Dobro, da vam ja gospodine Dinkiću odgovorim kao Milan Beko na Kopaoniku – i za manje stvari se išlo u zatvor u Srbiji. Da vam kažem, pre će sekire pasti nego što će se to desiti ali će i sekire padati, to bar nije sporno.
Prvo da vam kažem, mi se nikada nismo bavili politikom da bi se naša politika razlikovala od stava većine. Mi smo politiku formulisali sa ambicijom da drugi prihvate. Nemojte pogrešno da me razumete, srećan sam zbog toga što danas vaša Vlada u velikoj meri, makar načelno stoji na pozicijama koje smo mi davno formulisali, samo me brine ta količina naknadne pameti koja je prisutna u svakom drugom segmentu vašeg političkog života, da li moramo i 20 godina da izgubimo u ekonomiji kao što smo izgubili u rešavanju Kosova.
Nikada nismo rekli da je sve crno i apsolutno se slažemo, recimo sa povećanjem poreske discipline, nemamo ništa protiv toga, ali znate gde je problem. Problem je u tome što mi ovde raspravljamo i imamo ambiciju da uverimo građane da su dužni da plaćaju porez, da su dužni da shvate da ih obavezuje činjenica da žive u centru grada, a ne u nekom prigradskom naselju dok istovremeno "Putevi Srbije" kažu – pa mi nećemo da platimo porez. Onda vi kažete moraju da plaćaju, a cela Vlada sedi i kaže – hajde da se dogovorimo da oni plaćaju porez tako što ćemo podići cenu putarine za onoliko koliki je iznos poreza. Ne plaćaju onda "Putevi Srbije" nego svi mi. To nije poreska reforma, poreska reforma je plati svoj račun i to svako treba da uradi.
Puno toga ste pomenuli, suština rešavanja ekonomske krize, nije u pronalaženju jednog poteza kojim će ona biti otklonjena. To je proces i mi njega ovde ne vidimo. To mora da bude da bude zajedničko mesto svakoga od nas ovde u Skupštini, a da se razlikujemo u brzini i sposobnosti dostizanja tog cilja. Zato je Hrvatska danas u EU, a mi nismo, što nikada pola Srbije nije moglo da ode u Evropu, dok je druga polovina bila protiv toga ili dok smo bili podeljeni, isto kao i u ekonomiji.

Reč ima ministar Dinkić.

Samo jedno objašnjenje oko "Puteva Srbije". Dakle, "Putevi Srbije" su danas krenuli da obračunavaju PDV na putarinu, a da iznos putarine nije povećan.
Dakle, kako je to moguće? Tako što mora da se napravi najpre detaljna analiza, koliki će biti povraćaj PDV "Putevima Srbije" na bazi ugovora koje imaju sa izvođačima radova na održavanju puteva, jer se može ispostaviti da će imati veći povraćaj PDV, nego što će biti obaveza da plaćaju državi.
Kada se napravi jedna takva analiza, videće se tačno šta je neto situacija za njih.
Do tada, Vlada neće ni razmišljati o bilo kakvoj saglasnosti na povećanje cene putarine, jer "Putevi Srbije" će obračunavati PDV od 20%, ali njima će se i odbijati PDV kada budu plaćali fakture svojih dobavljača, odnosno građevinskih firmi koje rade na radovima.
Samo sam to želeo da kažem, obračunavanje PDV na putarinu, od strane "Puteva Srbije", ne znači i povećanje cene putarine.

Izvolite gospodine Jovanoviću.

Naravno da Vlada sada pokušava da nekim manevrima prolongira tu odluku koju će doneti. Šta ćemo sa dugom, gospodine Dinkiću? Oni su bili dužni da plaćaju porez, oni su bili poreski obveznik i to nisu uradili.
Pogledajte sada ta preduzeća u stečaju, vi ih pominjete, a neka su u stečaju zbog poreskog duga. Šta ćemo sa poreskim dugom? Hoće li neko odgovarati, govorim o 200 miliona, možda čak i više, evra, a ovde sada radimo rebalans budžeta. Poslanici učestvuju u ad hok kampanjama i skupljaju novac da bi se neko poslao na lečenje. To nije sistem, to je jedna ispravna odluka.
Ne dozvoljavamo da povećate cenu, snađite se, napravićemo analizu i videćemo da postoji novac, ali to nije sistem. U svakom segmentu javnog života nam je tako.
Ministar obrazovanja kaže, pa ja nisam odgovoran što je neko u štampariji uzeo maturski ispit. Mi ne mislimo da je on portir, ali kada sistem ne funkcioniše, onda prvi čovek tog sistema mora da preuzme odgovornost za to.
