je drago kada vi za godinu dana niste videli ništa, a kada neki koji mnogo više i od vas stoje, vide više i kažu otvoreno da vide više. Drago mi je što ćemo u postupku skrininga moći da se uverimo i da vidimo šta je to urađeno, a šta nije urađeno. Tu nas kao društvo, kao državu, a boga mi i kao one koji imaju dodira sa pravosuđem čeka jedan veliki, težak i mukotrpan posao.
Još jednom vas pozivam, kada se javljate za reč, nemojte pominjati ono što vam nije poznato, a dostupno je svakome. Neznanje neobavezuje, odete, kažem još jednom, na sajt i pročitate. Hvala bogu da je ovo parlament i ja sam zahvalan, ja volim da dolazim u parlament. Volim da dolazim i na odbore, ali nešto čujem da na odborima, prvim, na kojim su se žalili određeni poslanici, nije bilo predstavnika opozicije.
Znači, tada ih nije interesovalo, onda ne dođu ni na jedan odbor, ni na drugi, onda dođu ovde, vrlo rado, ali još jednom vas pitam iskreno, recite kada je to neko ministarstvo izašlo na ovako transparentan način sa izradom nekog ovako bitnog strateškog akta na državnom nivou? Ne donose se sve strategije u Narodnoj skupštini, na žalost. Bilo bi dobro da se donosi njih više u Narodnoj skupštini. Pomenuta je komisija, pa naravno, pa šta mislite, donese se strategija i o izvršavanju te strategije ne treba da brine niko.
Drago mi je što u nekim delovima, tamo gde je to bilo moguće, ove strategije jačaju ulogu Narodne skupštine. Narodna skupština i treba da ima mnogo jaču ulogu, tamo gde je neka vladajuća većina koristila ulogu Narodne skupštine ili nekog drugog državnog organa u nekom prethodnom periodu, na maliciozan način, tu imamo delove ovih strategija, tačnije jedne strategije, gde se uloga Narodne skupštine u budućnosti redukuje, da bi se smanjio politikantski uticaj na nešto što je država.
Još jednom, ako nekome nije jasno šta je to strategija, neka se malo bolje informiše o tome. U strategiji navodite ciljeve koje ćete, čijem ćete ostvarivanju u budućem periodu težiti, a kroz akcioni plan, kroz konkretne mere i poteze navodite kako ćete doći do tih ciljeva.
Da li je koncept Pravosudne akademije koncept dobar? Da li je dovoljno dobar? Nije. Treba ga usavršavati, treba ga poboljšati i na tome ćemo raditi.
Da li je ideja uvođenja javnog beležništva u Srbiji dobra? Jeste, ali ta ideja se ne vezuje ni za jedan establišment, ni za jednu vladu, ni za jedno ministarstvo. Ta ideja je razvijena u Srbiji, aktivno razvijena od 2001. godine.
Da li je ideja privatnih izvršitelja dobra? Da, ako ne bude zloupotrebljena i na tome moramo dosta da radimo. Da li je ideja uvođenja VSS i DVT dobra? Može da bude, ali ne mora da znači, videli smo na našem primeru, ali nemojte da mi pričate o tome da ne može strategijom da se predviđa promena Ustava, ako je neko prethodnu strategiju u ključnim delovima uneo u Ustav. Potpuno paušalno i onda se vraćamo na pitanje, ko je pisao tu prethodnu strategiju i kako i zašto uvodio u naš sistem nešto što nije postojalo nikada?
Ova strategija ne predviđa promenu Ustava, ona kaže da će to pitanje biti analitički sagledano, ne predviđa promenu Ustava, nego kaže, biće osnovana podgrupa koja će identifikovati da li je neophodna promena Ustava kako bi se nešto na strateškom planu ostvarilo.
Ozbiljno se pripremam za svaku raspravu ovde iz poštovanja prema ovom visokom domu, prema građanima Srbije koji ovo prate i gledaju. Voleo bih kada bi se, onaj ko mi se ključno suprotstavlja, a trebalo bi da se suprotstavi argumentima, da se makar deseti deo mog vremena za pripremu, uloži u sopstvenu pripremu. Kada kaže nešto ovde, da iza toga može u potpunosti da stane.
Ovde je Nacrt akcionog plana, a ako vas zanima, ako ne možete preko kompjutera to da pratite, izvolite, dobićete ga od mene na poklon.
Vezivati akcioni plan odlukom Skupštine, znači vezivati ruke sprovođenju strategije. Strategija predviđa vrlo dobar sistem ažuriranja akcionog plana. Da ne bismo došli u situaciju u kojoj smo bili do sada, da nešto od obaveza ne može da se izvrši, a ja vas samo pitam, kaže se, trebalo je da budu doneti kriterijumi za ocenu rada sudija i tužilaca, dakle, dve i po godine Vlade u kojoj ste sedeli vi, u kojoj su vaši predstavnici sedeli i u VSS i DVT, ti organi nisu doneli te dokumente, onda se javite i kažete, to treba doneti, dakle, dve i po godine ste sedeli tamo kroz vaše predstavnike i to nije doneto. Da li je pokrenut postupak donošenja toga? Jeste. Da li se sada završavaju i sprovode javne rasprave? Sprovode se.
Dajte, imajte malo obzira kad sa nečim izlazite i recite argumentovano i utemeljeno zašto nešto valja, zašto nešto ne valja. Meni je drago što sam danas čuo da neki koji se zaklinju u EU, evrointegracije, imaju potpuno suprotno mišljenje od EU o ovim tekstovima strategija i o Akcionom planu. To više govori o onome ko to misli nego o onome ko je ovo ocenjivao. Hvala.

