Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno čl. 27. i 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu i nastavljamo rad u 15,55 časova. Hvala.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, za poslaničku grupu NS rebalans budžeta je očekivan i predstavlja suočavanje sa realnošću, kao što se i Vlada Republike Srbije za ovih nepunih godinu dana na jedan vrlo objektivan način suočava sa svim realnim problemima.
Sa jedne strane, mi imamo pozitivne ekonomske pokazatelje, jer se beleži privredni rast od nekih 2-3%, pogotovo u prva četiri meseca ove godine, imamo i veći izvoz, koji je takođe u prva četiri meseca porastao za nekih 24%, a sa druge strane budžet beleži deficit zbog poreskih olakšica i subvencija namenjenih privredi, a prihodi nisu na nivou očekivanih. Više je nego jasno da su u ovom trenutku bili precenjeni prihodi budžeta, a na osnovu precenjenih prihoda, očekivala se i mnogo veća potrošnja.
Rebalans budžeta ukazuje da su još uvek neke prihodne strane precenjene, na prvom mestu neporeski prihodi, i da se sa oštrom kontrolom troškova može dodatno uštedeti. Ta ušteda omogućiće i bitno manji deficit budžeta za ovu godinu, od kako se procenjuje, 150,3 milijarde dinara, što bi bilo tih predviđenih 4,7% BDP, a i manje od ranije projektovanih 177 milijardi dinara.
Više puta ste, gospodine ministre, spominjali da je jedna od ekonomskih mera koje ste i predviđali u okviru ovog budžeta bila i smanjenje plata. Slažem se sa svojim kolegama iz vladajuće koalicije da to takve mere nije trebalo da dođe, zato što bi se stvorio jedan negativan efekat kod građana Srbije, a pogotovo kod penzionera. I to s razlogom, jer svako smanjenje plata i penzija stvara strah kod građana, ali se slažem sa tim da se vremenom plate u administraciji i javnom sektoru usklade sa platama u privredi.
Ono što je najvažnije ovim rebalansom budžeta, javne finansije biće stavljene pod kontrolu, sa predviđenim uštedama od 38 milijardi dinara. Takođe je vrlo važno što će ovim rebalansom budžeta biti sprečen nagli rast javnog duga i kriza javnog duga, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.
Jedna od ključnih mera predviđena ovim rebalansom za oporavak srpske ekonomije je i Akcioni plan za restruktuiranje javnih preduzeća. Tim planom predviđeno je da se u narednih godinu dana nađe rešenje za 179 preduzeća koja su više od 10 godina u restrukturiranju i koja po procenama Svetske banke prave gubitak od 750 miliona evra godišnje, i to ne samo kroz subvencije, nego i zato što ne plaćaju struju, vodu i druge troškove. Moram da kažem da sam bila neprijatno iznenađena kada sam na sajtu Instituta za ekonomsko-pravnu ekspertizu pronašla podatak da ovih 170 javnih preduzeća u Srbiji sa još zavisnim društvima ukupno duguju 5,2 milijarde evra.
Restrukturiranje ne može unedogled da traje. Ono ne može da bude izgovor koji sprečava poverioce da naplate svoja potraživanja. Zbog toga bih želela da postavim pitanje – kako je moguće da pomenuta 282 privredna društva, znači, 176 preduzeća i ovaj deo privrednih društava u restrukturiranju ostvare godišnji prihod od samo 1,6 milijardi evra, uz iskazivanje neto gubitaka u toj godini od 618 miliona evra, a da dobavljačima, državi, duguju 5,2 milijarde?
Smatraću velikim uspehom i resornog ministarstva i ove vlade ukoliko uspe da restrukturiranje koje traje u Srbiji već 12 godina reši u narednih godinu dana, i to na taj način da jedan deo ovih preduzeća dobije strateške partnere, drugi deo koji pozitivno posluju da ostanu državna, a treća grupa tih preduzeća da ode u stečaj. To bi, po mom mišljenju i mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe NS, bio veliki uspeh ove vlade, uz činjenicu da u ovim preduzećima radi 56.823 radnika i da je za njih predviđen socijalni program.
U okviru ukupnih prihoda na osnovu sadašnjeg stanja, poreski prihodi u 2013. godini manji su od prvobitno planiranih za 75,6 milijardi, zatim od akciza za 16 milijardi, od prihoda od PDV-a su manji od predviđenih za 30 milijardi. Ove informacije govore o jednoj zaista ozbiljnoj i teškoj situaciji u privredi Srbije. Vrlo je važno da kažemo da je ovakvo finansijsko stanje i nasleđeno, da je srpska privreda bila u recesiji 2012. godine, da vraćate dugove koji su uzeti po vrlo nepovoljnim uslovima, tako da deo ušteda koji se predviđa smanjenjem rashoda u javnom sektoru sa 266,2 na 263,6 milijardi su opravdani, kao i smanjenje subvencija koje se pre svega odnose na kamate bankama.
Privatne i strane banke iz budžeta formiraju prihode, zatim naši građani i privreda uzimaju te kredite uz visoke kamatne stope i ja mislim da je konačno zaista red da se uvede stanje u ovoj oblasti, i to kroz stimulativnu monetarnu politiku i selektivne nisko-kamatne kredite kojima će se kontrolisati namensko kreditiranje sada subvencionisane proizvodnje. Na taj način, ukoliko mi na ovaj način budemo uspeli da uvedemo red u subvencijama, posebno privatnim i stranim bankama koje na ovaj način stvaraju visoke prihode, mislim da će budžet biti vrlo rasterećen.