Slavu, kada funkcioniše.
Da li je odgovoran premijer zbog toga? Nije. Policija je u neverovatnoj uspešnoj akciji našla neku tetkicu koja je iznela ispite. Na šta to liči?
Dok se univerziteti spuštaju na nivo – uđeš, izađeš i gotovo. Banalizovali smo obrazovanje, svaku vrstu znanja i pameti i zato imamo problem u upravljanju zemlje.
Rebalans budžeta, ovaj o kome danas govorimo je poslednja tačka, jer vi posle ovoga više nemate oslonac. Posle ovoga nema oslonca za vašu vladu. Putari najavljuju štrajk, sutra se najavljuje takođe jedan štrajk. Ne radi se o našem likovanju, mi to ne želimo. Mi želimo da se dogovorimo sa ljudima i da im kažemo istinu, da napravimo plan i da radimo ovde, jer samo tako Srbija može da se transformiše i da se promeni. To nam uskraćujete ovim rebalansom budžeta. Ad hok pojedinačne mere, slažemo se, smanjite subvencije za "Železnice" Srbije, ali da li možemo da dobijemo ozbiljan menadžment u "Železnicama" ili je preduslov da neko bude direktor "Železnice" i da u pedesetoj godini otkrije šta su tartufi.

Hvala gospodine Jovanoviću.
Reč ima narodni poslanik dr Nenad Popović.

Poštovani gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, drage kolege, o opasnosti da ćemo raditi rebalans budžeta u ovoj godini, govorili smo još u novembru i decembru. Mislim da smo tada tačno govorili, da su potencijal prihoda precenjeni i da će vreme pokazati, da će privredna aktivnost da opadne i time će se to, odnosno povećanja PDV i poreza na dohodak preduzeća, kompenzovaće se u negativnom smislu, padom privrednih aktivnosti.
Uštede koje se čine ovim rebalansom su dobre i ja mislim da ih svi pozdravljamo, ali nisu dovoljne da bi budžet bio potpuno izbalansiran.
Mi iz DSS smatramo da su osnove budžeta od početka, još u prošloj godini, pogrešno postavljene, jer mislimo da je poljoprivreda jedna od osnovnih grana, a budžet je postavljen na potencijalu i na fundamentu pridruživanja ka EU, a znamo da od 2008. godine, od primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da imamo jedan proces smanjenja prihoda od carina, sa jedne strane.
Sa druge strane, imamo slobodan pristup uvoznika, poljoprivrednih proizvođača, prehrambenih proizvođača na naše tržište, gde praktično 70% svih poljoprivrednih proizvoda dolazi na naše tržište bez carina.
Ceo budžet EU je praktično poljoprivredni budžet, gde se najveći deo subvencija baš daje poljoprivrednim proizvođačima i njihovi poljoprivredni proizvođači, prehrambeni proizvođači imaju subvencije koje su do 10 puta veće nego što imaju naši poljoprivredni proizvođači i teško je kada liberalizujemo tržište, kada smo ga liberalizovali 2008. godine u jednostranoj primeni SSP, teško je konkurisati.
Taj pogrešan temelj je i stalna paradigma da ćemo, sigurno, kada uđemo u EU živeti bolje. Ja mislim da se ta paradigma već promenila, od kada je počela ekonomska kriza. To nam govori praktično o krizama u svim zemljama EU.
Ako gledamo od 1990. do 2008. godine, EU je imala izvanredan rast, ali imale su i druge zemlje rast.
Imala je i Kina, imale su azijske zemlje, imala je Rusija, imale su afričke zemlje rast i to je bio jedan period opšteg ekonomskog rasta.
Sada od 2008. godine ta paradigma se menja, ne garantuje nikakvo pristupanje, pogotovo neki datum, ne garantuje nama da ćemo živeti bolje, čak štaviše, veliko je pitanje, možda možemo i vrlo je realno da možemo da živimo i gore. Zašto? Zato što ćemo od 1. januara 2014. godine morati potpuno da otvorimo tržište za sve, za 100% poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i onda će nas praktično zasipati proizvodima iz EU, koji su subvencionisani pet do 10 puta više.
To je ta negativna strana ovog budžeta koji ima evropsku osnovu.
Pozitivno je, to ne mogu da sakrijem i to smo podržavali, dakle, podržavamo se u svakom vašem poduhvatu, diversifikaciji spoljno-trgovinskih operacija. Podržavamo, što se tiče Kine, što se tiče Ujedinjenih Arapskih Emirata, što se tiče Rusije, Azerbejdžana. Taj pristup treba da se primeni i mora da se primeni i na budžetu.
