Hvala.
Reč ima gospođa Banović. Izvolite.

Hvala vam.
Poštovane kolege, gospodine ministre, polako već postaje tradicija na početku svakog jesenjeg zasedanja Skupštine da ministar koji je nadležan za poslove obrazovanja nauke predlaže izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, tako da ćemo mi verovatno moći i ove dane da proglasimo danima susreta nauke u Narodnoj skupštini.
Ovde se čulo par puta od nekih kolega da su ove izmene i dopune iznuđene na zahtev 30.000 studenata, odnosno da su oni potpisali tu peticiju. Ta rečenica jako para uši zato što ovo nije zahtev koji je iznuđen od strane studenata, nego je on iznuđen zbog toga što fakulteti ne rade svoj posao kako treba i nisu ga radili svih ovih godina.
Šta govore česte izmene i dopune ovog zakona? Pre svega govore o tome da nije urađena ozbiljna i sveobuhvatna analiza reforme visokog obrazovanja i da Vlada Republike Srbije i Ministarstvo na čijem ste vi čelu, odnedavno doduše, da jednom jednostavnom rečenicom kaže da u stvari ne zna šta radi, upravo zbog nedostatka ozbiljne analize.
Prošlo je 10 godine od kako je Srbija potpisala Bolonjsku deklaraciju i nekih sedam godina od početka primene bolonjskih principa. Naime, 2005. godine je usvojen reformski Zakon o visokom obrazovanju. Počeo je da se primenjuje 2006. godine i na pitanje dokle se stiglo sa reformom visokog obrazovanja je veoma teško dati precizan odgovor, pre svega zato što se situacija razlikuje od fakulteta do fakulteta, pa se situacija razlikuje od odseka do odseka, a bogami i od profesora do profesora.
Nekada imam utisak da kod nas još uvek traje živa rasprava o tome da li je uopšte trebalo reformisati visoko obrazovanje u Srbiji, pa vam studenti kažu da imaju profesore koji kažu – ja ne prihvatam „Bolonju“, neću da radim po „Bolonji“ itd. Naravno, veći je broj odgovornih profesora koji su i te kako shvatili na vreme da je neophodna reforma i oni svesrdno rade na njoj, odnosno primenjuju zakon koji je na snazi još od 2005. godine.
Tu ja zameram Ministarstvu, ovu diskusiju smo vodili i prošle godine kada je gospodin Obradović bio ministar. Apsolutno se da zameriti Ministarstvu, pa ako hoćete Savetu za visoko obrazovanje i svim institucijama koje su uključene u proces visokog obrazovanja, što nema više nadzora, da ne upotrebim ružnu reč – kontrole, zato što fakulteti imaju veoma razvijenu autonomiju, pa ne trpe reči kontrola i nadzor, ali da onda kažem da je izostala podrška fakultetima, da na najbolji mogući način primene zakon i to u svim segmentima, to se može zameriti i Ministarstvu prosvete. Hteli mi ili ne, ipak je Ministarstvo prosvete odgovorno za stanje na fakultetima, da nije tako vi danas ne biste ovde bili i ne biste branili ovaj Zakon o visokom obrazovanju.
Kada je prošlog septembra, bivši ministar gospodin Žarko Obradović obrazlagao izmene i dopune on je bio suočen sa vrlo sličnim pitanjima od strane skoro svih narodnih poslanika, i on je tada obećao da će ministarstvo izvršiti analizu odnosno nadzor nad visoko obrazovnim ustanovama i da će se utvrditi da li su stvarno na fakultetima izvršene promene koje su potrebne da bi se steklo kvalitetno znanje ili nisu.
Član sam Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj iako se sećate vi ste pre jedno mesec dana bili na prvoj sednici, ne našoj, ali vašoj, gde ste prisustvovali, pa ste vi tu izneli čitav niz problema koji postoje u visokom obrazovanju. Pomenuli ste i da ste tražili od fakulteta i strukovnih škola, ovde ih nekako zaboravljamo, ali to se podrazumeva, da ste tražili od svih fakulteta da vam dostave podatke na kojim sve fakultetima njihovi profesori predaju, pa ćete nam i ovom prilikom reći da li su vam fakulteti dostavili takve podatke. Da ima mnogo, upotrebiću ružnu reč tezgarenja, ali to zaista liči na to. Čak ste izjavili da imate problem da utvrdite na nekim fakultetima ko su uopšte organi upravljanja.
Da li ste za ovih mesec dana uspeli da to saznate? To je šokantan podatak da vi kao ministar kažete članovima odbora i narodnim poslanicima, da za neke fakultete ne možete da utvrdite ko su organi upravljanja, da ne kažem nastavno-naučno veće na toj visoko obrazovnoj ustanovi.
Takođe je tadašnji ministar, a to se nam da ćete vi uraditi, jer to očigledno nije urađeno, tražio, odnosno rekao da će tražiti od nastavno-naučnog veća da se izjasne o tome da li su reformisali sve studijske programe, odnosno planove i programe i da li je izvršena ponovna procena opterećenja studenata. Zato što je jedna od ovih izmena, koja se dešava svake godine upravo uslovljena time da je opterećenje naših studenata mnogo veće nego li opterećenje studenata u nekim drugim evropskim državama, dakle, čim vi dolazite sa ovim predlogom zakona.
U prošloj godini ministarstvo nije uradilo ništa da dobije ove podatke i da prosto uputi, da kažem molbu, jel da budem nežna, fakultetima i visokim školama da vode računa šta rade i da preispitaju programe, opterećenost, literaturu, odnosno količinu literature za pojedine predmete itd.
Sada ću da kažem par reči konkretno i o ovim predloženim izmenama i počeću od člana 4. Inače je ovo veoma kratak zakon, ima svega pet članova. Ali kao što se vidi do sada, a videćete i u budućim diskusijama izaziva velike polemike u ovom domu.
Dakle, u članu 4. se menja sadašnji član 7. a mislim da je to bio član 88. onog prvog i osnovnog zakona koji je pretrpeo već četiri, pet izmena. U pitanju je izmena neophodnog broja EPS bodova da bi student upisao sledeću školsku godinu, i po mogućnosti ostanu na budžetu ili ušao u budžet. Naravno, mi svi znamo da neće svaki student koji ima 48 bodova, pa upiše sledeću školsku godinu, moći na žalost da bude na teret budžeta zato što postoji kvota na svim fakultetima, pa ukoliko uspeju da upadnu u tu kvotu, mislim da je to nekih 20% ili se to sada razlikuje od fakulteta. Znači, to nije odmah i garancija da će oni ući i finansirati iz budžeta. Umesto sadašnjih 50 bodova smanjujemo na 48 bodova i opet iz istog razloga kao i prošle godine, slaba prohodnost. Izgleda da se mi nikada nećemo ili nećemo u skorije vreme odlepiti od ovog broja 48 i da ćemo vrlo teško stići do tog propisanog broja bodova 60.
