Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da konstatujem da mi danas vodimo jednu veoma konstruktivnu raspravu, iako moram da primetim da su česte izmene Zakona o visokom obrazovanju i da one govore samo o tome da su nam potrebne suštinske reforme i da mi samo na ovaj način, čestim izmenama ovog zakona, gasimo požar, gasimo vatru, a ne rešavamo suštinska pitanja. To što svake godine pribegavamo izmeni obaveznog broja bodova znači da fakulteti nisu prilagodili svoj naslovni plan i program zakonu, odnosno Bolonji. Bolonja traži od nas smanjenje rokova i povećanje bodova, a mi se još uvek nismo makli od 48 bodova. Da, podržavam zahteve studenata i slažem se sa vama, iz obrazloženja, da smo zbog ekonomske situacije u kojoj se Srbija nalazi izašli u susret zahtevima studenata, ali vas opet, sa druge strane, pitam – kako ćemo stići do 60 bodova i do smanjenja rokova, kada godinama nemamo pomake?
Međutim, ključno pitanje reforme visokog obrazovanja je kvalitet, a ne količina znanja i samo takvo znanje će biti prepoznato i na tržištu rada, a samo se tako i tržište rada može prinuditi da zahteva kvalitetne kadrove.
Gospodine ministre, mi imamo strategiju obrazovanja do 2020. godine, ali nemamo strategiju jasno definisanu – koji su nam kadrovi potrebni u budućnosti. Primer je ovogodišnji upis u srednje škole. Imali smo veliki broj srednjoškolaca koji su upisali gimnazije, ekonomske, medicinske škole, a srednje stručne škole nam se gase, a nama nedostaju zanatska zanimanja. Procena je da Srbiji fali tri i po hiljade vatrogasaca, nemamo tesara, nemamo armirača. To je veliki problem. Dakle, potreban nam je plan Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja po kome ćemo, u skladu sa potrebama privrede i javnog sektora, upisivati određeni broj i đaka i studenata, a tamo gde nemamo potrebe za tim smanjivati broj koji je potreban. Nemojte me pogrešno razumeti, verujem da je ovo sve lako reći, a da je vrlo teško uraditi, ali smo ovde da vam pomognemo našim konstruktivnim predlozima, da pokušamo da stanje što pre dovedemo u neku normalu, da prosto ne budemo u situaciji da svake godine imamo neke tehničke izmene, nego da imamo suštinske izmene. Naravno da su promene u obrazovanju i reforme obrazovanja usko povezane sa privrednim razvojem.
Takođe sam mišljenja da nikako da uhvatimo korak sa opštim trendom i promenama koje se događaju u društvu. Tehnološki razvoj je toliko dinamičan, da ću navesti samo jedan prime iz SAD. Deset najtraženijih top zanimanja 2004. godine kod njih, 2010. godine se uopšte ne pojavljuju kao zanimanja koja su tražena. Dakle, privreda, nauka i tehnologija, bez obzira na ekonomsku krizu, se ipak vrtoglavom brzinom razvijaju, da moramo ići u korak sa tim promenama i imati strateške planove.
Navešću jedan primer sa naših prostora. Četrdeset posto privrednika ističe ozbiljne teškoće unapređenja svoje proizvodne tehnologije zbog nedostataka veština nezaposlenih. Mi imamo 6% visokoobrazovanih ljudi. Po strategiji koju sam pomenula, do 2020. godine treba da imamo nekih 20% visokoobrazovanih ljudi. Prosek je u Evropi negde oko 30 do 35%, u SAD 50%, u Japanu 60%. Ali, u stvari je ključno pitanje – koliko je nama potrebno akademski obrazovanih građana i kojih profila.
Takođe smatram da je veoma važno, ipak ste na početku mandata, u narednom periodu definisati dva ključna koraka. Prvi – kakvi su nam profili i zanimanja potrebni da bi država i društvo mogli efikasno da funkcionišu, a drugi, vrlo važan takođe – da prosveta u stvari efikasno odškoluje takva zanimanja i da pruži društvu kvalitetne i kvalifikovane kadrove.
