Narodni poslanik Radoslav Milovanović.

Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre Krstiću, koleginice i kolege narodni poslanici, u Srbiji postoji, gospodine Krstiću, preko 1.400 raznih državnih društvenih javnih preduzeća. Ne znam da li ste se suočili sa time, da li vam je neko to rekao. Gubici tih preduzeća su milijardu evra. Poštovani građani Srbije, neplaćeni porezi u tim preduzećima su preko 150 miliona evra. Ta preduzeća su izvor finansijske nediscipline i korupcije. Septembra 26. 2011. godine je donet ovaj zakon čije su izmene sada na dnevnom redu. Da li će neko od direktora javnih preduzeća, nadao sam se da će to doći u obrazloženju ovog zakona, odgovarati zato što nije na vreme ispunio svoju zakonsku obavezu. 
A koje su zakonske obaveze? Pa prva je izvod iz evidencije da je preduzeće nosilac prava svojine. Druga je saglasnost osnivača, treća je izmena osnivačkog akta, četvrta je prijava iz Direkcije za imovinu. Ko to nije ispunio? To je trebalo biti u obrazloženju ovog zakona zašto se predlaže promena.
Šta ćemo da radimo sa 70.000 privatnih preduzeća u Srbiji, malih, mikro, srednjih i velikih? Kako oni moraju da ispune zakonsku obavezu, da prijave imovinu na osnovu koje konkurišu kod banaka ili Fonda za razvoj ili pretpristupnih fondova za neki kredit? Da li znate za podatak da dva radnika u privatnom sektoru finansiraju jednog državnog činovnika, a ima ih 550.000 u Srbiji? To su ozbiljni problemi sa kojima smo se mi suočili. Voleo bih da mi odgovorite na neka od pitanja, gde su najveći problemi u kojim javnim preduzećima u Srbiji i šta planirate od mera da uradite. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, doktore Stefanoviću, moram da izrazim žaljenje što sada vi predsedavate sednicu Skupštine, voleo bih da nastavite da polemišemo, ali ko će opoziciji udovoljiti, ko će narodu udovoljiti. Eto gospodin Đurić želi da predsedavate, ja naprotiv imam želju da nastavimo kvalitetnu polemiku, ali, eto tako nam je vreme u kome živimo.
Gospodine Krstiću, što ste nervozni. Gospodine Krstiću, dobrodošli u Narodnu skupštinu Republike Srbije, jedini parlament u galaksiji gde je vladajuća većina predvođena SNS sprovodi opstrukciju parlamentarnog rada. To do sada, ja sam dobro proučio istoriju parlamentarizma u Srbiji, zabeleženo nije. Bilo je primera i pokušaja da opozicija pokušava da opstruira parlamentarni rad, al da to radi vlast, to u analima zabeleženo nije.
Kako se ogleda ta opstrukcija? Evo današnji dan je najbolja slika i prilika tog i takvog ponašanja vlasti. U minut do 12 su se setili da ističe ovaj rok, pa ajde nešto da rade i da podnesu ovakav zakon. Da su zaista imali nameru da rade, ovaj zakon je trebao da dođe na dnevni red u junu, julu, avgustu, septembru, odmah posle rekonstrukcije Vlade. Na žalost, čuli smo odgovor od gospodina Ilića zbog čega se to nije desilo. Čim su čuli da će biti rekonstruisani neki ministri su otišli na more i nisu imali vremena za posao za koji su delegirani. Poslanici vladajuće većine se bave uglavnom degradiranjem parlamenta u očima javnosti i satanizovanjem poslanika opozicije. Naravno, eto nas u nedelju da raspravljamo u minut do 12 da raspravljamo o veoma važnoj tački dnevnog reda.
Uopšte ne sumnjam da će vladajuća većina odbiti sve amandmane koje je predložila opozicija. Ta moja sumnja nije iz razloga što smatram da oni mene ne vole ili mrze. Na protiv, malo pre sam bio na sednici Odbora za finansije, još Odbor nije završen, a mene je na stolu čekao papir na kome se piše da je Odbor odbio sve amandmane iako je još uvek bila sednica Odbora u toku.
To je model ponašanja, nije to dokaz efikasnosti. Da ste vi efikasni, ove izmene zakona bi smo imali, kao što sam kazao u septembru. Da ste vi efikasni, vi biste dozvolili i prihvatili zakon o nostrifikaciji diploma koje je predložila DS, da ne mora gospodin ministar finansija da radi sa srednjom školom, nego bi mu priznali fakultet. Poštujem njegov fakultet, teško je taj fakultet završiti, mnogo teže nego fakultet Tomislava Nikolića, ali moram da vam kažem nekoliko stvari.
Vi ne treba da se bavite gospodine Krstiću onim što nije urađeno. Lako je baviti se onim što nije urađeno. Nije urađeno ništa za proteklih nekoliko meseci koliko je ova vlada na mestu na kom se nalazi.
Meni je žao što su vas poslali ovde da vas žrtvuju za ovaj zakon. Voleo bih da sa vama raspravljam o poreskim zakonima, o poreskim merama i onom što nas čeka i o budućnosti. Vi niste čovek prošlosti, ni po godinama, ni po karijeri koju imate, ni po obrazovanju, ni po znanju. Vi ste zaista čovek budućnosti. Ali, je na nama da odlučimo kako će nas ta budućnosti i vas i nas pamtiti. Da li će ti vi biti i ostati u toj budućnosti upamćeni kao član najgore Vlade od dolaska južnih Slovena na Balkan ili ćete biti i ostati i upamćeni kao neko ko je žrtvovan od strane te iste Vlade. Iskreno bih žalio da se to desi, to odmah da se razumemo.