Prvo da kažem da mi podržavamo ovu izmenu, i da zaista razumemo sve kompleksne razloge koji stoje iza ove izmene. Ni u kom slučaju ne smatramo da je ovo hir studenata, zato što ne mogu da upišu godinu itd, nego je ovo zaista jedan problem koji treba rešavati sistemski. Mi podržavamo trenutno ovu izmenu.
Razgovarala sam sa studentima, studenti nama i pišu itd, i upravo govore o tome da je opterećenost studenata u Srbiji i studenata u drugim evropskim državama koje su takođe potpisnice Bolonjske deklaracije, zaista mnogo drugačiji. Kažu da za 60 bodova na nekom austrijskom ili francuskom fakultetu student ima od 1.500 do 1.800 radnih sati. Da je kod nas student mnogo više opterećen. Ono što je dobro kada je ovaj proces u pitanju, to je da vi tačno možete da procenite koliko opterećenost studenata po pojedinom predmetu, i na taj način dolazite i do tih podataka.
Na šta ukazuje ta prevelika opterećenost studenata i to što moramo svake godine da pribegavamo smanjenju broja bodova? Ukazuje na to da fakulteti tj. odseci nisu prilagodili svoje nastavne planove i programe važećem zakonu.
Postoje predmeti gde je obavezna literatura preobimna, gde je zakon ispoštovan da to bude jednosemestralni ispit, ali nije urađena kvalitetna promena. Profesori često pribegavaju tome da ispit koji je trajao dva semestra da sabiju u jedan semestar, a u suštini se kvalitetno ništa nije promenilo. Dakle, programi na nekim fakultetima uopšte nisu prilagođeni.
Opet naglašavam, ovu izmenu podržavamo, ali smatramo da morate hitno nešto da preduzmete, jer ako ne preduzmete onda ćemo večito ostati na ovih 48 bodova. Onda priča o tome da je obrazovanje Srbije deo jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja pada u vodu, a da ne govorim o našim diplomama koje trebaju da budu ekvivalentne diplomama na drugim fakultetima u Evropi. Kada govorimo o mobilnosti, o razmeni studenata, caba će onda naš student da objašnjava – znate, naših 48 bodova ili 50 nije isto što i vaših. To nikoga ne interesuje. To se prosto vidi, dodatak diplomi, vide se koliko koji predmet je nosio poena.
Još jedan član o kome želim da govorim je član 3. kojim se predviđa da se i ove godine broj ispitnih rokova umesto predviđenih pet opet povećava na šest. Ova mera nije ni zaživela zato što je prethodnim izmenama i dopunama se govorilo o nekakvoj postepenosti, pa je ove godine taj prvi korak trebao da bude pet ispitnih rokova, a već sledeće godine da bude četiri. To bi bio kraj.
Dakle nismo uspeli da napravimo ni ovaj prvi korak. Kada su prošle godine bile izmene DSS je imala amandman koji je izgleda zaista trebalo prihvatiti. Mi smo i sada uložili taj isti amandman gde menjamo ovaj deo gde kažete da ove školske godine ima šest rokova, s tim što ostavljate one ostale propise da vise u vazduhu. Dakle, studenti sada ne znaju da li ćete vi i sledeće godine menjati ono gde stoji da će biti obaveznih četiri. To se sada iz ovih izmena i dopuna zakona ne vidi. Predlažemo da umesto šest bude najmanje četiri, a najviše šest ispitnih rokova i da se ostavi sloboda fakultetima da oni utvrde koliko je njima zaista neophodno ispitnih rokova, da se ne pravi neko uniformno rešenje.
Mi smo i prošle godine to gospodinu Obradoviću predlagali i bilo je dosta poslanika koji su glasali za taj amandman, ali on nije imao sluha bio je ubeđen da će ovo da prođe kako treba i da će stvari da teku kako je zamislio, a očigledno nisu. Molim vas da pogledate taj amandman.
Kada već govorim i ovom amandmanu verovatno i vi znate, kada mi znamo, nama se opet kažem obraćaju i profesori i studenti i dekani itd, da imate različitu situaciju na fakultetima. Za fakultete društvenih nauka, obično ljudi koji tu rade kažu - nama je previše, i sada je bilo ljudi koji su negodovali zbog ovakve izmene, nama je previše osam rokova. Oni kažu da tih šest nekad pređe i u osam da li ima oktobar jedan, dva itd. Dakle, na tim fakultetima kažu da je to njima previše, da to remeti normalan nastavni proces i da, šta god to značilo ja ih citiram, studenti tu mnogo kalkulišu, pa preskaču rok zato što imaju mnogo rokova itd, i da oni ne vide da postoji baš neka veza između velikog broja ispitnih rokova i prolaznosti, da je to u principu isto. Pa, dakle, tim fakultetima, koji ipak imaju obavezu da organizuju nastavu kvalitetno, bi trebalo ostaviti tu mogućnost.
Sa druge strane, profesori na fakultetima prirodnih nauka kažu da njima sasvim odgovara da ima mnogo rokova, odnosno da ima šest rokova. Neki fakulteti biologije, hemije, fizike su se jako dobro uklopili u ovih šest rokova zbog toga što imaju drugačije vidove nastave, što imaju mnogo praktičnih vežbi i oni se na primer suprotstavljaju ideji da se taj broj rokova smanji.
Sve ovo sam govorila prilog našem amandmanu da ne posmatramo fakultete jednake i da im ostavimo tu neku mogućnost, a onda će to biti neka vrsta sigurnosti ili predvidivosti za studente. Oni će prosto znati koliko će imati ispitnih rokova na određenom fakultetu. Ovako kada na početku svake školske godine njihove akademske menjamo, vlada jedna nesigurnost. Mislim da danas svi studenti koji imaju 48 ili 40 bodova gledaju ovu sednicu, ne da slušaju nas kako smo pametni ili kako kritikujemo ministarstvo, nego se prosto radi o njihovoj sopstvenoj koži, da znaju da li će ili neće upisati narednu školsku godinu. Vi ste fakultetima rekli da upisuju uslovno, pa verovatno znate da je i tu nastala pobuna, uslovno da upisuju a zakona još uvek nema. U Skupštini se dogodilo ono što se dogodilo da uopšte nije stavljen Predlog zakona na dnevni red. Jedna vrsta nesigurnosti kod svih, i kod studenata, roditelja, a bogami i profesora.