Ne mogu ovom prilikom a da ne spomenem podatak koji je vama i vašim saradnicima i te kako dobro poznat, da imamo 250.000 ljudi koji se potpisuju palcem, da imamo preko milion ljudi koji nisu završili osnovnu školu, iako je osnovno obrazovanje obavezno već dugi niz decenija kod nas i da spadamo u najnepismenije narode u Evropi sa najnižim budžetom za obrazovanje i nauku. Mislim da je ovo bilans koji nam nikako ne bi oprostili ni Vuk Karadžić, ni Dositej Obradović. Ne shvatljivo je da smo jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, a da još uvek ne prepoznajemo i da je izlaz krize u kvalitetnom obrazovanju. Kada kažem da je izlaz iz krize u kvalitetnom obrazovanju, onda mislim da je vrlo važno da od tog malog budžeta koje Ministarstvo prosvete ima, ako je ikako moguće, rasporedi se dodatni deo sredstava, odnosno od tog predviđenog budžetom, za usavršavanje nastavnika. Jer, po meni posao nastavnika nije profesija, to je misija. Jedino kvalitetan nastavni kadar, uz dobre i prilagođene nastavne planove i programe je preduslov za dobro obrazovanje.
Verujem da je vama, gospodine ministre, potpuno jasno šta naša stručna javnost misli o našem kvalitetu obrazovanja, odnosno o nedostacima obrazovanja i ja ću vam ovde izneti to. Dakle, stručnjaci, pedagozi, moje kolege psiholozi iz Srbije smatraju da su najveći nedostaci obrazovanja udaljenost od svakodnevnog života, anahron pristup nastavnim programima, preopterećenost učenika i studenata podacima, manjak funkcionalnog znanja i, kao što sam i spomenula u nekoliko primera, kaskanje za naučnim i tehničkim dostignućima.
Želela sam ovom prilikom da vam skrenem pažnju još na dva velika problema sa kojima se suočavaju naši diplomirani akademci, pre svega. Prvi je da ne postoji jedinstven pravilnik za sve visoko školske ustanove koji će biti obavezujući i na osnovu kojeg će fakulteti u Srbiji izdavati diplome na stranom jeziku, pre svega na engleskom jeziku. Sad imamo da, na primer, Univerzitet u Novom Sadu izdaje diplome po sopstvenim pravilima, neki ih i ne izdaju, a najviše ima onih koji na zahtev studenata izdaju samo potvrde o broju položenih ispita.
Dakle, verujem da uočavate problem u ovoj oblasti. To se rešava samo jednim pravilnikom koji će biti obavezujući za sve naše univerzitete.
Ne mogu da ne spomenem, a i više puta sam u prošloj godini spominjala i prethodnom ministru Obradoviću, a danas su i moje kolege to ovde istakle, problem nostrifikacije diploma. Nedopustivo je da se na nostrifikaciju diploma čeka godinu dana, da ona košta hiljadu ili hiljadu i nešto evra, a da se u Hrvatskoj diplome nostrifikuju za dva meseca i da to košta 40 evra. Sada imamo apsurd da vaš kolega ministar Krstić radi sa srednjom stručnom školom.
Što se tiče uvođenja nacionalne bezbednosti u smislu visokoškolskih ustanova, za razliku od mojih kolega, ja sam za potpunu profesionalizaciju i policijskih kadrova i vojnih. Smatram, ukoliko to obrazovanje bude kvalitetno na toj visokoškolskoj ustanovi, da će ono samo unaprediti rad ovih službi.
Dakle, poslanici Nove Srbije će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon, a očekujem da sve konstruktivne predloge koje smo mi danas imali uzmete u obzir i da se vrlo brzo vidimo ovde u parlamentu sa rešenjima koja ćete sa svojim saradnicima predložiti.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, još pre godinu dana, kada je usvojen Zakon o visokom obrazovanju, ovde na istom ovom mestu bilo je reči o smanjenju bodova (ESPB) za studente i povećanju rokova, kako su uostalom i oni to tražili. Demokratska stranka Srbije se za to zalagala.
Čuli smo već i od mojih koleginica da su amandmani bili predati i trebalo je da prođe godinu dana, ne znamo iz kojih razloga, godinu dana koje su studenti i njihove porodice proveli u frustracijama i u nervozi, da bi mi opet razgovarali ponovno posle godinu dana o smanjivanju bodova, da bi studenti mogli da se upisuju na budžet.
Studenti u našoj zemlji Srbiji, nažalost, dele vrlo tešku sudbinu svojih roditelja. Roditelji, pogotovo ovi iz unutrašnjosti, polugladnjikavi, prezaduženi za ogrev i zimske kapute, šalju svoju decu na studije. Deca moraju ovde da rade kojekakve poslove, koji baš i nisu dolični ni dostojni jednog studenta, ali moraju. Tako ne mogu zaista da ispunjavaju sve ove uslove koji se od njih traže.
