Reč ima narodni poslanik Čedomir Protić. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan zakon, kao i svi drugi, vrlo važan zakon, koji rešava probleme u jednoj vrlo važnoj oblasti.
Malo više ću se zadržati na jednom problemu u koji sam lično upućen, a takvih problema ima i u drugim sredinama i u drugim područjima.
Opština Lučani je nekada imala sreski sud, pa opštinski sud, pa sudsku jedinicu. Ovim predlogom zakona se predlaže da nema ni sudsku jedinicu.
Opština Lučani ima 22 hiljade stanovnika, 36 mesnih zajednica, 454 kvadratna kilometra.
Ovim predlogom zakona predlaže se da Osnovni sud opštine Lučani bude u Ivanjici. Bolje je rešenje da je bilo u Čačku, ali smo shvatili zbog čega je to određeno da bude u Ivanjici.
Praktično, dovedeni smo u jednu situaciju da građani ove opštine neće moći u puno slučajeva, u puno prilika da se odazovu sudu, jer je od Guče do Ivanjice 70 kilometara, gde se moraju promeniti tri prevoza. Građanin iz gornjeg dela Dragačeva mora doći u Lučane, iz Lučana da sedne na autobus za Požegu, iz Požege da čeka autobus za Ivanjicu.
Male su šanse da građanin koji je otišao da se odazove pozivu suda u Ivanjici da može obdana da se vrati. Izuzev ako ne ide svojim kolima. Da ne govorim o troškovima tog čoveka, građanina koji su tri puta povećani, nego da je Osnovni sud u Čačku, odnosno zanemarljivi troškovi ako bi sudska jedinica bila u Guči, za šta smatram da će ministar imati puno razumevanja i sagledati taj problem.
Govorili smo nešto o tradiciji. Opština Lučani ima tradiciju i zgradu suda 1949. i 1950. godine su napravili građani, jer nisu imali sud. Prethodni je za vreme rata bio porušen, pa smo bili opredeljeni na Čačak. Ako bi se sudska jedinica u Guči ukinula, ona ima 18 službenika koji bi morali biti premešteni u druge sudove. Samim tim povećavaju se troškovi države.
Ako bi putovali u Čačak ti troškovi za 11 meseci iznose 2.200.000, ako bi putovali u Ivanjicu 2.500.000. Kao poslaniku bilo bi mi mnogo lakše da objasnim i da mogu da kažem ukidanjem sudske jedinice u Guči, država u ovoj situaciji kakva je štedi 10.000.000 dinara. To bi mi bilo lakše da kažem da je to razlog zbog čega se ukida sudska jedinica. Međutim ne vidim da je to razlog, jer samim tim što će ti službenici putovati, imaće povećane troškove.
Tačno je da je zgrada suda u Guči pristojna zgrada, koja je 2003. godine objavljena i dovedena u jedno pristojno stanje. Građani su mi rekli da nismo 1949. i 1950. godine pravili zgradu za nešto drugo, nego za sud. Da li sam pogrešio ili ne, ne znam, rekao sam – neće ona biti prazna, tu će biti sudska akademija. Gospodine poslaniče, naši očevi nisu pravili tu zgradu za akademiju, nego za sud. Sud je sa sedištem u Guči, što je otprilike neki centar naše opštine, pa građani za koje smatram da imaju jednaka prava sa ostalima da traže zaštitu na sudu, mogu doći i peške, a oni dalji traktorom. U Ivanjicu ne mogu tako da idu.
Drugo, ako bi se desilo da se ta sudska jedinica ukine, bojimo se gospodine ministre da pojedini građani ne uzmu sud u svoje ruke. Pošto nemaju sud u Guči, oni će probleme rešavati sami, da li bio problem međa, da li ovo ili ono. To ne bi bilo dobro i svrsishodno.
Verovatno ste imali neku viziju kada ste smatrali da treba ukinuti i tu sudsku jedinicu u Guči, jer nama je nepoznat pravi razlog. Dobro sam vas čuo, možda čak i sa tog mesta ste rekli da ćemo urediti sudstvo da bude u službi naroda. Možda sam malo neskroman, ali sam čak očekivao da će u svakoj opštini ostati sudska jedinica, imala ona 22.000 stanovnika kao Opština Lučani, ili imala 12. Verovatno ste našli neki razlog, po vama opravdan, pa to nije ostvareno. Možda bi tu bili neki troškovi, za mene isti, možda manji, ne mogu da ulazim u to, ali mogu da vam kažem da smo mi jako nezadovoljni sa ovim predlogom, jer smatramo da jedna tolika teritorija opštine treba da poseduje tu, barem sudsku jedinicu.
Kolika je razuđenost Opštine Lučani, jedan deo Opštine Lučani pripojen je Požegi, a jedan deo je pripojen Kraljevu, baš zbog te razuđenosti. Još jednom ponavljam i odgovorno tvrdim da građani neće moći da se odazovu na poziv suda u Ivanjici. Ne zato što oni to neće hteti, nego zato što menjaju tri prevoza. Prevoz je toliko redak, obično ide ujutru iz gornjeg dela Dragačeva ka Lučanima i popodne se vraćaju. To je uglavnom zbog radnika. Sud kada poziva građanina na sud, on gleda svoj raspored i svoju satnicu kada će ga pozvati. Veliki broj građana neće moći za dana da ode i da se vrati u Ivanjicu.