Sada bih rekla nešto o čl. 1. i 2. tu vidimo da će Srbija i zvanično dobiti visokoškolsku ustanovu na kojoj će se studenti školovati za potrebe nacionalne bezbednosti. Na ovaj način zakonski pokrivate odluku Vlade Srbije od pre par meseci da se osnuje i da radi Akademija za nacionalnu bezbednost. Ovo je iznuđen potez od strane Vlade ka ministarstvu. Zar nije trebalo to nekim drugim redom da ide?
Dakle, na toj akademiji, možda se već školuju, ne znam, školovaće se o trošku budžeta 30 studenata za potrebe BIA. Deo nastavnog osoblja biće angažovan iz organa državne uprave nadležnog za poslove nacionalne bezbednosti i tu će imati status nastavnika i saradnika sa punim radnim vremenom na visokoškolskoj ustanovi. Nedavni naslov u novinama je bio – operativci BIA profesori na fakultetu. Studenti kada završe imaće zvanje strukovni inženjer nacionalne bezbednosti. Dobro.
Međutim, ako znamo da postoji Fakultet za bezbednost na kome trenutno studira 2200 studenata, onda ova odluka o formiranju Akademije za nacionalnu bezbednost zaista izgleda suvišno. Ne mogu da verujem. Uvažavam da su to neki specifični poslovi. Oni se nazivaju aplikativno stručni predmeti itd. Malo mistično deluje. Gospodin Stupar je na sednici odbora rekao da je to isto kao i klinički profesori koji rade na klinici pa onda predaju studentima medicinu. Vidim da je to i u ovim stavovima i u samom članu ide jedni za drugim. Meni to deluje malo neozbiljno.
Vraćam se na Fakultet za bezbednost. Ne mogu da verujem da tu nije moglo, možda već i postoji, definiše i postoji neki studijski program zato što fakulteti mogu da imaju i strukovne i da se tu nije moglo rešiti, a da ne govorim o ekonomskoj krizi i da će ova akademija već sledeće godine da košta iz budžeta 35 miliona dinara, a one tamo 40 miliona dinara. Hvala.

Vreme.
Reč ima narodni poslanik Olena Papuga.

Poštovana predsedavajuća, ministre Jovanoviću, predstavnici Ministarstvo prosvete, kolege poslanici i poslanice, LSV će glasati za predložene izmene Zakona o visokom obrazovanju iz razloga što studenti u ovom momentu nisu krivi za situaciju koja se desila. Danas smo čuli od svakog poslanika tu problematiku da je naš Bolonjski sistem stao na 48 bodova. Najverovatnije da za to nisu krivi studenti. Kriva je država i ministarstvo. Krivi su na kraju krajeva profesori koji se možda nisu potrudili prvi da u svemu tome studentima pokažu dobru volju da bi ispunili uslove studiranja po Bolonjskom sistemu.
Skoro svake školske godine u ovo vreme studenti prete protestom, a razlog je uslov za upis na budžet koja država pokušava da popne na 60 bodova, dok nezadovoljni bolonjci tokom godine jedva uspevaju da skupe i 48 bodova. Kažu da je gradivo i dalje preobimno i zastarelo i od bolonjskih savremenih studijskih programa nisu videli ni slovo. Ispit zvani gradivo i nastava Bolonja u Srbiji ne može da položi već sedam godina.
Bolonjski sistem obrazovanja kada je reč o broju bodova je zbog loše prolaznosti na ispitima i protestima studenata budžetski prag zaista zastao na 48 bodova. Međutim, kada su u pitanju bodovi vreme je da se počne da se primenjuje ono što je bilo propisano zakonom još pre sedam godina. Po mišljenju studenata problem nastaje onda kada su pojedini profesori na početku primene Bolonjskog procesa, možda ponekad i na svoju ruku stavljali broj bodova pored svojih predmeta. Studenti moraju više da uče, a profesori da prilagode količinu znanja koja u određenom periodu može da se savlada. U Srbiji tek svaki peti student završi studije u roku. Već dve decenije prosek studiranja je oko osam godina, što je znatno više nego u EU.
Istraživanja su pokazala da su krivci za dugogodišnje studiranja država, profesori, a i studenti. Studenti na kraju krajeva nisu motivisani jer znaju da će po završetku fakulteta godinama čekati na posao, što im i nije bitno kada će ga završiti. Naravno, to nije opravdanja. Reforma nije izvršena do kraja. Ima predmeta koji stvaraju probleme studentima i gde je prohodnost izuzetno mala, s toga je potrebno uraditi reformu planova i programa pojedinih predmeta i to na svim fakultetima. Profesori govore da studenti ne ispunjavaju dovoljno van nastavne aktivnosti, ne uče redovno, već po nekom kampanjskom sistemu. Sagledavajući realnu situaciju u zemlji studenti su sve više skeptični po pitanju njihove budućnosti. Stranka kojoj pripadam, LSV ima svoj program omladinski i omladina moje stranke je više puta apelovala na republičku vlast da počne da vodi računa o standardima života i studiranja.
Najavljeno je smanjenje broja ispitnih rokova sa šest na pet i to u svakoj godini se menja.
Imamo veliki raskorak između toga što fakulteti pružaju studentima i onoga što studenti stvarno očekuju. Naši fakulteti u velikoj meri nisu usvojili metode i uslove rada evropskih univerziteta, na fakultetima nije rešen problem opterećenja studenata, a Zakonom o visokom obrazovanju i njegovim izmenama se predviđa kontinuitet u pooštravanju kriterijuma studiranja.
Pored toga, predstavnici vlasti ne smeju da zaborave da se svaki preneti bod plaća, a svi znamo u kakvoj teškoj situaciji živimo. Položaj studenata je težak, ali situacija nije bolja ni kada studenti izađu sa fakulteta. Šifrarnik zvanja je iz 1992. godine i nije usaglašen sa Zakonom iz 2005. godine, a zbog neusklađenosti Šifrarnika zanimanja sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, studenti koji su okončali školovanje ne mogu da dođu do posla jer Nacionalna služba neka zvanja uopšte ne prepoznaje, pa su ti završeni studenti na konkursima neprepoznatljivi.
