Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo, uvaženi ministre, napraviti idealan budžet jeste cilj svake vlade, ali je ponekada to zaista "Sizifov posao". Uvek će oni koji pune budžet reći da im se previše uzima, dok će oni drugi, koji iz budžeta dobijaju sredstva, reći da dobijaju malo.
Budžet jeste finansijski izraz ukupnog stanja u državi i onaj ko ume da ga pročita i razume, jasno će videti koji su ključni problemi društva. On je politički dokument koji u brojkama izražava politiku Vlade i njene namere. Budžetom se preraspodeljuje deo društvenog bogatstva u skladu sa tom politikom.
Rebalans budžeta jeste finansijsko-tehnička operacija koja ima za cilj usklađivanje prihoda i rashoda u budžetu u slučajevima kada dođe do bitnijeg odstupanja odnosno neravnoteže prihodne i rashodne strane. Stoga rebalans, osim tog finansijsko-tehničkog aspekta, ima i realne ekonomske i političke posledice, jer uglavnom dovodi do smanjenja rashoda različitih budžetskih korisnika.
Rebalans, sam po sebi, ne može se unapred kvalifikovati kao nešto dobro ili loše, kao što to ovde pokušava da se prikaže kao isključivo negativna stvar. On je u prilikama koje su u našim javnim finansijama neophodan i nužan i kao takav je pozitivan, jer dovodi u ravnotežu ono što nije u ravnoteži i jedini mogući odgovor Vlade u ovom trenutku. Tako rebalans vidi Fiskalni savet.
Međutim, ovaj rebalans treba gledati u kontekstu paketa Vlade i u pravcu strukturnih reformi koje se odnose na preduzeća u restrukturiranju, javna preduzeća, državnu upravu, sprečavanje sive ekonomije i reformu tržišta rada. U ovom trenutku tu nedostaje i reforma penzionog sistema, ali očekujem da ćemo je imati već naredne godine.
Ono sa čime se suočava ova Vlada, a o čemu mi danas raspravljamo ovde, jeste ono sa čime se gotovo svakog meseca suočava najveći broj građana ove zemlje, a to je raskorak između prihoda i rashoda. Šta radi porodica kojoj u toku meseca, iz bilo kog razloga, izostanu prihodi ili se smanje? Radi rebalans i to tako što bira između toga da se plate računi, rata za kredit, ekskurzija, zameni veš mašina, uplati godišnji odmor, ili obezbede izdaci za hranu. Nečega se mora odreći. Jedina alternativa je da se pozajmi novac u komšiluku ili podigne kredit u banci. Ali, alternative samo trenutno rešavaju problem. Svakako je bolje rešenje štednja, sve dok se realno ne uvećaju prihodi.
Tu logiku mora da ima i država, što je Vlada u suštini pokazala ovim rebalansom. Ide na štednju, a ne na novo zaduženje, kako je to radila prethodna Vlada. Dakle, ona smanjuje one izdatke iz budžeta za koje procenjuje da nisu krajnje neophodni i nužni. To se pre svega odnosi na transfere organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, diskrecione troškove, subvencije, različite naknade za zaposlene i slično.
Na drugoj strani, rashodi za socijalna davanja, tranzicioni fond, sredstva za RTS i dospeće nekih garancija dodatno uvećavaju rashode u odnosu na originalni budžet. Iz ovakve politike rashoda jasna je ideja Vlade da zaštiti socijalno najugroženije.
Nedavno smo dobili datum za početak pregovora sa EU. Te pregovore i tok pristupanja vidim kao proces raskida sa lošim navikama iz prošlosti. Jedna od tih loših navika je i to da smo uvek trošili više nego što imamo i kao država i kao pojedinci.
Druga loša navika je da smo često delili nezarađeno. Dobijali smo i plate, a nikada se nismo pitali jesmo li ih zaradili. To važi za čitavu državnu administraciju, zaposlene u javnim preduzećima i one u preduzećima u restrukturiranju.
Ako bismo i pošli od toga da je rebalans, kako to neki ovde kažu nužno zlo, setimo se i one narodne izreke da u svakom zlu ima nečeg dobrog, pa se zapitajmo šta je to dobro u ovom rebalansu?
Kao prvo, Vlada će bez odlaganja napraviti ozbiljne uštede i napraviti proces restrukturiranja u 179. državnih preduzeća do sredine naredne godine. Kreće se sa ubrzanom korporatizacijom i prodajom nekih javnih preduzeća. Spominju se "Galenika", JAT, "Dunav", "Resavica" i drugi. Okončava se nekontrolisano zapošljavanje u javnom sektoru i počinje ozbiljan obračun sa sivom ekonomijom. I ona milijarda evra manje u budžetu, u državnoj kasi, o kojoj smo ovde danas slušali, jeste upravo ona milijarda evra više kod građana i privrede, jer ta nedostajuća milijarda bi se mogla samo od njih u ovom trenutku uzeti.
