Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Dame i gospodo, uz dužno poštovanje, gospodine ministre, pridružio bih se opasci gospođe Plavšić, koja je apelovala na vas da malo aktivnije učestvujete u onome što poslanici govore i da pokažete malo više pažnje.
U svom izlaganju ću se osvrnuti samo na Konvenciju o zaštiti dece u saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja, jer smatram da je u ovom setu to jedno od najvažnijih pitanja, pored druge konvencije o kojoj ćemo glasati.
Naime, međunarodno usvajanje dece u drugoj polovini prošlog veka počelo je da se razvija kao pravna institucija. Sedamdesetih godina broj ovakvih usvajanja je dramatično porastao, a početkom osamdesetih postalo je očigledno da međunarodno usvajanje prati niz složenih pravnih ljudskih problema i da nedostatak domaćih i međunarodnih pravnih instrumenata ukazuje na potrebu za višeaspektnim pristupom.
Iz tih razloga, kao što je ovde više puta ponovljeno, 29. maja 1993. godine, pod okriljem Haške konferencije međunarodnog privatnog prava, usvojena je Konvenciji o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja. Godine 1989. dodat je poseban značaj odredbama člana 21, precizirajući široku formulaciju iz Konvencije o pravima deteta u odnosu na mere zaštite i pravila postupka, kojom se obavezuju, uz neprikosnovenu obavezu države porekla i države prijema, da poštuju prava deteta, uvažavaju principe najboljih interesa deteta, da imaju svoje kulturne osobenosti, što se ispoljava u porodičnom životu i relevantnom domaćem pravu.
Uvođenjem jasnih procedura Konvencija prepoznaje i priznaje prevashodni značaj odrastanja deteta u porodičnoj sredini, kao uslov za njegov srećan i zdrav razvoj, kao i zabranom sticanja finansijske dobiti.
Zamolio sam vas, gospodine ministre, da pratite ono što poslanici govore.
Konvencija uspostavlja sistem saradnje između organa u državama porekla deteta i države prijema deteta, što svodi na najmanju moguću meru rizik od zloupotreba u procesu međunarodnog usvajanja. Do sada se zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja u Republici Srbiji postiže smeštajem u drugu porodicu koja može biti srodnička ili hraniteljska, zatim usvajanjem ili smeštajem u ustanovu socijalne zaštite. U Srbiji je trenutno u hraniteljskim porodicama ili institucijama smešteno oko 4.000 dece, što je ogroman broj. Sa humanog stanovišta, smeštaj dece u ustanovu socijalne zaštite je krajnja mera zbrinjavanja. Neophodno je voditi intenzivnu kampanju za povećanje broja hraniteljskih porodica i poboljšanje njihove strukture. Takođe, potrebna je i veća popularizacija usvajanja dece bez roditeljskog staranja, kao i spremnost za usvajanje dece sa smetnjama u razvoju, hendikepom i dece romske nacionalnosti.
Do sada, spremnost građana Srbije za usvajanje dece iz drugih država bilo je minimalno. Podatak koji je inače ovde iznesen, to je da od 2006. do 2010. godine je ukupno usvojeno 47 dece. U obrnutom slučaju, kada strani državljani žele da usvoje dete iz Republike Srbije, mora se poštovati određena procedura koja je regulisana članom 103. Porodičnog zakona koji kaže, ja ću ga citirati, mada mislim da ga je i naša poslanica takođe citirala: „Strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom da se ne mogu naći usvojioci među domaćim državljanima i da se ministar nadležan za porodičnu zaštiti saglasi sa usvajanjem.“. To je inače član 103. stav 1. – „Inače smatraće se da se usvojitelji ne mogu naći među domaćim državljanima ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvajanja.“, što predstavlja član 103. stav 2. Ovo sam pročitao upravo zbog građana Srbije, da bi bili upoznati sa problematikom.