Ono što je takođe frapantno je - koju tačno poruku šalju nadležni koji dozvoljavaju da se iz godine u godinu krše odredbe Zakona o visokom obrazovanju, pa je tako, recimo, za studente iz budžeta koji su upisani u prvu godinu osnovnih studija školske 2006-2007. do 2009-2010. godine, zadržano pravo da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studiranja, a ista odredba se ne poštuje. Treba da se studentima izađe u susret i ispune im se zahtevi, da se uskladi Šifrarnik zanimanja sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i visoko školskim ustanovama, da se fakulteti obavežu da definišu opravdanost visine školarina, ali i visine administrativnih taksi koje studenti plaćaju, da se sve to zakonski definiše i da nam svima pokažete da živimo u pravnoj i socijalno odgovornoj državi.
Ja sam samo prenela neke poruke, probleme studenata koji su stvarno u tom studiranju, ne svojom krivicom, možda i duže godina, tako da se možda to ne odnosi na te izmene, ali sve to, da kažem, na neki način utiče, zašto smo stalno na tih 48 bodova. Hvala vam.

Hvala. Narodna poslanica Suzana Grubješić.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice, poštovani ministre, dame i gospodo, poštovani kolege narodni poslanici.
Evo, ministre, vi ste novi, tek ste stupili na dužnost. Pre par dana ste rekli, možda je to bilo čak i juče, da citiram: „Još nismo spremni da prihvatimo ili da ostvarimo zadate ciljeve koji se pokazuju nerealnim.“. Moje pitanje je – šta je tu nerealno? Da li ono što smo pre sedam godina rekli da ćemo uraditi, a to znači tih 60 kredita ili bodova i četiri ispitna roka i da li mi svake godine prisustvujemo ovde u Skupštini nečemu što smo viđali prethodnih godina? Ovo podseća na one scene iz filma „Dežavi“, svake godine isto. Već sedam godina mi odlažemo, glasovima narodnih poslanika, na predlog Vlade, mi u stvari odlažemo reformu visokog obrazovanja.
Šta mi odavde radimo? Poručujemo studentima da su u pravu. To im je poručivao i drug Tito – studenti su uvek u pravu. Tačno je, ali mi tim studentima isto ne poručujemo da oni moraju da izvrše pritisak na fakultete, da se reformišu, da reformišu svoje programe, već im šaljemo poruku da je dovoljno da se nekoliko njih ili nekoliko hiljada okupi, da izvrše pritisak na Vladu i da onda Ministarstvo prosvete opet izađe sa predlozima izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Kažite mi – kada ćete predložiti opet izmene Zakona o visokom obrazovanju, pošto ovo što ste ovde predložili, ova izmena rešava samo tekuće pitanje za ovu godinu? Šta je sa sledećom školskom godinom, mislim na 2014-2015. godinu?
Ova izmena, to vi znate bolje od mene, je zakasnela, školska godina je već počela i studenti bi trebalo valjda već da budu upisani, ali onoliko koliko znam, a imam i prijatelje i poznanike i decu prijatelja i poznanika na fakultetima, fakultetska administracija je poprilično u haosu. Oni će se sada naknadno baviti upisom, studenti neće ići na nastavu, pa čak ni vi, kao ministar, odnosno Vlada, još uvek neće znati koje su finansijske inplikacije jedne ovakve odluke. Ova izmena je nepotpuna, rešava samo tekuće pitanje za ovu školsku godinu, uz svesno razumevanje da će nova izmena ovog zakona doći uskoro.
Mislim da je krajnje vreme da se zaista uradi ta kompletna reforma, onako kako je predviđeno Zakonom o visokom obrazovanju koji je donet pre sedam godina. Naprosto, ta primena ne može da se odlaže u nedogled. Svake godine je odlažemo, ne znam kada ćemo se zaustaviti sa odlaganjem. Da li je moguće da sedam godina nakon donošenja Zakona o visokom obrazovanju je još uvek neprimenjivo to da se postigne 60 bodova ili 60 kredita i četiri ispitna roka?
Kao zemlja koja očekuje da otpočne pristupne pregovore sa EU u januaru, mislim da dužnu pažnju treba da posvetimo nečemu o čemu nije bilo mnogo reči u našoj stručnoj javnosti. Onoliko koliko sam ja pratila, bilo je samo dva, tri okrugla stola, a to je nova obrazovna strategija EU koja je predstavljena javnosti 20. novembra prošle godine pod nazivom „Rethinking education“ – „Promišljanje obrazovanja“, koja bi zemljama članicama trebalo da posluži kao smernica, kako da obrazovne sisteme prilagode realnim potrebama tržišta rada, kako da kod studenata dominiraju kritičko mišljenje, preuzimanje inicijative, rešavanje problema. Kažu neki da je ovaj dokument Evropske komisije predstavljen kao fundamentalni zaokret u obrazovanju. Moje pitanje je – kada će Srbija da napravi taj fundamentalni zaokret u obrazovanju, kada će naše obrazovanje doći u sklad sa potrebama tržišta rada? Jer, ovako kako je danas, ono je sigurno u ogromnoj disproporciji sa realnim potrebama sa tržištem rada. Zašto? Zato što nema u našem obrazovnom sistemu, ni u srednjoškolskom, a još manje u visokoškolskom, nema naglaska na preduzetništvu, na „IT“ veštinama, nema naglaska na učenju stranih jezika, na standardizaciji, da svaki student zna bar dva strana jezika, jer mi, kao što rekoh, pripremamo se za članstvo u EU.
Doduše, vaš prethodnik je rekao, da citiram: „ Po onome što smo postigli u toj oblasti, mi smo već članica EU, samo što nema ko to formalno da potvrdi.“. Nema, nažalost, ko formalno da potvrdi, ali potvrđuje statistika da smo na 26. mestu po broju visokoobrazovanih ljudi u zemlji, bez obzira na ovoliko privatnih fakulteta. Bez obzira na hiperprodukciju diploma, mastera, doktorata, mi smo i dalje na neslavnom 26. mestu u Evropi, odnosno u poređenju sa zemljama EU. Kaže se da naš obrazovni sistem odlikuje neprimenjivost znanja i metoda koje se stiču.