Naravno, kada govorimo o smanjenju broja bodova na 48 i o povećanju broja ispitnih rokova na šest, ne mislimo da se smanji kriterijum i da se smanji nivo znanja. To mora svakako da se poštuje i od toga ne sme da se odustane. Ono što bi trebalo da bude olakšano ovim zakonom, jeste samo tempo polaganja ispita. Međutim, za vas, gospodine ministre, kao i za vaš tim, uostalom, kao i za univerzitete, ostaje još veliki posao oko preispitivanja opterećenja studenata, reformi studijskih programa, nastavnog sadržaja i udžbenika.
No, da se vratimo na ovaj broj bodova i na broj rokova. Po „Bolonji“, koja je usvojena 2005. godine, uslovi za upis budžetske godine su bili da postoje tri roka i da treba imati 60 bodova. Da podsetim građane Srbije i ovde moje kolege da su konkretne mere u okviru Bolonjskog procesa bile četiri. Jedna je uvođenje evropskog sistema prenosa bodova, to je bilo tih tzv. famoznih 60 bodova, usvajanje nove strukture studija, koju čine tri ciklusa, promovisanje mobilnosti studenata i nastavnika i usvajanje sistema uporednih diploma. Da bi se ova tri uslova, drugi, treći i četvrti, mogla uopšte realizovati, potreban je ovaj prvi uslov, odnosno ovaj broj bodova od 60.
Ponavljam, DSS se zalagala da se broj bodova smanji, ali mi upozoravamo da ovo sada više nije „Bolonja“. Mi možemo da kažemo – jeste, ovo je „Bolonja“ - serbian style, ovo je srpski stil „Bolonje“, ali to zaista više nije „Bolonja“. Prosto se bojim, a sa ovog mesta pitam i vas, gospodine ministre, da li će onda biti moguće da neko talentovano dete, neki talentovani student ili studentkinja, posle druge godine završenog nekog fakulteta u Beogradu, ode i nastavi svoje studije u Milanu ili u Londonu? Samo hoću da studenti znaju da li će to moći, da li će se te diplome koje budu dobijali priznavati kasnije u inostranstvu.
Naravno, postavila bih i pitanje – šta je Vlada čekala godinu dana da se ova tema stavi na dnevni red? Koliko saznajem od mojih kolega profesora, a takođe i od studenata, na fakultetima je haos upravo zbog ovih uslovnih upisa. Studenti će navodno moći da se posle upišu kao budžetski. Međutim, moraće još jednom da gube vreme po redovima i da čekaju da se upišu.
Takođe, želim da pitam da li će se ovaj zakon, ako bude usvojen, primenjivati i na Prištinskom univerzitetu, koji sada ima sedište u Kosovskoj Mitrovici, kada i ako budu održani lokalni izbori na Kosovu i Metohiji i kada bude formirana tzv. zajednica srpskih opština?
Što se tiče ove druge teme, koja se nekako provukla uz ovaj broj bodova koji je vrlo interesantan svima i širokoj javnosti, provukao se i ovaj stav 2. o strukovnom inženjeru nacionalne bezbednosti, odnosno o osnivanju bezbednosne akademije u okviru BIA. To bi, onako prevedeno po narodski, bila Biina škola za svetske špijune. Samo se pitam da li će najbolji studenti primati nagradu „Aleksa Žunić“?
Želim samo da kažem da je naša država sve manja, a bezbednjaka je sve više. Demokratska stranka Srbije je odlučno protiv ove druge stvari. Hvala.

Reč ima ministar Jovanović. Izvolite.

Poštovani poslanici, koleginica Rašković me je isprovocirala kao psihijatar. Žao mi je što je nisam nikada video na njenom fakultetu, ali nadam se da ćemo se videti, pošto sam ja pitao studente i u septembarskom i oktobarskom i svim prethodnim rokovima. Čak sam imao pravilo, a i dan danas držim to pravilo, da svi studenti koji prenesu ispit iz prve godine, a koji su na FASPER-u, a koliko ja znam vi ste profesor FASPER-a, ispit se zove fiziologija, mogu kada god smatraju da su naučili da dođu kod mene da polažu, na protivljenje rukovodstva fakulteta. To protivljenje je stvar našeg dogovora i to se realizuje.
Govorim vam kao čovek koji je više od 35 godina na univerzitetu i koji ni u jednom trenutku ne može da optuži studente za nešto što nije dobro. Ako nije dobro, onda smo zajednički krivi jer se nismo dogovorili pre toga kako mora da bude.