Sudska jedinica u Guči ima 6000 predmeta koji su u izvršnom postupku i u postupku. Ne mogu da procenim da li je slabost sudija što je ovoliki broj predmeta, ali i to dokazuje da sudska jedinica u Guči treba da ostane. Zamislite kada taj broj predmeta unesemo nekome u neki drugi sud. Sud u Ivanjici baš i ne raspolaže nekim kapacitetom prostorija.
Lično smatram i drago mi je što sam razgovarao i sa drugim poslanicima koji su me podržali i smatraju ono što smo mi pregledali, da je ovo sigurno jedan od opravdanijih razloga da Vlada odnosno ministar, na predlog ministra, donese rešenje da sudska jedinica ostane u Guči.
Još jednom molim da se sagledaju ovi podaci i da prihvatite amandman koji sam podneo, da bi građani bili zadovoljni. Ja ću glasati za ove zakone o sudijama i tužiocima. Ali, moram sačekati, da bih se opredelio, odluku Vlade odnosno resornog ministra kada je u pitanju raspored suda i sudija. Hvala.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Smatram za potrebno da, zarad građana i bližeg informisanja njih samih, reagujem na ovakvo izlaganje.
Naime, prva stvar, kao što sam malo pre u replici vašem jednom kolegi rekao, to što u jednom gradu neće biti sudske jedinice, a predviđeno je da je ne bude tamo gde zaista ne postoje razlozi racionalnosti da ih bude. Izrekli ste jedan podatak, za koji verujem da ste ga dobili – da ima 6.000 predmeta u Guči. Nažalost, nema. Moram da vam kažem da delegacije različitih opština su se obraćale Ministarstvu pravde i državne uprave, tražile prijem, bile su udostojene, neke su razgovarale sa mnom kada je to dozvoljavalo vreme, neke su razgovarale sa mojim državnim sekretarima i svako je iznosio neki svoj broj podataka o broju predmeta, a podatak o broju predmeta se dobija uvidom u kompjuterski sistem koji vam tačno da koliko predmeta u određenoj sudskoj jedinici odnosno sudu ima.
Da li znači da neće biti suđenja? Ne znači. Malo pre sam pomenuo sudeće dane. Zašto ih do sada nije bilo? Zašto to sudovi nisu organizovali? Nekoliko je razloga bilo. Prvi razlog je bio upravo taj što je ubedljiva većina opština u Srbiji imala sudsku jedinicu. Kada bismo razmatrali tu mogućnost koju ste vi obrazložili, da se sud tradicionalno zove sud u Guči, iako je opština Lučani, da bude usmeren na osnovni sud, odnosno da bude deo područja Osnovnog suda u Čačku, mi bismo na takav način ukinuli razlog racionalnosti da postoji i Osnovni sud u Ivanjici, govoreći o broju predmeta, s jedne strane, a s druge strane, sud u Čačku koji je već opterećen brojem predmeta mi bismo dodatno opteretili.
Ne bi to bilo značajno, jer po statistici otprilike da u sudu u Lučanima ima posla tek za dvoje sudija. Nije to samo dvoje sudija, svaki sudija mora da bude praćen odgovarajućim osobljem, morate da mu nadoknadite troškove, a to je upravo ovo što ste vi rekli. Ali, ako razlog racionalnosti pokaže da, recimo, ročišta treba da se zakazuju u Lučanima jednom u dve nedelje, onda tu treba da se organizuju sudeći dani. I ne treba građani da se brinu kako će da stignu do Ivanjice, jer predsednik suda u svom godišnjem rasporedu mora da predvidi koliko puta će se, a na osnovu statistike, odlaziti u Lučane.
Ono što sam ja zabrinut i što građani većinom ne znaju, a verujte mi da je to mene zaprepastilo kada sam pogledao tu surovu statistiku, u opštinama poput Lučana ili poput nekih drugih opština, recimo i opština iz kojih sam ja poreklom, najveći broj predmeta sa tendencijom rasta jesu predmeti u ostavinskoj materiji. To nam govori da, nažalost, u tim opštinama narod sve više umire. To je razlog zašto sam govorio o tome da 1. septembra započinjemo sa sprovođenjem Zakona o javnom beležništvu, jer po dosadašnjim podacima ispit je položilo ukupno 111 kandidata, sada se sprovodi drugi, odnosno popravni rok za one koji su u poslednjem ispitnom roku polagali pismeni pa su rekli da odlažu svoja usmena odgovaranja.
To što ste rekli da će građani morati da pređu 70 km, nije tačno. Naime, od Guče do Ivanjice imate 26 km, kada se ide preko Kotraže.
(Narodni poslanik Čedomir Protić dobacuje s mesta.)
Vi ste rekli sud u Guči, ja sam gledao koja je razdaljina. Možemo uvek da nađemo najudaljeniju tačku ili neko selo u kojem živi još troje ljudi i gde nema ko ni da se posvađa oko međe. Znam, ja sam iz takvog sela. Znate, kad nema subjekata prava, nema ni potrebe za pravom. Nažalost, ali tako jeste.