Po Poslovniku, Srđan Miković.

Gospodine predsedniče, ja smatram da je povređen član 107. Poslovnika. Upravo ceneći dostojanstvo Narodne skupštine, jer, očigledno je ovde izrečena jedna totalna neistina u pogledu neučešća opozicije na odborima gde je razmatrana strategija.
Možemo stenogram da pročitamo, ja sam ovde ukazao na povredu Poslovnika, što je u isto vreme dok je ministar govorio zakazan Odbor za pravosuđe, pa nisam mogao da se multipliciram i da budem na dva mesta u isto vreme. Činjenica je da upravo zbog takvog zakazivanja nismo mogli da učestvujemo kod rasprave o amandmanima pred matičnim odborom. Isto tako, činjenica je da sam u raspravi, i na Odboru za pravosuđe i na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, uzeo učešće sa pokušajem da za određene nedoumice i neke stvari koje su apsolutno problematično napisane izvršim korekciju, da ne bi ostao ovakav tekst, a to je da pojedina opredeljenja ove strategije zahtevaju promenu Ustava. I šta sad? Sam tekst kaže da nešto zahteva promenu Ustava, a onda vičemo da je sve u skladu sa Ustavom. Ako je u skladu sa Ustavom, onda nema potrebe za promenom Ustava.
U smislu drugih rečenica u tom odeljku na osmoj strani, smatrao sam da treba korigovati tekst Predloga nacionalne strategije reforme pravosuđa, upravo da bi se obećanja koja su data i evropskim partnerima u pogledu razmatranja ove strategije učinila odnosno završila do kraja juna.

Vreme.
Ne smatram da je učinjena povreda Poslovnika, ali, naravno, sve informacije koje se tiču rada odbora su dostupne i na sajtu Narodne skupštine. Ako ste bili, ne sumnjam u vašu reč.
Ministar Selaković želi reč. Izvolite.

Izvinjavam se lično gospodinu Mikoviću ako se našao prozvanim u ovome, ali, dozvolite, ja vas ne doživljavam kao opoziciju. Vi ste jedan od retkih konstruktivnih ljudi sa te strane koji često zna da da dobro rešenje, koji zna da ukaže na grešku. Znam da ste bili, ali, naravno, nije se odnosilo na vas jer, kao što sam rekao, vaše mišljenje i vaš stav poštujem i zato izvinite ako ste se našli prozvanim. Takođe i koleginica Batić, pošto znam da je i ona prisustvovala sednici Odbora. Kad sam dolazio na sednice Odbora, znam da ste i vi uvek bili tu i uvek konstruktivno i dobro u tome učestvovali. Prema tome, primite moje izvinjenje ako ste se našli prozvanim u onoj mojoj rečenici.