Po mom mišljenju, ovim budžetom su važne još dve mere, i to član 93a. i član 93b, na osnovu kojih se predviđa kontrola prekovremenog rada i bonusa, uvođenjem od 31. jula registra zaposlenih u javnom sektoru i planira se centralizovana isplata zarada sa jednog mesta od 1. januara, kao što se to već u nekoliko godina unazad radi u Hrvatskoj i gde su već ostvarene uštede od 10%.
Moram da kažem da je i Fiskalni savet sa ovim merama vrlo zadovoljan i njihove procene su da u javnom sektoru u Republici Srbiji se zapošljava oko nekih 550 hiljada radnika, čemu u velikoj meri kumuje nedostatak kontrole pri zapošljavanju, a ovaj registar bi trebalo da omogući efikasniju kontrolu novog zapošljavanja, obezbedi bolji uvid u strukturu zaposlenih, kao i realnu potrebu za novim kadrovima.
Ukoliko Vlada uspe u tome da smanji administraciju tako što će do 30. septembra prvo biti evidentirani svi oni koji su na platnom spisku opština, ministarstava, javnih institucija, da bi se tačno znalo koliko koja škola, ministarstvo ili bilo koja institucija ima stalno zaposlenih ili privremeno zaposlenih ili pod ugovorom i da bi se potom, posle te evidencije, smanjili nepotrebni rashodi i ukoliko budete uspeli da napravite analizu koliko je stvarno potrebno ljudi u administraciji, a da se posle ovih mera podstakne proizvodnja u Srbiji, da radno mesto u državnim službama više neće biti privlačno kao do sada, smatraću da je ova vlada uspela da napravi važan korak u ekonomskom razvoju zemlje.
Usaglasili ste i mere za poboljšanje investicione klime kroz najavljene izmene Zakona o radu i Zakona o planiranju i izgradnji, kao i mere za podsticanje privrednog rasta. Verujem da će se sve kolege složiti sa mnom da je razvoj privrede Srbije uzročno-posledično vezan sa razvojem malih i srednjih preduzeća.
Veliki broj ljudi, građana Srbije se danas boji da otvori neku agenciju, STR, da počne poljoprivrednu proizvodnju zbog nesigurnosti. Moram da kažem da su moji prijatelji prošle godine na Vračaru prodali stan da bi negde u okolini Prokuplja, na zemlji koju su imali, počeli da proizvode maline. Danas oni nemaju ni proizvodnju malina ni taj stan.
Želela bih da istaknem još nekoliko stvari i to pre svega član 27a Zakona o budžetskom sistemu koji je, po mom dubokom mišljenju, vrlo važan zbog konsolidacije budžeta. Predloženom izmenom menja se dinamika projektovane indeksacije penzija i plata u javnom sektoru, počev od oktobra ove, pa tokom cele naredne godine, a u cilju stabilnosti javnih finansija. Neto efekat nove indeksacije bi trebalo da bude nekih 0,3% bruto društvenog proizvoda, a takođe i stav 30. istog člana menja se na način da predlaže da ista fiskalna pravila kojima se uređuje kretanje plata i penzija važe nakon 2015. godine.
Takođe smatram da je, u smislu podizanja opšteg nivoa fiskalne discipline, dobro rešenje kojim se predlaže da član 68a, a koji propisuje odgovornost korisnika budžeta sredstava za pravilno planiranje, bude u skladu sa dinamikom sprovođenja, odnosno ishoda, rashoda za finansiranje učešća Republike Srbije, tako da budžetski korisnici, po ovom članu, takođe moraju da izvrše preusmeravanje sredstava sa drugih eksproprijacija ili programa što je vrlo važno i smatram da je kontrola u ovoj oblasti takođe vrlo bitna.
Završiću sa činjenicom da je uvođenje novog člana 54a, kojim se uređuje postupak i obaveza ocene kapitalnih projekata, veoma važan zbog toga što je danas u Srbiji mali procenat realizovanih projekata. Razlog ovome je mahom nerealno planiranje od strane korisnika budžeta, a očekujem da će donošenjem podzakonskih akata bliže se urediti sadržaj kapitalnog projekta i uspostaviti kriterijumi za ocenu i određivanje prioriteta kod kapitalnih projekata.
Sve u svemu, nadam se da će efekat predloženih zakonskih rešenja biti značajna ušteda i to ne samo u budžetu Republike Srbije, već i u celom javnom sektoru. Očekujem da će ove izmene pozitivno uticati i na odgovornije ponašanje korisnika budžetskih sredstava i upravljanje javnim finansijama, čime će se na duži rok doprineti učvršćenju makroekonomske stabilnosti i povećanju kredibiliteta makroekonomske politike.
Ovim završavam i obaveštavam vas, gospodine ministre, da će u danu za glasanje poslanička grupa Nove Srbije podržati ovaj rebalans budžeta.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Nenad Popović. Izvolite.
Niste bili prijavljeni. Izvolite gospodine Jovanoviću.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dinkiću, hajde da pokušamo da budemo ozbiljni na ovom pitanju i odgovorni i da na takav način napravimo razliku između atmosfere koja je dominantna u našem društvu, ne samo u situacijama u kojima se razgovara o ekonomskoj krizi, nego i u svim drugim situacijama u kojima se mi suočavamo sa efektima grešaka koje se prave u kontinuitetu.