Moramo da raskrstimo sa tom evropskom paradigmom.
Naravno, teško je danas i govoriti o tome, jer svakim danom kako smo bliže Evropi, mi smo sve dalje od KiM, kao država, nema ni teoretske šanse da imamo uspešan ekonomski razvoj ako se odričemo dela svoje teritorije.
Ne postoji taj slučaj u svetu da se neko odrekao dela svoje teritorije, a da je imao ekonomski rast.
Što se tiče rebalansa, ponoviću, niko nije ni tada verovao u potpuni i projektovani rast prihoda za čak 22,5% sa 788 milijardi na 965 milijardi ove godine.
Mislim da je jedan od elemenata koji je bio potpuno precenjen, to je ovaj slučaj sa Železarom Smederevo. Izvoz je bio baziran na "Fijatu" koji se ostvario, možda ne u toj meri u kojoj ste planirali, NIS koji se isto možda nije ostvario u toj meri, ali je ostvareno i Železari, ali ako se sećate tada smo baš ovde govorili, najdobronamernije sam rekao mislim da za Železaru treba da se pravi plan B.
Naravno, ovo je prvi put u istoriji modernih javnih finansija da je deficit budžeta u ovoj normalnoj godini bio veći nego u izbornoj, što možda može da se tumači da će i ova godina biti izborna.
Dramatično povećanje budžetskog deficita za prvih pet meseci ove, u odnosu na isti period prošle godine, za više od 15 milijardi dinara, nameće samo pitanje kako ćemo uspeti da održimo nivo na planiranih 177 milijardi dinara. Lično smatram da će deficit biti veći od ove cifre, od 177 milijardi i da će možda da dođe čak do 200 milijardi dinara. Voleo bih da nisam u pravu.
Ukupno se u budžet za prvih pet meseci slilo 312 milijardi. Ako uzimamo po mesecima, mesečni prosek je bio 62 milijarde mesečno. Pod pretpostavkom da se ili u budžet do kraja godine ne poveća, ukupni prihodi zaustaviće se na 750 milijardi dinara, što je 100 milijardi dinara manje od ovoga što je predviđeno rebalansom. Ali, da kažemo, pošto smo imali april koji je bio rekordan mesec sa 70 milijardi, kada bi svi meseci do kraja godine bili na nivou aprila, ukupni prihodi bi opet na kraju godine bili manji za oko 50 milijardi dinara nego što je planirano rebalansom.
Da zaključim, da bi se ispunio ovaj, odnosno da bi se u budžet slilo onoliko koliko je predviđeno rebalansom, mi moramo svaki mesec do kraja godine da imamo za 23% veći prihod u budžetu nego za prvih pet meseci. Znači, svaki mesec mora da bude za 25% veći. Izražavam veliku sumnju da je to moguće u svih sedam meseci.
Što se tiče PDV i onog povećanja od 18 na 20%, rezultat toga je ipak smanjena privredna aktivnost i veliki deo sive ekonomije. Mislim da je ogroman broj preduzeća, na žalost, prešao u sivu ekonomiju i to će biti veliki izazov za sve vlade u sledećim godinama.
Što se tiče akciza, planira se smanjenje prihoda sa 233 na 217 milijardi, ali, stiče se utisak da i ovaj cilj neće biti dostižan. Zašto? Evo uzeću opet prvih pet meseci. U prvih pet meseci od akciza je naplaćeno 72 milijarde ili 14,5 milijardi dinara mesečno. Ako nastavimo ovim tempom, kao što je bilo prvih pet meseci, to će biti 44 milijarde dinara ili da prevedem u evre, oko 400 miliona evra manje nego što je rebalansom planirano.
Drugim rečima, mi moramo da povećamo priliv od akciza u sledećih sedam meseci za neverovatnih 43% iznad prosečnog priliva akciza u ovih pet meseci, znači za 43%. Meni ovo isto liči na neostvariv poduhvat.
Što se tiče prihoda od poreza na dobit, tu je rezultat pogoršanja stanja u privredi i ovo je jedna realna situacija koja teško može brzo da se popravi. Naravno, bio je precenjen i porez na dohodak građana jer je prvobitno planirano da se od poreza na dohodak naplati 55 milijardi dinara, što je bilo povećanje od 18,75%. Naravno, rebalansom su ti prihodi smanjeni na 48,7 milijardi dinara, ali ja ponovo izražavam sumnju i na ovoj poziciji da će ovo biti ostvareno, jer on podrazumeva povećanje ovog poreskog prihoda, konkretno za 40%.