Ako se rukovodimo tom logikom, doći ćemo do podatka da je najoštećeniji Beograd, jer bi ovde svaka opština trebalo da ima svoj sud. Ja ću odmah da kažem, da li je ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava savršen – daleko od toga. Vi imate situaciju, recimo, gradske opštine Grocka, koja po broju stanovnika i po broju predmeta zaslužuje da ima svoj sud, ali, mi jednostavno nemamo nikakvu sudsku infrastrukturu na području te opštine. Da li to treba raditi u budućnosti? Da li raditi u tom smeru? Razmotrićemo tu mogućnost i raditi na tome.
Imamo problem, malo pre pominjani Kovin. Tu je zgrada izgrađena 1998. godine. Odlična zgrada. Nažalost, više nemamo predmeta da tu bude sud. Da li će se organizovati da jednom u dve nedelje dođe sudija i sudi tu? Da. Stalno će biti do uspostavljanja javno-beležničkog sistema na području te opštine otvorena sudijska kancelarija u kojoj će građani moći da overe sva pismena koja su im potrebna, da predaju sudsku poštu. To će moći da funkcioniše.
Znate, u nekim zemljama, kada su se našli u nekom osetljivom istorijskom trenutku, suđenja su organizovana u školama, u javnim građevinama, kada su imali veliki problem u zakazivanju suđenja jer nisu imali dovoljno prostora da to rade. Ovde postoji mogućnost organizovanja sudećih dana i zašto to ne bi bilo organizovano?
Dakle, to je problem. Po svojoj izvornoj struci sam pravni istoričar. Šta bi mi bilo milije nego to da se kontinuitet i tradicija postojanja institucija negde sačuva? Čuvamo je gde god možemo. Treba sud da bude u Mionici, zato što je to jedan od najstarijih sudova u Srbiji. Na području Beograda najstariji prvi sud je osnovan u Sopotu, na području opštine Sopot. Jednostavno je. Tamo gde će da bude sud, tamo sudija mora da ima šta da radi, jer njegov kolega u Beogradu ima pet, šest ili osam puta više posla. Obojica primaju istu platu. Priznaćete da nije isto 100 hiljada dinara u Čačku ili u Ivanjici i u Beogradu. U dobroj meri se razlikuje.
Prenošenjem značajnog dela nadležnosti u vanparničnom postupku sa suda na javnog beležnika, uz to ću napomenuti da je završena radna verzija u potpunosti izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku, vrlo ozbiljnih i vrlo važnih, koji će pripremiti uvođenje javnog-beležništva u Srbiju. Pomenuo je kolega Čikiriz izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju - ispravljanje nekih grešaka koje su napravljene u uspostavljanju sistema privatnih izvršitelja.
Dakle, da li će građani ovo osetiti u svakodnevnom svom životu? Neće osetiti. Ali da smo išli sa nekim ekstremno velikim brojem sudskih jedinica, isto bi bilo da građani ne osete, ali bi bogami budžet osetio žestoko.
Prema tome, hajde da, što kažu, zaključim ovaj odgovor na vaša postavljena pitanja. Od organizacije rada sudova zavisiće koliko će pravda i koliko će pristup pravdi biti prisutan u Srbiji. Počeli smo sa izborom predsednika sudova, Visoki savet je davao predloge, Narodna skupština je počela da bira predsednike sudova, gde se izabere predsednik suda, tu može i da se zavede disciplina u radu.
Ne bih se složio sa još nečim što ste rekli, i sami ste rekli - nikad nisam bio u sudskoj zgradi u Ivanjici, ali rekao bih da nemaju kapacitete. Imaju i te kakve kapacitete. I ja mislim, s obzirom na to da Ivanjica, koja je bila u području Višeg suda u Užicu, sada dolazi u područje Višeg suda u Čačku, da će ovakva rešenja koja su predstavljena zadovoljiti potrebe. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Protić. Izvolite.

Ja raspolažem podatkom da su predmeti u izvršenju i sudski podatak koji sam rekao. Mi ne stavljamo, gospodine ministre, neku primedbu što je nama osnovni sud u Ivanjici, jer smo shvatili da je Čačak preopterećen, a da Ivanjica možda nije, pa ste to iznivelisali. To jednostavno prihvatamo. Ali, ne može jedna opština od 22.000 stanovnika, tako razuđena, sa ovakvim saobraćajnim vezama kao što je u našoj opštini, vi ste našli da je nege od Guče do Ivanjice 30 kilometara, ali je od Guče do Lučana 20, pa dole do Jelendola još osam, pa je to drugačije. Iz Guče, u redu, ali ne idu na sud u Ivanjicu samo iz Guče, nego idu i oni odozdo, od Morave, u tome se ne slažemo.
Nemam nikakvu nameru da nešto obmanem, i ovaj podatak koji ja imam za predmete, to sam skinuo iz suda, ali da nisam samo pogrešio, to su u izvršenju i u postupku, ukupno toliko. Izvinjavam se, jer ne volim da dam neki podatak koji mi nije tačan. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Judita Popović. Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ima jedna narodna koja kaže – tri put meri, pa jednom seci. U slučaju ovih predloga zakona vi ste postupili suprotno.
Naime, od aprila pa sve do septembra ove godine, u parlament je stiglo 10 zakonskih predloga koji se odnose na pravosuđe. Vi ste faktički dva, tri puta predlagali određene izmene i dopune ovih pravosudnih zakona koji su danas na dnevnom redu. Mi smo dobili sada ovu treću verziju i ova treća verzija ima tu sreću da se nađe u parlamentarnoj raspravi.