Htela bih još da vašu pažnju zadržim na nečemu što je sada postalo aktuelno, poslednjih dana, ta tema je uvek aktuelna, ali poslednjih dana je aktuelizovana od strane našeg novog ministra finansija, gospodina Lazara Krstića, a to je nostrifikacija diploma. Tako mi koji se ubismo od poziva da naši ljudi koji su otišli, naša deca, što se kaže popularno, koja su otišla u inostranstvo, koja u inostranstvu stiču diplome, mastere, doktorate, zovemo ih da dođu, da ovde u Srbiji pronađu posao, a onda se ispred njih ispreči nešto što se zove – nostrifikacija diploma. Evo, ta ista Evropska komisija u Izveštaju napretku za 2012. godinu, neću govoriti o narednom izveštaju koji će za par dana izaći, kaže da Srbija nije napredovala u priznanju stranih diploma i to se navodi kao jedan od uslova koji će se pojaviti u samom toku pregovora i u procesu pristupanja.
Koliko treba meseci da bi se neka diploma nostrifikovala, koliko treba novca? Da li je moguće da Beogradski univerzitet, koji je, kako kažu, na nekom petstotom mestu na Šangajskoj listi, nema sluha za to da nostrifikuje brže diplomu sa Harvarda, Jejla, sa nekog od univerziteta koji su među prvih pedeset na istoj toj Šangajskoj listi? Neki kažu da je potrebno nekoliko meseci i nekoliko hiljada evra. Da li je moguće da Ministarstvo prosvete, odnosno država ne može da preuzme taj proces od fakulteta? Jesu fakulteti autonomni, univerzitet je autonoman, sve to znamo, ali država bi trebala, upravo zbog naše želje da se svi ti mladi, obrazovani ljudi vrate u Srbiju i da pomognu Srbiji, da preuzme ovaj proces, da on traje, recimo, dve-tri nedelje, da košta nekoliko hiljada dinara. Mislim da bi to imalo značajnog efekta u ovom, za sada ipak samo pozivu na rečima svim tim mladim ljudima da se vrate u Srbiju.
Želela sam još nešto da vas pitam, što nema možda direktne veze sa ovim izmenama zakona, a to je - šta se dešava sa našim učešćem u PISA testovima? Da li mi imamo novca, tih 122.000 evra, da obnovimo taj program za 2015. godinu, ili smo svi bili nezadovoljni rezultatima iz 2006. godine, pa ko velimo - bolje i da se ne testiramo kad su rezultati takvi kakvi su? Ja mislim da, pored svih ovih troškova koje ovih dana gledamo, od kojih će mnogi biti srezani u cilju ispunjenja politike stezanja kaiša, bolnih reformskih mera, mora da se nađe i tih stotinak hiljada evra za Srbiju, da nastavi ovaj projekat, koji je OECD pokrenuo i sa kojim radimo već četiri godine. Jesu poražavajuća saznanja i rezultati koje naša deca postižu, ali što pre i što više se suočavamo sa takvim pojavama, tim ćemo se, nadam se, što pre i prilagoditi novim obrazovnim izazovima, koji su svuda oko nas. Pre svega i ovim evropskim izazovima, jer mi smo zemlja koja treba ubrzano da pređe put pregovora i da pristupi članstvu EU.
Nije samo tu u pitanju Bolonja. Bolonju su smislili evropski univerziteti, koji bi trebalo da postanu konkurentni sa američkim, to znamo, da omoguće da studenti iz klupa budu spremni nešto da rade, da to svoje znanje odmah primene, da postignu neki realni nivo stručnosti, a ne formalno akademsko obrazovanje. Ja sa ovim mogu u potpunosti da se složim, ali, složićete se i vi, naša priprema predugo traje. Sedma je godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju, a mi još uvek ne možemo da se držimo onoga što smo napisali u originalnom zakonu, koga smo svi tada podržali. Svake godine se ovde, ne samo sa vama kao ministrom prosvete od pre mesec dana, nego sa svima koji su bili na vašem mestu, susrećemo sa istim pitanjem – šta da radimo? Opet ćemo studentima dati šansu, nećemo se držati zakona, menjaćemo ga svake godine, pa tako, kao što sam rekla, očekujem da i ovaj zakon uskoro pretrpi izmene, jer će rešiti problem samo za ovu tekuću školsku godinu.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici gospodina ministra, imamo pred sobom izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, koje smo menjali pre godinu dana. To pokazuje da rešavamo problem koji nam se desio na mah, na dah i na tren. Verovatno ćemo sledeće godine u isto vreme, ili neki drugi saziv ili mi, sedeti i pokušavati da ugasimo vatru koja se dešava u segmentu visokog obrazovanja.        
Dakle, uvek kada donosimo izmene i dopune zakona ili kada donosimo neki zakon, kada se opredeljujemo za podržavanje nekog člana ili nepodržavanje nekog člana, za podržavanje nekog amandmana u tom zakonu koji se predlaže, mi bitno menjamo nečiji život. Mi bitno menjamo u ovom trenutku tok nečijeg obrazovanja. To je odgovornost koje moramo biti svesni. Upravo ono što je neko od kolega malopre rekao – koju mi poruku šaljemo i šta mi želimo ovim izmenama i dopunama da postignemo?
Bolonjski proces je u Srbiji u visokom obrazovanju od 2005. godine. Njegova osnovna uloga je bila da bude reformski proces visokog obrazovanja, da uvede mobilnost, atraktivnost i zapošljivost svih onih koji završe visoko obrazovanje, da se prilagodi jednom širokom tržištu znanja, svetskom tržištu znanja. Jer, hteli mi ili ne da priznamo, najskuplja roba na svetu je znanje. Najveći resurs na svetu je znanje. Do njega se, naravno, dolazi organizovanim obrazovanjem. Zato neke vrlo ozbiljne i vrlo napredne države najviše ulažu u to, kao što je Finska i kao što je Japan. Naravno, to je za nas sada samo daleka vizija, ali ne treba da odustanemo od toga da sledimo taj put i da prepišemo od onih koji su već mudro do nečega došli, neke dobre stvari i da njima neprestano težimo. Jer, kako reče Brajan Trejsi – obrazovanje je kao veslanje uzvodno, čim stanete, krenete unazad. To je definitivno čist zakon fizike koji postoji.
Dakle, imamo pred sobom četiri člana Zakona o visokom obrazovanju, ne računam onaj peti tehnički, koji ovaj put menjamo. Treći i četvrti član se tiču upravo izmena kojima pokušavamo da pomognemo studentima u ovoj novonastaloj situaciji, da dobiju jedan ispitni rok više, odnosno da se umesto pet uvede šest ispitnih rokova u ovom trenutku i da se broj bodova koji su propisani od 50 smanji na 48. To tehnički zaista nije nešto što se neće u ovom visokom domu uraditi, sigurno će im se izaći u susret. To je trenutno rešenje situacije i, kako već rekoh, gašenje jednog požara koji u ovom trenutku u društvu izaziva nezadovoljstvo kod jedne ogromne grupacije mladih ljudi.