Ono što je činjenica, naravno, ja sam ispitao i septembarski i oktobarski rok i na medicini, usmeno i jedno i drugo. To je ogroman broj studenata, ogromno opterećenje. Moje opredeljenje je i dalje univerzitet. Sa posebnim pijetetom, sa posebnom čašću, otvorio sam školsku godinu na Univerzitetu u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, smatrajući i ubeđen sam da je to i dalje naš univerzitet. Rade po našim planovima i programima.
Srećom i dobro je, kad sam podelio ključeve u novo otvorenom domu, prvi student koji je dobio ključ je bila studentkinja iz Bara, na žalost nismo više zajednička država, ali je iz Bara. Prvi student, slučajno izabran kandidat. Te studije, ja i dalje mislim da su naše studije dok mi neko ne kaže da je drugačije. Ali, očekujući da neko iz naše države kaže da ti ljudi koji studiraju tamo imaju tradiciju. Čak moram i da se pohvalim da je dekan Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici predložio fenomenalnu ideju kako da poboljša kvalitet studija, a to je da studije medicine na Medicinskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici započnu po principu kampusa.
To je fenomenalna ideja. Tu ideju on može da realizuje tamo. Zašto? Zato što su studenti i profesori silom prilika vezani jedni za druge. Oni se viđaju od 24 sata, minimum 18 sati su međusobno zajedno. On će da otvori vežbaonice, amfiteatre i ti profesori i studenti umesto da se viđaju na one dve ulice, vi to veoma dobro znate, šetajući tamo ili sedeći u kafićima, neka to vreme provedu u amfiteatrima i vežbaonicama i evo nam boljeg kvaliteta.
Evo ono o čemu sam malo pre govorio, da podelimo zajednički obaveze, odgovornosti i prava. Obaveze, prava i odgovornosti su nam da imamo kvalitetne studije. Mi to možemo. Možemo. Na koji način? Ako učinimo ono što rade na zapadu, a to je da student kada upisuje fakultet ne upisuje fakultet nego upisuje studentski program i potpisuje sa fakultetom ili sa onim vlasnikom fakulteta, potpisuje ugovor u kome su jasno definisana prava i obaveze. Prava i obaveze studenta, prava i obaveze onog što izvodi nastavu na fakultetu.
Ako studije nisu uspešne ko je odgovoran? Ili student nije ispunio svoje obaveze ili nastavnik, odnosno fakultet nije ispunio obaveze. Dajmo u tom smeru da pokrenemo malo akciju, da pokrenemo ovaj točak inercije koji ide sve sporije i sporije na univerzitetu. Mislim da to možemo. Veliki broj ili najveći broj univerzitetskih nastavnika je pošten i predan svom poslu, najveći broj. Najveći broj studenata koji dolaze su odlična deca, odlični đaci. Ne smemo zaboraviti, mi idemo u situaciju da je ove godine upisalo srednju školu 71.000 đaka.
Kapacitet državnih univerziteta je 60.000 studenata. Znači, mi ćemo za četiri godine imati veće na državnim univerzitetima, veći broj mesta nego što je ponuda. A gde nam je mogućnost? Izlazak na tržište, na svetsko tržište. A na svetsko tržište možemo da izađemo samo ako obezbedimo kvalitetne studije. Mi imamo uslove za to.
Prvi put sada iznosim podatak, postoji jedna fondacija iz grupe bogatih zemalja koja nam nudi nekoliko desetina hiljada studenata da mi školujemo. Šta to predstavalja? Predstavlja prvo priznanje. Predstavlja ogroman izazov za naš univerzitet i za naše obrazovanje da to prihvatimo. Mislim da možemo, ako se pripremimo adekvatno da te studije koje moraju da budu ili na srpskom. Filološki fakultet mora da se pripremi, da obrazuje za godinu dana te buduće studente da da, ili Filološki fakultet da obrazuje te studente, da ih pripreme za studije ili da obrazujemo na engleskom.
Ali i engleske studije moramo da definišemo. Ne smemo na fakultetima da imamo dve paralelna studija. Studije na engleskom i studije na srpskom, koje su razlikuju u prohodnosti. Bojim se da danas ne pominjemo da na fakultetima koji imaju englesku nastavu ne tražimo ni 60 bodova. Zašto ne tražimo ni 60 bodova? Pa oni imaju 80 bodova.
