Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala predsedavajuća.
Poštovani ministre, poštovane kolege, bilo je potrebno samo godinu dana da prihvatite amandman LDP koji smo dali na prošli zakon, ali mi smo navikli da čekamo da naše razumno rešenje, da naše razumne politike budu usvojene kao opšte prihvaćene.
Ovo je vrlo zabavna situacija zapravo utoliko što sve ono što su bili argumenti za donošenje one izmene Zakona o visokom obrazovanju su sada argumenti da se to rešenje poništi.
Isto tako, zanimljivo je da je jedan od glavnih argumenata u tom sistemu, da tako kažem, kontradiktornom, činjenica da to podržava KONUS, podržava Studentska organizacija. To je sramota za te dve organizacije, to je sramota da dve vrhunske koje bi trebale da se bave osnovnim principima obrazovanja na taj način menjaju svoje stavove, to je jedno etičko pitanje i ono zapravo ukazuje na duboku krizu morala u našem obrazovnom sistemu.
To etičko pitanje se ogleda u još mnogo čemu. Ogleda se u činjenici da pitanje priznavanje diploma, ministarstvu, ja to znam, hoće da napravi, ali otpor dolazi sa univerziteta i sa fakulteta. Taj otpor nije u interesu znanja, kao što mnogi kažu, nego je u interesu privilegija koje oni na fakultetima imaju kontrolišući na taj način konkurenciju koja bi mogla doći iz inostranstva ljudi koji su kompetentni, ljudi koji znaju, koji razumeju šta je novo obrazovanje, njih treba sprečiti da uđu u sistem i zato mi imamo taj problem sa priznavanjem diploma. Činjenica da naši fakulteti ne priznaju diplomu Jejla je zapravo jedna vrsta apsolutno nacionalne arogancije koju ne znam kako bih drugačije nazvao.
Drugi problem koji vidim jeste u činjenici da ova promena koja se sada radi, takođe nema kao motiv poboljšanje znanja i situaciju u zdravstvu. Motiv je potpuno socijalno-politički. Dakle, kao što smo mi rekli obrazlažući svoj amandman pre godinu dana, na ovaj način pada, zadržavanjem broja 48, pa onda postepenim povećanjem, izazvaćete reakciju studenata, to nije pripremljeno kako treba u okviru programa i načina na koji se nastava vrši. Izazvaćete revolt studenata i sada kada su se studenti zakašljali nisu još ni najavili pravi protest, država je brže bolje pokušavala sada da ih smiri.
To će trajati do sledećeg oktobra. Jer ova izmena zakona, zapravo će se dogoditi u okviru zakona koji podrazumeva četiri roka polaganja i 60 poena kao kriterijum. Dakle, ova izmena je zapravo ponovo jedno privremeno rešenje. Zaista pozdravljam vašu ideju gospodine ministre, da se napravi čvrst ugovor, dakle, da se propišu pravila ponašanja i pravila studiranja koje se ne mogu menjati u jednom obrazovnom ciklusu.
Promena ove vrste zapravo narušava taj ugovor. Taj ugovor se dakle, mora napraviti, taj ugovor se mora poštovati i taj ugovor mora imati za cilj nešto što je profesor Matijević koji je inače radio na strategiji vrlo lepo definisao, on je rekao - problem naše obrazovnog sistema je što se on bavi samim sobom, a ne znanjem, ne studentima, ne učenicima, ne kvalitetom znanja koji treba da pruži.
Promene zakona su zapravo bavljenje samim sobom, dakle, fakulteti i univerziteti i ljudi koji na njima rade pokušavaju da zadrže svoje privilegije, da ništa ne promene. Naš univerzitet, ja mislim da je jedna od najkonzervativnijih ustanova danas u našem društvu i prosto ne znam kako bih opisao osećanje nemoći koje čovek ima pred nespremnošću onih koji pripremaju nove generacije da ih pripreme za vreme u kome živimo.
Govorilo se danas i o tome da li postoji i ima korupcije na univerzitetu? Ovo što sam sada govorio kao sprečavanje mladih obrazovanih ljudi koji dolaze iz inostranstva da se uključe na nastavu na univerzitetima jeste zapravo jedna vrsta korupcije koja se vrši. Moram da kažem da me jako čudi, jer koliko znam bar dva univerzitetska profesora rade istovremeno i u Agenciji za borbu protiv korupcije. Očekivao bih da oni budu oni koji će pokušati da spreče korupciju na onom drugom mestu na kome imaju, na kome rade, međutim, očigledno da oni imaju neki konflikt interesa tu koji ih u tome sprečava.
