Reč ima ministar Jovanović. Izvolite.

Poštovani poslanici, koleginica Rašković me je isprovocirala kao psihijatar. Žao mi je što je nisam nikada video na njenom fakultetu, ali nadam se da ćemo se videti, pošto sam ja pitao studente i u septembarskom i oktobarskom i svim prethodnim rokovima. Čak sam imao pravilo, a i dan danas držim to pravilo, da svi studenti koji prenesu ispit iz prve godine, a koji su na FASPER-u, a koliko ja znam vi ste profesor FASPER-a, ispit se zove fiziologija, mogu kada god smatraju da su naučili da dođu kod mene da polažu, na protivljenje rukovodstva fakulteta. To protivljenje je stvar našeg dogovora i to se realizuje.
Govorim vam kao čovek koji je više od 35 godina na univerzitetu i koji ni u jednom trenutku ne može da optuži studente za nešto što nije dobro. Ako nije dobro, onda smo zajednički krivi jer se nismo dogovorili pre toga kako mora da bude.
Ono što je činjenica, naravno, ja sam ispitao i septembarski i oktobarski rok i na medicini, usmeno i jedno i drugo. To je ogroman broj studenata, ogromno opterećenje. Moje opredeljenje je i dalje univerzitet. Sa posebnim pijetetom, sa posebnom čašću, otvorio sam školsku godinu na Univerzitetu u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, smatrajući i ubeđen sam da je to i dalje naš univerzitet. Rade po našim planovima i programima.
Srećom i dobro je, kad sam podelio ključeve u novo otvorenom domu, prvi student koji je dobio ključ je bila studentkinja iz Bara, na žalost nismo više zajednička država, ali je iz Bara. Prvi student, slučajno izabran kandidat. Te studije, ja i dalje mislim da su naše studije dok mi neko ne kaže da je drugačije. Ali, očekujući da neko iz naše države kaže da ti ljudi koji studiraju tamo imaju tradiciju. Čak moram i da se pohvalim da je dekan Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici predložio fenomenalnu ideju kako da poboljša kvalitet studija, a to je da studije medicine na Medicinskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici započnu po principu kampusa.
To je fenomenalna ideja. Tu ideju on može da realizuje tamo. Zašto? Zato što su studenti i profesori silom prilika vezani jedni za druge. Oni se viđaju od 24 sata, minimum 18 sati su međusobno zajedno. On će da otvori vežbaonice, amfiteatre i ti profesori i studenti umesto da se viđaju na one dve ulice, vi to veoma dobro znate, šetajući tamo ili sedeći u kafićima, neka to vreme provedu u amfiteatrima i vežbaonicama i evo nam boljeg kvaliteta.
Evo ono o čemu sam malo pre govorio, da podelimo zajednički obaveze, odgovornosti i prava. Obaveze, prava i odgovornosti su nam da imamo kvalitetne studije. Mi to možemo. Možemo. Na koji način? Ako učinimo ono što rade na zapadu, a to je da student kada upisuje fakultet ne upisuje fakultet nego upisuje studentski program i potpisuje sa fakultetom ili sa onim vlasnikom fakulteta, potpisuje ugovor u kome su jasno definisana prava i obaveze. Prava i obaveze studenta, prava i obaveze onog što izvodi nastavu na fakultetu.
Ako studije nisu uspešne ko je odgovoran? Ili student nije ispunio svoje obaveze ili nastavnik, odnosno fakultet nije ispunio obaveze. Dajmo u tom smeru da pokrenemo malo akciju, da pokrenemo ovaj točak inercije koji ide sve sporije i sporije na univerzitetu. Mislim da to možemo. Veliki broj ili najveći broj univerzitetskih nastavnika je pošten i predan svom poslu, najveći broj. Najveći broj studenata koji dolaze su odlična deca, odlični đaci. Ne smemo zaboraviti, mi idemo u situaciju da je ove godine upisalo srednju školu 71.000 đaka.