Očekujem da vi zaista reformišete javni sektor i sektor finansija. Da ostanete upamćeni kao što je upamćen Laza Paču. Jedan Laza pre vas je već bio najbolji ministra finansija u istoriji Srbije. Lazar Paču je živeo od 1855. godine do 1915. godine. Njega se Pašić, predsednik Vlade, a Pašić nije imao prvog potpredsednika Vlade, znate kako plašio. Taj kad zategne, taj je uspeo da Srbija preživi i Prvi balkanski i Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat. Kod njega se novac domaćinski trošio. Ovo gde rade javna preduzeća, to je kod njega bila misaona imenica jer javnih preduzeća tada nije ni bilo, a da se neko ovako ponaša u sektoru finansija, pa znate kako je drhtao. Znate kako, Pašić i on su bili najbolji prijatelj, Pašić njega nije oslovljavao sa sine, on je za Pašića bio tata i to tata mata za finansije, ali znate kako ga se plašio Pašić. Kad on uđe u parlament pa kad donese paket poreskih zakona, kralj je morao da pozajmi novac od Laze Pačua i da do dinara vrati.
Kada govorimo o javnim preduzećima i njihovom zaduživanju i njihovom nedomaćinskom ponašanju i trošenju para, najbolji primer kako se ti direktori javnih preduzeća nedomaćinski odnose prema imovini koja im je poverena je upravo činjenica da za 14 meseci, vi to verovatno niste čuli, kako su ti ljudi, direktori javnih preduzeća najavljivani, kao eksperti, vanpartijski kadrovi, ljudi koji razmišljaju kosmičkom brzinom, a oni izgleda samo troše kosmičkom brzinom.
Znate, kad jedna direktor javnog preduzeća ne pokaže interesovanje za imovinu koja mu je poverena. Mi smo taj zakon doneli pre dve godine, očekujući da se četiri neophodne stvari urade iz tog zakona. Tu pored vas je gospođa savetnica, vaš pomoćnik, državni sekretar u ministarstvu, ona je fenomenalno odradila svoj deo posla.
Verujte, tu ne možemo uopšte da budemo ljuti na nju i bilo koga u Ministarstvu finansija jer ti ljudi su pratili šta rade ljudi u javnim preduzećima, ali ne može ona da uzme pušku, da repetira pa da krene kod direktora EPS i kaže – ne možeš da isplatiš 15 miliona dinara neraspodeljene dobiti i ne znam kakve dobiti kroz plate i viškove, moraš to u trezor. Ne može ona da ode kod direktora Železnice pa da mu kaže – ne možeš da potrošiš pet hiljada evra za jedan ručak u Franšu. Ne može, to nije normalno.
Ti direktori javnih preduzeća trebalo je da urade izvod iz evidencije da su nosioci prava, da dobiju saglasnost osnivača, da izmene osnivačka akta, da se prijave kod Direkcija za imovinu, da je ta imovina prijavljena u jedinstvenu evidenciju. Pogledajte ko od direktora javnih preduzeća nije uopšte formirao komisiju koja će se baviti utvrđivanjem šta je imovina nekog javnog preduzeća. I na prvoj sednici Vlade, tima što vas oslovljavaju sa sine, kažite sad sam ja tata i predlažem da se ovi smene, svi kući jer, neupravljaju imovinom koja im je poverena. U protivnom, mi ćemo za godinu dana ponovo raspravljati o produženju roka javnim preduzećima da utvrde svoju imovinu. Onda ćemo mi iz DS zaista morati da donesemo, ne zakon o ukidanju javnih preduzeća, već zakon o zaštiti građana Srbije od Vlade Republike Srbije jer mora da se donese zakon koji će štititi građane od ovakve Vlade.
Neću sad da vam pričam o amandmanu koji sam predao. Bilo je tu nekih nedoumica kod vladajuće većine zašto je neusaglašen tekst jednog amandmana koji je podneo jedan poslanik DS, sa tekstom drugog i trećeg amandmana.
To vam je najbolje objasnila gospođa Gordana Čomić. Iako vam nije voda iz bazena mnogo ušla u uši i ako skinete vaterpolo kapice i pogledate Ustav Republike Srbije i Poslovnik o radu, videćete da taj Poslovnik o radu predviđa da poslanici podnose amandmane. I nemojte nikada da kažete - ja u ime poslaničke grupe te i te. Pa, nisu nas ovde delegirale političke stranke i poslaničke grupe, već građani Srbije. Sve što radimo, radimo zarad dobrobiti građana Srbije, a zarad dobrobiti građana Srbije ja ću vam kazati posle zašto sam predao amandman drugačiji od svojih kolega.
Inače, to je amandman koji je apsolutno usaglašen sa zakonskim predlogom koji je deo Vlade poslao u Narodnu skupštinu pre par dana, pa ga brže bolje povukao. Ja podržavam taj deo Vlade koji je predao takav zakon i žao mi je što je on taj deo Vlade preglasan, ali tako je to kada imate reformisanu Vladu koja će uskoro na izbore.
Za kraj, vama koji nam spočitavate sve i svašta, moram da kažem, možda vi stvarno mislite da ste najbolji i najpametniji, i možda vi stvarno mislite da mi ne znamo gde su Vrbas, a gde Srbobran, ali ja sam iz Kruševca. Video sam kada su došli u Kruševac, vi izgleda sami sa sobom ne govorite, vaši ministri ne govore jedni sa drugim.