Što se tiče SSP i pada prihoda od carina, u 2008. godini od carina smo imali 65 milijardi dinara, a ove godine ćemo u najboljem slučaju imati dva puta manje, oko 35 milijardi dinara. To je direktan gubitak od jednostrane primene, odnosno potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ponovo ću o evropskom fundamentu ovog budžeta. Ako smo dozvolili liberalizaciju i dolazak poljoprivrednih proizvoda, prehrambenih proizvoda, logika je bila, pošto nema carina, da se smanje cene.
Jutros u "Politici" postoji velika analiza, ima dobra analiza, da su kod nas cene prehrambenih proizvoda najviše rasle u regionu. Šta hoću da kažem? Neće liberalizacija tržišta ni 2014. godine doprineti smanjenju cena. Poljoprivredni proizvođači sa zapada će cene ostaviti na potpuno istom nivou ili će pokušati da ostvare ekstra profit. Samo u jakoj konkurenciji, u vrlo jakoj konkurenciji sa domaćim proizvođačima, poljoprivrednim i prehrambenim proizvođačima, ali koje mi moramo da subvencionišemo makar u nekom procentu od onoga, od tih subvencija koje dobijaju strani proizvođači, može da dođe do pada cena prehrambenih proizvoda za obične građane, samo u jakoj konkurenciji sa domaćim proizvođačima. Zato nam je potrebno reinvestiranje u domaću proizvodnju na svaki mogući način.
Što se tiče štednje, ona stavka na koju imam najviše kritike je štednja na investicijama. To je ono što pokreće domaću privredu i smanjivati investicije koje su i onako bile iskorišćene sa negde oko 18% od početka godine, po meni je potpuno nepravedno u odnosu na javnu potrošnju, jer javna potrošnja će da se finansira iz tih investicija. Od tih investicija treba da rade preduzeća po opštinama, po gradovima, to su možda mali delovi, ali oni su životno neophodni i tim preduzećima malim i srednjim koji žive u regionima.
Rekao sam da je 18, ali potrošeno je do sada samo 14% od ovih predviđenih 46 milijardi. Rebalansom se ovih 46 milijardi, zbog toga mi je najviše žao, svodi na 36,2 milijarde. To je po meni ključna stvar u ovom rebalansu.
Dodao bih, što se tiče osnove ovog budžeta jedan dobar primer, to je, mi zaboravljamo, stalno smo govorili da moramo da idemo ka EU, svi smo kao u okruženju. Kada spomenemo Švajcarsku, kažu – pa ona je bogata, kada spomenemo Norvešku kažu – ona je velika i bogata, kada spomenemo Tursku kažu – ona je velika, a evo imamo odnedavno primer Islanda. Island ne želi u EU.
Island je dobio sve datume, Island je pokrenuo 27 poglavlja, otvorio je 27 poglavlja, završio je 11 poglavlja. Island je sada u aprilu, pre neki mesec, rekao – ne EU, da saradnji sa EU, kao što i mi govorimo iz DSS. Dajte da sarađujemo najbolje na ekonomskim osnovama, u interesu svih, ali jednostavno mi nemamo sada nikakav interes da idemo ka EU, pogotovo zbog poljoprivrednih proizvođača, kojih je direktno i indirektno u Srbiji jedan miliona, jedan milion ljudi živi direktno i indirektno od poljoprivredne proizvodnje.
Zašto je Island procenio da je za njih EU nepotrebna? Zato što su rekli da im je poljoprivreda najvažnija. Rekli su da im je ribolov najvažniji. Rekli su - mi ne možemo da prihvatimo ono što nam EU daje u ribolovu. Ribolov za Island znači 12% bruto domaćeg proizvoda, 40% svog izvoza iz Islanda je ribolov i 15% je radnih mesta. To je njihovo osnovno zanimanje. Kad nam kažu – Island je mali, i nama su govorili da smo mali pa moramo. Island je još manji pa neće da ide sa EU, a skoro da je sve završio. Island ima 350 hiljada stanovnika. Jednostavno, Island je procenio da su mu njegovi nacionalno-ekonomski interesi, a pre svega u ribolovu, mnogo važniji od bilo čega drugog sa EU. Kažu nam često kao argument – mi izvozimo 58% svih proizvoda u EU. Istina je. Ali, Island izvozi 78% u EU, a i dalje je rešio da ne ide u EU a da ostavi najbolju moguću saradnju.