Spremajući se za raspravu o rebalansu budžeta, uzeo sam jedan dokument u kojem je navedeno sve ono što su poslanici naše stranke govorili u prethodnim raspravama o rebalansu budžeta za 2012. godinu i raspravi o Predlogu budžeta za 2013. godinu. Sve ono što je bila naša kritika upućena vama i vašoj Vladi, vreme je potvrdilo.
Između ostalog, 23. novembra 2012. godine mi smo, gospodine Dinkiću, rekli da ovaj budžet neće izdržati narednih šest meseci. To ne znači da ovde u poslaničkim klupama sede ljudi koji imaju više znanja od onih koji vode Svetsku banku ili MMF ili Fiskalni savet, već da praktično ovde u našoj poslaničkoj grupi imate poslanike koji ne žele da prave kompromise sa onom vrstom politike koja nažalost i danas presudno utiče na sva nastojanja društva da reše tako krupne probleme kao što su oni koji su doveli do rasprave o rebalansu budžeta za 2013. godinu. Ako je Zakon o budžetu najvažniji zakon koji donosi jedan parlament, šta možemo zaključiti o Vladi koju samo vi predstavljate tokom rasprave o ekonomskoj politici koju ova zemlja vodi? Koja su to važnija pitanja za sve vaše kolege, za vašeg predsednika, potpredsednike Vlade, ljude koji bi zajedno sa vama ovde morali da odgovore, ne na naša pitanja, nego na sva ona žarišta kojih je prepuna svakodnevnica koja razara život u zemlji, što se najjasnije vidi u sferi ekonomije?
Vi ste projektovali budžetski deficit za 2013. godinu na nivou od oko 120 milijardi. Sada to korigujete, izlazite sa procenom da će on biti veći za 50 milijardi i da će se kretati oko 170. Fiskalni savet kaže 200. Međunarodni monetarni fond izlazi sa nekim ozbiljnijim deficitom. Hajde da prvo dobijemo odgovor na pitanje od vas gospodine Dinkiću - zašto trošimo više nego što stvaramo, odnosno zašto tako malo uopšte naša zemlja proizvodi na tom planu? Mislim da je to pitanje kvaliteta organizacije društva. Sve ono što ste vi pomenuli u 50 minuta svog razgovora sa nama, zapravo je opis postojećeg stanja. Tu nema nijedne ozbiljne mere, gospodine Dinkiću, a ne može ni biti, jer je preduslov ozbiljnosti timski rad čitave Vlade.
Da li vi kao ministar finansija i privrede, dok govorite o preduzećima u restrukturiranju, koja jesu problem našeg društva, možete bilo šta da uradite bez reforme radnog zakonodavstva i da li postoji promil verovatnoće da ćete vi biti uspešni u tom poslu u koji sada krećete, ukoliko vaša reforma pada na prvom koraku, a to je recimo pravo procenitelja koji vrše procene na osnovu zahteva vaše Vlade, procene imovine preduzeća u restrukturiranju, preplašeni iskustvima drugih procenitelja, što nas onda dovodi do paradoksa da je recimo preduzeće, koje je potpredsednik Skupštine Nenad Popović kupio dok je radilo 2006. ili 2007. godine, plaćeno 500.000 evra, pa posle pet godina stečaja, odnosno propadanja u restrukturiranju, procenitelj dolazi sa cenom od pet miliona? Šta ćete da radite? To je ekonomija. Šta ćemo da radimo sa preduzećima u stečaju? Koliko ih imamo? Koliko ljudi tavori zbog toga što su taoci tih propalih sistema? Da li možemo da razgovaramo sa ministarstvom koje je nadležno za stečajno zakonodavstvo, kako bi se ono liberalizovalo i na takav način deblokirao taj sektor naše privrede? Šta ćemo sa poreskom reformom?
Nije, gospodine Dinkiću, poreska reforma valjda ono što svakoga dana vi navodite kao svoju isključivu dužnost, a to je naplata poreza. Od poreske reforme mi, kao građani, treba da imamo neku korist. Poreske reforme na kojima se do sada insistiralo su bile poreske reforme koje su teret problema prenosile na one koji još uvek stoje na svojim nogama i nešto rade. Lepo je što je predsednik Vlade okupio privrednike koji ga podržavaju u njegovoj ekonomskoj politici jednog vikenda, ne bih komentarisao njih, ali mi se čini da je pre nekoliko dana Klub privrednika, koji zapošljava više od pola miliona radnika u ovoj zemlji, organizovao svoj godišnji skup i tamo se nije pojavio niko, uključujući i vas same. Da li je to odgovor naše Vlade i da li tu postoji prostora za onu vrstu partnerstva bez koje se ne može rešiti ni jedan ekonomski problem? Ako tražite primer, pogledajte šta je uradila Angela Merkel u Nemačkoj 2008. godine.
