Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, imajući u vidu potrebu da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem redovnu pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15,00 časova.
(Posle pauze)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, saradnici iz ministarstva koji su prisutni, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Kao što znamo, Zakon je prvi put donet 2005. godine. Prvi put u smislu onoga što je bila potreba da se započne Bolonjski proces i u međuvremenu taj zakon je više puta trpeo izmene i dopune i to se događalo 2008, 2010, 2012. i evo nas sada u oktobru 2013. godine. Reč je o Zakonu koji je veoma važan i rešava složena pitanja o visokom obrazovanju, sa težnjom da se visokoškolsko obrazovanje integriše u evropski prostor i da se poveća međunarodna kompetitivnost visokoškolskih ustanova odnosno institucija.
Sama takva jedna formulacija i sam jedan takav cilj već govori o ozbiljnosti i o tome kuda treba da idemo i gde treba da stignemo. Svako olako držanje ovih ciljeva ili odlaganje zapravo nas stavlja u stranu i praktično time smo sve dalje od evropskog prostora obrazovanja, sve dalje od onoga što treba da bude ta prohodnost i kadrova i znanja itd.
Svaka dopuna i izmena ima svoj cilj, kao i u svim drugim zakonima, a vrlo često ovde imamo na dnevnom redu izmene i dopune određenih zakona, a to je uvažavanje realnosti u kojima živimo i u kojoj se primenjuje zakon, otklanjanje nedostataka koji su u međuvremenu uočeni i uvažavanje aktuelnosti u okruženju i kod nas. Svakako da stoji potreba za jednom dopunom i nekim izmenama, zbog navedenih činjenica.
Socijalistička partija Srbije svakako će podržati izmene i dopune ovog zakona.
U ovoj oblasti mi imamo određene specifičnosti kada je reč o odnosu između Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prema određenim segmentima i nivoima obrazovanja, gde imamo da Ministarstvo neposredno kroz normiranje, kroz donošenje zakona, kroz nadzorni postupak itd, bez nekih većih problema može da uspostavlja komunikaciju i da sprovede ono što je zacrtano u predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju.
Kada je reč o odnosima Ministarstva sa visokim školstvom, moramo da imamo na umu da tu postoji jedna određena barijera i da se stvari usložnjavaju, zbog činjenice da postoji autonomnost visokog obrazovanja. Često se ta autonomnost i zloupotrebljava od strane visokoškolskih institucija i tu nastaju poteškoće koje traju godinama. Mi zapravo, u celini uzev, iako imamo određene i dobre rezultate u oblasti visokog obrazovanja, postoje sigurno i određene teškoće koje smo trebali već da otklonimo ili koje moramo u bliskoj budućnosti da otklonimo. Zato, naglašavam da je potreban partnerski odnos i to veoma korektan i iskren između Ministarstva i visokog obrazovanja, odnosno između Ministarstva i univerziteta ili akademija strukovnih studija.
Reforma visokog obrazovanja nije moguća samo donošenjem zakona u ovoj oblasti, već pre svega je potrebno i nešto drugo, što se dešava unutar univerziteta, a to je unutrašnja reforma i promena u sastavu odnosno u okviru univerziteta i akademija strukovnih studija. Dosadašnja reforma koja bi trebalo da u potpunosti bude upodobljena sa Bolonjskim principima čini se da nije u potpunosti zaživela i ona je delimično dala dobre rezultate kod nekih visokoškolskih institucija, a kod drugih ne.
U Evropi postoji integrisani sistem visokoškolskog obrazovanja. Kod nas nije na potrebnom nivou integrisani sistem o kome govorimo u Evropi. On obuhvata integrisani univerzitet i integrisanu akademiju strukovnih studija. Naša stvarnost jeste da imamo autonomiju univerziteta ali u praksi imamo zapravo priličnu autonomiju pojedinačnih fakulteta unutar univerziteta i tu nastaju problemi.
Suština problema o kojoj mi danas ovde govorimo, čini mi se na jedan konstruktivan način, bez obzira da li diskusije dolaze iz pozicije ili opozicije, govorim u celini uzev, bez obraćanja pažnje na neke tendencioznosti koje se pojavljuju u diskusijama, to zanemarujem, ali suština problema jeste u neprilagođenim nastavnim programima kod nekih visokoškolskih institucija, u sadržaju udžbenika, u načinu ocenjivanja, u komunikaciji između profesora i studenata, u organizaciji nastavnog procesa, stalnom učešću studenata i profesora u svim planiranim terminima koji treba da budu popunjeni i ispoštovani. Dalje, suština problema je u onome što treba da bude stalna provera pređenog nastavnog sadržaja, poštovanje kontinuiteta celog nastavnog procesa, itd.
Na kraju, kada dođe ispit iz određenog predmeta, on bi se mogao nazvati završni deo ispita, gde se on obavlja u vidu jednog razgovora, u jednom zaključivanju onoga što je bio prethodni neprekidni rad u nastavnom procesu i to treba da bude kruna sveukupnog rada.
Činjenica je da na nekim fakultetima i visokim školama postoje otpori u primeni iznetih principa i nove organizacije rada koju pretpostavlja bolonjski proces.
Jasno je da ćemo u narednom periodu, i ako je moguće u što kraćem vremenu, morati zajedničkim naporima, s jedne strane autonomnog visokog obrazovanja, i s druge strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, da se rešavaju suštine ovih problema. U protivnom, mi ćemo zaostajati u procesu priključivanja Srbije evropskom obrazovnom procesu, što bi bilo zaista katastrofalno po nas.
Kroz izmene i dopune zakona koje su pred nama mi zapravo imamo danas da se već unazad nekoliko puta kroz ove izmene ponavljaju dva kriterijuma i uslova koji se normiraju u zakonu, a to je broj ispitnih rokova i broj bodova potrebnih za sticanje uslova za finansiranje preko budžeta i to sa težnjom da se broj ispitnih rokova poveća, i da se broj bodova smanji kao uslov za postavljeni cilj ili zadrži na istom nivou. Ovo je posledica otpora preko potrebnim suštinskim promenama koje zahteva bolonjski proces.
Bilo kako bilo, vreme koje dolazi tražiće od nas da se broj ispitnih rokova smanji, a broj bodova poveća kao uslov za finansiranje iz budžeta. To je praksa u mnogim evropskim zemljama, naročito u zapadnoevropskim zemljama i u EU, gde treba da idemo.
