Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, hvala potpredsednice na ovom gestu što smo sačekali ministra. Mislim da nismo mnogo vremena izgubili, a da je važno kao primer, da ne ide rasprava o ovakvim važnim pitanjima dok predstavnici Vlade nisu u sali.
Ministar Dinkić je tu. Vidim da je potpredsednik Skupštine pozvala i potpredsednika Vlade i ministra Krkobabića da prisustvuju ovim sednicama, ali gospodina Krkobabića, kao nikada i u nekoliko prethodnih godina, koliko je aktivan član Vlade, da tako kažem, nema u ovom parlamentu.
Pretpostavljam da ima neke važnije obaveze ili prosto misli da nema obavezu da pred ovim parlamentom objašnjava ono što se od njega traži.
Gospodine Dinkiću, ja sam imao dilemu kada sam razmišljao o tome kako da počnem ovo svoje izlaganje, da li citatima čoveka koji je verovatno najčešće pisao o budžetima i deficitima i poreskoj politici, mnogo bolje od bilo kog ministra finansija na svetu, mislim na Efraj Makišona ili da počnem citatom iz oblasti roka, vi bar niste od onih ministara koji su u petak bili na Ušću, pa ćete to bolje razumeti.
Vi ste, svoj mandat ili odluku da uđete u Vladu počeli citatima "Partibrejkersa" i Caneta, a ja sam mislio da počnemo danas onako kako je, recimo, Rambo uradio 1992. godine na bini Sava centra kada je njegov gest protiv bombardovanja Sarajeva, bio to što je ćutao tri ili četiri minuta pred punom salom Sava centra.
Mislio sam da je možda najbolje danas kada držimo ovaj rekvijem za javne finansije za budžet, da oćutim ovih 17 minuta, nisam znao ko će voditi sednicu, pa sam se uplašio da ne budem zbog toga kažnjen, ali sam ipak odlučio da držim pravi politički govor danas ovde, i da pokušamo da raspravljamo o rebalansu budžeta i svim problemima koji ga prate.
Prvo, nekoliko je puta gospodine Dinkiću juče rečeno, vi to i sami ne krijete, da danas ili ovih dana o rebalansu budžeta, o vašim nadama, o idejama za reforme govorite istim rečima kao i u novembru 2012. godine kada ste nam predlagali budžet za 2013. godinu.
Mislim da je opšti utisak da to radite sa mnogo manje optimizma, sa saznanjem da je situacija u vašoj vladajućoj koaliciji mnogo gora, ili neuporedivo gora nego što je bila pre sedam meseci, sa činjenicom da ne znate šta će se sutra pojaviti na kojoj strani, ili na kojoj naslovnoj strani kojih novina, da danas mi treba sa vama da razgovaramo o Predlogu rebalansa budžeta, koji nam navodno predlaže čitava Vlada, a da su neke od novinskih naslova spekulacije na temu da li Vlada može da postoji samo sa vašom partijom, sa nekom drugom.
Ne ulazim u vaše međusobne unutrašnje odnose u vladajućoj koaliciji, samo govorim o kredibilitetu Vlade, o činjenici da ste ponovo ovde sami, da nikad manje predstavnika vlasti, ili Vlade nije bilo na raspravi o budžetu, nego što je to situacija danas, da ponovo nema predsednika Vlade ove zemlje i da će ponovo neko za nekoliko meseci reći da je ovo vaš privatni budžet, odnosno rebalans, ili predlog vašeg Ministarstva, da ste promašili za ovoliko ili onoliko i da nema nikakve njihove odgovornosti.
Ne žalim vas, što ćete doći u takvu situaciju, ali žalim građane Srbije, zbog toga što oni na taj način žive i život i budžet ove zemlje već, pa rekao bih desetak godina, ili nešto manje od toga.