Dakle, to pitanje etike na našem univerzitetu mislim da je suština ovog problema i ona se širi kroz celo društvo. U pravu je gospodin Cvetićanin kada kaže da se prenosi i predaje se štafeta, ali ta štafeta se ne završava na univerzitetu. Ona sa univerziteta ide u celo društvo. Nespremnost da se radi, neznanje kako se radi, pristanak na nestručnost, pristanak na određenu vrstu etičkih, da tako kažem kompromisa koji apsolutno nisu dozvoljeni.
Govorilo se ovde i o tome da naše obrazovanje treba da pripremi naše studente za tržište. Daću jedan mali primer, Ministarstvo zdravstva ima skoro, pa monopol na sve zdravstvene usluge koje se daju našem društvu. Ista država, ista Vlada ima da kažem, najveći broj studenata ipak završava državne fakultete, da li postoji dogovor između Ministarstva zdravstva i medicinskih fakulteta, koliko god ih ima u Srbiji, oko toga koji su im kadrovi potrebni? Očigledno ne. Zato što na Birou za zapošljavanje imate veliki broj lekara koji nemaju posao i istovremeno u zdravstvenom sistemu imate veliki manjak nekih specijalista koji su nam potrebni, pa onda neke usluge ne dajemo i neke mašine koje smo dobili ne koristimo, a za isto vreme neki studenti medicine koji su završili ne znam ni ja koje odseke sede besposleni.
Dakle, ako država ne može da pripremi za tržište koje kontroliše, apsolutno kadrove, onda o kakvom drugom tržištu mi možemo da govorimo?
Ima jedan svetli primer koji sam nedavno pročitao. Gospodin Rajlić iz „Simensa“ je u Subotici, pošto je iz srednje škole dobijao apsolutno neupotrebljiv kadar, dogovorio sa srednjom stručnom školom da uvede dva predmeta koji su njima potrebna i da učenici koji završe te predmete dobijaju automatski posao kod njega. To je fantastično rešenje. Da li ga je bilo ko iz Ministarstva kopirao? Da li ga je bilo ko iz neke druge stručne škole kopirao? Nije. Raspitao sam se i nije. Dakle ne postoji spremnost da se na jedan mnogo fleksibilniji način priđe celom sistemu obrazovanja i da se ono reši na jedan duži period.
Mi ćemo glasati za amandman koji smo pre godinu dana podneli. To je jasno, LDP će to da uradi. Nažalost, istovremeno ćemo glasati i za drugi deo zakona koji je nametnut, koji je vrlo vešto zakačen za ovaj, jer se zna da niko neće glasati protiv studenata, pa onda hajde da niko ne glasa protiv stručne škole za nacionalnu bezbednost. Prva razlika gospodine ministre, koju možete da pokažete jeste da prihvatite amandman da se ta dva člana zakona brišu i da dođu kao poseban predlog zakona pred poslanike. Zato što su to dve stvari koje su potpuno različite i ne možemo glasati za pola zakona, a protiv pola zakona. Dakle, pokušava se na jedan vrlo vešt način, pretpostavljam da oni koji se bave nacionalnom sigurnošću znaju kako se stvari švercuju, pa su to pokušali da prošvercuju kroz ovaj zakon koji će sigurno biti prihvaćen.
Pretpostavljam da ste iznenađeni onim što ste zatekli u Ministarstvu, koju vrstu, neko je pominjao inerciju, znači jednu vrstu bavljenja samim sobom koja je prosto zastrašujuća. Mi nemamo nacionalni okvir kvalifikacija. Zašto? Pravio sam tu računicu i šalio sam se na taj račun oko ovih članova o priznavanju diplome. To su dva člana u zakonu. Ukupno 359 reči. U martu je bilo javno slušanje. Na javnom slušanju su sami studenti koji su došli iz inostranstva govorili o tome šta je potrebno i koliki su problemi sa kojima se suočavaju. Tada smo se dogovorili da je dovoljno mesec i po dana da se tih 359 reči napiše i da dođe pod hitno pred ovaj Dom i da se o njima raspravlja. Zašto?
Zato što smo znali da potrebno da se temeljne reforme obrazovanja sprovedu uz apsolutno učešće onih koji su se školovali u drugačijem sistemu, koji razumeju taj odnos između fakulteta i studenata i međusobne obaveze i prava. To nije urađeno. To su dve stvari koje su osnova drugih stvari.
Ne znam koji je status sada „PISA“? U neformalnom razgovoru ste mi rekli da je uplaćena za „PISA“. Bilo bi katastrofa da nije uplaćeno zato što bi to bio još jedan znak da ne želimo da bilo ko sa strane objektivno oceni naš obrazovni sistem.