Kod nas postoji otpor prema novom i to je deo naše svesti. To je univerzalni pristup životnim pitanjima i to je deo nas i samim tim problem je veći. Ali, kada govorimo o takvom načinu otpora, o takvoj jednoj životnoj filozofiji, ona nije samo prisutna kada je reč o obrazovanju. Sve promene danas i sve reforme i u drugim sferama života i rada zaista trpe jedan žestok otpor i to moramo zajedničkim snagama da to savladamo.
Kada je reč o pomenutim izmenama i dopunama ovog zakona, mi konkretno imamo da za sticanje prava za finansiranje za budžet, naravno kroz rangiranje studenata i po onome što je prosek, treba da, umesto propisanih danas 50 bodova, koje treba student da ostvari po izmenama i dopunama zakona iz 2012. godine, danas vratimo to na 48 bodova, a da u školskoj 2013. i 2014. godini broj ispitnih rokova bude šest, umesto pet.
Moram da naglasim da će SPS podržati ove promene, odnosno ove predloge, ali upravo zbog toga i zbog razloga o kojima sam govorio, da mi imamo nezavršenu reformu u visokom školstvu, da postoje otpori u sprovođenju bolonjskog procesa i da veliki deo promena dolazi upravo iz tog zatvorenog učaurenog kruga, a to je univerzitet i zbog prevelike samostalnosti, odnosno autonomnosti samih fakulteta u odnosu na ono što treba da bude univerzitet, onakav kakav je on u zapadnoevropskim zemljama.
Moram da podsetim da 2012. godine, kada smo doneli izmene i dopune ovog zakona, a koje danas menjamo opet unazad, da smo imali stav KONUS, odnosno Konferencije univerziteta Srbije i Studenskih konferencija parlamenata studenata zajedno sa Ministarstvom, koji su se sastali i doneli i našli jedno saglasje da treba ići u promene po određenoj dinamici i da se zapravo polako povećava broj bodova kao uslov za sticanje prava za finansiranje iz budžeta, odnosno postepeno smanjenje broja ispita.
Tada su svi bili saglasni, i studenti, odnosno Studentska organizacija i Konferencija univerziteta profesora. Vidimo da se danas stav promenio. Ipak, to je naša realnost. Moramo to da prihvatimo. Prema tome, problem je veoma složen i mi ne možemo posle svega ovoga što je rečeno da sada okrivimo Ministarstvo prosvete, još manje ministra koji je u to vreme predlagao te promene, jer ako se smatra da je samo ministarstvo krivo za sve ovo, onda mora da je krivo i za neke druge činjenice koje govore o visokim rezultatima u visokom školstvu, a koje nije u redu da to prećutimo.
Beogradski univerzitet je 2012. godine zauzeo mesto između 400. i 500. na Šangajskoj listi, a 2013. godine između 300. i 400. mesta, gde se posmatra uspeh negde oko 22.000 univerziteta. To je značajan rezultat koji govori da imamo zaista veliki potencijal u visokom obrazovanju, a da bi se taj potencijal još više eksponirao i pokazao, kada bi suštinski promenili ono što se traži i što zahteva bolonjski proces, a čemu mi moramo da idemo zajedničkim snagama.
Naši studenti sa različitih fakulteta ostvarili su veoma visoka mesta na međunarodnim takmičenjima. Mi tu zaista imamo sa čim da se podičimo, kako u prirodnim naukama, tako i na društvenim naukama.
Iz godine u godinu broj studenata koji se finansira iz budžeta uvećavao se zadnjih godina za 1% do 2%, tako da mi danas imamo oko 55% studenata koji se finansiraju iz budžeta. To je jedna zavidna cifra, jedan procenat koji je zaista za respekt, što govori da država, odnosno resorno ministarstvo vodi računa o studentima, vodi računa o visokom školstvu.
Tri godine unazad imamo da država finansira doktorske studije. Čini me se da ove godine da 675 studenata je upisalo o trošku države doktorske studije, što je takođe jedan podatak za respekt, u odnosu na ono što se dešava po tom pitanju u našem okruženju.
Neke paušalne izjave koje su dolazile van ovog parlamenta, o tome da u parlamentu vlada haos i da mi nismo u stanju da rešavamo pitanja koja se tiču visokog školstva, su sasvim neozbiljna i neprihvatljiva. Ovaj parlament, kao što se vidi danas iz rasprave, a i u prošlim godinama, kada je raspravljao po ovim pitanjima, je pokazao veliku ozbiljnost i analitičnost i pokušavao da ustroji i da ukaže na onome šta treba činiti u daljem procesu prilagođavanja visokog školstva bolonjskom procesu, šta treba učiniti u procesu daljih reformi.
Drugo, ovde kritike od nekih poslanika da nije se vodilo računa o potrebi da ovaj zakon što pre bude uvršćen u dnevni red i izglasan, da bi studenti mogli da se upišu, moram da ukažem na jednu finesu. Da smo to uvrstili u dnevni red kada je počela prva redovna sednica, ovaj zakon, koji je preko potreban da se što pre donese, bio bi izglasan za možda nekih 15 ili 20 dana, kada iscrpimo ceo dnevni red. Ovako, umetanjem ove, uslovno rečeno, posebne sednice u dnevni red, mi danas raspravljamo u načelu, u sredu rešavamo i razgovaramo u pojedinostima, a u četvrtak u 10.00 sati izglasavamo zakon i na vreme dajemo odgovor na ono što je sušta potreba rešavanja onih problema koje danas imamo u visokom školstvu.
Pored svih poteškoća koje imamo u ovoj oblasti, moram da pohvalim sve napore Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koji su učinjeni unazad za pet godina, gde smo imali jednu drugu vladajuću strukturu, koja je učestvovala u svemu tome i koja treba da deli ono što je slava i dobitak i dobro u onome što je urađeno, a takođe, i sama da pretrpi kritike od onoga što nije urađeno, mislim na DS, a naravno i u ovih godinu dana.
Prema tome, rezultati postoje, međutim, ne treba se zadovoljavati sa tim. Mislim da smo svi uočili probleme koje imamo i da moramo ofanzivnije pristupiti u jednoj interakciji i saradnji sa univerzitetom, sa autonomnim visokim školstvom i da država zajedno sa njim zaista što pre započne prave suštinske reforme. Socijalistička partija Srbije svakako će podržati ove izmene i dopune zakona, jer ovo ne sme da ostane ovako i da ide na štetu studenata. Slažem se sa nekim poslanicima koji su rekli da najmanje za to su krivi studenti. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik dr Mileta Poskurica. Izvolite.

