Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ovim amandmanom smo tražili da sud po službenoj dužnosti izvodi dokaze. U Predlogu zakona ta mogućnost je predviđena samo za stranke, tačnije sud na predlog stranaka izvodi dokaze o prekršajnom postupku.
Smatrali smo da je ovo vrlo važan amandman. Naravno da nemam ambiciju da od vas zahtevam i tražim da ga prihvatite, jer bi on u koncepcijskom smislu kompletno odudarao od onoga što ste predložili.
U obrazloženju, zbog čega odbijate ovaj amandman vi kažete - da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je namera zakonodavca da u prekršajnim postupcima sud bude nepristrasan u sporu u kojem bi stranke trebalo da imaju ravnopravan položaj. Bez obzira da li se dokazi u prekršajnom postupku izvode na predlog stranaka ili po službenoj dužnosti, sud uvek mora da bude nepristrasan, ali nije dobro da on bude pasivan, jer nije cilj prekršajnog, a samim tim i krivičnog postupka, izbegavanje istine, već naprotiv, utvrđivanje istine.
Mi izražavamo svoju zabrinutost i neslaganje sa konceptom koji ste ovde predvideli, jer koncept novog Zakonika o krivičnom postupku, koji je stupio na snagu, a koji se još uvek ne primenjuje, je preslikan u prekršajno zakonodavstvo, tačnije u ovaj predlog zakona o prekršajima. Mi smo mnogo protiv toga, jer smatramo da su osnovne karakteristike tog Zakonika o krivičnom postupku eliminacija načela istine potpuno iz postupka, zatim, potpuna neravnopravnost stranaka i pasivnost suda u pogledu utvrđivanja istine.
Takođe, ovde u ovom obrazloženju kažete – da se načelom dokazivanja podstiče zainteresovanost stranaka u sporu. Pa stranke su zainteresovane za ishod u svakom sporu, ali nije dobro da ovakvim rešenjem i ovakvim konceptom one bivaju stavljene u neravnopravan položaj. Sa jedne strane je javni tužilac ili drugi državni organ koji pokreće prekršajni postupak, bez obzira da li se radi o predstavniku Ministarstva unutrašnjih poslova ili o inspektoru koji ima svesrdnu podršku celokupnog državnog aparata, a sa druge strane je okrivljeni, koji jedva može da ima željenog branioca.
Postavlja se pitanje – kakve su šanse okrivljenog za uspeh u takvom jednom postupku? Možda izgledne, ali samo ukoliko je u situaciji da obezbedi dobrog advokata, a dobar advokat i te kako košta. Mi smo svi svedoci da se stranke u prekršajnom postupku, odnosno okrivljeni pojavljuju bez advokata i to u najvećem broju slučajeva. Takođe, neravnopravnost stranaka, posebno dolazi do izražaja onda kada je predviđeno da sud ceni zbog težine prekršaja da nije neophodno da okrivljeni dođe u sud i iznese svoju odbranu, već to može da uradi i na osnovu i u pisanoj formi. Moram da kažem da su stranke, konkretno okrivljeni u prekršajnom postupku obično pravni laici i da oni možda nisu upoznati i nisu svesni značaja svoje uloge u prekršajnom postupku, i zbog takve jedne situacije oni mogu da dođu u poziciju da mnoge prekršajne, odnosno procesne radnje u prekršajnom postupku prosto zanemare, odnosno da ne učine, i da naravno njihov položaj u takvom postupku bude mnogo gori nego što je trebalo da bude.
Mislim da bi cilj prekršajnog, a samim tim i krivičnog postupka, i te kako trebalo da bude utvrđivanje istine, a ne izbegavanje istine i ukoliko je cilj utvrđivanje istine, onda je neophodno da sud i po službenoj dužnosti izvodi dokaze, a ne samo da to čini na predlog stranaka, jer ukoliko to nije tako, a ovaj predlog zakona nam upravo govori da sud nije ničim obavezan da utvrđuje istinu u prekršajnom postupku, onda smatram da nećemo doći do tačne presude, do tačne odluke. Ako nemamo tačnu odluku, onda nemamo ni dobro pravosuđe. Zbog toga je važno da se prihvati amandman. Molim vas da još jednom razmislite o prihvatanju ovog amandmana, jer on značajno doprinosi kvalitetu teksta zakona.
Predsedavajući, na kraju da vam kažem da sam koristila vreme ovlašćenog predstavnika, jer bi da vreme po amandmanu iskoristi moj kolega Jovan Palalić. Hvala vam.