Znači, zalažem se da polaganje ispita, da nastava na univerzitetima bude fleksibilnija. Da polaganje ispita bude fleksibilnije uz održavanje redovnog nastavnog procesa. Takođe, izborna nastava. Izborna nastava je postala ogromno opterećenje za redovni studentski program. I to moramo da vodimo računa.
Dalje, sve će ovo rešiti, siguran sam, ako uvedemo i kategorizaciju fakulteta. Kategorizacija fakulteta će rešiti veliki broj problema. Onda će najbolji studenti ići tamo uz vrednovanje kategorizacije, a fakultet koji je prvi na rang listi kategorisan u istoj grupaciji, on će imati i najveću potražnju, a i prednost pri zapošljavanju takvih kandidata je biti najveće. To moramo učiniti. To postoji u svetu. Zašto ne primenimo to? Zašto činimo sada da fakulteti iste grupacije imaju nedozvoljeno velike razlike u nastavnom planu i programu, a obrazuju se da rade isto?
Profesor Poskurica mi je doneo malo čas papir u kome se na pet fakulteta medicine jedan predmet sluša na prvoj godini, taj isti predmet na drugom fakultetu na četvrtoj godini ili na trećoj godini. To su ogromne razlike. Ili, na istom fakultetu gde postoje pet obrazovnih profila, nema dodirnih tačaka između tih obrazovnih profila. Jesu li to pet različitih fakulteta, a to je znači poseban univerzitet ili su je to jedan fakultet koji može da ima pet različitih profila ali u čemu se razlikuju? U grupi izbornih predmeta kako se radi u razvijenom svetu.
Govorim vam ono što mislim da treba uraditi. Moje zalaganje za ovih mesec dana je maksimalno angažovanje da uvedemo nove profile, da fakulteti i srednje škole se maksimalno angažuju da predlože uvođenje novih profila. Time smo se malo trgli iz učmalosti. Trgli se, pokrenuli inerciju. U tom smislu je država dozvolila i povećala broj budžetskih studenata. Devetsto studenata se više upisalo na smeru u oblasti informatike. Da li je na Elektrotehničkom fakultetu ili na drugom fakultetu to je drugo, ono što je u celoj Srbiji. Ali, za toliko je smanjila broj studenata na fakultetima čija prohodnost kasni u zaposlenju. Zašto da ne idemo i dalje u tome.
Današnju diskusiju shvatam ne kao kritiku, nego kao podršku ili stimulans da učinimo da nam zajednički cilj bude da obrazovanje popravimo. Obrazovanje nije tako strašno kao što govorimo. Obrazovanje može biti mnogo, mnogo bolje. Zaslužuje da bude bolje. Ne smeju biti izneverene nade i onih koji upisuju i roditelja i nas koji ih školujemo ali deca, ti sada punoletni devetnaestogodišnjaci koji dolaze na univerzitet oni moraju unapred da znaju šta upisuju, moraju da budu upoznati, a šta će biti po završetku studija. Nije cilj upis fakulteta i završetak fakulteta nego upis fakulteta koji će mu dati odgovarajući ekonomski status. Ili zaposlenje ili nastavak školovanja bilo kroz akademske studije, specijalističke akademske studije ili kroz doktorske studije.
Ovo je, kako su me obavestili saradnici, četvrta promena zakona. Ono što sam prvo uradio za 12 godina. Pokrenuta su i pitanja nostrifikacije. Taj postupak je pokrenut i po predlogu izmena zakona postupak priznavanja diplome će biti sveden na maksimalno 60 dana. S tim što će jedan deo, a to su studenti koji su završili studije na univerzitetima u inostranstvu ako hoće da se zaposle, te diplome po predlogu bi trebalo da se nostrifikuju u roku od 60 dana u okviru ministarstva, a oni koji hoće akademsko napredovanje, nastavak akademskih studija na univerzitetu, na nekom od fakulteta da to obave na matičnom univerzitetu. Dakle, hoće da upiše doktorske studije na Medicinskom fakultetu da nostrifikuje diplomu prethodno stečenu u inostranstvu na tom medicinskom fakultetu.
Ja se izvinjavam što govorim emotivno, ali zaista, ako neko provede 35 godina na univerzitetu, mislim da je to nešto što predstavlja krunu karijere, može da doprinese i da prenese to znanje sa univerziteta na obrazovanje. Angažujući se u svim oblicima nastave, i prošle školske godine i ove školske godine, mislim da znam mnogo, mnogo manjkavosti, znam kako se to može popraviti, možemo to zajednički da popravimo, da učinimo boljim, jer, opet ponavljam, to obrazovanje zaslužuje.