Još jednom želim da kažem da potpuno podržavamo ekonomsku diversifikaciju, sve ovo što planirate da rade sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, sa Kinom, sa Rusijom, itd. Mislimo da su to projekti od izuzetnog značaja za domaću industriju, pogotovo za namensku industriju. Namenska industrija može da bude jedan od oslonaca privrednog razvoja u sledećim godinama. Namenska industrija zapošljava veliki broj ljudi i što je još važnije, veliki je deo intelektualnog dodatka u svakom proizvodu koji radi namenska industrija.
Znači, nama su potrebni svi međunarodni partneri koji žele da sarađuju sa Srbijom, gde možemo da ostvarimo svoj ekonomski interes. I ovi sporazumi sa Rusijom i Emiratima su dokaz da i sada kada nismo ni članica EU, čak nismo ni na putu, možemo da imamo odličnu saradnju u tim segmentima.
Mislim da nam je potrebna nova ekonomska politika koja će kao osnovu uzeti diversifikaciju ekonomskih i nacionalnih interesa i mislim da bez te ekonomske politike koja će uzeti u obzir pre svega interese domaće privrede neće biti moguće ostvariti napredak.
Osim toga, gospodine ministre, taj petogodišnji program koji imate mogućnost da napravite i da ga inicirate, mora da pristupi sveobuhvatnoj reformi javne potrošnje koja podrazumeva i reformu državne administracije, javnih preduzeća, zdravstva, obrazovanja i penzionog sistema. Posle tih, teških i bolnih koraka, ali siguran sam da ćete imati podršku svih ukoliko se zaista krene u takvu reformu, tek onda možemo doći do jednog budžeta koji će biti samofinansiran.
Zaboravio sam da spomenem Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, koji bi takođe morao da bude osnova, npr. "Falke", koji je ovde investirao izvanredan primer, ali treba napomenuti da "Falke" praktično 100% svoje proizvodnje izvozi u Rusiju i da mu je u osnovi onoga što je investirao ovde u Srbiji baš taj sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom.
Još jednom bih dodao da ekonomski program mora da bude baziran i na nacionalnom dostojanstvu. Samo suverena država sa Kosovom i Metohijom može da ostvari ekonomski rast. Siguran sam da ćemo pre ili kasnije kao zemlja krenuti tim putem. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Kasalović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, van svake sumnje je da aktuelni trenutak u Republici Srbiji karakteriše jedna teška finansijska situacija u uslovima izražene velike zavisnosti naše privrede u EU, koja je takođe zahvaćena velikom finansijskom krizom koja ne prepoznaje neka univerzalna rešenja.
S druge strane, progresija našeg javnog duga traje još od 2008. godine, kada je bila negde na nivou 29% bruto društvenog proizvoda preko 2011. na nekom graničnom nivou od 45% BDP, do današnje situacije da je negde na nivou preko 60% BDP. Naravno da niko nema pravo i ne može da bude zadovoljan sa takvom situacijom, niti da likuje i zato SPS zaista poziva sve i zahteva jedan odgovoran državni i opštedruštveni pristup problemu javnih finansija, jer su to novci i finansije svih nas, svih političkih stranaka, svih građana i jedino takvim načinom pristupa ovom problemu možemo doći do dobrog i kvalitetnog rešenja, pogotovo u uslovima kada i fiskalna kretanja u prvih pet meseci govore i nagoveštavaju loše procene, pre svega kada je u pitanju deficit budžeta Republike Srbije i moguću projekciju da on gotovo bude duplo veći od planiranog i da dostigne neki nivo od 5,7 odnosno 6,2 na konsolidovanom nivou BDP.
Još krajem prošle godine, i ranije, opšte je poznato da jedan od glavnih pokazatelja stanja ekonomije i javnih finansija u državi predstavlja pokazatelj odnosa između javnog duga i BDP, da je budžetski deficit taj koji može da predstavlja jedan od osnovnih zamajaca krize javnog duga. Treba iskreno reći da je neophodno pre svega dovesti u normalne okvire stanje budžetskog deficita koji u slučaju da nastavi ovakvu progresiju, može da izazove krizu javnog duga, što znači da bi tada bio potrošen novac budućih generacija, da bi kamate enormno porasle. Takva jedna kriza, a imali smo prilike da se uverimo i u nekim drugim državama, dovodi do razaranja ekonomije, bezbednosti, zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja i svega onoga što čini državu.
Izvesnost jednog takvog scenarija bi bila ukoliko ne bi bile preduzete hitne mere Vlade Republike Srbije, a one se ogledaju u jednom odlučnom i hrabrom zaokretu, pre svega kada je u pitanju rebalans budžeta, prateće mere mogućih reformi. Želim da kažem da je to odluka od samog početka u radu ove Vlade, odlučnost i jasna rešenja kada su bila u pitanju status Kosova i Metohije, borba protiv korupcije, kriminala, evropske integracije, preuzimanje imovine od nekih banaka koje su opljačkane.