Pitala bih vas, gospodine ministre, kako vi to u Vladi usvajate zakone? Kako ih puštate u skupštinsku proceduru, ako vam je potrebno da nekoliko puta predate predloge zakona, pa ih povlačite, pa ponovo predajete, pa ponovo povlačite, i na kraju dobijemo set pravosudnih zakona za koje vi kažete da imaju određene potencijale i to reformske prirode? Sećamo se, pre samo godinu dana ste izjavljivali da nemate nikakvu nameru da reformišete postojeće pravosuđe. Tu nameru ste zaista okrenuli ponovo u svoju suprotnost jula meseca, kada je ovaj parlament na vaš predlog usvojio Nacionalnu strategiju o reformi pravosuđa. Tu postoji određeni diskontinuitet sa pravom političkom voljom, da se nešto ozbiljnije promeni u srpskom pravosuđu. Bar vi, u stvari, takve poruke šaljete.
Kada kažete da se zalažete za efikasnost pravosuđa, za ekonomičnost, zalažete se da građani imaju pristup pravdi, zalažete se za to da se pravično sudi, to su vrednosti koje mi zaista podržavamo. Dakle, LDP podržava ova načela i ove ciljeve koje vi proklamujete i koje vi navodite kao razloge – zašto je potrebno da se, između ostalog, donesu i ovi zakoni, jer očigledno da nema dovoljno elemenata koji bi mogli da potvrde da se u Srbiji pravično sudi, da građani imaju pristup pravdi, da je ekonomično suđenje i da je efikasno.
O tome govore neki egzaktni podaci. O tome govori 13.000 žalbi građana koje su podnete Ustavnom sudu, 17.000 žalbi koje su podnete Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, o tome govori činjenica da je za protekle dve godine 300% porastao broj građana koji su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava, što dovoljno govori o tome šta ste vi u proteklih godinu i nešto dana uradili i u kojoj meri građani Srbije nemaju i dalje poverenja u srpsko pravosuđe.
Pored ovih podataka, podsetila bih vas i na činjenicu da, recimo, 2012. godine, 18% manje imate rešenih predmeta u odnosu na 2011. godinu. Trend se nastavlja i za 2013. godinu, a u međuvremenu je 10% smanjen priliv novih predmeta. Broj postojećih starih predmeta povećan je19%. To dovoljno govori o efikasnosti pravosuđa, da ne govorim o ostalim načelima.
Sada vi očekujete od nas podršku za ovaj set pravosudnih zakona, očekujete da podržimo sve ono što ste predložili. Kao razlog za to navodite da ste bili promišljeni, da ste bili efikasni u dosadašnjem vašem radu, jer se pretpostavlja da ste vratili oko 600 sudija, sada želite da promenite ovu mrežu sudova i tužilaštava, želite da promenite Zakon o uređenju sudova, Zakon o sudijama, Zakon o javnim tužiocima.
Dakle, kada počnemo da analiziramo ove pojedinačne zakone, možemo da ustanovimo nekoliko konkretnih činjenica, kada se govori o Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ono što je i kroz ovu raspravu provejavalo i ono što je jasno na prvi pogled, to je da se radi o jednom, u pretežnoj meri političkom predlogu zakona.
Kada je gospodin predsednik Odbora za pravosuđe, skupštinskog, govorio o sedištima sudova, on je između ostalog napomenuo da je primoran da govori o tome zbog izborne kampanje koja se očekuje, i građani iz mesta iz kog on dolazi očekuju da imaju i osnovni sud i očekuju sve one benefite koje građani očekuju od vlasti.
Dakle, očigledno da se zaista očekuju skorašnji izbori i da je između ostalog i ovaj zakon u funkciji, pored svega, u toj nekoj budućoj izbornoj kampanji.
Zašto je još moje mišljenje da je ovo ogroman vaš doprinos u politizaciji pravosuđa? Činjenica da ste vi promenili nadležnosti apelacionih sudova, i to Apelacionog suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Beogradu, tako što ste zamenili Šabac za Pančevo. Novi Sad dobija Šabac, a Beograd dobija Pančevo. Nije to geografija, gospodine ministre. Najmanji je ovde problem prostorna udaljenost Pančevo od Beograda i Pančeva od Novog Sada. Ovde je u stvari problem odnos ove vlasti prema autonomiji, odnos Beograda prema Novom Sadu.
Dakle, očigledno je da i dalje postoji jedno elementarno nepoznavanje šta je to Pokrajina Vojvodina i apsolutno nepoznavanje činjenice da je Vojvodina sa svojim potencijalima zaista spremana da da svoj ogroman doprinos za modernizaciju Srbije. Na ovaj način, na koji vi veoma suptilno i perfidno negirate autonomiju Pokrajine Vojvodine, vi jasno šaljete poruku šta mogu Vojvođani da očekuju za ubuduće kada se razmišlja o autonomiji. Nema tu drugog razloga za ovo rešenje koje ste vi ponudili. Normalno da građani neće putovati u apelaciju da se sude, oni prosto apelaciju koriste kao jedan žalbeni sud. Nema tu benefita za građana kada vi na ovaj način napravite tu razmenu nadležnosti između jednog grada u Vojvodini sa drugim gradom koji se nalazi u centralnoj Srbiji.