Paket fiskalnih zakona koje smo usvojili u maju mesecu ove godine pokazao je prve efekte. U junu imamo najniži deficit budžeta od početka godine, svega oko pet milijardi dinara. Statistika kaže da nam je rast BDP korigovan naviše sa 1,9% na 2,1%. Nezaposlenost iz aprila ove godine, u odnosu na april prošle godine, opala je za 1,4%, a stopa zaposlenosti je porasla za 2%.
Evo, na ovom mestu ću se osvrnuti i na komentar koji smo čuli i poređenje sa stopom nezaposlenosti iz oktobra, koja jeste bila 22%. Međutim, zaposlenost, odnosno nezaposlenost imaju izraziti sezonski karakter i svako poređenje aprila sa oktobrom je neumesno. Bilo bi jednako besmisleno kao kada bi poredili rod žita u julu i u januaru iste godine, gde je sasvim logično da je to potpuno neuporedivo. Zato takva vrsta manipulacije nema nikakvog smisla, jer je poznato da nezaposlenost opada s proleća, zbog sezonskih radova i to se dešava svake godine. Zato je jedino logično i normalno da se poredi april mesec ove godine, kada je napravljena anketa, sa aprilom prošle, kao što treba porediti oktobar sa oktobrom prethodne godine.
Inflacija je stavljena pod kontrolu. Izvoz beleži značajan rast, a uvoz pad. Dinar je stabilan u dužem periodu i jači je nego prošle godinu u ovo vreme. Ovi pomaci možda i nisu tako značajni, ali su kao tendencija nešto što zaista može da ulije poverenje za naredni period. Radi doslednosti, ovo dobro o kome sam sada govorio ima i svoje zlo, odnosno naličje. Svi ovi pozitivni trendovi osim smanjenja nezaposlenosti i rasta DBP verovali ili ne, imaju negativan efekat na budžetske prihode.
Dobro je što imamo nižu inflaciju od planirane, ali zato imamo i manje prihode u budžetu, od planiranih. Dobro je što nam raste izvoz, ali za toliko manje imamo prihoda od PDV, zbog nulte stope u izvozu i punog povraćaja svih plaćenih poreza. Dobro je što je manji uvoz, ali to znači i manje prihoda od uvoznog PDV i carina. Stabilan dinar takođe smanjuje prihode budžeta.
To nije jedini razlog smanjenih prihoda u budžetu, niti opravdanje, ali jeste faktor koji jasno apostrofira i Fiskalni savet. Dakle, svaka stvar i u javnim finansijama i u ekonomiji ima uvek dve strane, onu bolju i onu lošiju. Tako i u ovom slučaju.
Ovo ne znači da nema mesta za kritiku Vlade i ministra finansija i rebalansa. Objektivno za tu kritiku ima mesta, procena prihoda nije bila dobra i to jeste realan osnov za kritiku. Uprkos faktorima i razlozima o kojima je govorio Fiskalni savet. To je i sam ministar rekao.
Međutim ono što smo danas ovde čuli od nekih kolega, nije kritika nego ogoljeno kritizerstvo bez ikakvog osnova i bez želje da se razume i pročita ovaj rebalans.
Od kako je stupio na mesto ministra finansija u ovoj Vladi, ministar je doneo čitav niz mera i zakona, spasao državu od bankrota, rasteretio privredu,uveo finansijsku disciplinu u javni sektor, ukinuo 138 parafiskalnih nameta, sprečio propast bankarskog sistema zbog "Agrobanke" i "Razvojne banke Vojvodine". Ni jednu meru koju je doneo Fiskalni savet nije osporio, izuzev rezervi u pogledu da li će te mere biti dovoljne da se ostvare ciljevi politike. Tako i oko rebalansa. Za Fiskalni savet nisu sporne mere, već isključivo se postavlja pitanje da li su te mere dovoljne i da li ih treba dopuniti sa još oštrijim merama poput smanjenja plata i penzija, uvođenja poreza na zarade preko 40 hiljada dinara, reforme penzionog sistema i drugo. Rezerve Fiskalnog saveta jesu osnovane, ali na drugoj strani se postavlja pitanje – može li Srbija u ovom trenutku da izdrži tako oštre mere i ima li konsenzus oko toga?
Ono u šta sam siguran jeste da sve dok Mlađan Dinkić vodi javne finansije Srbije, mi ćemo imati i finansijsku sigurnost i redovnost u isplati plata i penzija i socijalnih davanja. Zaduženost zemlje će od 2015. godine početi značajno da opada i do tada će biti okončane sve ključne mere koje se tiču restrukturiranja, okončanja privatizacije i korporatizacije javnih preduzeća.
Iz svega što je rečeno, jasno je da ćemo mi kao poslanička grupa podržati ovaj rebalans koji označava odlučan raskid sa nekim lošim navikama iz prošlosti i ide u pravcu stvaranja štedljive i efikasnije države koja se neće nekontrolisano zaduživati, kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu. Zahvaljujem.