Znate kako su došli, gospodine Krstiću, u Kruševac? Svaki ministar sam u kolima kao da ne govori sa onim ministrom iz svoje stranke, bar mogu po dvojica da se voze i ništa bolje nam u Kruševcu nije bilo posle posete SNS Kruševcu. Meni je bilo drago da vidim svoje kolege, neki su mi prijatelji, zaista bi mi bilo drago. Treba političke stranke da predstavljaju ljude koji ih predstavljaju gradovima Srbije, to treba da vidimo, ali nam nije nešto posebno bilo bolje posle toga.
I na kraju, ja moram da vas zamolim, pazite malo na svoje misli, vaše misli postaju reči, vaše reči postaju dela ili nedela. Nedela postaju navike, navike postaju karakter, a karakter postaje sudbina, ali nažalost, sudbina naroda ne vaša. Prema tome, reči put od reči do sudbine je vrlo kratak, ali ponovo podvlačim, nas mnogo više interesuju dela, a ne reči. Na rečima ste bili mnogo jaki u izbornoj kampanji, na delima ste nažalost, kada ste seli u fotelje mnogo slabiji i to ovaj zakon pokazuje. Hvala.

Reč ima po amandmanu gospodin Cvijan. Izvolite.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u petak kada je bila rasprava o ovome zakonu u načelu, ja sam u ime poslaničkog kluba SNS rekao da ćemo sa zadovoljstvom glasati za Zakon o izmeni Zakona o javnim nabavkama, a danas je evo, prilika da direktno ministru kažemo i da podržavamo to što je Vlada odbila sva tri amandmana koja je opozicija podnela. Nama zaista ovi amandmani deluju na neki, na svaki način neprihvatljivo.
Evo, da bismo krenuli od samoga početka, pošto gospodin ministar u petak nije bio ovde mi, naravno, podržavamo što je on tada razgovarao sa stranim investitorima i nama je jako drago što je konačno veliki broj stranih investitora došao u Srbiju, što ima poverenja u Srbiju, što ima poverenja u pravni sistem, što ima poverenja u ovu Vladu Republike Srbije i mi naravno ne želimo da zameramo ministru što je u petak bio na takvim sastancima, dakle, naravno, da je kolega ministar Igor Mirović jako dobro odradio svoj deo posla i brani ovaj zakon, ali, dakle, evo da još jednom podsetimo sve nas i građane koji ovo gledaju o čemu mi zapravo ovde razgovaramo.
Dakle, Vlada Republike Srbije je predložila izmenu Zakona o javnoj svojini gde se menja jedna reč, još jednom ponavljam - jedna reč; i čuli smo najmanje u dosadašnjoj diskusiji jedno 100 puta kako opozicija, delovi opozicije spočitavaju i predsedniku Narodne skupštine kako spočitavaju Vladi da nisu imali dovoljno vremena da se pripreme. Imali su dva dana da se pripreme za diskusiju o zakonu gde se menja jedna reč.
Naravno, zakon je u skupštinsku proceduru ušao potpuno u skladu sa Poslovnikom, potpuno u skladu sa ustavnim i demokratskim načelima, ali očigledno dva dana nama se spočitava da nekima iz opozicije nije bilo dovoljno da se pripreme o diskusiji gde se menja u zakonu jedna reč.
Da je bilo sreće pre dve godine, tadašnja većina da je ovako detaljno razmišljala o donošenju i ovoga zakona kada je donet, a donet je pre dve godine, i o nekim drugim potezima, sigurno bi Srbija drugačije izgledala, možda bi se izbori malo drugačije završili.
Ali, evo, da vidimo koji su to amandmani i zašto kao ovlašćeni predstavnik SNS smatram da trebaju da budu odbijeni? Mi imamo tri amandmana iz iste stranke, opozicione ista poslanička grupa, jedan amandman kaže - ne rok treba da bude dve godine; drugi amandman kaže - ne rok treba da bude dve godine i tri meseca; a treći amandman - ne dve godine i šest meseci. Da je bilo više vremena, očekivao bih i četvrti amandman u kome bi pisalo – ne, rok treba da bude dve godine osam meseci 16 dana dva sata i tri minuta. Za mene je situacija kada jedna opoziciona stranka, jedna poslanička grupa podnese tri različita amandmana na jednu reč koja se menja u zakonu ili odraz nesinhronizovanosti ili odraz jedne vrste opstrukcije.
Naravno, ili kako neke moje kolege sada kažu – nejedinstva, ili je odraz jedne vrste opstrukcije. Danas je spočitavano i predsedniku Narodne skupštine i vladajućoj većini da mi opstruišemo ovu skupštinu, a ja ne znam kako onda da nazovem situaciju kada dobijam ovakve amandmane da se o njima ovako diskutuje.
U krajnjoj liniji, sigurno bi zasedanje ove skupštine manje koštalo da smo mi u petak a i danas razgovarali o temi koja je zaista tema dnevnog reda, ali smo čuli i izbore u Vrbasu, čuli smo i razne druge teme.
Znam da je građanima zanimljivo da čuju da li je Vlada Vojvodine i njeni predstavnici, da li su došli sa 50 džipova ili 30 džipova juče u Vrbas, ali to nije tema diskusije. Tema je ovaj zakon.