Zahvaljujem. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zaista, reklo bi se mali broj izmena unutar Zakona o obrazovanju koga menjamo u izvesnom segmentu, suštinski u članovima 40, 73. i činimo još jednu, hajde uslovno rečeno kozmetičku, ali poruku i promenu visokog sadržaja, ne kozmetičku koja je bila sadržana u ranijem prošlogodišnjem zakonu i izmenama Zakona o visokom obrazovanju.
Ovo novo što se donosi pred poslanike gde se Vladi daje mogućnost da u ime organa državne uprave otvori studijske programe, očekujem da je to urađeno tako što je racionalno procenjeno da drugačije ne bi moglo. To su specifičnosti profila koji se neguje, koji je državi potreban, da je država imala dosta iskustva sa kadrovima koji su u te službe ulazile sa drugom vrstom obrazovanja, to je bilo uprkos realnoj proceni da će nekada u neko vreme koštati ili biti potreban ograničen broj kadrova, izračunao je na racionalni način i doneo odluku da to plasira.
Ono što mi se više dopada ovim predlozima je i napokon činjenica da Vlada bliže uređuje uslove i način ostvarivanje studijskih programa. I to je ono gde treba reći - avaj, a zašto toga nije bilo i za ostale visokoškolske ustanove? Za naših proteklih pet-šest godina što se to Vlada, ne mora Vlada dovoljno ministarstvo dovoljan je kritički rad organa koje ministarstvu pomažu, a to je pre svega Nacionalni savet za visoko obrazovanje i njegove komisije, dovoljno je bilo da oni kritički priđu problemu, pa ne bismo bili sad u srži uopštih pitanja koje nekako na sve, pomalo postajem i ljubomoran dovode to Bolonjska dekleracija, Bolonja je kriva.
Nije kriva Bolonja, to je opšti papir od tri ili četiri stranice. Toliko opšti da se njegovo sprovođenje i ne sprovođenje teško mogu dovesti pod upit. Šta je to što se dosada nije radilo u Srbiji, što nije moglo da se povede pod tzv. Bolonjski proces? Nije bilo mobilnosti? Bilo je i te kako. Nisu priznavane diplome? Jesu i te kako. Nije bilo saradnje profesora-nastavnika? Jeste i te kako, jer je ovakvih zahteva studenata kao sad posebno uobličeni u vidu štrajkova kakvi jesu bivali ranijih godina nije toliko bilo. Jel se nije znao kriterijum prolaznosti? Jeste i to taksativno. Znalo se šta se na kom fakultetu moglo preneti u narednu godinu i tu dakle, nije bilo razloga za bunt. Jel su se nastavni planovi i programi menjali suštinski? Jesu nažalost, jer se sada kompozitivno, složeno prikazuju u skraćenom obimu vremena sa izuzetno sa velikim naporom studenta da to proprati.
Čujemo i govor o ne slaganju studenata, pa je zato neslaganje profesora sa Bolonjom. Kako to, ja koji se ne slažem sa Bolonjom mogu da svoje predavanje učinim da bude loše da nije Bolonjsko nego da liči na ranije? Šta je tu izgubljeno? Šta je tu predmet koji će Bolonju učiniti drugačijom? Šta tu može da se promeni? Tu nema političkog uticaja. Nema subjektivnog, to su konkretne činjenice. Nisu to umetnički doživljaji nastavnih planova i programa, nego ih samo sam sprovodimo u znatno kraćem vremenu, i studente i sebe izlažemo riziku popuštanja pažnje, riziku nedoslednosti u međusobnim odnosima, riziku neiskrenosti koju imamo prema studentima i zato ovo doživljavam ne kao akt ministra i akt Vlade, nego akt studenata. Nisu oni kao mladi deo naraštaja i akademske zajednice možda ni sasvim svesni da to što sada na prvi pogled traže, da sa 48 bodova idu dalje, što je razumljivo, jer svaka mladost je uvek u konfrontaciji sa režimom i sistemom koji ga u nečemu onemogućava. Nisu oni birali ovakve uslove studija, nisu birali numerički iskaz da nešto 48 znači za ili protiv. Masa se upisala na budžet i prirodno je da žele na tome da ostanu. Masa njih je platila iz džepa, osiromašenih roditelja po pravilu.
Skoro nam je rekao i premijer da mi postajemo država u kome će plaćati sve više i pravo na obrazovanje i lečenje će imati bogati sloj. To je službeni stav premijera. Dakle, idemo prema tom putu i sasvim je razumljivo da studenti i njihovi roditelji kao jedna od zainteresovanih strana zaista žele da se ovo jednom razreši i da nekim bajpasiranim lakšim putem dođu do cilja da nastave svoje školovanje.
Pristajemo na izmenu koje nam je Ministarstvo dalo. Saučestvujemo samo u tome. Konačno, studenti nisu ni krivi, jer ni oni sami nisu znali šta ih čeka po novom reformisanom obrazovnom sistemu. To smo im doneli mi koji smo završili sve po starom obrazovnom procesu i mnogi od nas koji to nisu glasi, koji su bili u svetu priznati, nosili diplome, titule i počasna predavanja držali u američkim, engleskim, evropskim gradovima, bili u svetu priznati i došli iz sistema koga smo kasnije nastojali da se što brže rešimo i da ga što lakše urušimo. To je suština i to je razlog zašto na ovaj način podržavamo želju studenata da nastave, jer nisu do kraja za sve sami krivi.
U daljem delu priče reći ću šta je zapravo odgovorno i u sistemu obrazovanja kakav smo primenili, a i u zainteresovanom krugu onih koji su korisnici obrazovnog procesa. To su studenti, nastavnici, država koja sve to finansira, pretežno govorim o državnim ustanovama, jer ih je puno i protiv toga se krenulo i takvi studenti traže da ostanu na budžetu. Na kraju krajeva, da vidimo šta sve od toga staje u Bolonjski proces.
Pogledajmo njihove ključne odredice, 50-60 bodova, to je temelj. Uveli smo sistem čije temelje rušimo, dakle nije sistem dobar. Ako smo opredelili da je nešto 60, a ne može realno da se postigne tako kako smo studentima zamislili da moraju da uče određene predmete, znači ili smo to loše zamislili, ili taj način ocenjivanja i vrednovanja nije dobar. To je temelj Bolonje. Šta onda? Ne rušimo Bolonju, mi ukazujemo da to ne valja.
Rekli smo – trostepene studije. Na čemu smo sada kada smo na to pristali? Izgubili smo fenomenalnu mogućnost da neko kroz magisterijum oceni sebe gde je u nauci, da polako odvaja struku od naučno istraživačkog rada, da se formira kao istraživačka ličnost koja može da vidi i oseti zonu interesa. Sada automatski izlaze kao master posle integrisanih studija. Šta lekar opšte prakse, koji je master, magistar, šta je on sebe osetio u naučno istraživačkom radu i zna da je negde ekspert za nešto? Odmah ide na trogodišnje doktorske studije. Nigde ispod 120 hiljada dinara ih nema, do 140.