Kapacitet državnih univerziteta je 60.000 studenata. Znači, mi ćemo za četiri godine imati veće na državnim univerzitetima, veći broj mesta nego što je ponuda. A gde nam je mogućnost? Izlazak na tržište, na svetsko tržište. A na svetsko tržište možemo da izađemo samo ako obezbedimo kvalitetne studije. Mi imamo uslove za to.
Prvi put sada iznosim podatak, postoji jedna fondacija iz grupe bogatih zemalja koja nam nudi nekoliko desetina hiljada studenata da mi školujemo. Šta to predstavalja? Predstavlja prvo priznanje. Predstavlja ogroman izazov za naš univerzitet i za naše obrazovanje da to prihvatimo. Mislim da možemo, ako se pripremimo adekvatno da te studije koje moraju da budu ili na srpskom. Filološki fakultet mora da se pripremi, da obrazuje za godinu dana te buduće studente da da, ili Filološki fakultet da obrazuje te studente, da ih pripreme za studije ili da obrazujemo na engleskom.
Ali i engleske studije moramo da definišemo. Ne smemo na fakultetima da imamo dve paralelna studija. Studije na engleskom i studije na srpskom, koje su razlikuju u prohodnosti. Bojim se da danas ne pominjemo da na fakultetima koji imaju englesku nastavu ne tražimo ni 60 bodova. Zašto ne tražimo ni 60 bodova? Pa oni imaju 80 bodova.
Znači, zalažem se da polaganje ispita, da nastava na univerzitetima bude fleksibilnija. Da polaganje ispita bude fleksibilnije uz održavanje redovnog nastavnog procesa. Takođe, izborna nastava. Izborna nastava je postala ogromno opterećenje za redovni studentski program. I to moramo da vodimo računa.
Dalje, sve će ovo rešiti, siguran sam, ako uvedemo i kategorizaciju fakulteta. Kategorizacija fakulteta će rešiti veliki broj problema. Onda će najbolji studenti ići tamo uz vrednovanje kategorizacije, a fakultet koji je prvi na rang listi kategorisan u istoj grupaciji, on će imati i najveću potražnju, a i prednost pri zapošljavanju takvih kandidata je biti najveće. To moramo učiniti. To postoji u svetu. Zašto ne primenimo to? Zašto činimo sada da fakulteti iste grupacije imaju nedozvoljeno velike razlike u nastavnom planu i programu, a obrazuju se da rade isto?
Profesor Poskurica mi je doneo malo čas papir u kome se na pet fakulteta medicine jedan predmet sluša na prvoj godini, taj isti predmet na drugom fakultetu na četvrtoj godini ili na trećoj godini. To su ogromne razlike. Ili, na istom fakultetu gde postoje pet obrazovnih profila, nema dodirnih tačaka između tih obrazovnih profila. Jesu li to pet različitih fakulteta, a to je znači poseban univerzitet ili su je to jedan fakultet koji može da ima pet različitih profila ali u čemu se razlikuju? U grupi izbornih predmeta kako se radi u razvijenom svetu.
Govorim vam ono što mislim da treba uraditi. Moje zalaganje za ovih mesec dana je maksimalno angažovanje da uvedemo nove profile, da fakulteti i srednje škole se maksimalno angažuju da predlože uvođenje novih profila. Time smo se malo trgli iz učmalosti. Trgli se, pokrenuli inerciju. U tom smislu je država dozvolila i povećala broj budžetskih studenata. Devetsto studenata se više upisalo na smeru u oblasti informatike. Da li je na Elektrotehničkom fakultetu ili na drugom fakultetu to je drugo, ono što je u celoj Srbiji. Ali, za toliko je smanjila broj studenata na fakultetima čija prohodnost kasni u zaposlenju. Zašto da ne idemo i dalje u tome.