Dakle, amandmani koji su podneti, voleo bih da su bili dobronamerni, ali onda bi bio podnet jedan amandman i bilo bi rečeno na koliko godina treba da se, ali dobro, u svakom slučaju ima još jedan razlog zašto mi smatramo da je tri godine, koliko je ministar Krstić i potvrdio dobar termin?
Naime, pre dve godine kada je donet Zakon o javnoj svojini, tada je bilo ocenjeno da će dve godine biti dovoljno da se prava javnih preduzeća koja se upisuju u zemljišne knjige upišu. Očigledno je…
Gospodine predsedniče Skupštine, ja bih zaista zamolio da ako i neko ima repliku, kad završim, ali ne da mi upada u reč dok ja govorim.
Dakle, moramo odmah da još jednu stvar razjasnimo. Za ove dve godine, koliko je važio ovaj zakon, ogromna većina ljudi koji upravljaju javnim preduzećima su odradili svoje obaveze iz ovog zakona, upisali su prava u zemljišne knjige, dakle, velika većina je uradila. Naravno da je u određenom broju slučajeva u praksi nastao problem. Taj problem vrlo često je zapravo iz pravnoga razloga.
Advokati u Narodnoj skupštini neće se složiti, sigurno su se sa time sretali, nekada je tehnički jako teško upisati prava zbog postojanja velikog broja sporova, zbog postojanja velikih pravnih praznina iz nekih ranijih vremena. Naravno, postoje sporovi i sa privatnim licima, postoje zabeležbe o restituciji, itd.
Čitav niz problema koji je u praksi doveo do toga da je prosto pravno, tehnički, evo i advokatski govoreći, nemoguće upisati određena prava u zemljišne knjige u roku od dve godine koliko je zakon predvideo.
Taj zakon je donet pre dve godine. Predvideo je dve godine rok. Nije tada najsrećnije, očigledno, taj rok odražen i sada je ostalo ovoj vladi, ministru Krstiću, da taj rok produži, da uskladi ono što je u praksi, ono što je na terenu sa pravnim sistemom.
Jednom rečju, drugi dan diskutujemo o zakonu gde, ponavljam, menjamo jednu reč – tehnička izmena. Rezultat činjenice da kada je donet Zakon o javnoj svojini, nije baš najsrećnije napisan, ali to je bilo u vreme pre dve godine, ponavljam. Naravno, generalno posmatrano, zakon je nama potreban, to je dobar zakon, evropski zakon, treba dosta toga da se menja ali ne preko kolena.
Treba ozbiljno razmisliti o izmenama ovog zakona, treba da se ozbiljno razmisli i o izmenama drugih zakona, sa čime se slažem sa delom poslanika, čak i opozicije koji su rekli da o tome treba ozbiljno da razgovaramo i meni je drago da je ministar Krstić spreman da uvek ozbiljno razgovara o promenama zakona. Vidimo da je sprema da organizuje i javne rasprave, što je jako lepo, to je jedna evropska tekovina, jedna maksimalno demokratska tekovina, da se čuje mišljenje svih zainteresovanih, svih na koje se zakon primenjuje. To će biti tema u nekom budućem zasedanju.
Iz svih ovih razloga koje sam rekao, u danu za glasanje, SNS će naravno podržati zakon. Podržaćemo evo i na ovaj način to što vlada nije prihvatila amandmane koji očigledno, evo govorim kao pravnik, da ne bude da bilo ko doživljava da ga lično napadam, ali meni kao pravniku amandmani koji su podneti nisu jasni. Nije mi jasno zašto ista grupa ljudi podnosi različite amandmane, a tiče se broja? Jedino ako je u pitanju opstrukcija ili neka desinhronizovanost u neki nedostatak komunikacije u njihovoj poslaničkoj grupi.
Nadam se da će, naravno, diskusija biti nastavljena u kulturnom toku, nije tako počela, ali zahvaljujem se gospodinu nebojši Stefanoviću što je vratio sve ovo u neke kulturne tokove, a ako sam ja, pošto vidim da mnogi, tj. neki reklamiraju povredu Poslovnika, ako neko smatra da sam ja rekao nešto nekorektno, ja se unapred izvinjavam, to mi nije bila namera. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Božidar Đelić. Izvolite.

Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Krstiću, prvo da vam poželim dobrodošlicu ovde. Prvi put ste u ovom domu. Ukoliko ostanete ministar finansija, znajte da ćete provesti između trećine i polovine vašeg vremena ovde. Tako to ide u našem sistemu i to su te teškoće tranzicije, da finansije budu često mesto gde se stvari prelamaju.
Pre 12 godina sam odbranio prvi zakon, koji nije bio Zakon o porezima, ali to je, čini mi se, već neka prva razlika. Bilo je i ukidanje pretplate. Mi smo tog dana predložili i Skupština je ukinula pretplatu za Javni servis. Vaša Vlada već mesecima govori o tome i ništa tim povodom ne preduzima. Tog dana sam bio ovlašćen, jer, po Zakonu o ministarstvima, to je bila moja nadležnost. Vi danas niste nadležni i mislim da činjenica da ova vlada ne samo da ne zna koji rok je potreban da se neki rok produži, za jedan dan kažu da je to šest meseci, a tri dana kasnije, valjda nakon što ste obavili tri, četiri konsultacije, da je potrebno godinu dana. To je sve krajnje neozbiljno.