Interesuje me samo da li se Ministarstvo možda bavilo pitanjem koliki su efekti, koliki broj studenata će imati benefite upravo od ovog smanjenja broja bodova koji će im omogućiti da ostanu na budžetu, jer čim oni ostaju na budžetu smanjuje se broj onih koji će uplaćivati itd. To su uzročno-posledične veze kojih moramo biti svesni, a one svakako imaju materijalne efekte, pa me interesuje da li Ministarstvo ima neke pokazatelje na tu temu?
Što se tiče ispitnih rokova, da li će biti pet ili šest, zaista, prošle godine smo mnogo polemisali upravo na ovu temu kada smo donosili tada izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Nismo imali oko toga dileme. Veliki broj ispitnih rokova, odnosno povećanje broja ispitnih rokova ne šteti obrazovanju. Naprotiv, može doneti vrlo korisne efekte. Sećam se svoga studiranja, svojevremeno, doduše pre nekoliko decenija, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde sam imala profesora koji je u to vreme bio jedan od najvećih živih lingvista i slavista, dr Aleksandar Mladenović, koji je jednostavno dopuštao da ispit iz istorije jezika i staroslovenskog jezika studenti svake srede dođu i polažu kod njega u kabinetu, ako smatraju da su spremni. Svaki put je davao šansu. Svojevremeno, zaista, svi koji su položili kod njega su izašli sa vanrednim znanjem. Dakle, broj ispita i broj mogućnosti da izađete i da potvrdite svoje znanje nije štetio vašem znanju.
Ono što jeste zabrinjavajuće u našem visokom obrazovanju u ovom trenutku i čime će se Ministarstvo svakako pozabaviti u ovom pokušaju da izvrši reformu visokog obrazovanja, osim ova dva goruća problema koja ćemo, kako rekoh, mi ovde rešiti, jeste uopšte koja je naša vizija visokog obrazovanja? Dakle, to je nešto što pred ovim ministarstvom zaista stoji kao ozbiljan problem. Kako visoko obrazovanje mi vidimo, odnosno šta očekujemo od ljudi sa visokim obrazovanjem u našoj zemlji? Šta mi njima nudimo kao budućnost?
Pre svega, tu bih ukazala na jedan ozbiljan problem koji se u žargonu, sada već vrlo često zove „keš end keri diplome“, što znači – plati i nosi. To su instant diplome stečene na raznim fakultetima i brojne akreditacije koje ne odgovaraju papiru koji se posle izdaje i sa kojim čovek posle pretenduje da negde radi. To je ozbiljan problem kojim se ne bavimo ozbiljno.
Dakle, visoko obrazovanje treba da ima dignitet visokog obrazovanja do kraja i mi zaista tu odgovornost moramo pokazati, pre svega, jer smo ušli u taj reformski ozbiljan proces, Bolonjski proces koji je prihvaćen sada već od najvećeg broja zemalja u EU. Ako želimo da imamo budućnost, moramo uložiti priznanje.
Kolega je malo pre rekao da u Americi ništa vam ne znači diploma, ako nju praktično ne prati znanje i to je zaista jedino merodavno na šta treba da obratimo pažnju i jedino što treba da bude rezultat visokog obrazovanja.
Ono čime se takođe moramo baviti, čime se nismo bavili do sada u, a u dovoljnoj meri nije se bavilo Ministarstvo prosvete i mi kao društvo, to jesu obrazovni profili koje traži tržište rada.
Opet ću vas podsetiti jednim primerom mojih prijatelja koji su se iselili pre 20 godina za Kanadu, dva lekara specijaliste, moji sugrađani, koji kada su aplicirali u ambasadu da se isele, rečeno im je da za njihovu struku, specijalizaciju, oboje su bili lekari specijalisti u Kanadi za sledećih 20 godina nema posla, ali neke druge poslove mogu da rade i po tu cenu su otišli i rade druge poslove.
To je ozbiljan odnos društva prema visokom obrazovanju, da ljudi znaju tačno gde je njihovo mesto ili bar približno gde je njihovo mesto i kada će oni u nekom rasporedu poslova doći na red da rade posao za koji su se obrazovali, a ne da uložite.
Pazite, ulaganje u visoko obrazovanje u Srbiji, već dugo nisu jeftina, vrlo su skupa za porodice, za roditelje, jer većina studenata dolazi iz unutrašnjosti, nije to skopčano samo sa troškovima školarine i plaćanja ili ne plaćanja ispita, to su svi oni prateći troškovi koje donosi porodici kada dođe u drugi grad. U većini gradova je tako. Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac ili moj Sombor, kada studenti dođu oni porodicu veoma skupo koštaju i porodica ima velika odricanja da bi nekome pružila tu diplomu visokog obrazovanja, jer mnogo se u to ulaže i materijalno i moralno i emotivno, da budem slobodna da kažem, a vi na kraju nemate odgovarajući i adekvatan posao ili ga čekate nepodnošljivo dugo ili se demorališete, izgubite ono što je najstrašnije, ne samo da izgubite vreme koje je nenadoknadivo, izgubite i nadu i iluzije.
To je ono što moramo kao društvo ozbiljno i zbog toga jesmo ovde da svim zakonskim aktima koje donosimo ovde, odgovorimo ovde modernim potrebama društva ili potrebama modernog društva.
Dakle, NS će svakako podržati ove izmene i dopune sa određenom skepsom na prva dva člana zakona o čemu ćemo isto govoriti. Zaista, sa punim razumevanjem da je ovo trenutak u kome mi pritisnuti posledicama krize moramo da izađemo u susret ovim mladim ljudima, moramo da pokažemo razumevanje, da uložimo u njih još jedan napor da bi povećali šansu da lakše, brže, pa ako dopustimo i jeftinije dođu do željenog visokog obrazovanja, do diplome visokog obrazovanja.
Dakle, to je ono što im dugujemo i dugujemo celom društvu, ali šta sledeće godine? Hoćemo li sledeće godine opet u septembru mesecu imati najavu protesta, hoćemo li imati nezadovoljstvo pretnjom da će neko izaći na ulicu i doći pred parlament, pa ćemo opet sesti i doneti dva člana i opet samo izmene i dopune već postojećih izmena i dopuna i ići u nedogled sa tim ili ćemo naći jedno reformsko rešenje, odgovoriti zadatku i reći, uzmi ili ostavi, ovo je Zakon o visokom obrazovanju. Kao što su neke države rešile to na duge staze i ko se uklopi, uklopi se i završava i to je jedan filter društvenih okolnosti kroz koje prolaze oni koji žele da budu motor i pokretač društva. U njih zaista svi gledamo kao u one koji će biti predvodnica u društvu, i oni to treba da budu.