Mogao bih o ovome još mnogo da govorim, ali ću to ostaviti za raspravu o pojedinostima. Samo vas pozivam da vrlo ozbiljno razmotrite amandmane kojima se traži da se brišu ova dva člana o strukovnoj školi nacionalne bezbednosti zato što je to mislim, protiv interesa u ovom trenutku obrazovnog sistema, jer je to novi trošak. Jako me interesuje i molio bih da tu informaciju dobijem, koji je stav Ministarstva finansija po otvaranju te nove obrazovne institucije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Neven Cvetićanin, replika.

Prijavljujem se što sam pomenut, nije replika zato što je do sada tok diskusije bio takav da nismo imali debatu između narodnih poslanika, pa čak ni između ministra i poslanika, nego smo svi na neki način učestvovali konstruktivno u ovoj diskusiji, što i treba da se čini kada je zakon iz oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na dnevnom redu.
Iskoristio bih priliku da se nadovežem na kolegu Miljenka Deretu, jer mislim da nije bitno ko je pozicija, ko opozicija kada raspravljamo o ovome. Upotrebio je jednu reč za koju mi se čini da je ključna. To je fleksibilnost.
Ova štafeta koja se prenosi iz osnovne škole u srednju, iz srednje na univerzitete, prenosi se veoma često jer je sistem trut. Hajde da sada pokrenemo, da iskoristim priliku, problematiku tzv. Vukovih diploma. Bilo je to u javnosti i o tome se raspravljalo u javnosti.
Znači, to je jedan nasleđeni institut da deca ako su sada odlikaši dobijaju neku diplomu, a taj institut prosvetni izaziva loše posledice, jer veoma često roditelji vrše pritisak na nastavnike da ako dete ima nekoliko četvorki ili trojki, da se zaokružuju petice. Dakle, to je nešto što ne proizvodi bilo kakvu dobru posledicu.
S druge strane, evo da se zadržim samo na ovom konkretnom primeru, deci se daju nerealna očekivanja. Takozvani vukovci se uljuljkuju da će njima sve biti lakše. Pa naravno da im nije lakše.
Ovo što je rekao kolega Dereta, mislim da bi Ministarstvo takođe moglo da razmisli o tome da neke stare institute u našoj prosveti, kao te Vukove diplome ili bilo šta što je nasleđeno a ne proizvodi bilo kakav koristan efekat u 21. veku, preispitamo ili makar da se postrože kriterijumi za te Vukove diplome, da ne bi smo imali 60% vukovaca, što je nemoguće, kao što imamo i toliko studenata da, maltene, nećemo imati dece iz srednje škole da upišemo da se popune sva mesta. Samo toliko, ne bih više dužio. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Miljenko Dereta, pravo na repliku. Izvolite.

Mi na Odboru za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj vrlo često imamo visok stepen saglasnosti i tu se vrlo malo vidi ko je opozicija, a ko je pozicija zato što zaista govore ljudi koji su iz te struke. Razlike se pojavljuju onog trenutka kada se nađemo u ovoj sali i kada se glasa.
Dakle, ono protiv čega ste glasali prošle godine, za to ćete sada glasati zato što u ovom trenutku, da tako kažem, pobeđuje ipak neki razum i neki interes koji je zajednički.
Znam da je u našem društvu skoro nemoguće postići bilo kakav konsenzus. Bilo bi lepo da pitanje obrazovanja i reforma obrazovanja bude tema oko koje zaista možemo da postignemo konsenzus da je to prioritet, da je neophodno da to bude moderno, da bude fleksibilno i da bude jedno rešenje koje nije predmet političke borbe, nego je predmet razumnog promišljanja budućnosti i razumnog promišljanja interesa generacija koje treba obrazovati za jedno drugačije vreme i za jednu drugačiju situaciju.
Dakle, ne može se govoriti o Vukovoj diplomi kao o nečemu što je pokazatelj znanja učenika zato što je i Vukova diploma postala sredstvo koje obezbeđuje drugačiji status prosvetnog radnika i škole i od broja vukovaca zavisi zapravo pozicija škole. Tog trenutka ta Vukova diploma je izgubila smisao. Onog trenutka kada zaista ne pomaže učeniku, nego je, pre svega, interes nastavnika i škole kao takve, kao institucije, ona je obesmišljena. Treba pronaći, ovo koristim samo zato što je gospodin Cvetićanin to pomenuo, jedan novi razlog zašto se Vukova diploma daje, recimo, za digitalnu pismenost.