A šta reći o neozbiljnosti o kojoj je govorio moj kolega Miković, da vi niste ni primetili da ste promenili Zakon o ministarstvima? To vam je promaklo i ovde bi trebao zapravo da bude ministar Selaković, ne vi, ne Mirović, a ponajmanje kolega Radulović, koji, čini mi se, je jedini koji govori o ovoj tematici. Zbog toga mi u DS imamo ne dozu zebnje nego dosta sigurnosti da, nažalost, pošto niste ništa uradili, a predstavnica Ministarstva finansija, koja je ovde, pa valjda zbog toga što nije u političkoj igri, je na odboru, imate zapisnike, imate video zapis toga, rekla istinu. Na pitanje zašto tražite produženje roka, rekla je – gospodine Đeliću, nismo ništa uradili. E, to je istina i zbog toga mi danas kao DS vama predlažemo izbor da vam pomognemo.
Očigledno je da ni sami ne znate koje vam je potrebno produženje roka, pa pošto ste u roku od tri dana promenili mišljenje, a ovo traje bogami već dva dana, mi smo vam omogućili da eventualno ponovo promenite vaše mišljenje, pa da, umesto da to bude godinu dana, bude ili ništa ako ste u međuvremenu nešto preduzeli ili tri meseca ili šest meseci. U svakom slučaju, mnogo brže od ovoga što ste vi predložili.
Malopre smo čuli da je to samo jedna reč, ali ponekad je jedna reč bitna reč, kad se dvoje venčavaju, na primer. Ima bitnih stvari. Vama je trebala cela Vlada da ponudite jednu reč. To vam je bio krajnji domet, pa ste onda u roku od tri dana promenili tu jednu reč i sada mi vama moramo da verujemo na reč. Građani Srbije vam svakoga dana sve manje veruju na reč. Na jednu reč, na dve reči, na tri reč.
To što smo danas čuli od novopečenog ministra ne uliva poverenje. Rekao nam je – evo, sada ćemo mi ozbiljno da se bavimo analizom, mi ćemo da vidimo šta se tu uopšte dešava. Nemate ni početak analize.
Mesecima ste govorili tokom prethodnog mandata da radite na toj bazi podataka zaposlenih. Da vas podsetim, jedina stvar koja nije javna svojina to su ljudi. To je jedina stvar koja se ne tiče ovog zakona. Vi ste nam, gospodine Krstiću, pričali o jedinoj stvari u domenu javnih preduzeća koja se ne tiče ovog zakona, Zakona o javnoj svojini, a to su ljudi. Sve je državno, osim ljudi koji su tamo zaposleni. Zbog toga mislim da bi bilo mnogo bitnije, ako želite, a ja vam to želim na ličnom nivou, da ostavite neki trag, da ne počnete tako što konstatujete da imate četiri plate, kao da niste to sami prihvatili. U „Utisku nedelje“ ste rekli da će tako biti. Već ste počeli da gubite kredibilitet. Na prvom televizijskom nastupu ste rekli da će biti povećana primanja, a sad se čudite što je to tako urađeno.
Nemojte konstatovati stvari. Vi ste vlast. Ako vam se nešto ne sviđa, menjajte, odgovarajte. Sve manje će vam građani verovati o tome da je za to neko drugi kriv.
Ovde je veoma jasno da je ova vlada kriva zbog toga što nije uređen upis imovine javnih i javnih komunalnih preduzeća i ta jedna reč ima velike posledice. Te posledice su političke prirode iz razloga što sve dok nemamo realnu decentralizaciju, a ona se zapravo tiče i javnih i javnih komunalnih preduzeća, mi ne možemo da imamo dobro uređenu državu.
To što jedno JKP nema upisanu imovinu, ima i određene političke posledice koje smo videli tako što se i dalje na izvršnim organima nekih političkih stranaka raspravlja o vodećim kadrovima javnih preduzeća, a tu ste ponovo izgleda zaboravili da ste izglasali Zakon o javnim preduzećima, gde ti vodeći ljudi ne smeju biti partijske ličnosti, a sigurno je da će departizacija, koju u ogromnoj većini naši građani žele, biti itekako potpomognuta upisom te imovine, jer onda će ta javna preduzeća, javno komunalna preduzeća u mnogo kredibilnijem smislu te reči biti ponuđena profesionalnom menadžmentu, tako da mogu da posluju a da ne pitaju političkog tatu ili političku mamu, jer ovaj sistem danas jeste da za svaki bitniji poslovni potez se mora tražiti saglasnost zbog imovine, koja je data samo na korišćenje, a još više zbog nekog kreditnog aranžmana od osnivača, gde se, po prirodi stvari, nalaze ljudi koje je neko izabrao.
Nije to laka materija. Treba naći pravu ravnotežu između, s jedne strane, demokratski obezbeđene kontrole nad državnim sredstvima i ne treba da ulazimo ponovo po ko zna koji put u demagogiju da kažemo da one koje su građani izabrali ne smeju nigde da se pojave. Pa, valjda je to srž demokratije. Istovremeno, modernim mehanizmima, a ovaj zakon i ova reč koju danas želite da promenite su bili korak napred da ta Pandorina kutija politizacije u javnom sektoru bude otvorena na transparentan način, posle toga zatvorena i tamo gde joj je mesto, na skupštinama opština, gradova, Vlada Republike Srbije gde je nekoliko partija i Vlade koja mora da polaže računa za javnost njenog rada, da na taj način vidimo kako će se ta stvar preseći.
Naravno da i ovaj zakon koji sam odbranio pre dve godine je plod diskusija. Nije bilo lako podmiriti jedan veliki broj legitimnih interesa u domenu javnog sektora, na nivou lokalne samouprave, gradova, pokrajina. Bilo je to predmet kada smo raspravljali o ovom zakonu, jedne reči, pre koji sat, ali ono što je bitno reći to je da sada, kada predlažete odlaganje primene ovog zakona, mi nemamo ni jedan jedini razlog da budemo uvereni da ćete uvesti više reda u taj javni sektor.
U ekonomskom delu neću ponoviti argumente o kojima smo raspravljali tokom rasprave u načelu, a posle toga je i moj kolega Veselinović jutros o tome raspravljao.
Kada ste nam rekli da u petak niste bili sa nama, a morali ste biti i očekujem da sada u svakom slučaju, osim neke ključne sprečenosti koja mora biti dobro obrazložena, kao ključni ministar u ovoj vladi, ne znam da li ste toga svesni, morate biti ovde. Ovde se stvari dogovaraju. Ne dogovaraju se one u Vašingtonu. Ne može šeik da odluči u kom pravcu idu javne finansije.
Sada ste nam rekli indirektno da pregovarate za još dodatni dug, evroobveznicu. Šta se tu dešava? Koliki će biti taj javni dug? Već četiri milijarde evra više i dodatne dve milijarde, to ste nam već najavili, do kraja ove godine.
Postali ste ministar finansija u Vladi koja je najbrže zadužila jednu evropsku zemlju od Drugog svetskog rata u zemljama u tranziciji. To je činjenica. Povećanje duga od 25% nijedna druga zemlja nije uradila u roku od godinu dana. Ni Grčka se nije zadužila tom brzinom.
Zašto je ovo bitno u sklopu ovih amandmana i ovog zakona? Mislim da, jednostavno, niste toga svesni. Upisom imovine javna preduzeća, naročito ona najveća koja nose pet milijardi evra duga, postaju mogući ekonomski činioci koji mogu da založe sopstvenu imovinu.
Jedna ozbiljna Vlada bi po usvajanju ovih amandmana eventualno brzo sprovela ovaj spisak i posle toga obezbedila diskusiju sa poveriocima da jedan broj državnih garancija, koje su date, budu skinute i da poverioci prihvate imovinu tih preduzeća sada legalno, konstituisanu kao obezbeđenje za njihova potraživanja.
Evo jedne ideje koja može da obezbedi da javni dug Srbije koji ste povećali za šest milijardi evra, kako će biti do kraja ove godine, bude smanjen za bar nekoliko stotina miliona evra. Ako kaže da neće, vi im kažite da u ovom momentu i nema baš toliko, zbog politike ove Vlade, drugih mogućnosti da investiraju, da one komercijalne banke koje su dale njihove kredite znaju da će se morati ponovo susresti sa državom i da im bi bilo mnogo pametnije da prihvate obezbeđenja koja im daju neka javna preduzeća poput „EPS“, „Srbijagasa“, nego da traže po sistematizmu i dalje garanciju budžeta Republike Srbije, nekih gradova i nekih opština.
Zbog toga je to veoma bitno. Bitno je i zbog toga što napokon i na ovaj način, ne kroz neke ekstra institucionalne stvari, ličnih karata… Molim vas da obavestite ministra privrede da to ne postoji. Ličnu kartu imaju samo građani. Javna preduzeća imaju ono što je zakonski regulisano. Ti upiti koji se šalju ne mogu imati efekta, nego se moramo skoncentrisati na sprovođenje zakona. Kroz sprovođenje ovog zakona gospodine ministre, ćete dobiti jedinu pravu sliku šta tačno ima taj „ŽTP“, kako „PTT“ formira svoj profit. Da li je to od neke imovine ili od neke osnovne aktivnosti. Mislim da će to biti veoma interesantna debata. Da li stvarno „ŽTP“ treba najmoderniji skener u našoj zemlji na koji mogu da idu samo ljudi koji rade u tom javnom preduzeću ili po mojim informacijama se naplaćuje drugim korisnicima, tj. da „RFZO“ mora da plati? Da li EPS-u treba turistička agencija? Da li u momentu ove velike krize ipak imamo jedan broj javnih komunalnih preduzeća koja raspolažu sa nekretninama kod nekih jezera, u nekim letnjikovcima i omogućavaju njihovim zaposlenima dodatne beneficije? Dok vi gledate kolika im je plata, zapravo i ne vidite kolike druge beneficije imaju zbog imovine koju ta javna preduzeća stavljaju na raspolaganje.
Onda na kraju krajeva kao neko ko treba ceo bilans države, Ministarstvo finansija, a generalno Vlada će bit u stanju da pogleda celovitu sliku i da kaže – ova imovina je najbolje upotrebljena na ovom nivou. Destinacije te imovine optimalno gledajući jeste da ostane državna, da se da u zakup ili eventualno da se proda.
Evo druge ideje, da se dođe do toliko potrebnih sredstava tako da ta jedna reč vredi na stotine miliona evra. Nerad ove Vlade košta ove građane papreno. Mogao se smanjiti suvereni dug. Jedan deo imovine mogao je biti dat nekim drugim preduzećima pod transparentnim uslovima da mogu bolje da posluju. Koliko ljudi kaže – ne mogu da gradim, a ima praznih hala koje pripadaju nekim javnim preduzećima i danas zvrje prazne. To je realni život.
Više niste konsultant, nema više power-point prezentacija. Danas se mora raditi direktno. Moraju se odrediti neke stvari i treba se odlučiti. Ne može se uvek analizirati, mora se preuzeti odgovornost. Predlažem vam da počnete da preuzimate tu odgovornost.