Drugi član koji je apsolutno dokaz za to što tvrdim da se ovde radi o jednom političkom zakonu je taj član 12, koji govori o osnivanju sudova i javnih tužilaštava nadležnih za teritoriju AP Kosovo i Metohija. Njihova sedišta i područja na kojima vrše nadležnost uređuju se posebnim zakonom i to je u redu. Dakle, politika LDP je jasna u pogledu Kosova. Jasno je da ste vi preuzeli politiku LDP, ali očigledno imate neki problem oko sprovođenje te politike. U čemu se tu sastoji problem sa sprovođenjem? Radi se o iskrenosti. Radi se o tome da ste vi u obavezi da kažete istinu. Kada se ta istina prećutkuje, onda mi iz LDP i građani Srbije imaju pravo da kažu da ne govorite istinu.
Unapred se izvinjavam ako se bilo ko našao uvređenim oko toga, ali prosto ste me vi ohrabrili kada ste govorili o tome da su postojala neka suluda rešenja. Ako vas predsedavajući nije upozorio da bi trebali, u smislu člana 116, između ostalog da vodite računa i o tome da li ćete sa tim terminom uvrediti nekoga, isto se nalazim prozvana i pozvana da vam kažem da ovde u ovom članu nedostaje istina i nedostaje jedna velika doza iskrenosti.
Druga stvar koja je takođe problematična je povećanje broja osnovnih sudova. Vi kažete da te sudske jedinice nisu bile dobro rešenje, da ćete vi sada sa ovim vašim zakonom nešto bitnije promeniti. Evo šta ćete da promenite. Vi ste udvostručili broj osnovnih sudova, a pri tome ćete umesto te 102 sudske jedinice, pored nekih sudskih jedinica koje ste ostavili, osnovati i te neke prijemne privremene kancelarije, navodno do početka rada javnih beležnika. Faktički ćete imati veći broj osnovnih sudova, a tamo gde nemate osnovne sudove ostaće vam sudske jedinice, pa kako god ih nazivali, u stvari to je to.
Dakle, toliko o efikasnosti, toliko o ekonomičnosti, pre svega, koja vam je bila glavni razlog kada ste govorili o potrebi da se promeni broj osnovnih sudova na uštrb tih sudskih jedinica.
Da se vratim na tu neku dozu iskrenosti, odnosno istine. Postoji problem u Srbiji kada neko ko smatra da onaj drugi ne govori istinu ne može jasno i glasno da kaže da laže, zato što je taj termin po mišljenju mnogih, a to i gospodin predsedavajući vrlo dobro zna, uvredljiv, bez obzira što konkretizuje činjenicu da neko ne govori istinu. Dakle, laž ne može da se ulepša. Ne možemo eufemizmom da pokrivamo laž. To vam je isto kao kada se vi, recimo, u nekom sudu obratite jednom pravosnažno osuđenom za atentat na premijera ove države i kažete mu da je ubica, vi dobijete opomenu od strane predsedavajućeg, odnosno sudije, koji kaže da je to uvredljivo po ubicu. Ne, ubica je ubica. On je pravosnažno osuđen i nema tu eufemizma kada se govori o tako ozbiljnom krivičnom delu i činu. To su neke nijanse koje samo govore o tome koliko je potrebno da se malo drugačije ta politika koja je već prihvaćena kao svoja ujedno i realizuje.
Kada govorimo o Zakonu o uređenju sudova, tu bismo mogli posebno da istaknemo nekoliko ključnih stvari, bar po mom mišljenju. Odmah da krenemo od člana 1, gde vi uticaj na sudski postupak ograničavate na nedolično javno istupanje kojim se utiče na tok i ishod sudskog postupka. Naglasak vam je na nedoličnom javnom istupanju.
Gospodine ministre, svako istupanje koje je usmereno ka uticaju na tok i ishod sudskog postupka je nedolično. Vi to ne morate da pojačavate i ne morate da dokazujete svoju iskrenost, svoju opredeljenost da promenite stanje u srpskom pravosuđu time što ćete dodati samo jedan termin više kada govorite o uticajima na sudski postupak.
Kada čitate član 1. morate se podsetiti kako je to izgledalo kada se pokrenula priča oko toga da li predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo ovog parlamenta vrši uticaj na sudiju u nekom krivičnom predmetu. Dakle, to je problem kada vam tako jedna značajna ličnost, u smislu značaja funkcije koju ima u ovom parlamentu, postupa protivno svim načelima pravičnog, pravednog suđenja u Srbiji.
Zaista me čudi, kada se fokusirate na saradnju sudova i državnih organa i podvlačite koliko je to potrebno i kako vi to terminološki promeniti. Dakle, to je još jedna promena više tehničke prirode koja neće u nekoj značajnijoj meri promeniti stanje u srpskom pravosuđu. Međutim, ono što će u značajnoj meri promeniti ceo taj sistem suđenja u Srbiji to su vaše preporuke da se, u stvari, načelni pravni stavovi ukinu kao takvi, pozivajući se pri tom na Ustav i ono što Ustav predviđa.
Govorite o ujednačenoj pravnoj praksi. Vi prosto nećete moći da ujednačite pravnu praksu ako ne budete imali te načelne pravne stavove i oni su toliko bitni da biste imali taj jedinstven pravni sistem, jedinstveni pravni prostor i sve ono za šta se vi zalažete, a i malopre ste govorili o tome.