Današnju diskusiju shvatam ne kao kritiku, nego kao podršku ili stimulans da učinimo da nam zajednički cilj bude da obrazovanje popravimo. Obrazovanje nije tako strašno kao što govorimo. Obrazovanje može biti mnogo, mnogo bolje. Zaslužuje da bude bolje. Ne smeju biti izneverene nade i onih koji upisuju i roditelja i nas koji ih školujemo ali deca, ti sada punoletni devetnaestogodišnjaci koji dolaze na univerzitet oni moraju unapred da znaju šta upisuju, moraju da budu upoznati, a šta će biti po završetku studija. Nije cilj upis fakulteta i završetak fakulteta nego upis fakulteta koji će mu dati odgovarajući ekonomski status. Ili zaposlenje ili nastavak školovanja bilo kroz akademske studije, specijalističke akademske studije ili kroz doktorske studije.
Ovo je, kako su me obavestili saradnici, četvrta promena zakona. Ono što sam prvo uradio za 12 godina. Pokrenuta su i pitanja nostrifikacije. Taj postupak je pokrenut i po predlogu izmena zakona postupak priznavanja diplome će biti sveden na maksimalno 60 dana. S tim što će jedan deo, a to su studenti koji su završili studije na univerzitetima u inostranstvu ako hoće da se zaposle, te diplome po predlogu bi trebalo da se nostrifikuju u roku od 60 dana u okviru ministarstva, a oni koji hoće akademsko napredovanje, nastavak akademskih studija na univerzitetu, na nekom od fakulteta da to obave na matičnom univerzitetu. Dakle, hoće da upiše doktorske studije na Medicinskom fakultetu da nostrifikuje diplomu prethodno stečenu u inostranstvu na tom medicinskom fakultetu.
Ja se izvinjavam što govorim emotivno, ali zaista, ako neko provede 35 godina na univerzitetu, mislim da je to nešto što predstavlja krunu karijere, može da doprinese i da prenese to znanje sa univerziteta na obrazovanje. Angažujući se u svim oblicima nastave, i prošle školske godine i ove školske godine, mislim da znam mnogo, mnogo manjkavosti, znam kako se to može popraviti, možemo to zajednički da popravimo, da učinimo boljim, jer, opet ponavljam, to obrazovanje zaslužuje.
Obrazovanje je investicija. Ako sada investiramo dobrim, moramo znati da će nam se vratiti dobrim, još boljim nego što smo mi i što očekujemo od nas. Hvala vam.
Što se tiče školarine, meni je žao što taj segment nije regulisan zakonom i uticajem države. O tome treba da odlučuju fakulteti. Teška srca se slažem sa profesorom Poskuricom, u velikom broju akata čak i na istom univerzitetu nemamo da važe ista pravila, nisu iste školarine, nisu ista pravila izbora za nastavnike i saradnike, nego pojedini fakulteti menjaju grupaciju fakulteta. Zašto? Zato što na jednoj grupaciji koja im po biološkoj osnovi pripada ne mogu da prođu i da budu izabrani na istom univerzitetu. Ta pravila moramo ujednačiti, tzv. horizontalnu i vertikalnu prohodnost. Sada nemamo ni horizontalne prohodnosti, jer nemamo jedinstvo ni na jednom fakultetu. Neko je pomenuo da među katedrama na istom fakultetu ima razlike. Ako vam dodam da na istom univerzitetu ima razlike, i ako ima razlike među univerzitetima iste države, onda hajde da to zajednički popravimo, ako nam je zajednički interes. A možemo i sa ovim da stupimo u evropski sistem obrazovanja. Hajde svako od nas da se angažuje.
Ne hvalim se, ali 27. avgusta ove godine Evropska zajednica je akreditovala jedan program koji sam ja predložio, a koji vodim na Medicinskom fakultetu u Beogradu, postdiplomski specijalistički kurs ili set postidiplomskog obrazovanja akreditovan je na nivou Evropske zajednice i studenti, upravo sada razgovaramo, bio je predsednik tog Evropskog komiteta za tu oblast obrazovanja, da napravimo tu evropsku školu u okviru Medicinskog fakulteta. To je moguće, ali ako se založimo. Ja sam spreman da uđem u izazov. Zato sam i došao ovde da to uradimo. Hvala vam najlepše.

Hvala.
Sanda Rašković Ivić ima repliku. Izvolite.

Hvala gospodine ministre. Mislim da ste nas sve ovde obradovali sa ovom najavom da će za nostrifikaciju biti potrebno 60 dana, pa evo, jedan od prvih će biti i naš ministar finansija koji neće više biti srednjoškolac nego će imati i diplomu fakulteta.
Htela bih da kažem da ste vi u stvari ovde nama govorili o tome koliko vi volite svoju profesiju i koliko ste joj posvećeni i to je zaista nesporno, ja to vrlo dobro znam, jer smo mi nekih davnih dana, 1995. godine, zajednički radili i sarađivali na jednom projektu gde je meni ta vaša posvećenost profesiji zaista bila poznata i imala sam priliku da je vidim.
Svidelo mi se takođe i ovo što ste rekli za kategorizaciju univerziteta. To je novina i to je izvanredna stvar. To, po mom mišljenju, predstavlja u stvari jednu kritiku vašeg prethodnika.
Međutim, ono na šta ja nisam čula odgovor je u vezi sa Univerzitetom u Kosovskoj Mitrovici, jer ste vi rekli – nije mi tako rečeno. A šta ako vam neko kaže i čiji će pečat onda nakon 3. novembra, kada se formira srpska zajednica opština ili zajednica srpskih opština, nositi diploma tog fakulteta? Hvala vam.

Hvala.
Ministar Jovanović ima reč.

Izvinjavam se što se nismo razumeli, ali, studenti su pisali po našem zakonu, indeksi su naši, pečat je naš i ja sam ubeđen da će završiti fakultete po našem zakonu. Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici, odnosno Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, je deo obrazovnog sistema Republike Srbije i potpuno je ravnopravan sa drugim univerzitetima. To je ono što ja mogu sigurno da kažem, to mi je obaveza, to mi je dužnost, a tako ću i da se ponašam.
Koristim priliku još i da zamolim ono što me je rektor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici zamolio da prenesem, a to je da zamolim sve one koji su poreklom sa Kosova i Metohije, sve one koji su bili radno angažovani na tom prostoru, da su im vrata otvorena, a imaju nastavna zvanja, imaju akademska i visoka zvanja, da ih željno očekuju u Kosovskoj Mitrovici, da će svako njihovo slobodno vreme biti ustupljeno studentima i dobrobiti nastave na tim fakultetima. Hvala.

Hvala.
Reč ima Sanda Rašković Ivić.

Mi se iz DSS nadamo da će zaista Prištinski univerzitet sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici ostati srpski univerzitet, ali se istovremeno i plašimo da će određene stvari da se promene već sledeće godine. Ja se nadam da za godinu dana, ako se budemo videli u ovom visokom domu, neće biti nekih iznenađenja i nekih drugih izjava. Mi vas, gospodine ministre, kao ozbiljnog i uvaženog čoveka držimo za reč i nadamo se u vas. Hvala vam.

Narodni poslanik Neven Cvetićanin ima reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene koleginice narodne poslanice i uvažene kolege narodni poslanici, na samom početku izlaganja o ovom predlogu zakona izneo bih nekoliko uvodnih napomena, kako bi bolje razumeli ono o čemu raspravljamo danas.
Oblast prosvete, nauke i tehnološkog razvoja jedna je od strateških oblasti za razvoj jedne države, jer bez sposobnosti te iste države da odškoluje i odgaji kvalitetne kadrove, nema napretka tog društva i te države. Nema napretka u društvu i državi koje ne poštuju ljude od knjige, od znanja, koji govore jezike, koji donose nova znanja i dozvolite mi da podelim sa vama ubeđenje da su ti ljudi istinska elita ovoga društva, oni rade u tišini, oni često nisu pod pažnjom javnosti. Hiljade profesora, nastavnik, naučnika, studenata koji treba da budu kičma ovoga društva, prvenstveno kičma njegovog razvoja.