Neki fakulteti primaju i po 100 studenata. Da bog da im 100 izađe godišnje koji su to završili, da svaki koji je završio studije ide u doktorske. Zašto? Zato što autonomija fakulteta je tako stravično došla do izražaja da je to ogroman izvor para koji dekan i grupa oko njega, probranih po uslovima i kriterijumima koji nisu baš sasvim jasni, kobajagi se pozivaju na Nacionalni prosvetni savet, formiraju usku grupu ljudi, koja sprovodi doktorske studije i od toga ima ekstra primanja. Zato pozdravljam odluku ministra da konačno dođe do spiska, do informacije o tome koliko u našim državnim, privatnim fakultetima ima profesora, docenata, redovnih i vanrednih profesora, koliko i na kojim drugim radnim mestima ti isti ljudi rade, kolika su im ukupna primanja, šta su od toga plate, šta su od toga učešća na projektima ili pisanja raznih drugih programa koje od njih kobajagi zahteva privreda.
Prosto, ne mogu da zamislim informaciju koja je bila u novinama u kome će neko imati dva miliona apanažu platu na Ekonomskom fakultetu u jednom gradu u Srbiji ili je uradio nekakav projekat za nekog privatnika. Koji je taj privatnik u Srbiji koji je profesoru dao dva miliona da mu uradi projekat izvodljivosti, dva miliona dinara da on dobije toliko mesečno i ko je taj privatnik? Dajte da vidimo, to je neko verovatno vrlo, vrlo moćan.
Dakle, da jednom malo pogledamo to okruženje. Da li je to takvo okruženje nastavničko i naklonjeno uvek studentima? Verovatno da nije. Možda se i u tome se sastoji bunt studenata, ne o ovih dva miliona, nego o tome ima li taj profesor dovoljno vremena. Ja ću vam reći da, nažalost, i profesori nisu preterano oduševljeni, zato što su neki akreditovani za 100 studenata, primali su preko budžeta samofinansirajućeg da bi došli do novca, do živog novca, još toliko. I šta su uradili? Naterali su profesore, asistente i saradnike da rade u dve smene. Potpuno je nefiziološki da neko završi vežbe na bolesniku ili u laboratoriji u pola devet ili devet uveče, da sa njima profesori dva puta na istom slučaju vežbaju na bolesniku po četiri sata vežbi, osam sati. Pa, taj bolesnik ne može da preživi samo jedno studensko ispitivanje.
Dokle se u toj autonomiji otišlo? O tome će možda biti još nekoliko dokaza živih, ubedljivih dokaza iz prakse. Uporedive diplome. A kad to diploma i jugoslovenska i srpska negde nije važila ako je otišao čovek sa performansama dobrog stručnjaka koga i danas dan primaju, ne po bolonjskim, po diplomama koje su doneli pre toga. Ljudi koji su ispekli zanat i struku ne pitaju, čuli smo već iz toliko primera o tome.
Šta oko ovog dela, kako bih rekao, tih bolonjskih stavki krupnih, interakcija jedna koju Bolonja, ta dekleracija famozna, taj veo koji nas uvija u neprekidni galimatijas i onda kad tako govorite, svi kažu – evo ovaj govori protiv Bolonje. Ne, to je jedna opšta, jedna zavesa, jedan til koji je pokrio obrazovni sistem i kako ko pomoli glavu ispod toga, odmah je protiv toga. De fakto, ona nudi sasvim obične i normalne stvari, samo ih treba sprovesti i ne pozivati se za sve što ne valja da je to odgovorna za to. Interakcija studenata i nastavnika. Nema tu interakcije. Tu su jasno izraženi interesi bilo kakve vrste i jedan konformizam sa jedne ili druge strane. Ogromno opterećenje studenata. Hajde da kažemo da su krivi profesori. A kako bi bili krivi?
Jesu li oni krivi što im je neko dvosemestralni predmet pretvorio u jednosemestralni? Šta to iz svojih predmeta mogu da izbace? Može li sad to predavanje da traje jedan ili dva školska časa? Ne, nego četiri ili pet. Sutradan student ide da odgovara na vežbama, pa onda prekosutra ima test i tako radi svake ili na svake dve nedelje, a onda nekakav završni test.
Desi li se da student napusti predavanje u času kad se proziva, a nikad se ne zna kad će ga prozvati? Maltene nose školske dnevnike i upisuju decu. Pravi dril, kazamatski dril, koji ne liči na akademski odnos prema studentu, na poštovanje njegove ličnosti, jer tog dana možda neće želeti da čuje to predavanje ili će se možda spremati za neki drugi ispit. On će dobiti nula na vežbama na toj istoj katedri, nula bodova. To je njegova presuda da ma koliko znao i uvek dobio desetku na svim testovima neće konačnu ocenu imati deset. On će dobiti pet bodova, koliko vredi predmet, ali njegova ocena neće biti deset.
Isto važi i ako u prvom roku ne izađe na test biohemije, fiziologije, prvi od mogućih tri ili četiri i ne izađe, bolestan, sprečen, nespreman, nego izađe za 15 dana ponovo, može dobiti deset na tom testu, a njegova maksimalna ocena je osam. Zapanjujuće. Što zapanjujuće? Ko to treba da proveri? Inspekcija. Ko treba da je pošalje? Ministar. Ko treba da signalizira? Ona tela gde rade profesori univerziteta za duple plate nego što imaju na svojim fakultetima. To je Nacionalni savet, to su njegove komisije koje moraju da krenu u istinsko preispitivanje kvaliteta obrazovnog sistema, da vide da li je to kvalitetno, da li je moguće.
Drugo što ne valja oko autonomije koja je ovde predočena, to je finansijska autonomija, nedvosmisleno. Neki su osmislili više srodnih grana, pravili fakultete ovakvih ili onakvih nauka da bi stekli finansijsku samostalnost, ali autonomija rukovođenja, upravljanja ustanovom je jedna strašna i opasna pojava.
Vi danas imate priliku da je dekan bog i batina na fakultetu. Kako je podzakonskim aktom, glavnim statutom, kome zakon poklanja dve ili tri rečenice? Donosi ga visokoškolska ustanova na predlog odgovarajućih tela i nikom ništa. Gde se završi statut? Umesto ranije što je bilo da ministarstvo overi – taj statut je u saglasnosti sa zakonom, da ne nudi rešenja gora nego što izdaje zakon, on završava na senatu. Pa, dobro.
Zašto još i niži podzakonski akt, završivši na senatu, dozvoljava da jedan fakultet može kriterijume za izbor nastavnika, indirektno ili direktno, toliko da pooštri da je na celom univerzitetu lakše da se više vrednuje objavljeni rad u časopisu nego na tom fakultetu? Sela oligarhija ljudi bliskih dekanu, probrani, jer su uglavnom svi oni iz reda mentora koji su najmanje dve teme odbranili. Ko to sad ekskluzivno isključuje izborna veća i daje sve prerogative naučno-nastavnom veću, gde se opet gleda da li si mentor ili nisi? Redovni, vanredni profesori nisu članovi izbornih veća na nekim fakultetima. Nezamislivo. Gde to piše u Bolonji? Nigde. Da li se dotiče Bolonja toga? Ne dotiče se. Ali, tako je Pinki video Tita, tako je neko video da Bolonja mora tako da izgleda. Tako su se lepo dogovarali, noći prepisivali iz Ženeve, iz Ciriha, iz Kopenhagena, mustre kako gde izgleda medicina. Što ne uzeše Lomonosova, pitam se, pa ne pogreše kako tamo izgleda medicina, stomatologija ili farmacija?
Kada su neki fakulteti otvorili stomatologiju, bio je bunt drugih fakulteta sa tradicijom – na šta liči taj program. Šta to govori? Opet da država ne kontroliše dobro rad fakulteta, rad organa koje fakultet imenuje, jer mi nemamo ni telo koje je nadležno. Odavno su ukinute zajednice fakulteta. Da nisu, ne bi bilo ovoga što me je koštalo dva sata rada najmanje, da utvrdim da su programi medicinskih fakulteta u Srbiji u četiri grada međusobno toliko različiti da ako dozvolite unutrašnju akademsku mobilnost koju promoviše Bolonja, tada ako neko vešto gledajući ovo pređe iz Niša, Kragujevca ili Novog Sada u Beograd u trećoj godini neće imati epidemiologiju da polaže, a dva puta će imati statistiku kao predmet.
Kako upisati bodove takvom studentu? Kako objasniti da ova epidemiologija na jednom fakultetu vredi 3,5 poena, ova ESPB boda, a negde vredi četiri? Ko je to mogao da reši? Zajednice fakulteta, jedinstveni programi kao nekad, debela crvena knjiga, bordo, u kome je pisalo i Sarajevo i Beograd i Niš i Kragujevac, imali su iste predmete. Oni imaju histologiju, fiziologiju itd.
Da li su studenti zadovoljni, a nisu ni profesori, što kad prvi put dođe student u priliku da progovori, da se verbalno izjasni o sadržaju svog znanja, a to je klinički predmet? On nama deluje, kliničarima, kao zbunjen i čovek koji gubi orijentaciju. Imate komisijske ispite valjda zarad prevencije korupcije, u kojima više ni profesori ne mogu da stignu da rade po 10, 12 sati sa studentima, gde kandidati videvši umor i sebe i profesora odustaju i beže, pa im valjda zato treba toliko rokova. Vi vidite da dete ne zna da sklopi rečenicu. Ono je izgubilo prve tri godine prethodnog školovanja šansu da govori jer je čekiralo testove, kao na kvizu, kao vozački ispit, test.
Šta smo time napravili? Da li nas je terala Bolonja da moramo testove? Ne, rekla je – ispiti mogu da budu urađeni na taj i taj način. Naši su se dekani, rukovodstva, njihovi podružnici družili da to naprave tako, da to bude što glamuroznije, komplikovanije, da što manje imaju kontakte, sem na vežbama, sa tom decom. Nijedan pretklinički predmet se ni na jednom od fakulteta u Srbiji ne odgovara usmeno. Sve je to test ili nekakve predispitne obaveze. Da ne govorimo o tome kakve to praktične teškoće stvara i koliko je nerealan uvid u funkcionalno znanje. Zamislite fiziologiju da polažete testom, da student ne zna da vam poveže o tome šta radi najvažnija bazična nauka iz resora profesora, ministra.
Tu je negde i velika odgovornost i osnivača. Gde je tu mogućnost da osnivač nešto uradi, država, Vlada da nešto uradi? Dakle, promena akata, promena propisa, promena uloge i funkcije dekana. Nemoguće je da dekan raspolože sudbinom novca, sudbinom ustanove, sudbinom opreme, a da se pri tome država ne pita za njegovo imenovanje i njegov kvalitet, da ga lobiji i kružoci, birajući se sve overe na senatu i onda je to kraj priče. Valjda, ako država bira direktora obdaništa ili direktora osnovne škole, na direktan ili posredan način, i ovde je to nekada bio posredan način, ali je širi krug. Sada je sužen krug za izbore dekana, ne možete biti ako niste mentor itd. Hajde, nisu bili nekad profesori, pa smo to izgurali da budu makar profesori. Sad morate biti i mentor sa toliko i toliko radova. Kao, to su preporuke NSVO. Neki poštuju preporuke, neki ne.
Na nekim fakultetima bi pre stekao kriterijum da negde budeš akademik, nego na drugom fakultetu koji po mom mišljenju ima veću specifičnu težinu i veći rejting u Srbiji. Izgleda da se rejting stvara tako što ćete da nam što više studenata prođe da ima što veću ocenu. To je najlakše. Najlakše je Bolonju učiniti efikasnu. Zovem Bolonja ovu reformu, ne Bolonju kao ideju. Ne zovem to Bolonjom. Najbolje samo dajte studentima – odbija se od plate profesorima ako imate prolaznost manju od 80%, šta vas briga.
Ali, danas, a nema NSVO o tome da nam kaže, nema, njegova komisija to ne radi, nego juri akreditacije, a to se dobro plaća. Pa, je li akreditacija na CD-u ili odštampana, pa je li jasno, ili nije. Ne gleda drugo, samo te forme, norme, standarde. Štikliraj, to je gotovo, akreditovano.
Da li je neko ili nije uspeo da proveri da li su to stvari do kraja postavljene? Teško se ovde može zaključiti. To su mesta u kojima država mora da se pita. U kome zakonom mora da se da šansa ministru i njegovim telima koje on ovlasti, komisijama, inspekcijama, da uđu malo u život fakulteta i da procene efikasnost studiranja, kvalitet. Naravno, da ćete lako ustrojiti takvu naredbu, gde je prolaznost visoka.