Takav plan Vlade Republike Srbije, da se deficit budžeta Republike ograniči na jedan održiv nivo od 177 milijardi dinara, što bi činilo negde oko 4,7% BDP, je pre svega neophodan. U jednom trenutku se može reći iznuđen, ali je realno izvodljiv i sprovodljiv. Zbog tih razloga će SPS podržati rebalans budžeta i pratećih zakona, u načelu.
Stanje naplate prihoda i priliv prihoda u budžet je pre svega jedan od osnovnih razloga za rebalans i oni su kao što je i resorni ministar rekao – izazvali potrebu rebalansa budžeta. Naravno da su interesantnije mere na rashodnoj strani budžeta i prvo ću nešto o njima reći, s obzirom da su predviđena smanjenja rashoda u odnosu na prvobitni Zakon o budžetu, negde u iznosu od 37,1 milijardu dinara u odnosu na zakon. Bili smo svedoci danas i ranijih dana rasprave o načinu štednje, razvoju, gde štedeti, gde ne štedeti.
Želim da kažem da je SPS zadovoljna što se Vlada Republike Srbije opredelila za jednu socijalno održivu politiku koja je usmerena u najboljem interesu većine građana i nije posegla za štednjom tamo i kod onih slojeva građana gde praktično nema ni uslova za dostojan život, što bi u nekom smislu bilo i društveno neodgovorno. Govorim upravo o tome da Vlada nije posegla za zamrzavanjem penzija i plata, već naprotiv, predviđeno je realno usklađivanje penzija u oktobru od 0,5%, ograničeni rast od 2014. godine, i naravno, takav jedan plan prolongira se i na 2015. godinu, sa željom i idejom da se učešće penzija ograniči na neki nivo od 10%, a plata do 8% BDP, što je i neki standard u visoko razvijenim i uopšte u razvijenim zemljama.
Naravno, kada kažem da ta rasprava oko moguće štednje na rashodnoj strani nije išla u pravcu i na štetu najsiromašnijih slojeva stanovništva, da je Vlada izabrala, po nama, pravo rešenje, a ono se kreće, pre svega, na stavkama diskrecionih rashoda budžetskih korisnika i one iznose negde oko 32 milijarde dinara.
Želeo bih zaista da snažno podržim i jednu promociju modela ponašanja, kada je u pitanju nepotrebna potrošnja. Tu se uštede trebaju činiti i potrebno je potpuno ukinuti mogućnost nekih nenormalnih rashoda, kada su u pitanju vozni parkovi, službena putovanja, reprezentacija. Oni na taj način imaju jedan simboličan efekat prema svima i prema jednom novom modelu ponašanja i ophođenja prema javnim finansijama u Republici Srbiji i uopšte u celom društvu.
Uz to treba dodati i opredeljenje Vlade kada su u pitanju same zarade u javnom sektoru i korišćenje dobrih, pozitivnih primera iz nekih susednih zemalja, kada je reč, pre svega, o unapređenju sistema i kontrole zaposlenih i formiranjem jednog jedinstvenog registra, a naravno, u kasnijem periodu i centralnog obračunavanja plata zaposlenih u javnom sektoru. Treba očekivati i određene uštede ovim rešenjem, jer su to uspele i druge zemlje.
Smanjeni su, nažalost, kapitalni izdaci sa 22 milijarde negde na 14 milijardi dinara. Dobro je što je izvršena određena preraspodela aproprijacije u skladu sa dinamikom izvršenja i iskazanim potrebama. Ali, dobro je i što se vodilo računa o prioritetnim investicijama i o onim, pre svega, koje su započete. Poznat je stav SPS da bez investicija i novog razvoja i reindustrijalizaicje nema privrednog oporavka i novog zapošljavanja i dostizanja visokih stopa rasta. Ali, ovaj podatak da su smanjena sredstva za kapitalne investicije ne može se predstaviti kao nešto što je način da se zaustave investicije.
U prilog tome, želim da kažem, evo samo dve investicije, po meni vrlo značajne i kapitalne, da će država garantovati za investiciju izgradnje gasovoda od podzemnog skladišta Banatski dvor, do budućeg podzemnog skladišta u Srpskom Itebeju prema Pančevu i Beogradu. To je jedna strateški značajna investicija za Republiku Srbiju i ona iznosi oko 65 miliona evra i ne treba govoriti o tome kakav je to značaj za energetsku stabilnost države Srbije.