Obrazovanje je investicija. Ako sada investiramo dobrim, moramo znati da će nam se vratiti dobrim, još boljim nego što smo mi i što očekujemo od nas. Hvala vam.
Što se tiče školarine, meni je žao što taj segment nije regulisan zakonom i uticajem države. O tome treba da odlučuju fakulteti. Teška srca se slažem sa profesorom Poskuricom, u velikom broju akata čak i na istom univerzitetu nemamo da važe ista pravila, nisu iste školarine, nisu ista pravila izbora za nastavnike i saradnike, nego pojedini fakulteti menjaju grupaciju fakulteta. Zašto? Zato što na jednoj grupaciji koja im po biološkoj osnovi pripada ne mogu da prođu i da budu izabrani na istom univerzitetu. Ta pravila moramo ujednačiti, tzv. horizontalnu i vertikalnu prohodnost. Sada nemamo ni horizontalne prohodnosti, jer nemamo jedinstvo ni na jednom fakultetu. Neko je pomenuo da među katedrama na istom fakultetu ima razlike. Ako vam dodam da na istom univerzitetu ima razlike, i ako ima razlike među univerzitetima iste države, onda hajde da to zajednički popravimo, ako nam je zajednički interes. A možemo i sa ovim da stupimo u evropski sistem obrazovanja. Hajde svako od nas da se angažuje.
Ne hvalim se, ali 27. avgusta ove godine Evropska zajednica je akreditovala jedan program koji sam ja predložio, a koji vodim na Medicinskom fakultetu u Beogradu, postdiplomski specijalistički kurs ili set postidiplomskog obrazovanja akreditovan je na nivou Evropske zajednice i studenti, upravo sada razgovaramo, bio je predsednik tog Evropskog komiteta za tu oblast obrazovanja, da napravimo tu evropsku školu u okviru Medicinskog fakulteta. To je moguće, ali ako se založimo. Ja sam spreman da uđem u izazov. Zato sam i došao ovde da to uradimo. Hvala vam najlepše.

Hvala.
Sanda Rašković Ivić ima repliku. Izvolite.

Hvala gospodine ministre. Mislim da ste nas sve ovde obradovali sa ovom najavom da će za nostrifikaciju biti potrebno 60 dana, pa evo, jedan od prvih će biti i naš ministar finansija koji neće više biti srednjoškolac nego će imati i diplomu fakulteta.
Htela bih da kažem da ste vi u stvari ovde nama govorili o tome koliko vi volite svoju profesiju i koliko ste joj posvećeni i to je zaista nesporno, ja to vrlo dobro znam, jer smo mi nekih davnih dana, 1995. godine, zajednički radili i sarađivali na jednom projektu gde je meni ta vaša posvećenost profesiji zaista bila poznata i imala sam priliku da je vidim.
Svidelo mi se takođe i ovo što ste rekli za kategorizaciju univerziteta. To je novina i to je izvanredna stvar. To, po mom mišljenju, predstavlja u stvari jednu kritiku vašeg prethodnika.
Međutim, ono na šta ja nisam čula odgovor je u vezi sa Univerzitetom u Kosovskoj Mitrovici, jer ste vi rekli – nije mi tako rečeno. A šta ako vam neko kaže i čiji će pečat onda nakon 3. novembra, kada se formira srpska zajednica opština ili zajednica srpskih opština, nositi diploma tog fakulteta? Hvala vam.

Hvala.
Ministar Jovanović ima reč.

Izvinjavam se što se nismo razumeli, ali, studenti su pisali po našem zakonu, indeksi su naši, pečat je naš i ja sam ubeđen da će završiti fakultete po našem zakonu. Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici, odnosno Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, je deo obrazovnog sistema Republike Srbije i potpuno je ravnopravan sa drugim univerzitetima. To je ono što ja mogu sigurno da kažem, to mi je obaveza, to mi je dužnost, a tako ću i da se ponašam.
Koristim priliku još i da zamolim ono što me je rektor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici zamolio da prenesem, a to je da zamolim sve one koji su poreklom sa Kosova i Metohije, sve one koji su bili radno angažovani na tom prostoru, da su im vrata otvorena, a imaju nastavna zvanja, imaju akademska i visoka zvanja, da ih željno očekuju u Kosovskoj Mitrovici, da će svako njihovo slobodno vreme biti ustupljeno studentima i dobrobiti nastave na tim fakultetima. Hvala.

Hvala.
Reč ima Sanda Rašković Ivić.