Imam pet jednostavnih pitanja za vas i voleo bih da nam danas date odgovor i ako nemate odgovor da kažete jednu stvar, a to je – gospodine Đeliću, ne znam, tek sam stigao, nije mi struka, naučiću, dajte mi još koji dan, još koju nedelju, još koji mesec. To ima određene posledice i to je sve ono što bi možda u nekoj drugoj postavci neko drugi mogao da radi mnogo brže.
Evo prvog pitanja – koja javna preduzeća, počevši od najvećih su završila ovaj posao, koja nisu i zašto? Dokle je stigao taj proces i ko treba da odgovara za to nečinjenje? Mislim da je to fer zato što to ima posledice na građane.
Drugo pitanje, ako kroz koji sat imate bez nas većinu da izglasate ovaj zakon i produžite rok za 365 dana – u kom danu od tih 365 dana će biti usvojen koji plan i koje će preduzeće ući u okvir zakona? Da li uopšte imate taj plan? Da li znate kada će EPS završiti ovaj posao? Da li znate pošto smo čuli da je eventualno „Srbijagas“ predala ta sredstva, da li ćete da uknjižite tu imovinu ili ćete kao što resorna ministarka najavljuje razbiti „Srbijagas“? Pitam vas, mi u toj debati ne učestvujemo, nego vi kažete jednog momenta – tako će biti, a onda čujemo da će ta imovina ići na neku drugu destinaciju. To nije nebitno. Budžet Republike Srbije je izložen oko milijardu evra u tom preduzeću. Nemamo ovde neke dnevnopolitičke prozivke u ovom domenu, tražimo odgovore za milijardu evra sredstava ove nacije.
Treće pitanje – šta ćete raditi sa imovinom koja neće biti ostavljena javnim preduzećima? Koji je vaš plan? Vaša Vlada radi veoma netransparentno. Imam pitanje za vas zato što ne možemo da dobijemo… Ministar Mirović koji je bio ovde pre dva dana nam je onako rekao – vi imate zakonsko pravo da znate šta je ugovor između JAT-a i Etihada, ali ja neću to da vam dam. Idite zakonskim putem, pa ćete dobiti.
Šta je ideja? Da dobijemo punu sliku tog aranžmana posle leta prvog aviona „Er Srbija“, da se napravi spin marketing, a onda da vidimo da je 900 ljudi u JAT-u izgubilo radno mesto i za svo poslovanje dobar deo rizika snosi Republika Srbija i da arapska strana nije preuzela nijedan cent, nijedan dolar od onoga što je bila prošlost i da je spremna da inkasira sve profite, a da ćemo eventualne gubitke deliti sa njima. Da li je to istina? Koliko će godina imati ti avioni? Čuli smo da su novi, to ne znamo.
Gospodine ministre, obećate nam danas da ćete nam dati u roku od dan-dva koliko to treba da se isfotokopira, ozbiljni smo ljudi znamo da možda ima nekih odredbi koje su poslovna tajna, ali obrazložićete nam zašto je to tako. Dajte nam ugovor. Stavite ga na sajt vašeg ministarstva. Gde je problem? Ako je veliki uspeh Srbije, hajde svi zajedno da se radujemo. Mi ćemo to pozdraviti. Nije lako biti u aero industriji. Prethodna Vlada, doduše mi nismo vodili taj resor, nije uspela da nađe partnera. To je mnogo teško, ali hajde da vidimo koji su konkretni uslovi u tom domenu.
Četvrto pitanje – šta ćete raditi sa državnim resursima? Imamo informaciju a od vas tražimo transparentnost, ništa više, da zbog toga što se aranžman sa Al Dahrom ne sprovodi u delo i da se ozbiljno razmišlja da se da državno poljoprivredno zemljište u iznosu od nekoliko hiljada hektara njima kao zalog?
Gospodine ministre, molim vas da nas informišete vi, ali izgleda da to ne radite, niti ministar Radulović, izgleda da to radi kolega Dinkić, da li biste mogli da zamolite gospodina Dinkića da da gospodinu Raduloviću, ili vama ili već kome elemente pregovora platforme da li se u smislu javne, državne svojine predviđa da od nekih javnih preduzeća se da kao zalog za taj aranžman jedan od najdragocenijih resursa ove države, a to je državno poljoprivredno zemljište?
Na kraju, poslednje pitanje za vas je – da li biste mogli da potvrdite dogovor na Odboru za finansije, koji smo postigli na predlog DS, ali bitno je da čujemo i vaš glas da ćete do kraja godine, ne znam ko više, vi, ministar privrede, ministar pravde koji je ovde nadležan, jer očigledno je da ste promenili zakon a hteo sam da predložim u ime naše stranke i amandman da to ostane u Ministarstvu finansija zato što je to bilo pravo mesto. Danas vidimo da Ministarstvo pravde predlaže a da cela operativa koja treba to da sprovodi u delo se nalazi i dalje u Ministarstvu finansija. Bilo kako, da li prihvatate pred građanima Srbije da do kraja godine dođite u bilo kojoj formaciji koja je vama prigodna i zakonski manje-više utemeljena, da ovom Domu napokon položite neki račun, pa kada ste već eto sa jednom rečju produžili sebi rok za 365 dana da uradite nešto mnogo bitno za građane, da za manje od 90 dana, do kraja godine dođete i kažete nam dokle ste stigli. Napokon da vidimo da ukoliko niste daleko odmakli šta ćete uraditi i ko za to odgovara. Hvala puno na vašoj pažnji.

