Neki smatraju da je ovo jedno tehničko amandmansko pitanje, ali amandman koji traži da se briše ovakva jedna institucija obuhvata obrazloženja zašto jedna takva ustanova nije potrebna. Međutim, ovo otvara mnogo šira pitanja i očigledno traži jednu interpelaciju, jednu javnu raspravu o bezbednosti i tajnim službama u ovoj zemlji. Srbija ima debelu tradiciju policijske države. Ako vam kažem da 55 godina je moj dosije punjen raznim službama koje su se menjale, u ovoj zemlji je policija imala u raznim periodima razne mogućnosti da hapsi koga je htela, da ubije koga je htela, da otera u logor koga je htela itd.
Dakle, imamo jedno mučno iskustvo zemlje koje treba da se oslobodi policijskog okvira. Međutim, ovo je došlo kao odgovor na nedavnu demonstraciju odsustva bezbednosti u ovoj zemlji. Ako bi neko trebao da bude ciničan, rekao bih – verovatno ova akademija treba da pojača našu bezbednost, pa da sledeći put kada neki građani najave neki skup, miran skup, na šta imaju pravo po zakonu i Ustavu, onda nema bezbednosti, nesigurno je i ne može im se obezbediti ta sigurnost. Onda treba napraviti još jednu akademiju.
Spadam u one koji imaju najdublje nepoverenje u policiju, najdublje moguće i zato sam uvek želeo da budem poslanik a nikada vlast. Policija, tajne službe pogotovo sumnjaju u svoje građane. Nedavno smo videli da su svi građani u Americi snimljeni. Oni smatraju da je svaki građanin sumnjiv. Pogledajte milione disijea u mnogim policijskim zemljama, u kojima mi takođe veoma lepo mesto zauzimamo. Koliko je građana prisluškivano, kontrolisano, ometano, spletkarilo se o njihovim životima itd. Građanin treba da ima duboko nepoverenje i kontrolu tih službi.
Kao predsednik parlamenta SRJ predložio sam, radio sam na tome i izgradio Zakon o kontroli vojnih službi bezbednosti. Predsednik te komisije, na žalost pošto je došlo do smene vlasti, postao je potpredsednik jedne stranke koja ima i naslednike ovde i rekao mi je – nikada se ta komisija neće sastati. Kada su ubijana ona dva nesretna gardista nikada se komisija ovog parlamenta nije sastala da napravi anketni odbor da se to istraži. To brutalno ubistvo da bi se sakrile neke tajne tih službi te dvojice dečaka stoji na savesti i građana i službi, a pre svega tih organizacija.
Kako je moguće da se sa jedne strane sve te službe u svojoj koordinaciji slože da ne mogu da obezbede jedan skup, da nema bezbednosti u ovoj zemlji? Svako se normalan hvali da mu je zemlja bezbedna, da svakome garantuje bezbednost. Ovde su zaključili da ne mogu garantovati bezbednost pa su se onda i drugi priključili da ni Papa ako bi došao ne može mu se garantovati bezbednost. Mi se hvalimo da ne možemo da garantujemo bezbednost, a službi bezbednosti koliko god hoćete.
Svojevremeno u policijskoj državi koju neki hvale izdajnici, progonjeni bili su profesori, filozofi. Šta smo mi to mogli da izdamo i ko je od nas mogao da izda? Samo poverljive službe državne bezbednosti, jer one jedine poseduju tajne. Koju to tajnu ja mogu da kažem sem da otkrijem da je u nekoj knjizi neki stari filozof nešto rekao, a ove službe koje su to sve organizovale, koje su trebale da spasu i čuvaju Jugoslaviju nisu je sačuvale. Razdelile su se po raznim nacionalnim i drugim ključevima i nastavile su svoj posao. Prema tome, građani moraju budnim okom da paze šta to radi policija, javna i tajna pogotovo. Ta grabež da se imaju pod kontrolom službe bezbednosti uvek mi je sumnjiva.
Kad god neko hoće da kaže, naš kolega je to želeo, da bude uporno ministar unutrašnjih poslova, strašno sam bio protiv toga. To je meni uvek sumnjivo, kad on hoće da raspolaže dosijeima, tajnama, moćima itd.