Jedna druga investicija koja ide prema gradu Zrenjaninu za izgradnju fabrike vode u iznosu od 26 miliona evra, jedan drugi tip investicije, ali ovaj akutni problem grada Zrenjanina, gde je loš kvalitet vode, ali u 21. veku jedno takvo rešenje jednog takvog problema se dugo čeka, a i predstavlja mogućnost za stvaranje jednog boljeg ambijenta za život u Zrenjaninu, ali i za investitore.
S druge strane, postoji jedno predloženo rešenje kada su u pitanju 179 preduzeća u restrukturiranju i osnovna ideja uvođenja tih preduzeća u restrukturiranje 2002. godine je bilo da se oni pripreme u cilju lakše privatizacije tih velikih sistema. Naravno, kao što je privatizacija izvedena po jednom lošem zakonu za koji SPS nije glasala, tako je i ova ideja restrukturiranja izvitoperena, pa se praktično izjednačila sa jednom lošom privatizacijom. Zbog toga mi mislimo da definisanje ovog rešenja i uračunavanja do 30. juna 2014. godine i izlazak istih iz restrukturiranja pokazuje odlučnost Vlade da se ova preduzeća konačno reše, da mnoga investiranja poput subvencija i direktnih programa će stvoriti prostor da se ta sredstva usmere u mnogo bolje projekte i investicije. Treba reći da se radi o sredstvima od 700 miliona do milijarde evra na godišnjem nivou.
S druge strane, takođe želim da pozdravim i predlog o povećanju, odnosno uvođenju tranzicionog fonda i izdvajanju dodatnih sredstava, kojim bi se faktički obezbedio socijalni program za sve radnike, kada su u pitanju ova preduzeća u restrukturiranju.
U tom sklopu Vlada predlaže i ima nameru da pospeši ambijent za funkcionisanje i najavljuje potrebne izmene, kada je u pitanju, pre svega, Zakon o radu.
U svakom slučaju, pozdravljamo svaku vrstu mere Vlade koja ide u pravcu pospešivanja ambijenta za zapošljavanje, za eventualno neku reformu kolektivnog pregovaranja, sve ono što bi moglo da bude neko unapređenje u tom domenu, pa čak i za vrstu samozapošljavanja, kako to i sam predlagač kaže.
Zaista, SPS u tom smislu želi da insistira da ta rešenja trebaju biti dobro izbalansirana, izmerena i da se do njih dođe u pregovorima sa sindikatom, poslodavcem i namerama Vlade Republike Srbije i na taj način moguće je pregovorima doći do najboljih rešenja. Naravno, isti je slučaj i kada je reč o Zakonu o planiranju i problemu izdavanja građevinskih dozvola, što će pospešiti ambijent za investiranje u Republici Srbiji.
Na stani prihoda, mere koje se predviđaju svode se uglavnom na nešto što su poslanici SPS već duže vreme ukazivali. Svaki put kada je bila rasprava o budžetu ili rebalansu, zagovarali smo ideju rešenja i na prihodnoj i na rashodnoj strani i da se jednom takvom susretnom metodom dođe do izbalansiranijeg budžeta. Ovog puta je bio drastičan podbačaj prihoda, pre svega, i naplate i povećanja sivog tržišta. Svakako, SPS podržava i smatra da jedna efikasna fiskalna politika mora biti u funkciji suzbijanja sive ekonomije, utaje poreza, pogotovo rada na nelegalnom, sivom ili crnom tržištu radnika koji su neprijavljeni, koji su često bez bilo kakvog prava, bez socijalne i zdravstvene zaštite, a često su izloženi i pritiscima za otkaz.
Veliki teret, velika odgovornost je na poreskoj upravi. Zaista želim da kažem i smatram da država ne bi smela i ne bi trebalo da štedi na poreskoj upravi kao državnom organu u bilo kom smilu, jer je poreska uprava organ koji direktno utvrđuje, naplaćuje i kontroliše same prihode države. Svaki uložen dinar u nju, siguran sam, vrlo brzo bi se vratio. Zbog toga mislim da opšti državni status, opšti status poreske uprave zaslužuje jedan drugačiji pristup ako ne kao nezavisni organi o kojima često ovde raspravljamo, koji imaju enormno veća primanja, enormno više su u neku ruku zaštićeni, tako da kažem, i medijski ispraćeni, poreska uprava zaslužuje u tom smislu bar takav tretman.