Ovim zakonom, međutim, ustanovljen je izuzetak u odnosu na predviđeno pravilo, u smisli da ministar nadležan za porodičnu zaštitu, ako postoje naročito opravdani razlozi, i pre isteka ovog roka može dozvoliti usvajanje stranom državljaninu, što je regulisano članom 103. stav 3.
Ratifikacijom konvencije o usvajanju usaglasiće se zakonska regulativa Republike Srbije i država potpisnica konvencije, odnosno obezbediće se uslovi za primenu standarda najboljih interesa deteta i svođenje na najveću moguću meru rizika od zloupotrebe u procesu međunarodnog usvajanja, kao što su otmica, prodaja, trgovina dece i ekonomsko iskorišćavanje. Do sada je konvenciju ratifikovalo 79 država, među kojima su sve države iz našeg okruženja, većina država EU, zatim Kina, Ruska Federacija i SAD.
Na kraju napominjem da su svi zakonski članovi ove konvencije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, u delu koji se odnosi na pravo deteta, na uživanje ljudskih prava, primerenost svom uzrastu i duševnoj zrelosti, kao i u članu 64. koji propisuje da se prava deteta uređuju zakonom i garantuju detetu niz
pojedinačnih prava, kao što su pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo, pravo da očuva svoj identitet, zaštitu od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebljavanja.
Članom 64. stav 5. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom. Član 65. našeg Ustava propisuje i posebnu zaštitu porodice, majke samohranog roditelja i u tom smislu garantuje se posebna zaštita dece o kojoj se ne staraju roditelji i dece koja su ometena u psihičkom i fizičkom razvoju, kao i zaštita dece od dečijeg rada, to je zabrana rada deci ispod 15 godina starosti, zabrana rada na poslovima koji su štetni za moral dece i njihovo zdravlje.
Kontrolu ispunjenosti zakonskih uslova, kako naših, tako i iz Konvencije, za međudržavno usvajanje konkretnog deteta vrši ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, koje na osnovu mišljenja tima stručnog ministarstva daje ministru nadležnom za porodičnu zaštitu dozvolu za usvajanje deteta od strane stranih državljana.
Ne treba da napomenem da će poslanička grupa SNS ovaj civilizacijski doprinos u svakom slučaju izglasati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Biljana Hasanović Korać.

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove tačke dnevnog reda je potvrđivanje četiri konvencije od kojih je svaka važna za određenu grupu građana Srbije. Ipak, Konvencija Saveta Evrope  sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tzv. Istambulska konvencija, direktno ili indirektno tiče se svakog od nas, posredno ili neposredno dotiče sve građane Srbije.
Iz tog razloga, a i kao koordinatorka Ženske parlamentarne mreže, u svojoj diskusiji ću se fokusirati na Predlog zakona o potvrđivanju ove konvencije.
Na samom početku, sa zadovoljstvom moram da istaknem da su se sve članice Ženske parlamentarne mreže iz svih stranaka izjasnile da će podržati donošenje ovog zakona, kao i ostala tri zakona u okviru ove tačke dnevnog reda. To je dokaz da je Ženska parlamentarna mreža zaživela i da ostvaruje svoj cilj – okupljanje narodnih poslanica iz svih stranaka oko pitanja koja se odnose na žene i porodicu, a to podrazumeva i borbu protiv nasilja.
U dosadašnjoj diskusiji već je dosta rečeno o korenima nastanka i o prisustvu nasilja u našem društvu, o sadržini navedene konvencije. Zato ću se sada fokusirati samo na neke meni važne aspekte. Kao prvo, hoću da istaknem da konvencija predviđa da se strane potpisnice obavezuju na podizanje svesti u javnosti o različitim oblicima i vidovima nasilja, njihovih posledica i potrebe da se u njihovo sprečavanje uključe svi nadležni akteri, a to su nacionalne, regionalne i lokalne skupštine i organi uprave, državne institucije za zaštitu ljudskih prava i civilnog društva.
