Hvala.
Reč ima narodni poslanik Momir Stojanović. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista posle toliko mojih prethodnika, eksperata iz oblasti bezbednosti, čovek ima prosto tremu šta će reći o toj oblasti. Ali, evo i mi koji smo vaspitavali, školovali i usmeravali te špijune, kako ih neke kolege nazivaju, da kažem nešto o ovom amandmanu.
Pre nego kažem koji su razlozi da je ovakav amandman neprihvatljiv, želeo bih da podsetim da u obaveštajno-bezbednosnim službama, u celokupnom sektoru bezbednosti, rade časni i odgovorni ljudi na vrlo složenim zadacima bezbednosti ove zemlje.
Želeo bih da podsetim moje kolege narodne poslanike, da su službe bezbednosti pod civilnom i demokratskom kontrolom. Stoga, sve bojaznosti ovde ispoljene u govorima mojih prethodnika, su bez argumentacije.
Ne bih se osvrnuo na pežurativno nazivanje školovanje kadra za prisluškivanje, školovanje špijuna. To ili govori o zloj nameri, ili o elementarnom nepoznavanju delokruga i zadataka službi bezbednosti.
Da se vratim na ovaj amandman po kome je malo ko od mojih prethodnika suštinski govorio.
Koji su razlozi da ovaj amandman nije prihvatljiv? Prvi razlozi su obrazovni, a drugi razlozi su bezbednost.
Ako govorimo o obrazovnim razlozima, podsetiću vas da danas u Srbiji ima dosta visokoškolskih ustanova koje školuju neke od profila kadrova potrebnih za rad u sektoru bezbednosti. Ali, ni jedna od tih visokoobrazovnih ustanova ne školuje kompletne kadrove koji mogu da odgovore delokrugu i zadacima rada službi bezbednosti.
Reći ćete mi da postoji Fakultet bezbednosti, reći ćete mi da postoje neke škole MUP. Jedino vojno-obaveštajna i vojno-bezbednosna agencija u sklopu vojnog školstva imaju Centar za obuku kadrova službe bezbednosti.
Šta se dešava sa BIA koja je to imala do 2000. godine? Dešava se to da se lica koja se zapošljavaju u BIA, zapošljavaju kao diplomirani ekonomisti, pravnici, kao diplomirani menadžeri bezbednosti, ali ni jedan od njih nije kompletno osposobljen da obavlja poslove i zadatke iz delokruga službi bezbednosti.
Službe bezbednosti imaju neke svoje zadatke kojima se bave. Sve visokoškolske ustanove danas da nabrojimo u Srbiji, ni jedna nema kompletno plan i program, odnosno svoj studijski program koji se bavi svim zadacima kojima se službe bave. Onda to mora neko da uradi.
Onda je neprihvatljivo da takav kadar dolazi u BIA, a da je uskraćeno 2000. godine postojanje akademije za bezbednost.
Ja sam jako zahvalan gospodinu Nebojši Rodiću, što je pokrenuo jednu ovakvu inicijativu, jer ću kasnije govoriti koje su bezbednosne implikacije zbog ovakvog stanja kakvo imamo u školovanju kadra bezbednosti.
Službe se bave pojedinim specifičnim metodama rada. Ni jedna danas visokoškolska ustanova, koja u svom studijskom programu ima školovanje kadrova bezbednosti, ne obrađuje ni jednu od metoda rada službi bezbednosti, a njih je više, od kojih su neke specifične i od kojih neke zadiru u zagarantovana prava i slobode građana.
Službe u svom radu primenjuju i posebna sredstva rada.
Radi se o specifičnoj tehnici, specifičnim sredstvima koja se, takođe, danas ne izučavaju ni u jednoj visokoškolskoj ustanovi, koja školuje kadar bezbednosti.
Postoji više obrazovnih razloga zašto je potrebno formiranje akademije za bezbednosti, jer će se njenim formiranjem dobiti visokostručni, kvalifikovani, osposobljeni kadar za potrebe BIA. Mi toga danas nemamo. Vezano za ovaj prvi obrazovni, tesno vezan jeste i bezbednosni.
Dame i gospodo, mnogi su se pre mene ovde pozivali na rešenja u nekim zemljama EU.
Podsetiću vas, a spadam u one koji je sve zakone o obaveštajno-bezbednosnim sistemima vodećih zemalja u svetu preveo i proučio prilikom reforme VBA, da i CIA i BND i MI6 i SISMI i DST i FSB i MOSAD i sve vodeće službe u svetu danas imaju ovakve visokoškolske ustanove. Ako to ne znate, onda, dame i gospodo, proverite.
Mi imamo danas situaciju da nam se BIA zapošljavaju, kao što sam malopre rekao, svršeni studenti ekonomskog, pravnog, elektrotehničkog fakulteta. Možete da zamislite da takvo rešenje danas malo koja zemlja, ozbiljnija zemlja ima.
Da sam kojim slučajem pripadnik, da kažemo CIA, ja bih i te kako svršenog studenta kroz zapošljavanje ugradio u BIA. Imao bih gotovog agenta u srce jedne službe koja se bavi bezbednošću jedne zemlje. Ne znam da li možete da zamislite koliko je bezbednosnih rizika kod ovakve popune BIA.
Razumem potrebu dela mojih govornika iz opozicionih partija o potrebi transparentnosti, a mi smo počeli da u ovoj zemlji podrazumevamo sve i svašta, pa i ono što direktno urušava institucije ove zemlje.
Ovde je bilo reči, razloga onih koji su predložili ovaj amandman, zašto su prihvatili, a jedno su troškovi, a drugo, jer će formiranjem akademije za nacionalnu bezbednost dodatno urušiti Ustavom zagarantovana građanska i ljudska prava.
Reći ću vam da ni jedno ni drugo nije tačno.
Prvo, da bi mogli po Ustavu da poštujemo zagarantovana ljudska i građanska prava, moramo biti slobodni, a pod opštim pojmom slobode, a to znači da moramo biti nezavisni, suvereni i teritorijalni integritet moramo čuvati.
Moramo prvo imati slobodu da bi u takvoj slobodi poštovali Ustavom zagarantovana ljudska i manjinska prava, jer je sloboda preduslov svega.
Dozvolićete da se obaveštajno-bezbednosni sektor ove zemlje upravo bavi postojećim i potencijalnim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama i sprečavanju negativnih posledica po bezbednost zemlje zbog takvih izazova rizika i pretnji.
Razumem opsesiju, mistifikovanje uloge službi u ovoj zemlji i sigurno zbog nekih loših iskustava iz prošlosti, ali mi danas imamo službe koje su pod civilnom i demokratskom kontrolom.
U ovom parlamentu sam pre nekoliko meseci govorio da mi nikada kao država nismo pokušali da napravimo balans između dva osnovna principa u obaveštajno-bezbednosnom sektoru, a to je princip zakonitosti i princip efikasnosti.
Mi stalno idemo u susret rešenjima koja prenaglašavaju zakonitost, sa čime se slažem, ali i te kako često zanemarujemo princip efikasnosti.
Mi smo danas i po novčanim izdvajanjima i po tehnološkoj opremljenosti SB i po kadrovskim reformama, daleko ispod SB zemalja naše veličine, a kao zemlja, i službi zemalja koje nemaju ovakve bezbednosne rizike, izazove i pretnje.
Prošli put sam govorio, ako vi kažete da su SAD najdemokratičnija zemlja danas u svetu, ja ću vas uputiti na jedan član njihovog zakona u SB, koji kaže – da je pravo predsednika SAD, da ukoliko oceni da je na delu teritorije SAD ugrožena nacionalna bezbednost, da može ovlastiti načelnika SB, da u neograničenom broju primenjuje metodu tajnog slušanja i snimanja, odnosno kontrole telefona, prisluškivanja, kako već hoćete.
Vidite koliko jedna moćna država pridaje važnost svojoj nacionalnoj bezbednosti da ide do toga da svesno krši osnovna ljudska i manjinska prava, da bi zaštitila suverenitet i teritorijalni integritet čime ja potpuno, ne kažem da se slažem, ali ću vam reći da li mi imamo bezbednosne izazove, rizike i pretnje, ako hoćete na jugu Srbije, ako hoćete na Kosovu, ako hoćete u delu Sandžaka, ako hoćete u Vojvodini? Šta bi tek bila reakcija kada bi u našem Zakonu o službama bezbednosti postojao takav član? Možete da zamislite.
Kada su u pitanju novčana izdvajanja za formiranje ove akademije za nacionalnu bezbednost, podvlačim dame i gospodo, da naš obaveštajno-bezbednosni sektor, hajde da suženije kažem obaveštajno-bezbednosne službe izuzetno malo novčanih sredstava trebuju iz budžeta u odnosu na realne potrebe. Zato smo u tehničkom pogledu jako zaostali za ostalim službama i zato ne možemo da budemo efikasniji, uz stalno potenciranje principa zakonitosti. Ako ne napravimo, sa time ću završiti, neophodan sklad između principa zakonitosti i principa efikasnosti, mi ćemo imati neefikasne službe bezbednosti, a one nam nisu potrebne i tada nećemo morati da govorimo da li one postupaju po zakonu ili zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja.
Zamolio bih one koji su predložili ovaj amandman da shvate da je ovaj amandman neprihvatljiv zato što realno bezbednosno-informativna agencija danas nema instituciju u kojoj se školuju kadrovi za potrebe te agencije.
(Narodne poslanice DS, dobacuju sa mesta, ali se ne čuje.)
Zato je potrebno, jedino se možemo složiti uvažena koleginice koja dobacujete, ako vi smatrate da ovoj zemlji nisu potrebni obaveštajno-bezbednosni sektor ili zloglasne službe bezbednosti, onda ću vam reći da vi onda ne znate kako danas svet funkcioniše i sa kojim sve bezbednosnim izazovima i rizicima i pretnjama je ova zemlja izložena, a oni nisu mali.
Stoga vas molim i slažem se da je ovaj amandman neprihvatljiv i potpuno podržavam inicijativu da se formira akademija za nacionalnu bezbednost. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ivan Jovanović. Izvolite.

Hvala poštovani predsedavajući, tražio sam reč i kao repliku, pošto sam jedan od predlagača ovog amandmana, nažalost, niste mi je dali, ali sada ću reći ono što mislim i o nekim diskusijama u kojima su predlagači ovog amandman pominjani.
Tužno je, gospodine ministre, što ste dozvolili da uz izmenu koja se tiče prava studenata, koja se tiče toga da se njima omogući upis na budžet sa smanjenim brojem bodova, da se negde neki problem do koga smo došli, ne samo krivicom nas ovde prisutnih, već i fakulteta i onih koji je trebalo da menjaju programe, da na neki način zameni ova tema koju nameću poslanici vladajuće većine i koja je verovatno i vama nametnuta, kao predlagaču.
Ne razumem zašto je bilo potrebno da se u ovom momentu nameće tema posebnog fakulteta koji će školovati samo kadrove za bezbedonosne institucije i ne postoji nikakvo obrazloženje koje će to opravdati.
Čuli smo mnogo brige za zaposlene u službama bezbednosti, navodno predlagači se ne brinu za njih. To se ne tiče uopšte zaposlenih, osim onih koji će na neki način imati te ugovore i predavati na tom institutu. Ali, se svakako tiče jučerašnja mera Vlade kojom su njima smanjene zarade. Tiče ih se i povećanje donje stope poreza za dva posto i da će time biti obuhvaćeni komunalni računi, kao i računi za osnovne životne namirnice.
To je takođe tema za radnike bezbedonosnih službi, koji zaista obavljaju težak posao, ali ne treba da se spočitava narodnim poslanicima koji ne mogu da nađu ni jedan primer, pozitivan primer iz razvijenog sveta da je ovakva institucija, ovakav fakultet uključen u državni sistem obrazovanja, osim u onim sistemima gde postoji deficit demokratije. To je ono što nas danas u Srbiji plaši.
Da bih ovo potkrepio, reći ću vam da Američki federalno - istražni biro ima akademiju. Tu su kolege iz Srpske napredne stranke u pravu. Imaju akademiju koja nije u državnom sistemu obrazovanja, akademiju koja traje 850 sati, ili 20 nedelja, čija diploma ne može da se koristi na drugom mestu, osim u samoj agenciji. To se takođe odnosi na CIA. Ista takva akademija, samo nosi naziv akademija. To je u stvari kurs na koji se prijavljuju masteri i bečelori, pogledajte konkurs ima na sajtu, otvoreni su konkursi.
Masteri i bečelori koji su završili prava, ekonomiju, koji su završili one struke koje su važne, da bi dopunili i dobili ta specifična znanja o kojima se toliko ovde govori, koja su toliko mistična i značajna, odjednom oni dobijaju na tim kursevima.
Mislim da ovakvim rešenjem se rugamo na neki način i predavačima i studentima i onima koji su završili Fakultet za odbranu i bezbednost, takođe i Vojnu akademiju i smatram da se tamo edukuju kvalitetni kadrovi, da se dobro radi i zašto se danas vrši ovo razdvajanje?
Potpuno mi je jasno da se to dešava u godini kada iz jedne poslaničke grupe poslanik dobije posao u Bezbedonosno - informativnoj agenciji. Da li je to normalno u demokratskom svetu? Nije. Zato mi iz Demokratske stranke upozoravamo na ono što se u Srbiji dešava. Zato nas brine sve to, zato nas brinu ta dešavanja, zato nas brine da li će taj poslanik predavati onda nekim budućim studentima. Šta će oni naučiti na osnovu toga?
Gospodine ministre, trebalo je da prihvatite predlog Demokratske stranke koji smo dali još pre nekoliko nedelja, a ticao se prava studenata i smanjenja broja bodova potrebnih za upis na budžet. Nije prihvaćen iz više razloga. Jedan od tih razloga je i to što ste danas podmetnuli i ovo rešenje koje se tiče uključivanja ove nove akademije u obrazovni sistem Srbije. To nije trebalo dopustiti. Novi ste ministar, trebalo je da pokažete minimum integriteta.
Nažalost, poslanici koji su danas diskutovali više su se opet bavili Demokratskom strankom, ali to neće doprineti boljem životu u Srbiji. Dok nam ne objasne kako su potrošili pet milijardi za godinu dana, a da građani Srbije od toga nemaju nikakvu korist, da nam objasne kako su potrošili pet milijardi pozajmljenih, a građani će od sutra morati da plaćaju veći PDV na osnovne životne namirnice, moraće da oni koji imaju viša primanja od 60.000, to su profesori, lekari da daju solidarni porez, zato što se partijski činovnici zapošljavaju, zato što imamo takve činovnike, evo vidimo i u BIA, direktno iz poslaničke klupe, zato što 20.000 njih od prošle godine u javnom sektoru traži da ima platu svakog meseca, a to je minimum 20 milijardi, koliko košta ovaj naš budžet i zato moraju da se uvode solidarne mere. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, u celini sam protiv ovog amandmana, reći ću iz kog razloga, ujedno i da kažem da je i Odbor za prosvetu i nauku odbio ovaj amandman jutros na svojoj sednici, iz razloga zato što osnivanjem ove visokoškolske ustanove za potrebe, kako kolege rekoše, policijskog, odnosno vojnog obrazovanja ili nacionalne bezbednosti, osiguravamo neke stvari koje su vrlo bitne po meni najmanje tri, a ima ih mnogo više.
Prvo, jedinstvo sistema visokoškolskog obrazovanja u celini, dovodimo u sistem ovu akademiju. Drugo, što su u ovoj zemlji potrebni kadrovi visokoobrazovani takvog tipa o kojem je Momir Stojanović vrlo lepo govorio iz obrazovnog razloga i drugo iz bezbednosnog razloga.
Treće, što u drugim najrazvijenijim zemljama sveta postoje ovakve akademije. Neko reče 850 časova, a vi koji radite na fakultetima, izvinite, znate li šta je 850 časova, ako jedan kolegij, odnosno predmet ima sedamdeset godišnje. Vidite, to je prava akademija. Ne možete podvaljivati nama koji radimo na univerzitetu. Mi to vrlo dobro znamo. Za to sam da vrlo stručno razgovaramo. Ovde ima kompetentnih kolega.
Da ne bih išao u širinu, podržavam sve ono što je u stručnom smislu rekla gospođa Joksimović koja vodi Odbor za bezbednost, i to izuzetno dobro po mišljenju opozicionih poslanika. Moram da naglasim da je to jedan od retkih odbora koji je godišnji izveštaj nama poslanicima dostavio i o kojem smo čak i raspravljali.