Onda, naši sindikati i uloga sindikata u ekonomiji. Gde nam je ministar koji se bavi u Vladi tom politikom i gde je prostor za onu vrstu dogovora koja bi nam omogućila da, recimo, rešimo one probleme koji se ne mogu rešiti bez saglasnosti i spremnosti predsednika sindikata? Između rasprave o budžetu, poreske reforme i rebalansa pokrenuli ste Železaru u Smederevu. Znate i sami dokle je to stiglo. Kada vidimo vaš rebalans budžeta, onda na osnovu trendova koji postoje već sada možemo da zaključimo da je to budžet koji će obezbediti funkcionisanje države u narednih nekoliko meseci, ali svakako ne do kraja godine. Stoga, mnogo više ovaj rebalans budžeta posmatramo kao predizborni projekat vladajuće koalicije, a mnogo manje u njemu ima strateškog pristupa, o kome se tako puno govori u svim nastupima u kojima se naša javnost obmanjuje kao i u svakoj drugoj situaciji.
Ne znam da li ste vi svesni da je ekonomska politika vaše Vlade na pozicijama Karlobaga, Karlovca, Virovitice i Ogulina? U međuvremenu su oni koji su crtali te granice završili u Zagrebu, koji je ušao u EU. O kom segmentu rebalansa budžeta možemo ozbiljno da razgovaramo? Jesmo li mi došli do ove pozicije zato što vi nešto niste želeli da uradite? Ja mislim da je i to pitanje na koje morate da odgovorite.
Ko sprečava reformu penzionog fonda? Mi ne tražimo da se penzionerima uskrate penzije, mislimo da su ih oni zaradili, ali isto tako znamo da je taj novac potrošen. Samo želimo da dobijemo odgovor na pitanje - da li može penzionim fondom da upravlja profesionalni menadžment? Možemo li da dobijemo odgovor na pitanje - zašto samo Srbija u Evropi, u regionu, u odnosu na Bosnu, na Crnu Goru, na Hrvatsku, na Makedoniju, ima toliko retrogradnu organizaciju penzionog fonda? Možemo li da dobijemo odgovor na pitanje zašto je tako nehuman, pa na isti način tretira nekoga ko je otišao u penziju sa 50 godina i prima penziju i paralelno se bavi još nekim privatnim poslom i nekoga ko je radio do 65 godine? Da li postoje takvi primeri organizacije penzionog fonda bilo gde u regionu ili u modernoj Evropi? Nema ih nije. Zašto je to važno? Zato što je u minusu preko dve milijarde evra.
Kada je u pitanju organizacija zdravstvene zaštite, govorite o restrukturiranju Galenike. Ko je vas torpedovao u pokušaju da pronađete nove vlasnike za Galeniku? Ko je oterao jedinog zainteresovanog kupca? Koja je cena svega toga? Mi ne možemo na svakoj temi da učimo lekcije u toj večernjoj školi politike. Skupo nas je koštalo to što smo u 2013. godini shvatili ono što su normalni ljudi znali devedesete. To nas je previše skupo koštalo. Ne možemo u 2013. godini sada tako da se ponašamo.
Tačno je da je uočen rast BDP, ali ako na tome gradite stav o kvalitetu ekonomske politike koja se vodi, onda počinjete da ličite na ono što ste kritikovali pre oktobra 2000. godine. Setite se kako smo tada govorili o neverovatnom uzletu naše privrede i rastu BDP, jer smo krenuli iz crne rupe posle bombardovanja. Tačno je da je dobro što izvozi naša auto-industrija, ali da li možemo da vidimo šta je koncept razvoja Srbije? Da li smo rekli agrar? Da li smo rekli energetika? Šta se dešava na tom planu?
Govorimo o privatizaciji "Resavice". Šta ćemo sa svim drugim resursima koji se ne koriste? Šta ćemo sa zemljom u Srbiji da radimo? Gde su efekti dogovora koji su pravljeni i najavljivani tokom jeseni 2012. godine? Milijarde koje stižu iz Rusije, pa onda taj veliki dogovor koji je napravljen sa investitorima iz Abu Dabija? Nemam ništa protiv, apsolutno je svaki investitor dobrodošao, ali da li smo mogli nešto da učinimo da dođemo do prvih rezultata? Prošla nam je agrarna sezona. Znači, govorimo o 2014. godini. Kako nam izgleda to naše prolazno vreme? Opet odlažemo rešenje. Nijedno ključno rešenje nismo spremni da donesemo.
Kada se govorilo o reformi radnog zakonodavstva, najmanje se mislilo na otpuštanje radnika. Ali, moram nešto da vas pitam – da li smo mi imali dobar Zakon o radu? Mislim da jesmo, 2001. godine smo doneli dobar Zakon o radu. Pregovarali smo 12 sati sa predstavnicima sindikata. Ko je taj zakon promenio 2004. godine? Pa stranke koje sede i danas u Vladi. Da li možemo da kažemo da je to bila greška? Ne radi se samo o otpuštanju radnika, najmanje na tako nešto mislim. Recimo, mislim na obavezu potpisivanja kolektivnog ugovora. Gde još to postoji? U kojoj privredi u Evropi tako nešto postoji, da poslodavac mora da potpiše kolektivni ugovor? Zašto je tako to napravljeno? Zbog toga što je u Srbiji i dalje taj orijentalni model organizacije društva u kojem je vlast ta od koje zavisi svako ko pod njom živi. Na tom planu morate da unesete promene.