Interesantno je to da pored svih tih nekih tehničkih izmena i skoro nebitnih izmena vi, u stvari, u ovom članu 70. stav 3. i 4. Zakona o uređenju sudova prosto propuštate da uradite neke bitne izmene u smislu onemogućavanja izvršne vlasti da utiče na sudsku, pa cela ta vaša izmena, recimo kada se govori o vašoj nadležnosti, u pogledu na pravosuđe sastoji se u održavanju objekata i opreme.
Dakle, ostajete pri tome da je potrebno da pratite rad sudova. Dozvolićete, to je možda preširoka definicija praćenja rada sudova, šta se sve tu može podvesti, zato što vi pored toga govorite i o prikupljanju statističkih i drugih podataka u radu sudova, davanju saglasnosti na pravilnik itd. ali ovo praćenje rada sudova ostaje vam veoma nedefinisano.
Kada govorimo o Zakonu o sudijama, ne možemo prosto da izbegnemo istupanje sada već predsednika Vrhovnog kasacionog suda koji je javno pozvao sve sudije Visokog saveta sudstva i tužioce odnosno predstavnike Državnog veća tužilaca…
(Predsedavajući: Vreme vam je isteklo.)
Izvinjavam se, samo da završim rečenicu. Dakle, to je problem kada vam predsednik Vrhovnog kasacionog suda nađe za shodno da utiče time što traži smenu odnosno ostavku sudija i tužilaca makar iz moralnih razloga. To je u stvari uticaj na sudiju.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, složio bih se sa nečim što je moja prethodnica izgovorila, a to je da je naročito u prethodnih nekoliko minuta izrečen veliki broj neistina i to materijalnih neistina. Nije isto kada kažete da se pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu nalazi oko 17.000 prestavki iz Republike Srbije a dozvolićete u Ministarstvu pravde i državne uprave postoji sektor za zastupanje Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Malopre sam dobio informaciju, pošto se ona nažalost iz dana u dan menja, da je taj broj nešto manji od 12.000. To je užasno veliki broj, ali nije isto 17 i 12. Nije isto kada nešto povećate za 50% i onda to izreknete pred stotinama hiljada ili milionima gledalaca i kažete da je to rezultat rada nekoga ko jedan resor vodi 15 meseci. Daleko od toga.
Nažalost, mi smo u samom vrhu zemalja članica Saveta Evrope, kojima broj prestavki iz dana raste. Ali, ono zbog čega sam srećan jeste što jedan od zakona koji predlažemo da se izmeni i dopuni daje jedan vid efikasnijeg mehanizma za promenu te izuzetno loše statistike. To je jedan od parametara lošeg stanje u kojem se naše pravosuđe nalazi, ne godinu, ne dve, ne pet, već mnogo više godina.
Podsetiću, da je najveći broj prestavki izazvan nepravilnostima u privatizaciji društvenih preduzeća, neisplatom ratnih dnevnica, slučajem penzionera. To je sve završilo na sudu. Sudovi nisu imali kapaciteta da iznesu te postupke do graja. Građani su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i zato je taj broj prestavki toliki koliki jeste. Složićemo se i 17.000 i 12.000 je izuzetno mnogo. Problem je veoma ozbiljan. Pokazali smo i volju i spremnost i sada i način kako da se rešava taj problem. Dakle, nešto smo preduzeli. Da li je to dovoljno? Dopustite da počnemo to da sprovodimo, pa da vidimo kako će to biti.
Trinaest hiljada ustavnih žalbi. Da, ustavnih žalbi od 2010. godine do danas. Ustavni sud je prvi put za svojih pedeset godina postojanja dobio i adekvatne smeštajne kapacitet. Kada sam u jednom razgovoru sa nekima od sudija pitao zašto je to toliko visok broj. Rekli su mi – nemamo prostora. Dakle, predviđeno u budžetu, predviđeno i sistematizacijom i kadrovskim planom da se zaposle saradnici koji će raditi u postupku pripreme za rešavanje tih ustavnih žalbi, ali jednostavno u staroj zgradi nisu imali elementarne uslove za rad. Sad su ih dobili.
Uveren sam da će kroz ovaj mehanizam koji se predviđa da počne da se primenjuje, kroz povećane, odnosno poboljšane smeštajne kapacitete koje će im omogućiti kadrovsko pojačanje u radu, se učiniti dosta na rešavanju ovih problema. Ali, je vrlo ne fer očekivati da se čarobnim štapićem to promeni. Nisam bio neko ko je obećavao čarobni štapić i koji je govorio – ovo će se uraditi za godinu dana. Videli smo kako se završi pokušaj kada u pravosuđu hoćete nešto da promenite za godinu dana. Izuzetno kompleksan složen sistem. Sistem u kojem su i neki od narodnih poslanika neposredno radili, neki posredno. Vrlo dobro znate da je izuzetno teško za kratko vreme uspešno radikalno menjati stvari u pravosuđu, u jednom izuzetno osetljivom sistemu.
Znate u razgovorima sa našim evropskim partnerima često sam čuo da je glavna promena koja se zahteva promena u svesti i mentalitetu ljudi. Apsolutno podržavam tu činjenicu, tu rečenicu. Ali, za takvu promenu je potrebno zaista mnogo vremena. To je bio recimo jedna od najvećih problema u jednoj Italiji kada je trebalo uvesti ocenjivanje rada sudija i kada su im uveli norme. Izuzetno veliki problem.