Stoga je događaj od prvorazrednog značaja kada u Skupštinu dođe neki od zakona iz oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i bez obzira što ovaj predlog zakona ima samo četiri člana, ovo je prilika da kažemo neke stvari o našoj prosveti i ovo je prilika da prosveta makar ovih nekoliko dana dok radimo i u načelu i po amandmanima bude u fokusu javnosti, što se inače veoma retko dešava.
Treba da kažemo da su prosveta i nauka u našem društvu dugo bili u zapećku, usred ekonomske krize u kojoj se nalazimo bezmalo četvrt veka i na nama je zadatak, na svima nama, bez obzira da li pripadamo poziciji ili opoziciji, jer u ovoj stvari ne može i ne sme biti partijskih borbi, na nama je svima zadatak da vratimo prosvetu u fokus javnosti. Zato je svaka ova, ja ovo ne nazivam polemikom što je imao ministar sa narodnom poslanicom Sandom Rašković Ivić, ja smatram da je to diskusija i smatram da je ta diskusija za sve nas korisna, bez obzira, opet kažem, ko je pozicija a ko je opozicija.
Što se tiče ovog konkretnog zakonskog predloga, da se vratimo na dnevni red, mislim da je zadatak svih nas danas da prvenstveno objasnimo građanima, onima koji ovo gledaju, o čemu se tu radi i koja su to četiri člana koja nešto menjaju u njihovim životima, u životima njihove dece, životima njihovih komšija, itd.
Takođe treba danas ovde da objasnimo i profesorima i studentima i ljudima iz struke na koje se ovaj predlog zakona odnosi, o čemu se danas tu radi i da im damo garanciju, da im ulijemo poverenje da će i ubuduće problemi iz oblasti visokog školstva biti ažurno rešavani i da će njihove primedbe biti uvažavane, kako primedbe profesora tako i primedbe studenata.
Naravno, govorio bih više o ovim članovima zakona koji su bili u javnosti raspravljani, oko kojih se javnost podelila, ne samo stručna, već i šira javnost i već je bilo reči o broju ispitnih rokova i o broju potrebnih bodova za upis godine na budžetu.
Ne bih da ponavljam neka opšta mesta koja smo već čuli od kolega poslanika, samo bih pokušao da istaknem ono što je suština rasprave o broju ispitnih rokova. Mi smo raspravljali, često su se čuli ovde argumenti samo jedne strane, one koja je za povećavanje ispitnih rokova, ili argumenti druge strane, ona koja je za smanjivanje ispitnih rokova.
Da bi ovu stvar raspravili na valjan način, treba da izložimo argumente jedne i druge strane. Ko je za manje ispitnih rokova i za smanjen broj ispitnih rokova? Uglavnom profesori. Zašto? Koji su argumenti profesora? Njihovi argumenti da su preopterećeni, jel malo, malo pa im naiđe neki ispitni rok u kome moraju da ispitaju stotine studenata, a nije lako, verujte mi, da se ispitaju stotine studenata na objektivan način da nekog ne zakinete.
Takođe, argument profesora je da usred ispitnih rokova, usred semestra trpi nastava. Znači studenti imaju ispitni rok usred semestra i onda ne idu na nastavu i studenti samim tim izlaze na ispite a da im nije ispredavano gradivo.
Konačno, treba takođe da se izloži mišljenje studenata. To su bili argumenti profesora. Studenti, i to su dve vrste studenata, to se mora priznati, jedna vrsta studenata su oni, da ih nazovemo napredniji, koji žele da imaju više ispitnih rokova kako bi mogli brže da polažu ispite, brže da završe svoje studije i brže da završe sve obaveze i da se posvete profesionalnom životu.
S druge strane, imamo i to treba da pomenemo one lošije studente koji žele više ispitnih rokova, kako bi izlazili na ispitne rokove kao što se izlazi u grad, opušteno i ležerno kako bi izlazili na ispitne rokove kao što se izlazi na lutriju, pa se kockaju, pa je njihova logika, izaći ću na ispit šest puta, pašću a sedmi put će me profesor pustiti bez obzira da li sam spremio gradivo ili ne, što je nonsens, jer student ne može da položi ispit dok gradivo koje mu je propisano ne savlada.