Koji su instrumenti delovanja Vlade u krizi? Ovde nema ni jednog. Da li je problem naše privrede inflacija? Da li možemo da kažemo da imamo ciljanu stopu inflacije? Ako kažemo da su problem javna preduzeća, oko toga ćemo se konačno složiti, ali kako odgovaramo na taj problem? Pa tako što kršimo zakon koji ste vi ovde podneli parlamentu, mi ga amandmanima učinili kvalitetnijim, vi amandmane prihvatili i onda za njega glasali. Da li se primenjuje, da li se poštuje taj zakon? Ne poštuje. Pa šta će nam onda Vlada koja kaže – mi ćemo se starati o javnim preduzećima, a sama svoj zakon krši? Kakva je to Vlada? Da li znate ovde nekog ozbiljnog čoveka u Skupštini koji bi nešto tim ljudima dao svoje da upravljaju time? Od javnih preduzeća nema ništa na ovakav način. Dovoljan primer vam je EPS. Ministarka moli da se neko javi na konkurs i toga nema, zato što više niko ozbiljan u tome ne želi da učestvuje.
Nama je potrebna politička promena, preokret, pa da vidimo dokle smo stigli. Nažalost, nema prostora. Zašto su svi pobegli u javni sektor? Zato što u njemu važe druga pravila. Pola miliona ljudi je ostalo bez posla, ali u privatnom sektoru. Taj privatni sektor i dalje drži zemlju na nogama. Da li može to neko da kaže ovde u parlamentu?
Govorite o građevinarstvu. Znate li i jednu građevinsku kompaniju u Srbiji koja nije etiketirana kao kriminalna? Ja ne znam ni jednu. Pa i "Energoprojekt" smo sami uništili. Prvi potpredsednik Vlade ode u Bor, pa se tamo čudi što su ga sačekali Kanađani a nema nikoga iz Srbije. Naravno da nema kada se i tamo strančari kao na buvljoj pijaci. Lokalni građevinski inspektor obustavi radove "Energoprojekta", pa se oni žale drugostepenom organu, a to je Vlada, pa na Odboru Vlade ta žalba bude prihvaćena, ali se onda volšebno skine na sednici Vlade sa dnevnog reda, pa "Energoprojekt" ne može da radi topionicu, a Kanađani, koji su nadzorni organ, tamo sede jer ne mogu da se vraćaju kući, ne znaju šta se dešava u ovoj zemlji u koju su došli. Što ih je neko zvao da bi tu sedeli besposleni? To je opis onoga što je video Vučić u Boru, a ne želja Srba da žive u skladu sa filozofijom – niko ne može da mi plati tako malo, koliko ja malo mogu da radim. Ne, nego katastrofalna organizacija.
Infrastruktura. Srpski putevi zavise od toga gde je neki hrast. Ako je drvo na putu, nema puta. Tačno je da smo se zadužili četiri milijarde i da postoji to projektno finansiranje. Gde su projekti? Nema ih. Recite, imamo četiri milijarde na jednoj strani, na drugoj strani nemamo projekte, angažovaćemo ljude, pravićemo projekte. Jel se radi to? Ne radi se.
Mi smo mogli da vidimo premijera u Zagrebu na tribini, da idemo do bana Jelačića, ili ono što je potpuna suprotnost, da odemo do Ušća u petak uveče, pa pantomimom sa njim da se sporazumemo, pošto je bila preglasna muzika. Možda je tako i bolje. O čemu bi mi razgovarali ovde sa Ivicom Dačićem? O ovim pitanjima? On je svoj problem rešio. Nisam želeo da vas nasmejem, ali u redu, treba se smejati, nema smisla ni da plačemo ovde.
Kako ćemo ovo da rešimo? Postoji redosled poteza koje moramo da povučemo. Vi to morate da povučete. Ovde je ključno pitanje vremena, to je jedini resurs koji nemamo. Mi ga više nemamo.
Da li je bio donet stav da se prodaje "Telekom"? Onda smo počeli kao pilićari na pijaci, ne dopada nam se cena koju bi neko dao. Izvinite, ono što dobijamo privatizacijom "Telekoma" nije samo novac koji će se uplatiti u budžet, da bi neko mogao u izbornoj kampanji da zida svoja Potemkinova sela, nego valjda dolazi i neki novi menadžment, poslovna filozofija koja je drugačija, stvara se nova poslovna klima, neko će videti da su došli ljudi, uložili u tu zemlju pa će pratiti njihovu poslovnu logiku. Zbog toga je nama potrebna privatizacija javnog sektora. Da li smo to odlučili? Nismo. Nije popularno. U redu. Ali, onda sve završi u rasulu. To smo već jednom imali prilike da doživimo.
Kako ćemo braniti našu politiku i finansijsku stabilnost? Na koji način? Prošle nedelje, 25. juna, prodavali ste državne papire sa prinosom od 7%. Ispravite me ako grešim, koliki je bio prinos? Prodali smo četvrtinu hartija. Niko to više ne kupuje. Berluskoni je podneo ostavku kada je kamata bila 7% na italijanske hartije. Kod nas je otišlo sa četiri na 7%, bar tako govore ljudi koji se tim poslom bave. Nisam sedeo u nekoj kancelariji u kojoj se donosila ta odluka, ali to govore. To je opis održivosti našeg ekonomskog sistema.
Mi smo ovde zajedno. Godinu dana odbijate da prihvatite neka pravila. Ovo kada pročitam, neko drugi bi bio frustriran. Pošto smo mi već te lekcije naučili, možemo, kada smo shvatili da Nikolić može da sluša Josipovića na klaviru, onda je sve u Srbiji podnošljivo, pa možemo da shvatimo. Ne znam šta da vam kažem posle ovoga što ovde piše. Mislio sam da su ovo teze naše poslaničke grupe za današnju raspravu. Međutim, ovo je ono što smo mi vama rekli 23. novembra 2012. godine. Samo sklonite datum i možete sve da ponovite. U ovako neozbiljnoj atmosferi ništa ne može da se uradi. To je ono što je problem. Nije srpska ekonomija isključivo vaš posao. U redu, vi ga radite.
Kako ćemo da promenimo te najjednostavnije sporne tačke? Šta ćete da radite sa preduzećem gospodina Popovića, koje je sada procenitelj procenio na pet miliona, posle pet godina stajanja? Šta ćemo sa tim da radimo? Šta ćete da radite sa "29. novembrom" u Subotici, sa "Srem-Šidom", sa "Mitrosom", sa stotinama fabrika koje su u restrukturiranju i stečaju, koje propadaju?
(Predsedavajuća: Vreme.)
Odgovorite na ta pitanja više jer ne znam na kom jeziku da razgovaramo. Ovo je spisak lepih želja koji je već sada noćna mora. U ovo više niko ne veruje, ni ljudi u vašoj Vladi. Kažu – Dinkiću, krpi do oktobra kako znaš i umeš. To je očigledno. Zato nisu ovde, jer se na tome ne dobijaju politički poeni, dobijaju se na nekim drugim stranama, ali ovde ne. Zemlja sa najvećom stopom nezaposlenosti, sa najvećom inflacijom, sa nezaustavljenim rastom javnog duga, sa 50% funkcionalno nepismenog stanovništva, sa kompromitovanim obrazovnim sistemom, sa uništenim penzionim sistemom, nefunkcionalnim zdravstvenim sistemom, to nije zemlja. To je minsko polje u kojem je neko ni kriv ni dužan doveden u poziciju da preživljava.
(Predsedavajuća: Hvala, gospodine Jovanoviću, 21 minut.)
Nadam se da ćete dati neki argument, da možemo da razgovaramo.

Ministar Dinkić ima reč. Ministar Dinkić hoće da odgovori.

Moram odmah na početku da kažem da se sa nekim vašim konstatacijama slažem, ali se ne slažem sa generalnim pristupom da ništa ne valja i da sada sve treba da se radi iz početka. Konstruktivan pristup je konstatovati šta valja, a šta ne valja i napasti ono što ne valja i to promeniti. Znam da je retko ko, kada je formirana ova vlada, a verovatno ponajviše vaša poslanička grupa, verovao da će Srbija dobiti već u prvoj godini mandata počinjanje predprestupnih pregovora sa EU, i to na bazi nečega što su oni nazvali hrabrim dogovorom Beograda i Prištine i to se dogodilo, kao što je većina verovatno sada skeptična prema tome da li će ove reforme koje su deset godina odlagane u javnom sektoru biti sada sprovedene. Vi imate puno pravo da sumnjate. Imate puno pravo da sumnjate jer nešto što nije sprovedeno deset godina ne treba da se o njemu blanko govori dok ne vidite da se sprovelo. Videćemo se mi ovde i za godinu dana, jer za godinu dana ističe ovaj rok da sprovedemo ove reforme i onda ću mnogo otvorenije o tim stvarima govoriti.
Pomenuli ste neke stvari sa kojima se slažem. Kao što znate, stečajno zakonodavstvo, nažalost, kod nas nije kako treba, ali ne samo zbog toga što Ministarstvo ekonomije nije napravilo dobar zakon, nego što imamo i takav sistem da je Ustavni sud izbacio najvažnije odredbe tog zakona koje se odnose na postupak automatskog stečaja. Iz kog razloga? Meni do danas nije jasno. Očito da onda Ustav nije dobar, jer zašto izbaciti automatski stečaj? Ako neko nije u stanju da plaća dve godine svoje obaveze, normalno je da mora da se pokrene stečaj. Ako to mogu da imaju razvijene zemlje zapada kao sistem, ne znam zašto nije moguće u Srbiji? Nisam pravnik i ne razumem zašto je to obrisano, ali to je sada napravilo problem u ovome što vi vidite, problem stečajnog zakonodavstva. Originalni zakon je izmenjen odlukom Ustavnog suda. Neću ulaziti u te odluke, ali definitivno, verovatno su pravno valjane, ali su ekonomski pogrešne.
Što se tiče poreske reforme, mi jesmo započeli poresku reformu, ukinuli još na početku mandata 138 parafiskalnih nameta, na predlog brojnih privrednika, organizacija koje se time bave, od NALED-a pa do nekih drugih, i naravno, doneli zakon po kome ukidamo papirologiju u radu poreske uprave od sredine sledeće godine. Od sredine sledeće godine, svi će biti u obavezi da elektronski dostavljaju izveštaje poreskoj upravi. Time ćemo prebaciti ljude sa šaltera, oni desetinama godina rade na šalterima, zatrpani su gomilom papira, ukinućemo te papire i omogućiti jačanje inspekcijske službe.