Oni se obrazuju za to mesto, nemaju najprostije mesto u društvu, nego jedno visoko mesto koje treba da bude na neki način svetionik mnogim drugim.
Što se tiče ova prva dva člana, a nude se kao izmene i dopune zakona, jednostavno smo sagledali da se ovde uvodi, odnosno definiše obrazovanje, pre svega kadrova u nacionalnoj bezbednosti, a kada ima i strukovnih studija, nije mi bilo do kraja jasno u članu 1. odnosno gde se menja član 40. da se u šestom stavu, šta znači to sticanje zajedničke diplome, ali pokušaću da se ne bavim svojom rezervom prema ova dva člana, iz nekog svog ličnog stava i mislim da je vreme da se nacionalna bezbednost zaista obrazuje i bavi nacionalnom bezbednošću na jednom visokom nivou i uvek sam za obrazovanje i za obrazovane kadrove, pa ću biti slobodna da prokomentarišem, ako će to doprineti, ovo je malo jetko i cinično, da mreža doušnika prijatelja službe se smanji na terenu koji su strašno skupo koštali državu, pozdravljam ovo obrazovanje kadrova u nacionalnoj bezbednosti.
Svi oni koji pamte i koji će se setiti ozloglašene OZNE i UDBE, znaće o čemu govorim, svi mi koji smo dugo u politici i sa ove i sa one strane vladajućih koalicija znamo o čemu govorim.
Dakle, NS će u danu za glasanje podržati izmene i dopune ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik dr Janko Veselinović.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja danas neću biti toliko oštar prema ministru Jovanoviću je on je tu tek 30 dana i bilo bi zaista nekorektno okriviti njega za stanje u kome se nalazi naša nauka i obrazovanje. Ono je zaista teško. Nisu samo u problemu studenti koji do danas ne znaju koliko će im bodova trebati da upišu u sledeću godinu. U problemu su i njihovi profesori, naučni radnici, naučna zajednica koja je bila izašla i na ulice pre nekoliko meseci, jer su im kasnila primanja, a da o visini ulaganja u nauku i ne govorim.
Danas razgovaramo o tome da li studenti treba da studiraju, iako su sakupili 48 bodova, da studiraju o trošku države, odnosno da budu na budžetu.
Prvi sam koji će podržati to, treba im omogućiti da studiraju na budžetu, jer za to što nemaju dovoljno bodova prema sadašnjem zakonu najmanje su krivi oni. Kriv je sistem koji je pre sedam godina postavljen ali nije ostvaren.
Naime, Bolonja, vi to ministre to dobro znate se ostvaruje ad hok, od fakulteta do fakulteta, od katedre do katedre, od profesora do profesora, zavisi koliko se on pridržava pravila Bolonje. Ima mnogih fakulteta koji tu Bolonju uopšte ne primenjuju.
Na mom fakultetu, gledali smo sada pravilnik o udžbenicima i jasno piše da prema jednom bodu je odgovarajuće 60 stranica udžbenika, što znači da bi jedan udžbenik, trebao maksimum, recimo ako je predmet bodovan sa šest bodova da bude 360 stranica.
Na mom fakulteta Bolonja i primenjuje, ali znam fakultete gde se ona uopšte ne primenjuje i gde udžbenici imaju i 700 i 800 stranica i gde studenti u jednom semestru treba da savladaju taj predmet, da polože i da skupe pedeset i nešto bodova. To nije realno.
Ako ne bi usvojili ove izmene zakona, doveli bi u problem dobre studente koji imaju ozbiljan prosek, a neki i preko devet, njihove porodice, roditelje, i pitanje je kako bi izfinansirati 1.000 evra koliko na nekim fakultetima košta studiranje po jednoj godini.
Znamo mi da ni sada studiranje nije besplatno, da studenti, iako su na budžetu, kupuju sami udžbenike i da ćemo do besplatnog školovanja sačekati još dugo.
Međutim, ako će biti dobra vest za studente koji imaju 48 bodova da će biti na budžetu, da će im država omogućiti da se školuju, a ne da moraju da se zaposle kako bi isfinansirali svoje školovanje, imamo nažalost jednu lošu vest, ministre, za akademsku zajednicu. Nećemo je čuti danas, nego verovatno sutra, verovatno će i ona za vas biti novost, kao i za mene, ali iz reči prvog potpredsednika Vlade, a bogami i predsednika Vlade, izgleda da će prosvetni radnici, odnosno profesori na fakultetima, imati manje plate. Njima plate, inače, nisu menjane nekih sedam-osam godina, stalno su iste, one su obezvređene. Kada je docent, vanredni profesor imao 1000 evra, sada ima 750 evra. Ako njima budu smanjene plate, ministre, nama će biti ugrožen državni univerzitet i mnogi će profesori potražiti mesto ili u inostranstvu, ili na privatnim fakultetima.
Mislim da bi, ministre, morali imati odgovor na to pitanje. Nadam se da je neko sa vama razgovarao na tu temu, kaže – ministre, znate šta, od ove školske godine vaši profesori će imati 10-20% i oni treba da budu kažnjeni zato što je ova vlada nesposobna i zato što troši pare uzalud na druge stvari, avione, kamione itd. Mislim da profesorima ne bi smele biti smanjene plate, kao što penzionerima penzije, kao što je rečeno, neće biti dirane.
Posebno pitanje su PISA testovi, Petnica, brojni drugi projekti za koje bi moralo biti para, ministre.
Vi imate dva izbora – da budete loš ministar, kao što je bio vaš prethodnik zato što su neki drugi u njegovom ministarstvu, po njemu, pravili greške, a on to nije hteo odmah da prizna, pa je zbog toga rekonstruisan, ili da posle ovakvog scenarija o kome vam ja govorim kažete da nećete voditi Ministarstvo u kome akademska zajednica nema osnovne uslove da radi. Dakle, imate dva izbora.
Ovo je osvrt na vaš položaj u ovom galimatijasu potpredsednikovog i predsednikovog najavljivanja mera štednje, stezanja kaiša i činjenice da nam kažu da smo pred bankrotom. Oni su rekli da su tu da bi nas izvukli iz bankrota.