Za mene je ključno pitanje gospodine Dinkiću, šta država kaže ovakvim rebalansom budžeta, šta jeste i šta bi trebalo da bude srpski san u 2013. godini? Da li je to žal za, ne znam, slatkim osamdesetim, nekim periodom pre toga, verovanje u reindustrijalizacije, kombinate, državna ulaganja, ili je to san da neko ko je pri kraju svoje radne karijere, muči se već 20 ili 25 godina u tim manje-više propalim društvenim i državnim firmama, makar za svoju decu ili svoje dete na kraju te karijere, pred odlazak u penziju, obezbedi mesto u istom tom propalom državnom gubitašu? Jel san državna služba, ili je san nešto drugo?
Vi ste sami o tome nešto juče govorili, kažete – da najkvalitetniji ne žele u državnu upravu, državna preduzeća, javnu upravu, ali desetine ili stotine hiljada drugih ljudi koji možda nisu najbolji, ili, nemaju dovoljno samopouzdanja, gospodine Dinkiću, i dalje žele u tu službu. Da nije tako, ne bi ovako izgledale izborne kampanje širom Srbije, ne bi se nosila majica za partijsku knjižicu, a partijska knjižica za obećanu radnu knjižicu i ne biste imali toliko problema da pokrenete reformu u bilo kom delu javne uprave, ili javnih preduzeća.
Naravno, da je najveći problem unutrašnja nestabilnost Vlade, nespremnost da se krene u strukturne reforme, a naši problemi su strukturni klanci koji postoje, gospodine Dinkiću, nisu sitnice i nisu finese. Drugi jul je danas, niste raspisali konkurs za sva javna preduzeća za koja ste bili dužni da ih raspišete po zakonu.
Možda postoji nekakvo mišljenje Sekretarijata za zakonodavstvo Vlade, ali na sednici Odbora gde smo usvajali taj amandman, gospodine Dinkiću, ste sedeli vi, sedeli smo mi i poslanici vladajuće koalicije, ovde vidim predsednicu tog odbora, gospođu Tomić.
Nema dileme šta je bila namera svih nas kada smo radili taj amandman, da se raspišu konkursi u svim preduzećima na koje se odnosi Zakon o javnim preduzećima. Vodićemo postupke, to vam danas kažem, zato što autentična tumačenja ne može da daje nikakav državni službenik ili grupa državnih službenika u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, pošto postoje neki pripremni radovi i postoji način kako se tumače propisi. Verujte mi da mi ovde znamo bolje šta smo mislili kada smo usvajali, pisali taj amandman i usvajali zakon, nego što to znaju ćate iz jednog dela državne uprave, kojima pre toga neki politički funkcioner naredi kako moraju da istumače zakon.
Stvarno nas više ne zanima koje u Vladi privatno za to da se raspisuju konkursi, a ko nije. Ako oni koji su u Vladi i koji kažu da jesu za raspisivanje konkursa, žele da sačuvaju minimum kredibiliteta, neka onda kažu ko sprečava raspisivanje konkursa. Evo kažite nam danas vi, gospodine Dinkiću, da li je to neka partija? Jel to neka familija, klan u Vladi? Ko je to, gospodine Dinkiću?
Danima slušam kako su svi za raspisivanje konkursa, na kraju nema konkursa, tamo gde se raspisuju konkursi ima dva ili tri kandidata, pola grada već zna ili nagađa ko će biti direktor recimo EPS-a, ili nekih sličnih preduzeća.
Znate šta, nije baš najvažnije za ovu zemlju ko će biti direktor emisione tehnike, ali je vrlo važno ko će biti direktori preduzeća koja generišu ogromne gubitke. Jedno od njih je ono koje ste vi juče apostrofirali, gospodine Dinkiću, kao najvećeg gubitaša. Recimo, "Srbijagas". Dok to ne pokrenete, nećete imati ni jednu vrstu reforme u ovom drugom delu javnog sektora, koji još više guši ovu zemlju. Osedećemo ovde. Stići ćemo i mi sami do penzije pričajući o tome koliki je unutrašnji problem Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja. Na svakom koraku. Niko od nas nije idealista u tom smislu.