Slažem se sa vama u jednom, organizacija je najslabija karika bila i u prethodnim decenijama i sada u državnoj upravi. Upravo zbog atmosfere negativizma koja se stvara sa svih strana, niko ozbiljan, kao što ste rekli, neće sada da radi, niti se iko javio na konkurs za direktora EPS, imajući u vidu kakva se atmosfera generalno stvara. Svi beže iz državne uprave, zapravo. Oni koji su najkvalitetniji, rade u privatnom sektoru. Nikada nisam imao problema, niti sada imam problem da kažem ono što vi kažete, da jeste privatni sektor taj koji stvara novu vrednost i da ne može javni sektor da živi dobro ukoliko je u privatnom sektoru loše. To sam uvek govorio i tu nikad nisam imao nikakvog problema. Upravo ove reforme koje sada sprovodimo treba da omoguće, s jedne strane, štednju u javnom sektoru da bi se privatni sektor brže razvijao, kako bi indirektno kasnije pomogao i tom javnom sektoru da i njemu bude bolje.
Pitate - kada će prvi rezultati najavljenih velikih investicija? I sami znate da u ekonomiji, posebno kada su ozbiljne investicije u pitanju, rezultati ne mogu da se vidi u kratkom roku. I godinu dana je kratak rok za to. Već sam pominjao primer "Fijata", gde se prvi efekat vidi tek posle četiri godine, od momenta zaključivanja ugovora. Videćete efekte i investicija iz Abu Dabija u drugoj polovini ove godine, jednu po jednu.
Što se tiče Kine takođe, imaćemo sada potpisivanje ugovora o finansiranju izgradnje autoputa na Koridoru 11, jer jako važno da napravio autoput koji će dati šansu i zapadnoj Srbiji, ali ta realizacija bilo kog projekta za nju će biti potrebno vreme da se uradi.
Bilo je skepse i kada je bio napravljen Ugovor sa Azerbejdžanom, a danas mi svi kažu da i Azerbejdžanci odlično rade na ovom putu od Ljiga prema Čačku, problem je što nema više naših kompanija koje mogu da se uključe. Vi ste upravu da je naše građevinarstvo zaista ruinirano i dobar deo krivice snosi sama država koja je ugovarala sa građevinarima i neke projekte koji su pod nemogućim uslovima, gde su građevinari pristajali da im se plaća u roku od tri godine za posao koji obavljaju u tekućoj godini. Potpuno je bilo jasno da od samog starta tako nešto nije realno i čitav niz preduzeća je danas zbog toga u problemima.
To jeste i pitanje menadžmenta ali moram da vam kažem za slučaju "Energoprojekta", on je ipak specifičan, tamo država nema kontrolnu ulogu. Vi znate da je to akcionarsko društvo, jeste da država ima značajan paket ali pitanjem upravljanja, ne može uvek država da vodi računa o svemu i jedino je tu pitanje da li država treba da izađe skroz iz tog preduzeća i da ga prepusti privatnom sektoru. O tome možemo diskutovati, tu svako ima sopstveno mišljenje.
Ne slažem se ni da ne vodimo odgovornu politiku javnog duga jer ova Vlada i ja kao ministar finansija nasledili smo ozbiljan teret kamata iz prethodnog perioda koje su četiri puta veće nego pre pet godina i već ozbiljan skok javnog duga i startnu poziciju bez obzira koliki je budžetski deficit mora se tri milijarde evra obezbediti na startu samo da bi se platio dug iz prošlosti i na to se onda dodaje novac koji je potrebno obezbediti za finansiranje tekućeg deficita. I pored toga ako pogledate od Nove godine do kraja maja, uskoro će izaći i podatak za jun, javni dug je u apsolutnom iznosu minimalno porastao i sada iznosi 18,9 evra, a u odnosu BDP je čak i nešto opao i iznosi 56% kada govorimo o nivou Republike bez lokala, sa lokalom je to nešto više.
Slažem se sa svima koji kažu da održiva politika javnog duga može da se ostvari samo uz smanjivanje budžetskog deficita. Verovatno kroz finansiranje dela budžetskog deficita, a ne iz novih zaduživanja, nego iz delimično prodaje imovine.
Za ovo vreme, ovih nešto manje od godinu dana, sa svojim saradnicima činio sam sve da rasteretim državu takvog duga. Prevremeno smo otplatili pola duga Londonskom klubu. Tačno je da su se u junu mesecu nakon promene politike federalnih rezervi, najave guvernera Centralne banke SAD da neće više finansirati američku ekonomiju na način kao što je to činjeno u poslednjih par godina, da su podivljale u jednom kratkom roku kamatne stope na finansijskim tržištima za sve zemlje. To je tačno i to je činjenica koju mi moramo da sagledamo kao ozbiljnu pretnju i mi to i činimo. Zato smo i ušli između ostalog u pregovore sa Svetskom bankom o finansijskom aranžmanu kao podršku ovim strukturnim reformama koje želimo sada da sprovedemo jer smo ih zajedno sa njima i dizajnirali.
Danas smo sa gospodinom Vanrompeom razgovarali o tome da li možemo eventualno da računamo u sledećoj godini, ne u ovoj i na makro finansijsku podršku EU. Otvorili smo predpristupne pregovore i bilo bi prirodno da EU nas podrži sa odgovarajućom makrofinansijskom podrškom.