Danas, nažalost to saznajemo sa informacije Beogradskog univerziteta, prolaznost je takva da definitivno završi oko 20-ak ili nešto procenata. Da ja to samo ne bih govorio napamet, pošto imam pribeleženo koliko to iznosi, ta prolaznost je negde oko 20% večitih studenata, koliko sam razumeo. Evo, 14 je u roku diplomiralo. Upoređivali su te podatke neki drugi istraživači sa prebolonjskim razdobljem, gde je procenat odustajanja bio, kažu, 45%, 50%-55% je diplomiralo. Sada, 20% večitih, prolaznost 14. A, šta su ovi drugi? To su oni kojima pomeramo kriterijume da idu dalje. Onda je sistem zato neefikasan. Mi ih pomeramo kriterijumima, a može da bude efikasnije oborimo li kriterijume i zašto 14% nastavnika ima prolaznost manju od 30%? Zato što smo mnoge nastavnike dobili tako što smo velike predmete raspakovali na mnogo manji, povećani broj predmeta na fakultetu sa 30 ili 25 na 40 ili 50. Svi su otimali svoj bod, svoje vreme. Hteli su to da dobiju. Svoje vreme, svoj bod, čak i broj stranica. Pazite, strašno. Broj stranica…
(Predsedavajući: Molim vas da završite misao, pošto je vreme utrošeno.)
… Evo, zahvaljujem se.
Dakle, očigledno, gospodine ministre, podržavamo vašu nameru da o ovome zavedete red, a vidimo da ste u tom pravcu krenuli. Konačno, i to je i artikulisana želja građana Srbije na izborima, da se ne ostane bez ikakve promene i pokušaja promena, da li ćete to zvati reformski ili ne i u ovom važnom sektoru koji je do sada, po svemu sudeći, značajno mimoiđen. Zahvaljujem.

Pošto više nema prijavljenih ovlašćenih predstavnika, prelazimo na listu govornika.
Po utvrđenom redosledu, prvi je Žika Gojković. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, SPO i DHS pozdravlja predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. S obzirom da je akademska godina već počela u najboljem interesu studenata je da što pre usvojimo ove predložene izmene, kako bi studenti što pre upisali školsku 2013/2014. godinu i na miru nastavili sa svojim obavezama. Iz tog razloga i ja ću se truditi da budem kratak i jasan.
Zakon o visokom obrazovanju, koji je donet 2005. godine, nakon pristupanja naše zemlje Bolonjskom procesu, počinje reforma sistema visokog obrazovanja u našoj zemlji. Nakon donošenja ovog zakona očekuje se reforma koja, između ostalog, treba da doprinese efikasnosti školovanja i kvalitetnijem visokom obrazovanju.
Kao što je normalno, nakon što je krenuo da se primenjuje Zakon o visokom obrazovanju, svaki put kada bi bili uočeni nedostaci u primeni Bolonje, donošene su izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. To je, prosto, postalo neko pravilo u ovom našem domu.
Među izmenama i dopunama koje su pred nama, najvažnije promene su svakako smanjenje broja bodova neophodnih za finansiranje iz budžeta sa 50 na 48 i šest ispitnih rokova umesto pet, što je već nekoliko puta rečeno.
Imajući u vidu da većina fakulteta Bolonju primenjuje na svoj način, neophodno je da bar na neki način se izađe u susret studentima. Finansijski efekat ove promene takođe je bitan jer na ovaj način veći broj studenata može da se školuje na teret države i ne dolazimo u situaciju da samo oni koji imaju novca mogu da se školuju. Tu je vrlo važan podatak da studenti koji dolaze iz unutrašnjosti u Beograd gotovo je nemoguće da studiraju a da nemaju finansijskih sredstava za mesečne troškove u vrednosti od 50 hiljada dinara, što je, morate priznati, privilegija jako malog broja ljudi.
Cene državnih fakulteta se polako izjednačuju sa cenama na privatnim fakultetima koje su visoke i kada se tome još dodaju troškovi boravka za studente koji nisu iz Beograda, znači da treba podržati svaki pomak, pa i najmanji u olakšavanju položaja studenata.
Ono što je bar za našu poslaničku grupu izuzetno važno je da je dobro što će se odobriti uslovni upis godine tj. odobriće se da fakulteti mogu da upisuju studente pod ovim uslovima iako zakon još uvek nije formalno izglasan u Skupštini, iako verujem da ćemo u sredu sa ogromnom većinom ovaj zakon izglasati. U suprotnom, deo studenata bi bio uskraćen za druge povlastice, kao što su ishrana studenata, smeštaj u domu i drugo.
Ovaj predlog zakona, predlog izmena i dopuna zakona o kojem danas govorimo je logičan i realan jer još uvek nije izvršena istinski reforma koja bi opravdala smanjenje ispitnih rokova i povećanje bodova neophodnih za budžetsko studiranje, a tek nam predstoji ne mali posao na preispitivanju opterećenja studenata, reformi studentskih programa, nastavnog sadržaja udžbenika i drugih izuzetno važnih stvari za visokoškolske ustanove i naravno za studente.
Verujem da će Vlada i nadležno ministarstvo na čelu sa vama gospodine ministre, imati razumevanja i povećati stipendije u iznosu od 30% koje će dobijati oni sa prosekom 9 i višim ocenama. Naša poslanička grupa smatra da je to u ovom momentu realno, s obzirom da su za taj procenat već poskupeli neki drugi troškovi kao što su domovi i ishrana samih studenata. Kao što verujem i realno je da možemo očekivati i sveobuhvatniji zakon o visokom obrazovanju. Činjenica je da ćemo u narednih nekoliko dana imati više posla za administraciju fakulteta, ali niko neće biti oštećen kao što je to bio slučaj do sada i mislim da je to u ovom momentu najvažnije kada je u pitanju godina 2013. i 2014. godina za studente.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju u situaciji kada imamo još uvek zastareli i neefikasan obrazovni sistem, što je i sam prethodni ministar Obradović u nekoliko navrata priznao. Raspravljamo kada, mnogi će reći, reforma o obrazovanju nije počela, kada su potrošene silne pare u ovoj oblasti, kada su potrošene godine i godine na prazne priče na još praznijim javnim raspravama, kada iza nas imamo godine u kojima će nedostatak sistemskog rešenja često uzrokovan huškanjem roditelja i studenata pa čak i samih profesora jednih na druge.