Ovde ističem značaj civilnog društva u Srbiji kao aktera koji je prvi pokrenuo borbu protiv nasilja tako što je motivisao žrtve nasilja i svedoke da progovore o nasilju, da nasilje postane vidljivo u društvu i da se probudi osetljivost društva za ovaj problem.
Drugo što želim da istaknem jeste da konvencija stavlja akcenat na obrazovanje preventivne intervencije i adekvatan rad sa počiniocima nasilja, kako bi se promenilo njihovo ponašanje i postalo nenasilno i kako ne bi ponavljali krivična dela i nasilničko ponašanje uopšte.
U okviru toga i o važnosti ovog aspekta civilnog društva koje je doprinelo da nasilje u Srbiji postane vidljivo, želim da kažem da sam i sama od 1998. godine bila članica nevladine organizacije Centra za prava žena u Vršcu, koji je prvi u Vojvodini imao SOS telefon za žrtve nasilja. Kao advokat sam pružala žrtvama nasilja pravnu pomoć. Mislim da ko nije bio uključen u rad sa žrtvama nasilja, ne može da bude svestan koliko je bilo teško u početku rada na ovim problemima, pogotovo krajem devedesetih i početkom dvadesetih godina, osloboditi žrtve nasilja i svedoke da progovore o tom nasilju i da prevaziđu stereotipe u našem društvu, da su možda i same krive za to što ih je snašlo, da je sramota da o tome pričaju i slično.
Drugo što želim da istaknem jeste da konvencija stavlja akcenat na obrazovanje, kako sam rekla već, počinioca nasilja. Ovo je važno iz razloga što ne smemo da dozvolimo da se ponovi situacija koja je nastala kada su amnestirani počinioci krivičnih dela nasilja nad ženama i decom, bez vaspitnog rada sa njima, kako bi usvojili nenasilno ponašanje i time sprečili da ponove krivična dela, pa je među njima bilo povratnika koji su posle amnestije počinili još teža krivična dela, pa čak i ubistva.
Dalje, konvencija naglašava i da je uz dužno poštovanje slobode izražavanja i njene nezavisnosti neophodno da se podstiče privatni sektor, sektor za informativne i komunikacione tehnologije i sredstva javnog informisanja za učešće u razradi i sprovođenju politike sprečavanja nasilja nad ženama i u porodici i veće poštovanje dostojanstva žena i porodice. To znači da većina naših medija mora da promeni odnos prema ovoj temi. Kada se desi nasilje, ne bi smeli da pišu na senzacionalistički način sa bombastim naslovima od kojih se svaki normalan čovek ježi, a dostojanstvo žrtve ruši. To je sada prisutno u našim medijima i primere takvih naslova je koleginica Tripić već iznela, pa ne bih da ih ponavljam.
Da budemo iskreni i da se ne zavaravamo, potpisivanje i potvrđivanje Konvencije Saveta Evrope je tek jedan od koraka u suzbijanju nasilja u našem društvu. Predstoji nam mnogo rada i mnogo aktivnosti. Moramo da radimo na usaglašavanju zakona i podzakonskih akata, na promeni i dopuni nastavnih programa u obrazovnim ustanovama radi razvoja svesti o nenasilnom ponašanju. Ovo je pogotovo važno jer je kod nas u obrazovanim ustanovama veoma prisutno vršnjačko nasilničko ponašanje, a ono stvara uslove za razvoj mladih ljudi u nasilnike dalje.
Zatim, treba da se radi i na aktiviranju svih relevantnih činioca i Narodne skupštine i Pokrajinske skupštine i lokalnih skupština i organa uprave na svim nivoima, zatim, državne institucije za zaštitu ljudskih prava i civilnog društva i na uspostavljanju njihove međusobne saradnje na sprečavanju nasilja nad ženama i u porodici.
Mora da se radi i na pružanju adekvatne podrške i zaštiti žrtava i svedoka nasilja, zatim na primeni mera za promenu svesti kod učinioca krivičnih dela. Jedan od preduslova je i obezbeđivanje većeg učešća žena na svim mestima odlučivanja i stvaranja uslova za osnaživanje i za ekonomsko osamostaljivanje žena.