Naravno, da od sutra koja god reforma da se pokrene neće biti sjajna situacija u PIO fondu. Ali, uradite bar prvi korak. Zašto Fond PIO ima upravni odbor koji ima 21 člana? Navedite mi jednu uspešnu multinacionalnu kompaniju koja ima takvu upravu gospodine Dinkiću, a da ne govorim o tome kakvi su stručni kvaliteti i kakve su performanse u radu tih ljudi, koji to vode. Pa tamo vam je polovina uprave, direktni ili maskirani PUPS. Tamo su vam sindikati koji su isti 30 godina. Za neke druge sindikate nema mesta u tom upravnom odboru. Tako je u Fondu PIO, tako i u svakom državnom fondu.
Šta može da očekuje ova zemlja od tih ljudi koji upravljaju Fondom, kroz koji godišnje prođe više od pet milijardi evra? Ne vredi više pričati ni o tim "Železnicama Srbije". Pa kako će, gospodine Dinkiću, onakvo rukovodstvo "Železnice Srbije", bilo šta uraditi? Ne mogu više da pričam o tim tartufima, franšu, to je estrada. Suštinski problem je što ti ljudi ne razumeju kako mora da funkcioniše to preduzeće.
Mi nismo ljudi koji kažu – ukinite železnicu, zato što znamo da nema normalne evropske zemlje, koja nema makar relativno pristojan železnički sistem. Ali, da ne bude da pričam samo o drugim strankama, ili o nekim strankama koje, hajde da tako kažem, su sumnjive na te okolnosti, da možda žele da zadrže svoje efikasne kadrove ili partijsku vojsku na čelima javnih preduzeća, ili neke vrste državnih javnih organa, onih koji prikupljaju, onda troše novac.
Evo ta Nacionalna služba za zapošljavanje, gospodine Dinkiću. Pa tamo manje-više, kao što znate, rade uglavnom ljudi koji kao treba nekom drugom da nađu posao, a da ne rade, uglavnom po partijskom ključu u toj nacionalnoj službi, verovatno većina njih nikada sama sebi ne bi uspela da nađe posao, na normalnom, otvorenom tržištu radne snage. I kada smo vam pre sedam meseci govorili, skinite, ima prostora nekoliko milijardi u Nacionalnoj službi, vi ste rekli – ne može, postavićete ljude bez naknada, ne može to tako. Vidim da ste sada smanjili, čini mi se otprilike za toliko.
Znači, moglo je i pre sedam meseci, samo nije bilo spremnosti. Nije baš pohvalno kada uspete, kako tvrdite, da nađete trideset i nešto milijardi dinara na onome što se obično zove - diskrecioni troškovi. To znači da je ogroman prostor za zloupotrebe u ovom budžet.
Ako ministri, ili ministarstva ili delovi ministarstva imaju mogućnost da raspolažu tolikim sredstvima, onda je to ključni generator potencijalne korupcije u ovoj zemlji, a ne ono u šta se borba protiv korupcije makar u medijskom smislu pretvorila.
Možda je prilika da razjasnimo još jedno pitanje. Vi ste, čini mi se juče u svom izlaganju gospodine Dinkiću, negde u pola rečenice govorili o tome da će doći do promene politike u smislu granice, ili iznosa, pokrivanja depozita u bankama. Dakle, da više, znači od sada, ako sam dobro shvatio, to je važno zbog javnosti, mislim da je juče u interpretacijama je bilo različitih tumačenja, dakle, država više neće ići u pokrivanju preko onoga što je njena zakonska obaveza, odnosno zakonski maksimum od 50.000 evra, za razliku od dosadašnje prakse, kada ste kor propalih državnih banaka pokrivali sve depozite. Da li sam u pravu?
To je dosta ozbiljan problem, zbog toga što to pravi s jedne strane neravnopravnost, da tako kažem, u pravnom poretku, ugrožava pravnu sigurnost, i treći efekat, je da to šalje poruku. Vi se bavite ovim poslom jako dugo, vi znate kakvi su verovatno danas, ili kakvi će biti u narednim danima efekti takve vaše izjave ili odluke u bankarskom sistemu, u kojem već postoji dosta unutrašnjih problema, koji je usporen.
Počeće pare ponovo da se sele u slamarice, gospodine Dinkiću. To nije, čini mi se, epilog koji ste želeli, ali to će svakako biti jedan od rezultata.