Ovo što mi danas raspravljamo jeste ključno pitanje ljudskih prava. Nema ništa važnije ili preče od bezbednosti, od života čoveka. Pri tom, ako već hoćemo da upotrebimo taj izraz koji je ovde bio problematičan, diletantski, najgore je to što su one bile diletantske. Da li da stavljam na uvid ogromna tri toma mojih dosijea, pa neka se ljudi slatko smeju, tu su telefonski izveštaji, šta je ko rekao telefonom, i kada meni tetka iz Amerike tepa, oni smatraju – javio se špijun SAD, koji je šifrovanim jezikom njemu rekao to i to. A mogao je da pritisne dugme u Americi, pa da vidi ko je vlasnik tog telefona i da vidi da je to starica od 90 godina. Takva je bila elita te službe. Dakle, sumnjam u tu službu.
Tražio bih rado da se raspuste sve službe koje do sada postoje, pa da onda, na ozbiljnim temeljima, vidimo pod kojom kontrolom građana koje mi ovde predstavljamo, dakle, parlamenta i drugih, se vidi šta rade te službe. Dakle, posednici tajni su najopasniji po jedno društvo i zato postoje, u odbranu ljudskih prava, sve te institucije koje predstavljaju građane koji traže pristup informacijama. Mogli ste da primetite da se društvo razvija u tom smeru, da te informacije sve manje budu tajne, a mi hoćemo sve više da od toga napravimo.
Personalno nešto i znam, kako izgleda fakultet itd, koje su sve ambicije oko toga da se sada napravi neka akademija. Kada su nas, profesore, bez rešenja izbacivali sa Filozofskog fakulteta, što u civilu, što u uniformi, predstavnici Državne bezbednosti u ime Instituta za bezbednost, pokupili su sve knjige i slike iz naših kabineta, pošto su kao razbojnici obili kabinete, odneli u te institute, nikada to nisu vratili. Nikada nisam mogao, ni kao predsednik parlamenta, da dođem u taj institut i da kažem – čekajte, ovde su neke knjige dragocene za fakultet, vratite ih.
Nemam poverenja u te službe. Gledao sam kako su učestvovali u raspadanju države. Prema tome, ne može to ući na mala vrata u obrazovni sistem. To ne može, pogotovo ne na ovaj način, da se to spoji sa jednim zakonom kojim se omogućava studentima, koji inače jako mnogo plaćaju svoje školovanje, koje bi trebalo da bude besplatno ili mnogo jeftinije, da lakše dođu do tih bodova koji im omogućavaju besplatno školovanje ili budžetsko, da u tom trenutku se uvali jedan ovakav problematičan zakon, a što je najgore, mimo kriterijuma koji važe za ostale studente koji moraju da polažu prijemne ispite, razliku od ovakve jedne grupe gde mogu ljudi, na osnovu svojih profesionalnih iskustava, da to rade.
Dakle, bez ikakvih velikih debata ili rasprava, meni je žao što nekim kolegama smeta kada se pomene neka ovakva rasprava, jer to, zaboga, odlazi, gubi se vreme. Ne gubimo vreme. Ovo je pitanje sloboda u ovoj zemlji, pitanje onoga što smo deklarativno prihvatili kao vrednosti EU u koju želimo da uđemo. Prema tome, hteli ili ne hteli, biće rasprava dubinskih o tome kako izgleda bezbednost u ovoj zemlji, kako izgledaju njene institucije, kako izgleda sloboda građana, kako izgleda nezavisnost sudstva. Raspravljaće se o tome. Dajte da uredimo da bude što manje primedbi, a ne da odmah skačemo i da se pozivamo na to šta je ko nekad nekome bio.
Na kraju da vas nasmejem. Ne biste nikad očekivali da u Hegelovoj knjizi „Enciklopedija filozofskih nauka“, on govori kako obični razum vrlo često i smešno greši. Kada dođe na pijacu građanka i ima sumnju da su kruške malo trule, koje će ona da kupi, a onda ona piljarica njoj odgovara – šta, moje trule kruške, a što je tvoja baka išla sa Francuzima pre 100 godina kada su Francuzi ovde okupirali, i počela o tome da govori. Nemojmo na taj način da polemišemo. Uđimo u suštinu jednog problema, a ovo se tiče ljudskih sloboda i kontrole tih službi koje poseduju tajnu – nema ko da ih kontroliše osim parlamenta. Zato je ta debata važna.
Pridružujem se predlogu koji je dao gospodin Dereta, što je inače predlog DS, da se ovo briše i da povedemo jednu raspravu – kako izgledaju i kako treba da izgledaju obaveštajne službe. Hvala lepo.