Kako su sve vrednosti koje štiti ova konvencija istovremeno i vrednosti za koje se zalaže DS, poslanici poslaničke grupe DS će podržati usvajanje zakona kojim se potvrđuje i ova konvencija i ostala tri zakona iz ove tačke dnevnog reda.
Ako budemo intenzivno radili, trebaće tri do pet godina da se postignu prvi vidljivi rezultati na smanjenju nasilja u našem društvu. Zato moramo da počnemo da radimo odmah. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Katica Vijuk.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je na redu Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja je doneta 11. maja 2012. godine u Istanbulu i koja se primenjuje u doba mira, kao i u situacijama oružanog rata.
Nasilje je negacija svih ljudskih vrednosti i činjenica pred kojom naše društvo ne sme da zatvori oči. Države članice Saveta Evrope i druge potpisnice ove konvencije su dužne da u potpunoj posvećenosti pristupe nacionalnoj implementaciji konvencije i izradi rodno osetljivih politika i da pri tom obavezno sarađuju sa nevladinim organizacijama i civilnim društvom. Zahteva se rad na prevenciji nasilja nad ženama i nasilja u porodici, zaštitnim merama i podršci uz formiranje sigurnih kuća, SOS telefona i specijalizovanih uslova podrške sa naročitim naglaskom na decu žrtve tog nasilja i decu kao svedoke tog nasilja.
Strane koje su potpisale Konvenciju se posebno obavezuju da naznače i formiraju više zvaničnih tela koja će koordinirano prikupljati podatke, vršiti analizu i objavljivati rezultate, a takođe će morati da imaju i neposrednu komunikaciju sa odgovarajućim telima i drugim članicama.
Potrebno je redovno i na svim nivoima propagirati, sprovoditi kampanje ili programe podizanja u javnosti o različitim manifestacijama svih vidova nasilja obuhvaćenih konvencijom, njihovim posledicama po decu i potrebe da se takvo nasilje spreči u saradnji sa državnim institucijama za ljudska prava i telima za ravnopravnost, civilnim društvom i nevladinim organizacijama, posebno ženskim.
Nasilje koje se čini prema članovima porodice ima specifičnu karakteristiku u odnosu na nasilje učinjeno van porodice. Nasilje u porodici uvek predstavlja zloupotrebu moći, kontrolisanje članova porodice koji imaju manje moći ili raspolažu manjim resursima. U većini društva, naročito u tradicionalnim i patrijarhalnim zajednicama, muškarci imaju znatno više moći, ne samo fizičke, već i ekonomske i društvene.
Konvencija Saveta Evrope o prevenciji borbe protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici definiše nasilje u porodici kao svaki akt fizičkog, seksualnog, psihičkog i ekonomskog nasilja koje se dešava u okviru porodice ili domaćinstva ili bilo kog drugog partnerskog, odnosno intimnog odnosa, bez obzira da li nasilnik deli ili ne deli istu stambenu jedinicu sa žrtvom.
Porodični zakon nasilje u porodici definiše kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje ili spokojstvo drugog člana porodice.
Krivični zakon određuje da krivično delo nasilje u porodici vrši svako ko primenom nasilja pretnjom da će napasti na život ili telo drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili društveno stanje člana svoje porodice.
Vlada Republike Srbije je 2005. godine usvojila opšti protokol u kojem pod nasiljem u porodici se podrazumeva zloupotreba moći, poverenja ili zavisnost unutar porodice, što ugrožava opstanak, bezbednost i dobrobit drugog člana ili članova porodice. Uključuje različite oblike zloupotrebe kao što su nasilje u partnerskom odnosu, zlostavljanje i zanemarivanje starijih ili drugih zavisnih osoba, zlostavljanje i zanemarivanje dece, zlostavljanje roditelja i prisustvovanje i izloženost nasilju nad drugim članom porodice.