Naravno, određene promene koje su potrebne, a zavise i od ovoga što sam rekao, nemoguće je ono što očekujemo od poreske uprave da se samo sa 10% zaposlenih angažovanih na konkretnom radu na terenu postignu ti efekti. Njih je negde oko 600, danas možda nešto više.
To je sigurno potrebno promeniti. Potrebno je promeniti model izbora poreskih obveznika. Naravno, ono na čemu uvek insistiramo i trebalo bi se pojaviti i medijski ispratiti je unakrsna kontrola, odnosno provera imovine i prihoda građana. Golim okom su vidljivi neki slučajevi, predmeti koje treba podhitno uraditi. To bi bila jasna poruka svima da se utaja poreza, korupcija i kriminal, zaista, u tom smisl, ne isplati.
Trebalo bi preispitati nadležnosti poreske uprave, pogotovo onih koji će raditi na terenu, u kom smislu i koliko daleko mogu da idu u toj kontroli i kada zateknu nelegalni promet i prostorije u kojima se odvija taj nelegalni promet, kakve su njihove nadležnosti i ingerencije u tom smislu. Mislim da bi tu bilo prostora da im se povećaju nadležnosti kako bi mogli na najbolji mogući način da obave svoj posao. Naravno, iza toga je potrebna dosledna primena kaznene politike.
Zašto to kažem? Pre svega, kada je reč o sivoj ekonomiji koja je enormno velika u Srbiji, iznosi negde oko 30% bruto društvenog proizvoda, jedan od osnovnih načina da se ona suzbije jeste da postoji izvesnost kontrole svih onih poreskih obveznika, svih onih subjekata koji se razmišljaju i koji imaju nameru da pređu u sivu zonu, da im bude jasno da je kontrola izvesna i da je rizik značajno povećan od odlaska u sivu zonu.
Naravno, treba te kazne da budu primerene prekršaju, da kazna ne bude za pet prekršaja koji su enormno visoke vrednosti i da onda i sam taj poreski obveznik prihvati da možda prvi put bude i opomenut ili blago kažnjen, i kada izmeri kaznu i ono što je učinio i dobio u sivoj zoni, svakako da to nije nešto što povećava rizik od odlaska u sivu zonu.
Na taj način se zaista smanjuje isplativost od utaje poreza. Svi mi, rekao sam, treba da imamo jedan odgovoran opštedruštveni pristup javnim finansijama. Takođe, kada je u pitanju utaja poreza, čini mi se da je dosta dugo postojalo i u društvu i kod nas neko mišljenje da onaj ko je uspeo da utaji porez, ko je uspeo da odloži, koji je uspeo na neki drugi način, taj se smatrao kao nekim "uspešnim biznismenom". Zaista tu svi u društvu, i mediji i mi poslanici, treba da kažemo u tom smislu da i kroz sistem informisanja i obrazovanja povećamo svest o negativnim efektima sive ekonomije.
Pri samom kraju bih želeo još da kažem da jedan od izvora sive ekonomije može da predstavlja i gotovinska plaćanja, odnosno ne može, nego gotovo predstavljaju. Zaista bih se založio i predlažem da se možda i predvide određene subvencije za uvođenje terminala malim preduzećima, kako bi se elektronski novac, recimo i u sektorima gde dominira plaćanje gotovinom, u ugostiteljstvu na primer i nekim drugim delatnostima, postao dominantan i na taj način se suzio prostor gotovinskog plaćanja, koji, svima nama je jasno, može da predstavlja izvor za sivu ekonomiju.
Da zaključim, pre svega scenario koji bi bio izvestan bez ovog rebalansa, bez pratećih zakona koji stvaraju jedan ambijent za potrebne reforme i odlučnosti Vlade da to sprovede, svakako da bi scenario bio mnogo lošiji po Srbiju. Međutim, odlučnost Vlade da se, pre svega, suoči sa problemom o javnim finansijama, da ponudi rešenja, zaslužuje podršku. Izbor socijalno održive politike, pre svega, kroz prevaljivanje tereta na one koji mogu da bolje podnesu teret krize, a ne oni koji su socijalno ugroženi i svakako opredeljenje Vlade u najavama reformi da se značajno fiskalna politika povede u pravcu suzbijanja sive ekonomije, utaje poreza, mislim da zaslužuje podršku.
Još jednom pozivam sve u ovom trenutku na jednu odgovornu državnu i opštedruštvenu politiku, jer pričamo o javnim finansijama Srbije i o našem novcu koji nije ni levičarski ni desničarski, ni beo ni crn, nego je jednostavno jedan naš zajednički novac i zbog toga će se SPS podržati predlog rebalansa budžeta i pratiti zakon.

Vreme. Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.