Hvala.
Reč ima gospođa Milica Vojić Marković. Izvolite.

Nisam pomenuta, istina je, ali prosto mislim da ako sada razgovaramo ozbiljno i ako zaista mislimo da radimo u interesu obrazovanja i uopšte svakog zakona koji je pred parlamentarcima, da mi treba da razgovaramo sa različitim argumentima i da se sučeljavamo.
Pomenuta je priča o besmišljenosti Vukove diplome, kao jedna od stvari oko koje se svi saglašavamo ili ne saglašavamo. Mislim da ona sama po sebi nije obesmišljena i da ni u kom slučaju ne treba dovesti decu, koja se zaista trude, u poziciju da im se uzme još i to kao motiv za trud u odnosu na one koji to dobijaju mnogo lako.
Znači, nisu kriva deca, nisu krivi ni roditelji. Kriv je Zakon i, pre svega, mi odrasli, znači nastavnici, ljudi u procesu, koji ćemo ići linijom manjeg otpora. Mi smo ti koji smo je obesmismislili, zapravo pokušali da je obesmislimo.
Zašto roditelji vrše pritisak na nastavnike i zašto nastavnici kasnije vrše pritisak jedni na druge da popravljaju to na većima i slično? Pa, zato što ti vukovci imaju zaista kasnije mnogo više šanse da upišu fakultet sa manje truda u odnosu na neku drugu decu koja imaju manji broj poena u startu. Znači, oni jesu u položaju koji jeste privilegovan u odnosu na neke druge i opet otvaramo priču o tome kakav nam je kvalitet obrazovanja. To je centralna priča što se mene tiče, nije pitanje diploma. Kakav nam je kvalitet obrazovanja? Da li iza kvaliteta obrazovanja stoji vrednost jedne Vukove diplome, kakav on treba da bude ili ne stoji?
Mi svi priznajemo kada ovo govorimo da nam kvalitet obrazovanja ne valja, da nismo zadovoljni tim kvalitetom. Hajde njim da se bavimo, nemojmo posledicom. Nije posledica Vukova diploma problem, što se mene tiče. Za mene je kvalitet obrazovanja koji je iz godine u godinu niži. To je problem i problem PISA testova, koji ćemo verovatno nekada otvoriti. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Jovanović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi poslanici, hvala vam na konstruktivnim i, iznad svega, dobronamernim diskusijama. Hvala vam na ovome što proširujemo diskusiju, jer univerzitet je vrh našeg obrazovanja.           Sve ono što se dešava na univerzitetu je zahvaljujući onom što je dobro, zahvaljujući prethodnom obrazovanju, a u velikoj i značajnoj meri je i posledica lošeg obrazovanja.
Moje zalaganje i zalaganje mojih saradnika je da učinimo da rasteretimo taj sistem prethodnog pre univerzitetskog obrazovanja, da osnovna škola ima svoj cilj, a ne da predstavlja opterećenje i za roditelje i za decu, a i za njihove učitelje, odnosno nastavnike i da vidimo šta oni to uče u tim torbama koje ne mogu da nose, šta im je to.
Imam svakodnevno dopise roditelja u kojima traže – ukinite ovo, ukinite ovo, ukinite ovo. Moramo da angažujemo paralelno školovanje. Deca nam uče u školi i deca nam uče uz pomoć nastavnika kod kuće. Pa, mi to nismo radili i mislim da nismo hendikepirani što nismo išli dvostruko ili duplo u osnovnu školu, što nismo išli dvostruko ili duplo u srednju školu.
Treba da učinimo da ta škola deluje neopterećujuće za đake, neoperećujuće u finansijskom smislu, a i u svakom drugom smislu za roditelje, a da rezultuje kvalitetnim i upotrebljivim znanjem. U osnovnoj školi upotrebljivo za srednje škole, a sa znanjem iz srednje škole da može da se zaposli, ako je zanatska ili srednja stručna škola ili da upotrebi na fakultetu.
Neko je pomenuo Nemačku. Veliki nemački obrazovni sistem je smanjio broj stručnih škola na račun gimnazija, povećao broj gimnazija i time usmerio svesno ka onom trećem najvišem nivou stepena obrazovanja.
Mislim da naša zajednička pomoć i danas ovu diskusiju zaista shvatam kao jednu diskusiju prijatelja, čiji je zajednički interes da nam obrazovanje, nauka i tehnološki razvoj budu bolji, kvalitetniji, a da mi budemo zadovoljni.
Ja vam se zahvaljujem. Neću više zloupotrebljavati.