Konačno, treba tu reći, da je svetski standard u broju ispitnih rokova od dva do četiri, u najrazvijenijim zemljama, univerzitetski najrazvijenijim zemljama je od dva do četiri, ne manje od dva, ne više od četiri. To je ono što je propisano, što su govorili neki poslanici i prvobitnom namerom kad se donosio zakon o visokom školstvu.
Konačno, rekao bih da za ovu situaciju, već je neko pomenuo ali nije zgoreg da ponovimo, nisu krivi ni studenti, ni profesori, ni fakulteti, ni univerzitet, ni uopšte oblast visokog školstva. Sada bih izneo tezu koju nismo imali prilike danas tu da čujemo da je za to kriva situacija, što deca studenti dolaze iz srednje škole bez radnih navika, što deca dolaze na fakultet nespremna. Meni je drago što je ministar pomenuo više puta reč - inercija, u odgovoru narodnoj poslanici Sandi Rasšković Ivić. Naš sistem ima inerciju koja se prenosi sa donjih nivoa na najviše nivoe. Već u srednjoj školi počinju problemi, jer ako neko nema radne navike, a srednja škola ne stimuliše da se stvaraju radne navike, uzmimo recimo, nemački sistem dualnog srednjoškolskog obrazovanja, koje formira čoveka ili za posao ili za studije. Znači, kod nas je upravo tu problem.
I ove teme koje se raspravljaju iz godine u godinu, slažem se, da se ne ponavljamo po nekom refrenu, i o broju bodova i o broju ispitnih rokova. Nije kriva oblast visokog školstva za to, nije kriva oblast visokog obrazovanja za to, problem je u inerciji sistema gde se kao po logici štafete predaje problem pa ide iz osnovne škole u srednju, iz srednje škole na fakultete i tamo se samo locira.
Konačno, rekao bih nekoliko reči o ovim članovima koji nisu toliko zanimljivi javnosti, o kojima je bilo reči o tome, da li treba oblast nacionalne bezbednosti da se uvede u sistem našeg visokog školstva. Do sada smo imali sistem odbrane preko Vojne akademije, unutrašnje poslove preko Policijske akademije. Imali smo, dozvolite da konstatujem, vrlo uspešan Fakultet bezbednosti koji je takođe školovao kvalifikovane kadrove, ali ne vidim razloga zašto i nacionalna bezbednost ne bi bila na način predviđen zakonom u oblasti visokog školstva akademskih studija. Sve ozbiljne države to rade, i u SAD, Rusiji, Kini imate visokoškolske ustanove koje su isključivo posvećene obuci onih koji će se baviti nacionalnom ili državnom bezbednošću.
U zaključku ovog izlaganja rekao bih, odnosno ponovio, da je u našem prosvetnom sistemu prisutna inercija, da je dobro što je to locirano i od strane resornog ministra i da u budućnosti probleme treba rešavati sistemski. Od toga kava nam je osnovna škola zavisi kakva će nam biti srednja škola. Od toga kakva je srednja škola zavisi kakva će biti oblast visokog školstva. Ne smemo više dozvoliti rđavo predavanje štafete gde se problemi prenose iz jedne oblasti u drugu i zato nadam se da možemo očekivati jedan sistematski zakon i o srednjoškolskom obrazovanju, kako bi tu otklonili sve probleme i da počnemo konačno sa reformama od temelja.
Kao što je rekao moj prethodnik iz SDPS koji je govorio o ovome, SDPS će podržati ovaj predlog zakona u danu za glasanje očekujući da se u reformama u prosvetom sektoru krene na sistematski način, ne na bilo kakav kozmetički način i da u budućnosti otklonimo probleme na nižim nivoima, kako nas oni ne bi stigli na najvišim nivoima, kao što je oblast visokog obrazovanja o kojem raspravljamo danas, koje treba da bude kruna čitavog prosvetnog sistema. Zahvaljujem.