Rečeno je malopre, radi se o političkom predlogu zakona. Ne znam šta je tu sporno, pa ovo je jedan od par ekselans političkih predloga zakona.
Rečena je jedna stvar koja je meni zasmetala. Verujem da nije bila zlonamerna, ali ću zbog građana, zbog narodnih poslanika naravno, pročitati da zaista vide.
Dakle, identifikovali smo zajedno nešto, a to što smo zajedno identifikovali zove se - elementarno nepoznavanje šta je to autonomija Vojvodine. Elementarno poznavanje šta je autonomija Vojvodine je koncentrisano u članu 183. Ustava Republike Srbije.
Ustav vrlo jasno kaže: „Autonomne pokrajine u skladu sa Ustavom i svojim statutom uređuju nadležnost, izbor, organizaciju, rad organa i službi koje osnivaju. Autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti (1) prostornog planiranja i razvoja, (2) poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija, (3) prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, javnog informisanja na pokrajinskom nivou. Autonomne pokrajine se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava u skladu sa zakonom. Utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja. Upravljaju pokrajinskom imovinom na način predviđen zakonom. U skladu sa Ustavom i zakonom imaju izvorne prihode, obezbeđuju sredstva jedinicama lokalne samouprave za obavljanje poverenih poslova. Donose svoj budžet i završni račun“.
Možda ja imam neku drugu verziju Ustava, ali ja ovde nigde ne vidim pravosuđe. Mešanje nadležnosti u oblasti pravosuđa, sa nadležnostima autonomne pokrajine, jeste elementarno nepoznavanje toga šta je autonomija Vojvodine.
Što malopre rekoh, kao pravni istoričar, ja sam i sam neko ko misli da ta autonomija u nekim stvarima i te kako ima smisla.
Ona je bila i ostala rezultat višedecenijske, pa i viševekovne borbe srpskog naroda nekada u južnoj Ugarskoj da se izbori za svoju autonomiju.
Ono našta sam ponosan jeste činjenica da su Srbi, boreći se za tu autonomiju, borili se i za prava drugih svojih komšija, prijatelja, koji nisu bili iste nacionalnosti, iste vere ili jezika kao i oni.
Ponosan sam na činjenicu što su upravo iz toga kraja došli u jednom trenutku najučeniji i najveći srpski pravnici, ali nisam pobornik politizacije i svođenja pitanja autonomije na neka dnevno-politička pitanja, ili pitanja političke ideje za koju se neko zalaže. Autonomija je ustavna kategorija, vrlo je jasno omeđena i mislim da toga i treba da se držimo.
Rekli ste, odnosno rečeno je da ovo neće dovesti do racionalizacije u troškovima.
Ja tvrdim da hoće, naročito kada se ima u vidu koliko je novca zaista rasipano na neracionalno organizovano pravosuđe.
Ako vam kažem da imate u ovom trenutku službenike, ne pričam o nosiocima pravosudnih funkcija, pričam o službenicima, koji rade u sudu u Pirotu, a putuju iz Kuršumlije svakog dana, to je primer ekstremnog rasipanja novca.
Ako vam kažem da je u Osnovnom sudu u Nišu pre više od tri godine, na putne troškove, troškove odvojenog života i sve prinadležnosti koje su isplaćivane sudijama Osnovnog suda, a ne žive u Nišu, toliko novca, da je mogao da funkcioniše u punom kapacitetu, još jedan osnovni sud, onda je to dokaz da su se sredstva neracionalno trošila.
Ako imamo u vidu da je počela primena novog Zakonika o krivičnom postupku koji uvodi tužilačku istragu, a da se u sudskim jedinicama sudila samo građanska materija, da nemate tužilaca koji mogu da sprovode istragu, onda je ovo racionalnije rešenje.
Prijemne kancelarije, navedene su u prelaznim i završnim odredbama i vrlo jasno, postojaće dok se ne uspostavi kancelarija javnog beležnika. Nije isto što i troškovi rada sudske jedinice.
Kada govorimo o predloženim izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, Zakona o javnom tužilaštvu, koristim priliku da navedem da su oni rezultat rada radnih grupa koje su bile isključivo sačinjene od renomiranih nosilaca pravosudnih funkcija, uglednih profesora pravnih fakulteta, advokata.
Mi smo uvažavali, dodajem, njihovi predlozi su bili znatno veće izmene, a opredeljenje Ministarstva pravde i državne uprave jeste da u izmene treba ići korak po korak, dobro pratiti svaku sprovedenu izmenu, analizirati je i ići dalje.
Pomenuti član 70. koji govori o nadležnosti oblasti sudske uprave, kada bi se rukovodio ličnim razlozima, ovog momenta bih se odrekao svih nadležnosti koje su tu pobrojane kao nadležnosti ministarstva i rekao Državnom veću, izvolite, hoćete vi da sednete da pregovarate sa 13.500 zaposlenih u sudstvu i tužilaštvu, što je trebalo uzgred zakonom iz 2008. godine da bude prebačeno u nadležnost ovih tela.
Problem je nastao u tome što se pre četiri godine u donošenje ovako bitnih izmena, u dotadašnje stanje u pravosuđu, ušlo potpuno nespremno i nespretno, na takav način da Državno veće tužilaca i VSS kadrovskim kapacitetima koje imaju, apsolutno nisu mogli da odgovore na poslove i nadležnosti koje su im dodeljene, što je dalo svoje rezultate, veoma loše.