Druga stvar, nadam se da, kroz izmenu ovog zakona, ćete prihvatiti amandmane koje je podnela DS i da ćete odustati od člana 2. koji je po meni kukavičije jaje u ovom zakonu. Član 1, takođe, u delu u kome vi predlažete izmenu Zakona o visokom obrazovanju u kome uvodite mogućnost da se formira, odnosno ozakoni ta „bina“ akademija, visoka škola ili šta već koja će proizvoditi inženjere nacionalne bezbednosti. Imamo već policijsku akademiju. Mislim da je to za ovu državu dovoljno, da nam nisu potrebni još neki nukleusi koji će stvarati neke stručnjake.
Slažem se sa kolegom koji smatra da je dovoljno monter za montiranje prislušnih uređaja i da za to ne treba inženjer. Zašto bi mi sada pod krinkom brige o studentima progurali nešto što je na neki način već u putu i da pravimo nešto što u Evropi ne postoji. Za Severnu Koreju, Kubu nisam siguran, ali ovo je nešto što se izmiče iz državnih okvira i postoji opasnost da bude ozbiljan problem nezavisnosti institucija, nezavisnosti sudstva, policije itd. Jednostavno, stvaramo nešto što ova vlada nije stavljala kao prioritet.
Mislim da ne treba da stvaramo državu u kojoj se školuju, ne znam, to se u narodu kaže, špijuni. Mislim da imamo dovoljno visokoškolskih ustanova u kojima bi trebalo da se školuju ljudi za kojima postoji potreba. Trebaju nam ljudi koji bi radili u silikonskoj dolini, pravili čipove, koji bi mogli da rade poslove u oblasti poljoprivrede kada stignu ta sredstva za navodnjavanje, ljudi koji bi mogli da podignu ovu zemlju, stručnjaci svih vrsta. Nama ovakvi kadrovi nisu neophodni i to je naša ozbiljna rezerva u delu ovog predloga zakona. Zbog toga smo mi predložili da se ovaj član briše. Naravno, uz sve to, podržavamo činjenicu da će studentima biti omogućeno da upišu narednu godinu sa 48 poena.
Uvaženi ministre, smatram da treba dati, u narednom periodu, više značaja ljudima sa naših fakulteta akademskoj zajednici. Ne mislim da je loše to što ova vlada sada ima ministre među kojima su i oni koji su došli sa drugih fakulteta, koji su završili ugledne, međunarodne fakultete. Loše je to što ne mogu da nostrifikuju diplomu.
Ne znam zbog čega umesto ovog člana koji stvara ovu visokoškolsku ustanovu na kojoj će se obrazovati inženjeri za prisluškivanje, niste prihvatili predlog našeg zakona i implementirali ga u ovaj zakon da se diplome nostrifikuju po jednom ubrzanom sistemu, sistemu koji poznaje EU, da nije to autonomno pravo svake visokoškolske ustanove. Sigurno ste i vi imali puno puta do sada takva iskustva da vam dolaze ljudi očajni. Kažu – završio sam jedan od najuglednijih svetskih fakulteta koji je na Šangajskoj listi među prvih pedesetak, ne mogu da nostrifikujem svoju diplomu, šalju me od jedne do druge kancelarije, od jednog do drugog fakulteta, od jednog do drugog ministra. Nema izlaza. U takvom bezizlazu se našao i vaš kolega Krstić.
Znate li zašto je to problem? Zašto što obezvređujemo naše kadrove i zato što ta oblast izgleda nikoga ne interesuje. Da se neko ozbiljno pozabavio predlogom koji smo mi podneli pre nekoliko meseci, onda mi taj problem imali rešen. Onda bi se možda neki ljudi lakše odlučili da se vrate u Srbiju. Za sada nam stižu ljudi poput Stros Kana i nekih drugih izvikanih imena, koji će posle tri meseca besplatnog rada dobiti nekakvu naknadu.
Ministre, pitam vas da li će Stros Kan dobiti platu tako što će biti uzeta iz džepa jednog univerzitetskog profesora? Izgleda će to biti. Smanjićete plate univerzitetskim profesorima, ne vi, nego oni koji odlučuju o tome i daćete te pare Stros Kanu, daćete te pare za televizijsku pretplatu koju ukidate. Ukida se televizijska pretplata. Sada ćete iz budžeta izvući ogromna sredstva tako što ćete smanjiti plate lekarima, profesorima, osoblju bez kojeg ova država ne može napred.
Ministre, dignite glas na Vladi, ako vas neko uopšte bude pitao za to, ako neko ne digne glas pre toga, pa vas ne ućutka, koliko sam razumeo, prošli put je bilo tako, makar se hvale oni što su vikali na Vladi. Ukoliko ne bude novca za nauku, ova zemlja nema perspektivu, nikakvu perspektivu. I ovo malo stručnjaka će otići napolje. Zašto bi neko radio za 65 ili 70.000, neki profesor na tehnološkom, poljoprivrednom, prirodno-matematičkom fakultetu, ako za desetorostruko veću platu može da radi u bilo kojoj visokoškolskoj ustanovi u Evropi ili na nekom institutu?
Od ljubavi se ne živi. Znamo mi da svi oni imaju i porodice i da se teško odlučuju za to. Međutim, njihov rad je obezvređen kao nekada 90-tih. Ukoliko se nešto hitno ne preduzme, bojim se da će onih koji napuštaju zemlju biti još više.
Iskreno se plašim sutrašnjeg dana, pošto sam čuo da je odloženo objavljivanje tih mera za sutra. Upravo se plašim iz ovih razloga, pošto umesto da su pare u budžet namaknute time što će biti veća poreska disciplina, time što će poreski obveznici plaćati svoje obaveze, time što će lica koja su na Tatarskom brdu i „Dolini lopova“ u Novom Sadu, ne znam gde, u Beogradu gradili vile, platiti legalizaciju, time što će biti plaćen PDV, time što će biti plaćane druge obaveze prema državi, time što će biti naplaćena silna dugovanja koja imaju javna preduzeća i kojih nije briga, jer nemaju nikakvih sankcija zbog toga što nisu naplaćene, a ne deranjem kože običnih građana i u ovom slučaju naučnih radnika.
Neću da dužim. Imate podršku za ovaj deo koji se odnosi na studente, na njihov status. Molim vas, razmislite o našem amandmanu. Vidim da su sve opozicione stranke reagovale na to, na deo koji se odnosi na ovu visokoškolsku instituciju, pa se vidimo u danu za glasanje.