Preostalo vreme poslaničke grupe DS je četiri minuta i 40 sekundi. Gospodin Đelić je govorio 20 minuta, a pet minuta se oduzima od vremena poslaničke grupe, što znači da četiri minuta i 40 sekundi poslaničkoj grupi preostaje.
Reč ima ministar Krstić.

Gospodine Đeliću, verovao sam da ćete shvatiti ozbiljnost situacije u kojoj se trenutno nalazimo i ozbiljnost funkcije i da sa tim svojim iskustvom koje ste imali ovde početkom 2000-tih, kada je zapravo krenula ta privatizacija, ne znam kako je tada sprovođena bez ovih informacija o imovini, da ćete imati malo više, ako ne razumevanja, onda poštovanja za samu funkciju.
Da vam odgovorim na ovih pet pitanja koja ste postavili. Odgovoriću samo na ona koja su u mojoj nadležnosti zapravo. Koja javna preduzeća? Ovde se radi o svemu što je imovina javnih preduzeća i to nije samo 35 njih. Kao što znate Zakonom o ministarstvima, na koji se pozivate, podeljena je odgovornost između Ministarstva finansija i Ministarstva privrede, podeljena je odgovornost kao i ministarstva gde je Ministarstvo finansija to koje je odgovorno za finansijsku kontrolu javnih preduzeća, dok je Ministarstvo privrede to koje će i operativno sprovoditi u delo njihova restrukturiranja tamo gde je potrebno.
Pozivate se na lične karte. Lične karte su mehanizam koje je ministar privrede izabrao u ovom trenutku da može da uđe u razgovor sa tim preduzećima onde gde je to neophodno i onom dinamikom koja je neophodna.
Od ukupnog broja, od oko 803, ovo je javna informacija i nadam se da time i odgovara, preduzeća kojima su zahtevi upućeni, to su zahtevi u restrukturiranju, neprivatizovana preduzeća, javna preduzeća kojih je 35, samo njih 29% ne sarađuju u ovom trenutku ili nisu sarađivali.
Oni koji sarađuju, to je važno i to je isto slučaj i sa Registrom koji ćemo po prvi put imati za zaposlene, pa sam ga zbog toga i pomenuo, postoje veliki tehnički problemi da se stvari dovedu u red, da se zapravo unesu podaci fizički kako bismo znali o čemu se radi. Te s tim u vezi, moramo da donesemo odluku i to je odgovornost, koju svakako ja preuzimam na sebe kada kažem ovde 12 meseci u ovom zakonu produženja, da preuzmem odgovornost da donesemo odluku da li ćemo sada preko kolena prelomiti, jednostavno gurnuti stvari u javnu svojinu, što razumemo da pravi mnogo više problema koje ne bismo mogli da rešimo nego što se već rešava, ili ćemo sebi dati neki rok koji mislimo da je realan posle konsultacija sa svim relevantnim subjektima, a njih ovde ima puno, i gde ćemo moći da se držimo toga i da vidimo da nakon tih 12 meseci kako za ta javna preduzeća, tako i za lokalnu samoupravu možemo da uperimo prstom i kažemo – ovo nismo uradili, imamo meru kojom ćemo to onda prevesti u javnu svojinu, a te bilo direktore javnih preduzeća bilo nadležne na lokalnom nivou držati odgovornim za to.
Kada će i kog dana ko završiti unos, što je bilo vaše pitanje, podataka u javnoj evidenciji, u evidenciju. Naravno da ne mogu da vam dam tačan odgovor kada će kog dana koje preduzeće to uraditi i to nije bitno. Bitno je da za 12 meseci imamo sve te podatke. Za one podatke, i tu se vraćamo na ovaj mehanizam ličnih karata, za ona preduzeća za koja je to bitno ranije, zbog toga što država ili im je davala garancije ili nastavlja ili postoji pritisak da se nastavi da se daju garancije, mi to radimo brže i zato se uvodi mehanizam da u razgovoru sa tim preduzećima imamo informacionu bazu na osnovu koje po prvi put možemo da donosimo zaključke.
Šta ćemo raditi sa imovinom? Prvo ćemo je popisati pa ćemo onda odlučiti šta ćemo raditi sa imovinom. Lepo ste ukazali na to da je to vezano i sa Zakonom o restituciji i sa mnogo drugih procesa i završetka privatizacije koja je započeta još ko zna kada i gomilom drugih stvari. Videćemo šta zapravo možemo da uradimo sa kojom imovinom. Tamo gde država ne treba da bude vlasnik i nije prirodan vlasnik te imovine da tu pokušamo da damo tu imovinu onima gde to ima najviše smisla i gde ta imovina može da vraća najveće multiplikatore bilo za naš privredni rast, bilo za naš budžet.
Pitali ste me – šta sa državnim resursima konkretno za poljoprivredna dobra? Odlično znate, 2011. godine kažete da ste podržavali ovaj zakon, da po članu 8. ovog trenutnog zakona poljoprivredno zemljište, odnosno pravni režim poljoprivrednog zemljišta se uređuje posebnim zakonom, te je to u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede. Uvek je i bilo.
Nisam u potpunosti razumeo, ali mislim da peto pitanje nije nešto na šta bih morao da odgovorim u kontekstu rasprave o amandmanima na Zakon o javnoj svojini, ovo poslednje pitanje koje ste pomenuli vezano za JAT i „Etihad“. Nadam se da to odgovara na sve.