Javnost je uglavnom pratila njihov rad kada je u pitanju ispravljanje manjkavosti reizbora, opšteg izbora iz 2009. godine. Recimo, rezultati njihovog finansijskog poslovanja od 1. januara 2012. godine su poražavajući.
Samom Strategijom o kojoj smo ovde raspravljali, a koju je Narodna skupština usvojila, definisano je da se priroda posla i rada Ministarstva pravde, nadležnog za poslove pravosuđa, u dobroj meri menja i to je tendencija koja prati zahteve i EU kada je u pitanju proces integracija.
Mi tu kao pravnici možemo da imamo različita gledišta. Ja sam kao pravnik bio približniji gledištu da to ne treba menjati. Zašto? Zato što 90% sudija i tužilaca se nije obučavalo da rukovodi nekim organom, nije se učilo tome i zato je došlo do problema u jednom trenutku, u radu VSS i Državnog veća tužilaca.
Dakle, zato što je upravo u glavama tih ljudi, u mentalitetu, u njihovoj struci, a završavali su fakultete 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, prva ličnost pravosuđa za njih je bio ministar nadležan za poslove pravosuđa i to se promenilo.
Ostalo je u narodu isto. I dan danas kada građanin izađe, nezadovoljan iz suda, on će drvlje i kamenje, ne po sudiji, ne po nekom VSS ili Državnom veću, nego po Ministarstvu i ministru.
Videli biste po broju predstavki koje zaista dolaze u Ministarstvo. Naše opredeljenje je da te nadležnosti pređu sa Ministarstva na Državno veće i VSS, a neke su već prešle.
Nemojte nepripremljenima da im dajemo nešto, pa da imamo situaciju, kao što smo recimo imali od 1. januara 2012. do 1. januara 2013. godine, kada je zbog nestručnog finansijskog poslovanja Visokog saveta sudstva napravljena docnja od preko milijardu dinara, kada nijedna jedina finansijska kontrola nije otišla ni u jedan jedini sud u Srbiji, kada smo imali sudove u kojima su sve sudije dobijale naknade za pripravnost 562 sata mesečno, svaki ponaosob, pa su potrošili svoj budžet mnogo pre kraja budžetske godine. Onda je neko smislio, zaista se pitam koji je to blistavi um smislio da nabavka spajalica u sudu može da utiče na nezavisnost suda, ili nabavka papira za štampanje. Meni je to suludo. Da li sudija treba da bude nezavistan? Da. U svom slobodnom sudijskom uverenju, kada donosi presudu. To je nešto što je prisutno svugde u civilizovanom svetu.
Recimo, ne znam kako promiče onima koji se pozivaju na Evropu, ne govorim ni o kome lično, ali da pogledamo statistiku, koja su najefikasnija pravosuđa Evrope? Po SEPEŽ izveštaju najefikasnije pravosuđe jeste, pravosuđe Austrije i pravosuđe Češke. I u jednoj i u drugoj državi sudije imenuje ministar pravde, I u Nemačkoj takođe, a mi smo negde svoj ustavno-pravni sistem u oblasti pravosuđa decenijama unazad se trudili da koncipiramo na mešavini francuskog i nemačkog modela. Sada Unija od nas zahteva da uradimo ono što su uradile i druge države, koje su u poslednjem talasu ušle u članstvo u EU. Možemo o tome da raspravljamo, da li je to dobro, da li nije, Ali, kao država zacrtali smo, vidimo neku budućnost politički ove zemlje u evropskim integracijama, od nas se to zahteva. To su ispunile druge zemlje iz našeg okruženja, neke manje, neke više uspešno, za nas su kriterijumi najstrožiji i to moramo da radimo.
Navodno sam citiran da nemam nikakvu nameru da reformišem pravosuđe. Nije tačno. Kada negde citirate, trudite se da to bude doslovce onako kako jeste ili parafrazirajte. Ja sam rekao, ne želim da pravim reforme. Šta to konkretno znači? Postoje organizacioni zakoni koji su u pravnom prometu i primenjuju se. Da smo išli u reformu reforme, svi zakoni bi, neke izmene i dopune, nego u potpunosti bili menjani. Mi to nismo radili. Identifikuju se problemi tamo gde postoje.
Sada, koliko god puta da se pročitaju i pogledaju, vi kada pročitate, uveren sam da onaj ko hoće objektivno da posmatra i sada kad uzmete i predložene tekstove pročitate, tamo gde ste i mislili da je dobro nešto, eventualno padne vam na pamet da biste nešto dodali, nešto oduzeli, nešto promenili, nešto dopunili, mislite da je to normalno?
Izvinjavam se što sam uzeo ovoliko vremena, ali mislim da kada nešto kritikujemo, da treba da to činimo utemeljeno, ako pominjemo brojke da te brojke budu tačne i ako imamo problem, da vidimo kako problem da rešimo.
Izuzetno sam zadovoljan kako sam sada nailazio na jednu izuzetnu saradnju narodnih poslanika u Narodnoj skupštini koji su bili konstruktivni za ovih prethodnih više od godinu dana, često znali da predložene zakonske predloge, da predložene izmene i dopune zakona upotpune i da ih poboljšaju i daju im jedan novi kvalitet. Uveren sam da će tako biti i ovog puta. Zahvaljujem.