Dakle, prigovori, danas smo čuli, odnosno pre podne, o diktaturi. Kao profesor univerziteta kome je ta struka bliska, neću o tome govoriti. Zadržaću to za katedru, ali bih, uvažavajući profesora Mićunovića, pošto je iz DS, zamolio kolege da on kaže šta je to diktatura. Kolegama preporučujem knjigu našeg uvaženog sociologa profesora Molnara, najnoviju, pa da vidite koga je u svojoj knjizi prozvao diktatorom, čiji predsednik stranke, ko je uredbama vladao itd.
Nauka će svoje reći, ostavimo to nauci, nego vratimo se mi ovome delu. Vrlo je tužno slušati trojicu narodnih poslanika koji su rekli da smo mi za godinu dana uništili državu. Gospodo, samo na nivou grada Beograda, za četiri godine, javna preduzeća, četiri milijarde, izveštaj DRI.
Dakle, da završim, podržavam ovaj predlog Vlade i za to sam da se ovaj amandman odbije. Kolegama iz DS, još jednom poručujem, malo im je što su uništili našu sadašnjost sa tolikim dugom, budućnost naše dece, gospodo, da ste ostali još godinu dana i naše korene bi uništili. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih samo u prilogu ove diskusije da kažem da ne bi trebalo da se prihvati ovaj amandman, da razlikujemo nekoliko stvari. Jedna stvar jeste praksa, druga stvar jeste suština i treća stvar jeste pitanje evropskih integracija.
Razumem kolege koji govore iz prakse, jer sam svedok da bezbednosne službe, recimo, u Kovačici neko pretuče policajca, pa onda taj isti bude priveden u SUP u Pančevu, pa se onda interveniše i taj čovek bude pušten, to je loša praksa kada govorimo o bezbednosnim službama. Međutim, razumem i suštinu da mi to moramo da menjamo. Ne postavlja se pitanje da li nama trebaju stručnjaci, već se postavlja pitanje – kakve stručnjake mi želimo? Postavlja se pitanje da li mi hoćemo da budemo deo bezbednosnih snaga EU i bezbednosnih službi ili ne želimo? Da li onda ulazimo u EU sa idejom da imamo samo neke svoje službe? Razumem one koji se bore za EU, da oni podrazumevaju EU kao ozbiljnu zajednicu koja sarađuje na svim poljima, koja sarađuje i na polju bezbednosti. Za mene je suštinsko pitanje i očekujem da ćemo na to suštinsko pitanje dobiti pravi odgovor u praksi, da će zaista ta akademija da ima dobre programe, da će da proizvodi dobre kadrove, da će oni da rade u interesu Srbije, da će to da bude u interesu EU i bezbednosti u svetu.
U tom smislu, mislim da treba dati šansu da ovo zaživi i da onda govorimo na osnovu rezultata. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Korać.

Zahvaljujem se.
Podržavamo ovaj amandman, jer smatramo da je ovakav predlog zakona napravljen pogrešno. Pretpostavljamo, čak i namerno, iako bi vladajuća većina sigurno imala dovoljno glasova da prođe i ovaj poseban zakon o osnivanju ove nove visokoškolske institucije.
Ovde su upotrebljene jako teške reči, otvorene su mnoge teme i ja ću samo reći nekoliko reči. Prvo, kada sam postavio pitanje kompetencije, to je vrlo nezgodno pitanje, ovde smo svi ravnopravni, mi smo predstavnici građana, nismo ovde birani po stručnosti, nego po političkim kriterijumima. Ako će se uvesti kriterijum stručnosti, onda o mnogim temama gotovo niko ovde ne bi smeo da govori i to bi bilo rušenje demokratije.
Ako se govori o mojoj kvalifikovanosti da govorimo o ovome, bio sam član prvog saveta za državnu bezbednost, nije se zvao nacionalni, nego državni, a koju je napravio pokojni premijer Zoran Đinđić. Takođe, sticajem okolnosti, potpisao je sve akte o osnivanju BIA. Ova vlada u kojoj sam bio je izmestila BIA iz MUP i pretvorila u instituciji Vlade po načinu kako je to u Evropi. Zatim, pokušali smo da reformišemo tu instituciju.
Ovde se mnogi pitaju, kažu upotrebljene su teške reči. Imamo razloge da koristimo te reči kada govorimo o službama bezbednosti, jer mi ne govorimo o periodu 1946, 1947. godina, koju retko ko ovde pamti ili može o tome da govori, skoro svi su ovde mnogo mlađi. Govorimo o periodu kada je služba državne bezbednosti, kao deo MUP, imala oružanu jedinicu, koja se zvala jedinica specijalnih operacija JSO ili Crvene beretke i deo te jedinice je odgovoran za najteže zločine. Može se reći da je služba bezbednosti, zovite kako hoćete, jedan njen deo, vrh ubijao političke protivnike. Pravosnažno su osuđeni pripadnici te službe za ubistvo predsednika Srbije Ivana Stambolića, osuđeni su i za ubistvo premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Oni tada više nisu bili pripadnici MUP, ali moram da vas podsetim da je ubica imao čin pukovnika MUP koju je dobio kao član jedinice koja je pripadala državnoj bezbednosti u okviru MUP.
Dakle, to se sve dešavalo pre 10 godina, pa moram da kažem da imam još jedan intiman kontakt sa službom bezbednosti, tako što imam podebeo dosije, kao mnogi opozicionari devedesetih godina.
Moram da vas podsetim na nešto, što su mnogi zaboravili, ne sećaju se ili ne znaju, jedan broj ljudi u državnoj bezbednosti, bivših funkcionera posle 2000. godine, je pravosnažno osuđen zbog toga što su narezali na diskove desetak dosijea, izneli ta dosijea, ne znam gde su, među kojima i moj dosije.
Sve ovo govorim zbog toga što su naša iskustva jako loša, što se to dešavalo takoreći juče i da je ta služba bila angažovana na ubijanju političkih protivnika.
Još nešto da kažem, imao sam čast da budem prisluškivan i 2004. godine sa potpisom sudije i služba je zloupotrebljena 2004. godine. Obrazloženje je bilo ovaj put demokratsko, da pripadam grupi za rušenje ustavnog poretka. To je služba od 2004. godine, pre manje od 10 godina.
Prema tome, dozvolite nam da budemo osetljivi u odnosu na službu. Da te službe imaju sve države, to je jasno. Ne postoji ni najdemokratskija zemlja bez takve službe. Ima ih i Švajcarska, Norveška, recite koju god hoćete ozbiljnu demokratsku državu i videćete da ona ima tu službu. Njeni zadaci su borba protiv terorizma, protiv trgovine drogom itd, ne prisluškivanje političkih protivnika. Nadam se da je ta praksa prestala. Ali, upravo zato su ljudi uznemireni. U ovoj zemlji su premijera ubili bivši pripadnici Službe državne bezbednosti. Ljudi postavljaju pitanja kako se školuju i ko su ti kadrovi.
Ovde su rečene stvari koje su potpuno opravdane, braneći ovaj amandman. Prva je – zašto se nešto osniva bez javne rasprave? Zašto je preskočena javna rasprava? Ako neko ima ubedljive argumente da je potrebna ovakva viša škola, koja vrlo kratko traje i postavlja se pitanje da li ona uopšte ima karakter jedne ustanove visokog obrazovanja. Onda s tim treba izaći u javnost i to reći, koje su posebne potrebe, da to ne može još jednom na nekom kursu da se uradi, koji može da traje i mesecima.
Bilo bi verovatno poželjno da fakultetski budu obrazovani ljudi u toj službi, ne samo oni koji rade u tzv. analitici, nego i druge poslove da rade, pa završe dodatne kurseve. Zašto to ne može da radi neko sa srednjom školskom spremom, pa da ima dodatne kurseve? Nikakvo uverljivo obrazloženje nismo imali.
Nama je samo rečeno da će se pojaviti institucija na budžetu i zaista jeste malo apsurdno da juče razgovaramo kako uštedeti poslednji dinar, a danas izdvajamo neka sredstva, neću da se bavim demagogijom, pa da kažem da bez ovih sredstava država propasti neće, ali je ipak nelogično da sa jedne strane kažeš – ne mogu više ministri da putuju itd, ne znam da li su bila opravdana ili neopravdana putovanja, ima i jednih i drugih, a sada osnivaš jednu instituciju koja je na budžetu, bez ikakve javne rasprave, bez ikakvog stvarnog obrazloženja.
To su pitanja koja samo mi ovde postavili. Ona su, po mom mišljenju, potpuno legitimna pitanja.
Ovde se stvari mistifikuju. Prvo, ovde smo čuli jedno obrazloženje koje je suprotno ideji obrazovanja. Obrazovanje nije za radno mesto. Ne može se napraviti fakultet za radno mesto. Vi kada školujete lekara, taj lekar onda ide na specijalizacije, suspecijalizacije, ima naučna zvanja, radi master, doktorat, specijalizuje se kasnije. Ovde je sad rečeno da nam treba da obrazujemo baš za to radno mesto, sa dva pitanja da ako ne bude na tom radnom mestu ili izađe iz te institucije, ko će mu priznati to školovanje, čemu to školovanje uopšte služi i slična pitanja. To je, pre svega, pitanje onih koji će pohađati takvu instituciju.
Ovde je jednostrano ono što je kurs, praksa, specijalizacija unutrašnja, unutar ustanove, dignuto na nivo jedne više škole. To je bilo potpuno nepotrebno. Bar ja nisam dobio nikakvo ubedljivo obrazloženje da je ovo bilo neophodno, da su ova sredstva izdvojena. Uzgred, rekao sam i ponavljam, to je već maltene sređeno, to školovanje će biti u zgradi Instituta za bezbednost na Banjici. Sve je to već manje-više završeno. Čak će neki ljudi koji ovde govore biti predavači u toj školi.
Ima još jedna stvar, u toj školi će predavati, po onome što znamo, ljudi koji predaju na drugim fakultetima. Praktično ćete pozajmiti profesore sa FPN, sa Pravnog fakulteta i nekih drugih. Onda se postavlja pitanje – da li na tim fakultetima može da se organizuje neki kurs?
Ako govorite o onim uskim specijalističkim znanjima, nekim specijalnim znanjima, kako postaviti mikrofon, kako krišom fotografisati, kako pratiti, koja se uče unutar te službe i to svi uče, stvarno ne vidim da je za to potreban profesor univerziteta koji bi iz toga držao predavanja.
Znači, ako oni treba da nauče više o pravnom sistemu, o ljudskim pravima i slobodama, to je moglo da se organizuje na Fakultetu za bezbednost ili na nekim drugim fakultetima, postdiplomske studije, specijalističke studije i slično, na kojima bi ljudi to mogli da nauče.
Još jednom, mislim da bi ovo trebalo razdvojiti. To je glavni moj argument. Vladajuća većina svakako ima dovoljno glasova da može oba zakona da usvoji, da ne bi ono što je naša briga za trenutno stanje sa bolonjskim procesom u sistemu visokog obrazovanja, kada zaista hoćemo da izađemo u susret studentima zato što mislimo da rade pod nemogućim uslovima, da univerziteti i fakulteti nisu dovoljno učinili da im olakšaju, ni država i mi svi i sada odjednom dobijamo raspravu o nečemu što ima sasvim drugi karakter, potreba da se osnuje jedna nova visokoškolska institucija.
Visokoškolske institucije se osnivaju, a ponekada se gase. Menja se nauka, menja se tehnologija, menja se društvo. Biće još mnogo viših škola, fakulteta. Imali smo jednu tendenciju u poslednjih 20 godina da više škole postaju fakultet, da prerasta nivo obrazovanja, da se nivo obrazovanja poveća.
Postavio sam pitanje – šta će biti kada neko bude zatražio da to bude poseban fakultet? Rečeno mi je – pa, neće. Uopšte ne mislim da se to neće dogoditi. To, naravno, nije sada na vidiku.
Mi imamo jednu apsurdnu situaciju da ono što je unutrašnje školovanje, kursevi, da je odjednom neko zaželeo da to bude neka visoka škola, koja inače traje kratko. Svega 30 polaznika će upisati. Postavili smo pitanje – da li je to bilo potrebno? Nikakvo neprijateljstvo prema BIA koja u ovoj zemlji funkcioniše, ali s obzirom na gorka, strašna iskustva koja imamo sa novim institucijama, izvinite, ja sam 10 godina praćen, imam ogroman dosije. Šta sam ja bio, neprijatelj države? Bio sam i narodni poslanik i sedeo sam u toj istoj Skupštini…