Naša realnost u ovom momentu ukazuje, osim činjenice da vam za studiranje u Beogradu treba negde oko 50 hiljada dinara i to mislim da nisu troškovi sa kojima bi studenti mogli da komotno se ponašaju u tih mesec dana, već je to jedna cifra koja je više nego umerena za studentski život, da se krivica konstantno svaljuje od strane ministarstva i Vlade u proteklim godinama na visokoškolske ustanove a da je država kada je bilo najpotrebnije tim visokoškolskim ustanovama vrlo često bila pasivna.
Kao što su rekli neki moji prethodnici, mislim da je govorio gospodin Čikiriz, nemamo čak ni bazu podataka profesora. Pre nekoliko godina je Beogradski univerzitet ispao sa liste 500 najuspešnijih univerziteta. Mi se jesmo vratili na tu listu, ali mislim da je poražavajući podatak da se tako nešto desilo. Poražavajući podatak je da oko 50% ukupnog stanovništva je završilo samo osnovnu ili ni osnovnu školu u našoj zemlji. Još jedan je, a tiče se Vlade i ministarstava, i nadam se da će se to promeniti, da se odsekom nauke do sada bavilo isključivo zarad ličnom marketinga i da je prioritet bio isključivo lični marketing…
(Predsedavajući: Gospodine Gojkoviću, vreme je utrošeno.)
Mogu li da završim, imam još dve tri rečenice?
Ovo je samo jedan od načina da se studenti motivišu da u što kraćem roku završe studije, a izmene zakona o kojima danas govorimo nikako neće negativno uticati na kvalitet znanja kojima će mladi steći tokom studija.
Gospodine ministre, ovu zemlju su u prošlim godinama poslednjih 20 godina napustili nekoliko desetina hiljada mladih i obrazovanih ljudi. Mislim da ni danas nismo sprečili taj odliv mladih i pametnih ljudi i molim vas kao i većina mojih kolega i ljudi koji su ovo ispratili, a da nisu pobegli iz ove zemlje da budete ministar koji neće biti puki posmatrač svega ovoga što se do sada dešavalo u našoj zemlji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Hvala gospodine predsedavajući. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze, zaista ne znam broj ko zna koje, izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Poštovani gospodine ministre, znam da vi se ne prezivate Obradović, ali osim vašeg prezimena koje je različito, sve ostalo je ostalo potpuno u maniru bivšeg ministra. Zakoni pred poslanike dolaze u 12,05, ne u pet do 12,00, u 12,05. Nije bilo oktobra poslednjih nekoliko godina, a da pred poslanike nisu došle izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, i to naročito onda kada počne školska akademska godina. Tada se pred nas uglavnom donose izmene i dopune, tada mi u zaista velikoj stisci, nekada i kada štrajkovi studenata krenu uveliko, o tome govorimo, tada se delimo na patriote, one koji će da podrže to što se predlaže, i one koji nisu patriote, jer su ozbiljni, pa hoće da razgovaraju o tome ozbiljno.
Doduše, sada je novost to što vladajuća većina nije želela da ovaj zakon stavi na dnevni red prilikom otvaranja ove sednice u utorak, nego je to odložila za neki drugi dan, tako da mi, u odnosu na taj početni utorak, sedam dana kasnimo. Strepnja 30.000 studenata koji nisu mogli da upišu godinu, njihovih roditelja, puta dva, to je oko 90.000 ljudi je strepelo zbog toga što neko nije hteo da pritisne taster i glasa o tome.
Desio se obrt, čudan obrt rekla bih, nisam videla argumente, ali u redu. Meni se ne sviđa, mislim da ni vama ne odgovara kao ministru ovog trenutka da mandat počnete nečim što nije u skladu sa zakonom. Uslovni upis je nešto što ste smislili da prevaziđete trenutni problem, ali i nije nešto sa čime treba da počnete svoju ministarsku karijeru.
Da vidim šta su to novosti koje izmene i dopune u kratkom zakonu predlažete. Dve grupe, jedan je zaista deo tehničkih izmena koje su, doduše, bile i prethodni put izmene na isti način, samo što se glasalo. Neko je ovde rekao – parlament je pokazao veliku ozbiljnost prilikom izglasavanja prethodnog zakona. Rekla bih da je pokazao veliku ne ozbiljnost, jer sve ovo o čemu treba sada da glasamo smo ukazivali mi poslanici iz opozicije, ali ne zato što smo mnogo mudri i pametni, nego zato čitamo analize i pratimo izveštaje o stanju i o kretanju nečeg što se zove visoko obrazovanje.
Dakle, drugi deo je ono što vi podvodite pod formiranje akademije strukovnih studija nacionalne bezbednosti, jedno sa drugim nema nikakve veze, sem što uslovljavate da glasamo zajednički o svemu tome, tako da oni ljudi koji su, jedne poslaničke grupe, protiv jednog dela, a drugi deo ovog studentskog paketa podržavaju, moraju glasati i za osnivanje ovakve jedne strukovne škole.
Prvi deo, kažete, studentima za upis godine spuštate broj poena sa 50 na 48. U obrazloženju vi kažete da je to zbog ekonomske krize i kažete zbog otklanjanja uočenih problema. Pošto pored vas sedi jako mnogo saradnika koje je i ministar Obradović dovodio ovde - pitam vas da li su ti uočeni problemi mogli biti uočeni i pre nekoliko meseci, kada su ove izmene bile pred nama? Da li su sugerisali ministru da to treba promeniti?
To govorim zbog toga što su u dlaku isti amandmani, kao ovo što vi sada predlažete, bili na dnevnom redu tadašnjeg zasedanja. Poslanici Demokratske stranke Srbije su potpuno isto ovo, što vi danas predlažete, predlagali tada. Sećam se diskusija nekih koji sada moraju očigledno da glasaju o tome i kažu da je malicioznost zato što to ističemo. Moram da kažem – izvinjavam se što smo bili u pravu. Moram da vam kažem zašto smo bili u pravu. Zato što smo vrlo ozbiljno pratili analize i vrlo ozbiljno tada mogli da znamo da recimo fakulteti nisu uradili svoj deo posla kada je u pitanju Bolonjski proces, da udžbenici nisu prilagođeni, da nastavni proces se ne odvija na način na koji je to predviđeno i dala mogućnost Bolonji.
Znači, iz svega toga smo tada mogli da zaključimo da studenti neće biti krivi, ali da neće moći da osvoje 50 poena, što je prirodan prag da se polako penje nivo znanja. Tada je to bilo jasno da se vidi, ne znam zašto tada nismo svi zajedno prihvatili, recimo, naše amandmane.