Kada najavljujete gde ćete izaći iz državnog vlasništva, odnosno državnog upravljanja, niste bili do kraja precizni. Nešto više o tome se govori u samom tekstu predloga koji ste nam poslali.
Teško da će Srbiju spasiti aranžman koji je vezan za "Čačansku banku", osim što će možda spasiti po nekog od onih koji su uključeni u poslove sa tom bankom, koja je, kako čujemo, u katastrofalnoj situaciji.
Kad govorite o "Dunav osiguranju", da li se "Dunav osiguranje" prodaje, gospodine Dinkiću? Da li pre toga malo restrukturiramo "Dunav osiguranje", da li oslobađamo "Dunav osiguranje" od hiljada partijskih vojnika koji su u njemu organizovano našli uhlebljenje u prethodnih nekoliko godina ili ne radimo to? Bitno je da znamo, pošto je glupo da dobijemo još jedan šamar od potencijalnog investitora, kao što smo dobili od "Etihada". Hvala Bogu, pa je "Etihad" rekao nikada nećemo ući u aranžman sa JAT ako on nastavi da posluje kao javno preduzeće.
Mi vam to govorimo pet, šest godina. Nije bilo dovoljno, u redu. Došlo je do kraja. Gubici su toliki da je to više neizdrživo. Možda možete nešto da prihvatite kada vam to kažu stranci. To je inače jedan od najvećih problema ovde, oduševljavanje strancima po nekad i birokratama sedmog ranga, a nesposobnost da u sopstvenoj zemlji prepoznamo potencijale i možda poslušamo nekada one koji su spremni da nam pomognu u poslovima koje moramo da obavljamo.
Biće ovde posebna rasprava o novoj vrsti pomoći, odnosno preuzimanju dugova "Puteva Srbije". Danas neću mnogo o tome govoriti, ali vi ste juče pričali o tome kako nema popusta za "Puteve Srbije" i kako će zapravo oni morati da plaćaju PDV, a neće biti povećanja putarine ili ga makar u jednom trenutku neće biti u onom procentu za kolika je stopa PDV, ali zato imate na milion drugih mesta, gospodine Dinkiću, razne vrste pomoći tom preduzeću. Dajete im 6,2 milijardi dinara dotacija, odnosno subvencija ovim budžetom. Za šta? Da li su pokazali da su sposobni da se bave infrastrukturom? Ko će vam obaviti te poslove velike strukturne o kojima govorite? "Putevi Srbije"? Koji deo građevinske industrije, onaj isti koji ste upropastili, doduše sa svojim tadašnjim koalicionim partnerima 2009-2010. godine, kada je usvajan populistički zakon koji je uveo konverziju i kada je država postala dunđer tako što je zidala one stanove koji sada tonu, koliko čujem, u Braće Jerković po nekoliko centimetara godišnje?
Tako izgleda kada država gradi stanove. Tako izgleda kada hoćete da subvencionišete svaki deo, i izgradnju, i prodaju i život posle toga i onda se to završava tako na svakom koraku, od "Železnica" do naselja Stepa Stepanović.
Onda sam uzeo i pogledao kako izgleda dinamika otplate nekih kredita od 2014. godine. Siguran sam da ste vi to još pažljivije gledali, gospodine Dinkiću. Recite građanima koliko je to strašno, koliki su iznosi koje ćemo početi da plaćamo od 2004. godine za desetine kredita "Srbijagasa", JAT, "Galenike", kolike su te godišnje tranše. Bilo koju stranu da okrenete, to su kamatne stope koje su 6,17%. Neke dostižu i 9%, 9,5% i 10%. Znači, počećemo da isplaćujemo kredite koje smo uzeli za restrukturiranje tih preduzeća ili za neku drugu vrstu pomoći u njima, a još nije ni napravljen plan tog restrukturiranja.
Molim vas da malo više o tome pričamo. Ako to ne radimo, svi ćemo postati ona dinstana boranija. To je recept koji je ovog meseca, recimo, glasilo propalog Fonda PIO, koji se zove – Glas osiguranika nudi svojim čitaocima. Mislim da tim ljudima moramo da ponudimo mnogo više od recepta za dinstanu boraniju, gospodine Dinkiću.