U svakom slučaju, upravu ste da kažete da procenitelji po Srbiji, veliko je pitanje da li dobro procenjuju vrednost neke imovine jer jedino tržište zapravo može da proceni šta nešto košta i da su mnogi zaplašeni svime što se dešava, a ne samo u sadašnjem periodu nego godinama unazad i niko očito ne želi da uzme sebi odgovornost i svi karikaju cene koje nisu uopšte normalne. Zato smo i uveli ovaj metod da ako se niko ne javi na cenu imovine od 100%, da se onda automatski silazi u istom danu na 50%, pa ako niko neće da ponudu ni tih 50% onda ide na 30% od vrednosti procenjene imovine. Ako tu nema nikog zainteresovanog, onda se ide u stečaj i onda se imovina prosto prodaje putem stečaja.
Neću dugo da govorim pošto ipak želim vama da dam veći prostor, da bi se sve ovo sprovelo, dakle, mislim da treba dati podršku onom delu mera za koji pretpostavljam da verujete da je dobar, ne morate ga sada dati, kada govorim o restrukturiranju i završetku restrukturiranja državnih preduzeća.
Slažem se sa vama da je jako loša stvar što je, sami ste rekli torpedovan jedini zainteresovani, ozbiljan kupac za "Galeniku". To su verovatno učinili sindikati nesvesni onoga što rade, sindikati same te iste "Galenike". To ne znači da cenu gubitaka iz prošlosti nećemo morati da platimo svi zajedno, a najviše će faktički tu cenu platiti jedan deo zaposlenih sada u "Galenici" koji je suštinski višak, tehnološki u tom procesu jer je nekih hiljadu ljudi zaposleno tamo u poslednjih par godina mimo svake ekonomske logike. Tako da "Galenika" neće preživeti ukoliko se neracionalizuje broj zaposlenih na maksimalno 1.300 i ukoliko se čak i postojeće plate ne usklade sa realnim troškovima firme da bi mogla da ima profitabilna poslovanja i ukoliko želi da pravi razvoj. Ima odličnu opremu, čak je i Vlada u doba Vojislava Koštunice, ja sam tada bio ministar finansija, pomogli smo da se uvedu najnoviji standardi u "Galenici", kupljena je najnovija tehnologija. To je odlična fabrika sa dobrim programom, tada je imala 100 miliona evra prihoda, sada ima 50. Imala je 40 i nešto, a sada ima oko 50 miliona maksimalno. Problem nenaplaćenih potraživanja zbog skandala sa "Velefarmom" i sa "VG Farmom" kao veledrogerijama koje su otišle u stečaj i nikada im nisu isplatile ono što su oni isporučili u lekovima, to jedan stvar. Druga stvar jeste neodrživo poslovanje sa ogromnim viškom zaposlenih koji nije postojao u toj 2006. godini kada smo mi investirali u opremu, to se desilo tokom mandata prethodne Vlade.
Tako da svesni smo činjenice da je ova situacija u Srbiji kao i svuda u Evropi izuzetno teška, a kod nas posebno jer mi imamo problem koji je više decenijski. Ko god želi da nam pomogne da napravimo promene o kojima i vi govorite i preokret o kome vi govorite, što se mene tiče je više nego dobro došao, ako mene pitate rado bih voleo da vas vidim čak i u Vladi formalno.

Hvala.
Čedomir Jovanović, replika.

Dobro, da vam ja gospodine Dinkiću odgovorim kao Milan Beko na Kopaoniku – i za manje stvari se išlo u zatvor u Srbiji. Da vam kažem, pre će sekire pasti nego što će se to desiti ali će i sekire padati, to bar nije sporno.
Prvo da vam kažem, mi se nikada nismo bavili politikom da bi se naša politika razlikovala od stava većine. Mi smo politiku formulisali sa ambicijom da drugi prihvate. Nemojte pogrešno da me razumete, srećan sam zbog toga što danas vaša Vlada u velikoj meri, makar načelno stoji na pozicijama koje smo mi davno formulisali, samo me brine ta količina naknadne pameti koja je prisutna u svakom drugom segmentu vašeg političkog života, da li moramo i 20 godina da izgubimo u ekonomiji kao što smo izgubili u rešavanju Kosova.
Nikada nismo rekli da je sve crno i apsolutno se slažemo, recimo sa povećanjem poreske discipline, nemamo ništa protiv toga, ali znate gde je problem. Problem je u tome što mi ovde raspravljamo i imamo ambiciju da uverimo građane da su dužni da plaćaju porez, da su dužni da shvate da ih obavezuje činjenica da žive u centru grada, a ne u nekom prigradskom naselju dok istovremeno "Putevi Srbije" kažu – pa mi nećemo da platimo porez. Onda vi kažete moraju da plaćaju, a cela Vlada sedi i kaže – hajde da se dogovorimo da oni plaćaju porez tako što ćemo podići cenu putarine za onoliko koliki je iznos poreza. Ne plaćaju onda "Putevi Srbije" nego svi mi. To nije poreska reforma, poreska reforma je plati svoj račun i to svako treba da uradi.
Puno toga ste pomenuli, suština rešavanja ekonomske krize, nije u pronalaženju jednog poteza kojim će ona biti otklonjena. To je proces i mi njega ovde ne vidimo. To mora da bude da bude zajedničko mesto svakoga od nas ovde u Skupštini, a da se razlikujemo u brzini i sposobnosti dostizanja tog cilja. Zato je Hrvatska danas u EU, a mi nismo, što nikada pola Srbije nije moglo da ode u Evropu, dok je druga polovina bila protiv toga ili dok smo bili podeljeni, isto kao i u ekonomiji.

Reč ima ministar Dinkić.