Šta je sada rukovodilo ovaj vaš predlog? Da li upravo to što ste pročitali takvu jednu analizu? Da li ste analizirali stanje trenutno kakvo je. Mislim da to nije bio slučaj. Znači, analize su izostale, vrlo ozbiljan rad na tom delu je izostao, i vi ste, na kraju krajeva, to i rekli kada ste danas ovde govorili o tome, obrazlagali vaš predlog. Lebdeći štrajk studenata je nešto što vas je opredelilo. Mislim da to nije dobar put. Ozbiljno moramo da se pozabavimo ovom temom, da ozbiljno vidimo gde smo mi trenutno sada, da imamo jedan presek stanja i da vidimo šta nam valja činiti. Ako je jedina stvar o kojoj poslanici treba da glasaju, da li ćemo imati 48 poena, pa ćemo se popeti na 50, pa kada popnete na 50, mi ćemo se opet vratiti na 48, onda je to potpuno pogrešan put.
Hajde da vidimo gde smo, hajde da se zajednički dogovorimo šta je to strategija, hajde da zajednički glasamo o nečemu što treba da uradimo, da bismo napravili iskorak i da bismo zaista išli u pravom pravcu.
Interesantno je, kada sam o tome govorila, eto prošli put je i ministar Obradović branio taj svoj stav 50 poena, on je rekao da se dogovorio sa studentskim organizacijama. Šta je sad? Studentske organizacije izgleda nisu svesne šta su se dogovorile. Vrlo čudno.
Druga stvar koju nam nudite je broj rokova za polaganje ispita, sa pet, vi i dalje smatrate, sada treba popnemo taj rokova na šest. Potpuno smo saglasni, u dlaku iste amandmane smo podneli. Čak smo ponudili da broj rokova bude od četiri do šest i da fakulteti urede svojim aktima kako će da se ponašaju u tome. Niste prihvatili. Ministarstvo nije prihvatilo, većina nije prihvatila, ista ova većina koja danas zagovara ovo da je to prirodno.
Da li studenti znaju da ih sledeće godine prema zakonu čeka četiri roka? Kada ćemo o tome da razgovarao? Idućeg oktobra? Mislim da to nije dobar pristup i da mi moramo ozbiljno da otvorimo sve karte. Ovde niko nije protiv vas, niti je za vas, nego mi ovde ozbiljno razgovaramo o jednom procesu, o jednoj za državu vrlo važnoj stvari. Ako mi ovde ne budemo videli koliko je važno obrazovanje za državu, ne verujem da će se sama Vlada pobrinuti za to.
Kažete da vi tim što dajete mogućnost šest rokova, povećavate efikasnost studiranja. Istraživanja kažu da je to obrnuto proporcionalno, ali s obzirom da sve one prethodne uslove ni fakulteti nisu ispunili, ni profesori nisu ispunili, ni udžbenici nisu prilagođeni, onda je prirodno da im vratimo mogućnost da imaju šest rokova i da na taj način pokušaju da efikasnost sistema povrate. Opet na njih bacamo lopticu, iako to nije u redu. Ministar Obradović je tvrdio suprotno.
Kažete u obrazloženju da želite studente da uključite kao partnere u oblast visokog obrazovanja. To je sjajno. Demokratska stranka Srbije vas u tome podržava. Zaista mislimo da studenti jesu ozbiljni ljudi sa kojima možete razgovarati o procesu u kome oni jesu partneri i žele da budu partneri, ali ne vidim kako ćete to da pokušate da uradite, ako već sada oni znaju da ne mogu da planiraju, ne daj bože, do sledećeg oktobra, do sledećeg početka godine. Ako ne mogu da planiraju da ne znaju šta će im biti u januaru, vi najavljujete novu izmenu zakona. Znači, danas oni ne mogu da planiraju kako će svoju godinu da počnu i kako će da raspolažu svojim vremenom i kako će da ulože snage u tu godinu.
Drugo, govorite o podeli odgovornosti prava i obaveza. Ko preuzima odgovornost, ko pravo, ko obavezu? Ne vidim, na način na koji smo mi danas ovde postupili, da će neko podeliti odgovornost. Ne, jednostavno loptica je tako pala da su studenti odgovorni zato što nisu prihvatili sva pravila igre koju im nameće zakon, a zakon je napravljen tako da oni zaista ne mogu da prihvate to. Evo to se dogodilo.
Sledeći deo zakona se odnosi na akademiju strukovnih studija. Vrlo je zanimljiva igra brojevima koju treba da pogledamo. Kažete da će se 30 studenata godišnje na trošku budžeta školovati za zanimanje strukovnog inženjera nacionalne bezbednosti. Paralelno sa ovim, mi imamo 2.200 studenata na Fakultetu bezbednosti. Šta ćemo da radimo sa njima, šta će oni da predstavljaju u ovom zbiru ogromnih brojeva, koji ne mogu da se nikada zaposle?
Da li mi uopšte imamo nekakvu predstavu o tome koliko Srbiji treba stručnjaka iz oblasti nacionalne bezbednosti? Kakvi ti stručnjaci treba da budu? Ono što me naročito zanima, šta će da bude sa onima koji za pet godina… Da li ćemo da ispunimo tu kvotu 150 stručnjaka, pa ćemo onda šeste godine ugasiti fakultet? Mislim da je to neozbiljno. Interesuje me kako će to da se odrazi na džepove građana Srbije? Kako će oni, koliko će oni morati da plate?
Ove godine, kada se osnuje nešto što faktički postoji, radi, a vi treba da ga legalizujete, to će koštati 35 miliona dinara, iduće godine 40 miliona dinara. Opet nema projekcije šta će biti za pet godina. Koštaće ih đavo i po, da budemo potpuno jasni. Ne znamo ko će predavati. Vi kažete – zaposleni u državnoj upravi. Mislim da to neće moći baš tako da bude, zato što to poistovećujete sa policijom i vojskom. S jedne strane, to neće moći zakonski da bude tako, ali hajde da vidimo kako ćete vi to da izvedete. Zatim, zajednička diploma. Šta je to zajednička diploma, to bih volela da saznam?
Na kraju, meni nije jasno, da li je potrebno zbog ambicije nekoliko ljudi koji se bave bezbednošću, a koji nemaju akademske titule i koji bi želeli da ih imaju da se ispoštuje, da se osniva škola koja će koštati jako mnogo, školovati kadrove koji neće imati gde da se zaposle, a moglo je da se nađe mnogo elegantnije rešenje, da se, recimo, pri jednom od fakulteta bezbednosti osnuju akademske studije koje će ih školovati u tom pravcu. To bi bilo jeftinije, primerenije i mnogo jednostavnije za naš životni sistem. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.