Savremena saznanja potvrđuju da izloženost fizičkom, seksualnom ili psihološkom zlostavljanju i nasilju između roditelja ili drugih članova porodice ima ozbiljan uticaj na decu i druge naročito osetljive članove porodice. Takva izloženost izaziva traumu i negativno utiče na razvoj deteta i bezbednost i položaj drugih posebno ranjivih članova porodice kao što su osobe sa invaliditetom, stariji članovi porodice, osobe sa teškim zdravstvenim i razvojnim problemima.
Na osnovu izveštaja svih centara za socijalni rad u Republici, broj evidentiranih slučajeva u porodici eskalira. Primera radi, u 2006. godini ih je bilo 441, a 2011. godine 8.481 prijavljena žrtva nasilja u porodici u Republici Srbiji. Međutim, bez obzira na to, to povećanje ne mora biti rezultat nekog stvarnog povećanja broja slučajeva nasilja u odnosu na prethodni period. To povećanje je pre svega rezultat reagovanja opšte i stručne javnosti na ovu pojavu.
Građani, stručnjaci zaposleni u raznim sistemima i žrtve nasilja postali su znatno osetljivi na ovu pojavu. Ne doživljavaju je kao nečiju privatnu stvar. U sadašnjem vremenu pojava nasilja nad ženama i uopšte nasilja u porodici se ne negira, ne minimizira i nenormalizuje, pa i iz tih razloga češće se prijavljuje i reaguje na nju. Ono što u svakom slučaju može da zabrinjava to je povećanje izuzetno teških oblika nasilja u porodici koja je za posledicu imala drastično povređivanje i smrtni ishod žrtve. Svaka žrtva nasilja u porodici ili žena žrtva nasilja u partnerskim odnosima ima pravo da bude zaštićena, da se nasilje odmah prekine, a da se prema nasilniku preduzmu i građansko-pravne mere zaštite od nasilja u porodici u skladu sa odredbama Porodičnog zakona.
Na kraju se postavlja pitanje zašto žena ostaje sa nasilnikom? Zato što je niko ne podržava, zato što joj niko ne veruje, zato što drugi traže krivicu u njoj, zato što zakonske procedure predugo traju, zato što ima strah od nasilnika, zato što nema dovoljno prihoda, zato što nema gde da ode, zato što ima decu, zato što se boji da će on uzeti decu, zato što se stidi onoga što će ljudi misliti, zato što je emotivno vezana za partnera, zato što brine o nasilniku, zato što veruje da će joj biti bolje.
Da bi se imao što bolji uvid u ovu problematiku i što bolju saradnju sa članicama potpisnicama ove konvencije poslanička grupa SNS će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Girić.

Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege, ja ću govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Donošenje ovog zakona je očekivan, obzirom da je platforma konvencije 1. aprila 2012. godine usvojena na Skupštini, a 4. aprila iste godine je potpisana sa Savetom Evrope, tako da donošenje ovog zakona predstavlja samo logičan sled događanja i neophodnih koraka približavanju i integraciji naših zakona sa evropskim. To je prihvatanje načelne politike EU u borbi protiv svih oblika diskriminacije i nasilja sa posebnim naglašavanjem na nasilja diskriminacije žena i dece, kao i svih oblika nasilja u porodici.
Preko potrebno je da se bezuslovno usaglasimo sa ciljevima konvencije koji se odnose pre svega na zaštitu žena i porodice od svih vidova nasilja, donošenjem mera, propisa i zakona koji će omogućiti realizaciju prevencije, ranog otkrivanja, procesuiranje i kažnjavanje počinitelja nasilja. Na taj način dajemo značajan doprinos u suzbijanju diskrimacije, polne jednakosti, a isto tako promovišemo i jednakost polova, uključujući tu i aktivnosti na osnaživanju i ohrabrivanju žena u njihovim nastojanjima za aktivnom i odgovornom ulogom u zajednici u okvirima Nacionalne strategije po ovom pitanju.
Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilje u porodici, detaljno sistematski i eksplicitno u svim segmentima usvojene Platforme, definiše sve prisutne elemente nasilja, stavove zajednice prema njima, kao i zakonske mere prema počiniocima nasilja i diskriminacije, a odnosi se na sprečavanje, odnosno ohrabrivanje žena i žrtava nasilja u porodici da prijavljuju nasilje, detektovanje, procesuiranje i konačno sankcionisanje kod počinitelja, kroz paralelnu zaštitu žrtava nasilja u svim segmentima, od pravnih, a to bi bilo od donošenja adekvatnih zakona, preko ekonomskih, potraživanje nematerijalne nanete štete, kao i zaštite žrtava za izgradnju sigurnih kuća.
Konvencija samo u jednom članu dosta stidljivo navodi da žrtve nasilja mogu biti i muškarci, što malo marginalizuje sve učestalije prisustvo problema sa muškim polom, muškarcima, kao žrtvama nasilja u porodici.
Godinama unazad, muškarci su sve češće žrtve nasilja u porodici, što govore podaci iz MUP-a, centara za socijalnu zaštitu i psihijatrijskih ustanova i to kako psihičko, tako i fizičko.
Taj uzlazni trend nove vrste nasilja, ne treba u budućnosti zanemariti. Opravdana je zabrinutost da bi ovakvo minimiziranje učešća muškaraca kao žrtava nasilja moglo ohrabriti pojedine organizovane grupe žena za delovanje u sasvim drugim krajnostima.
Isto tako, nisu dovoljno transparentno date mogućnosti, za detaljno viktimološko preispitivanje žrtava nasilja, odnosno u kojoj meri i koliko sama žrtva nizom postupaka i aktivnosti provocira nasilje, kakva je tu njena odgovornost, a posebno u bračnim zajednicama gde su mogućnosti raznih socijalnih, psiholoških i seksualnih manipulacija žena nad muškarcima jako prisutne i neretko zloupotrebljene, mnogo pre nego što je nastala konačna posledica ovakve provokacije, odnosno fizičko nasilje u porodici.
To zahteva i potrebu za ozbiljnim budućim pristupom ovom problemu, u odnosu polova, čak možda i do donošenja zakona o zaštiti muškaraca. Iako su muškarci fizički jači od žena, isto tako su žene najčešće psihološki i verbalno, manipulativno, socijalno i ekonomski dominantnije od muškaraca, što izjednačava snagu njihovih oruđa u konfliktu sa rezultatima povređivanja i nasilja.
Zanemarivanje ove činjenice bio bi početak nove diskriminacije, ali sada prema muškarcima, to je u potpunoj suprotnosti sa principima EU o ravnopravnosti polova.
Kako je konvencija ultimativna, jer ne dozvoljava bilo kakve komentare, izmene zakona, osim u članu 30, 41, 55, 58. i 59. koji se tiču dosta marginalnih i tehničkih pitanja, mišljenja sam da je ovaj zakon u celini kvalitetan i da ga treba prihvatiti, pogotovo što je to još jedan korak ka približavanju i našeg usaglašavanja EU.
Zahvaljujem.

Gospodo narodni poslanici, završavamo…
(Milica Vojić Marković, s mesta: Ne znam da li su kolege poslanici čuli šta je prethodni kolega rekao?)
Molim vas, prijavite se ponovo. Izvolite.

Vrlo pažljivo sam slušala, volela bih da ste čuli gospodine predsedavajući, da zamolite kolegu da se drži činjenica, ovde prisutne dame su verovatno čule da smo manipulativne i seksualno manipulativne, pa sam nekako našla za shodno da prosto ili to razjasnimo o čemu se radi ili da vidimo da li je povređen Poslovnik.
Ovo je zaista ugrožavanje dostojanstva svih nas ovde prisutnih.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvolite.