Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi predstavnici MUP, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je Republika Srbija jedina zemlja u okruženju koja nije zakonom uredila Zakon o privatnom obezbeđenju i Zakon o detektivskoj delatnosti, smatram da su ovi predlozi zakona svakako dobro došli i da će se u narednom periodu po njihovom donošenju staviti tačka na sve loše situacije koje su proizilazile zbog neimanja ovih zakona.
Predlog zakona o privatnom obezbeđenju uređuje obavezno obezbeđenje i zaštitu određenih objekata, poslove i rad pravnih i fizički lica u oblasti privatnog obezbeđenja, kao i uslove licenciranja, način obavljanja poslova i ono što je vrlo važno, a to je vršenje nadzora nad njihovim radom, za koje je zakonom nadležno MUP Republike Srbije.
Predlog zakona o privatnom obezbeđenju lica i imovine prati usaglašavanje našeg pravnog sistema sa pravnim standardima EU, kao i iskustva i rešenja zemalja u okruženju koje su već postale deo velike evropske porodice i koje su u velikoj meri sprovele savete Evropske komisije iz ovih oblasti.
U Republici Srbiji ne postoje tačni podaci o brojkama u sektoru privatnog obezbeđenja. Na osnovu nedavno sprovedenih istraživanja procenjuje se da se broj zaposlenih u sektoru privatnog obezbeđenja kreće od 25.000 do 50.000 zaposlenih. Količina oružja iznosi oko 47.000 komada različitog kalibra, a registrovanih firmi ima preko 600, mada nema preciznih podataka. Poverenje u privatan sektor bezbednosti ima 25% građana, a 44% smatra da svojim radom više doprinose nebezbednosti građana.
Moram da napomenem da je u poslednjim par godina često dolazilo do ozbiljnih zloupotreba ovlašćenja od strane pojedinaca koji se bave poslovima privatnog obezbeđenja, čime se naštetilo, sa malopre pomenutim podacima poverenja građana, licima koja rade krajnje pošteno i profesionalno poslove privatnog obezbeđenja.
Novi predlog zakona bliže određuje pojmove koji su naznačeni u njemu, u članu 3, u kojem se pored pojmova bliže objašnjava i značenje kao što je patroliranje, legitimacija, korisnik usluga, pravno lice za privatno obezbeđenje, preduzetnik za privatno obezbeđenje, procena rizika, plan obezbeđenja, službenik obezbeđenja, fizička zaštita, tehnička zaštita, kombinovana fizičko-tehnička zaštita i licenca koja predstavlja rešenje o ispunjavanju propisanih uslova za pravna lica, preduzetnike i fizička lica koja obavljaju poslove privatnog obezbeđenja i na kraju, bezbednosnoj proveri koju vrši MUP Republike Srbije.
Novi predlog zakona predviđa u kaznenim odredbama finansijsko sankcionisanje za fizička i pravna lica koja obavljaju poslove privatnog obezbeđenja, koji u svom radu ili delovanju prekrše ovaj zakon, a kažnjavaju se u visini od 5.000 dinara do milion dinara, u zavisnosti od toga da li je u pitanju fizičko ili pravno lice.
Na kraju, smatram da se pred nama nalazi jedan od predloga zakona koji u velikoj meri dovodi ovu oblast u pravne okvire, štiti i uređuje tržišnu ekonomiju, ukida i slabi sivo-crne lobije koji su poslednjih decenija preuzimali primat na privatno obezbeđenje u Republici Srbiji.
U danu za glasanje SNS podržaće Predlog zakona o privatnom obezbeđenju, kao i predloge iz treće objedinjene tačke dnevnog reda Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radoslav Milovanović. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, uvaženi gospodine ministre i predsedniče Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, kada je u pitanju bezbednost i ljudska prava, to je jedna od najvažnijih oblasti u našem društvu i ponosan sam što sam član DS koja se tim pitanjima bavila godinama. Spomenuću samo neke zakone koji su se time bavili. Najvažniji je krovni Zakon o zabrani diskriminacije, kao i drugi zakoni koji štite ljudska prava.
Koliko je tema bezbednosti važna i koliko je ovaj zakon o privatnom obezbeđenju važan, najbolje pokazuje sledeća ilustracija. Dana 17.09.2013. godine, poštovani građani, nepoznati lopovi su opljačkali Agenciju za obezbeđenje u Nišu. Zamislite. Za razliku od drugih zemalja EU, gde praktično 200 godina postoje ove delatnosti koje su uređene i krajem prošlog veka zakonski potpuno uređene, u našoj zemlji ovom oblasti počelo je da se bavi tek od 1988. godine. Nažalost, jedna od prvih agencija za privatno obezbeđenje je bila Agencija sa nazivom „Tigar“. Građani znaju o kome se radi.
Kako je to uređeno u drugim zemljama? U Belgiji, Finskoj i Francuskoj je najpre određeno da 6% radnika obezbeđenja mogu nositi oružje, ali u strogo određenim delatnostima. Radne nedelje su od 28 do 48 sati, sa najmanje devet praznika i obaveznim plaćenim slobodnim danima. O proverama da ne govorimo.
Prema podacima Evropske konfederacije Udruženja za privatno obezbeđenje u Srbiji kaže se da je oko 50.000 ljudi angažovano na poslovima obezbeđenja, što odgovara broju policajaca. Međutim, ti podaci se razliku i oni se kreću od 25.000 do 60.000 u zavisnosti od toga ko ih procenjuje. Procenjuje se da aktivno deluje oko 600 preduzeća i 3.000 agencija. Procenjuje se da je na domaćem tržištu trenutno aktivno 6.000 ugovora. Vrednost poslova je oko 150 miliona evra. Dakle, radi se o vrlo unosnim poslovima.
Ono što mene čudi, a to je i pitanje za ministra i premijera, jeste šta će obezbeđenje predsednicima opština ako su opštine manje od 20.000 stanovnika, direktorima javnih komunalnih preduzeća ili direktorima raznih društvenih firmi? Kakve su tu procene bile da ti ljudi imaju obezbeđenje? Imate opštine koje imaju video nadzor u čitavoj sredini, u čitavoj varošici, koje završavaju u kancelariji predsednika opštine.
Šta je još važno ovde reći? Pošto je ministar nadležan za pravilnike koji bliže određuju ovu oblast, važno je da u tim pravilnicima stoji protiv koga se ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, kome radni odnos u MUP nije prestao zbog teške povrede službene dužnosti i da nije kažnjavan za vršenje porodičnog nasilja. Tu su i amandmani koje je podnela DS.
Imam sada još jedno pitanje, s obzirom da su se VMA i neke nevladine organizacije bavile ti problemom, pa bih voleo da mi ministar nešto na tu temu odgovori. Kod nas ne postoji evidencija ljudi ili tačna evidencija ljudi koji su bili u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Prema analizama VMA, čak 30.000 ljudi pati od postratnog sindroma. Ako ne postoji adekvatno lečenje i ako ne postoji tačna evidencija, da li će neko od tih ljudi raditi u ovakvim agencijama, bilo da se radi o detektivskim, bilo da se radi o agencijama za privatno obezbeđenje? Imamo slučaj u Mladenovcu koji je tipičan primer postratnog sindroma. Imali smo takvih slučajeva i od strane pripadnika policije u prethodnom periodu. Bezbednost građana je dosta ugrožena.
Podsetiću na neke podatke koji se tiču bezbednosti. Godine 2010. smo bili relativno bezbedna zemlja sa nekim parametrima, a danas se procenjuje da je broj ubistava u Srbiji dvostruko veći nego u prethodnim godinama. Tada je stopa ubistava imala neki koeficijent 1,2, pa smo bili po bezbednosti bolji od Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Podsetiću da neke zemlje imaju potpunu bezbednost, kao što je Monako i Honduras, gde je stopa ubistava najmanja. Koliko je ovo važno? Mislim da ovom problemu, kako detektivskim agencijama, tako i privatnom obezbeđenju u Srbiji treba posvetiti punu pažnju, jer ni jedan zakon ne može da bude sam za sebe. Svi su oni povezani sa drugim zakonima i to je i te kako važno.
U Srbiji se dnevno proda najmanje 100 špijunskih uređaja za ličnu upotrebu. To najviše kupuju obični ljudi, a ne detektivske agencije, kako se misli. Za cifru od samo 50 evra može da se postane špijun početnik. Prisluškuju se i snimaju bračni partneri, roditelji prisluškuju decu, a u poslednje vreme i poslodavci svoje radnike. Da su spravice za uhođenje u Srbiji veoma tražena roba govori i to što postoji veliki broj prodavnica špijunske opreme, sajtova za njihovu prodaju, a oglasi su puni ponuda za iznajmljivanje bubica i drugih detektivskih gedžeta. U 90% slučajeva opremu kupuju pojedinci, a dnevno se proda najmanje stotinak ovakvih spravica u našoj zemlji. Čim je cena manja od 50 evra, znajte da se radi o opremi koja je već korišćena i koja je lošeg kvaliteta, kako kaže jedan od ljudi koji se bavi detektivskim poslovima.
Mislim da je pored potrebe uređivanja ove oblasti kroz zakonsku proceduru potrebno urediti i ovu oblast koja se tiče prodaje opreme, pošto se čak i na buvljaku može kupiti oprema, tzv. oprema „spajtek“. To je jedan softver koji služi čak za uhođenje telefona „Ajfon“.
Moje lično mišljenje je da su problemi neovlašćenog nadzora državnih organa, što pojedinaca, privatnih kompanija i agencija, ozbiljni u našem društvu. Mislim da je zakon mogao da bude mnogo detaljniji. Mislim da ubuduće svaki zakon koji uđe u proceduru u Skupštinu treba da ima jače obrazloženje.
Ako se već pozivamo na iskustva EU, onda je dobro i da pogledamo kako su to rešili Belgijanci, Francuzi i drugi koji se time bave mnogo godina pre nas, jer mislim da su bezbednost i ljudska prava na prvom mestu. Svedoci smo političkog i svakog drugog nasilja u našem društvu. Svakog dana tema u svim novinama je nasilje i gotovo da ne možete ujutru da otvorite nijedne novine, a da ne pročitate da je neko ubijen, da nema porodičnog nasilja, silovanja i bilo čega drugog.
Podsećam da nije odgovornost samo na policiji, odgovornost je i u zakonima i u sprovođenju zakona, ali mislim da bi mnogo bolje uređenje ovih propisa moglo da donese olakšanje građanima, pre svega onima koji šalju svoju decu u škole i koji sa nestrpljenjem očekuju da se ona bezbedno vrate kući. Zahvaljujem se.
PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, mogu da kažem da je ova materija koja se tiče fizičko-tehničkog obezbeđenja i Predlog zakona o detektivskoj delatnosti davno trebali da se nađu na sednici Narodne skupštine Republike Srbije. Time bismo mnoge nedoumice koje su se kroz mnoge od onih koji se bave ovim delatnostima javile rešili, kao i kod pripadnika MUP-a.
Danas smo svedoci da i pored toga što nema zakonske regulative, mnogi obavljaju ove delatnosti. Niko ne zna pod kakvim uslovima i da li je to možda regulisano nekim podzakonskim aktom MUP-a? Danas možete da vidite na ulicama i automobile koji su sa rotacijom, doduše ne plavo-crvenom nego neke druge boje i na njima piše oznaka da je u pitanju neka vrsta obezbeđenja, ali zakonske regulative nema. Isto tako, možete da vidite i da se mnogi pod formom da obavljaju posao obezbeđenja šetaju naoružani i da to oružje čak i ne kriju.
Imam jednu nedoumicu koju ovaj zakon na svu sreću rešava. Davne 2001. godine uveden je Zakon o upotrebi, držanju i nošenju dobara, pa se, između ostalog, naplaćivao porez i na oružje, pa su navodili na kakvo se oružje odnosi, da li su u pitanju pištolji, lovačke puške, itd. Jedna od stavki je bila i da se porez plaća na automatsko oružje. Stalno sam tražio amandmanima da se to izbriše, jer po Zakonu o oružju i municiji automatsko oružje mogu da imaju samo pripadnici vojske i policije, a tim zakonom su takođe bili oslobođeni plaćanja tog poreza. Tadašnji ministar mi je rekao da automatsko oružje imaju agencije koje se bave fizičko-tehničkim obezbeđenjem. Možete da zamislite situaciju – ako nema zakonske regulative, ako nema ograničenja koje zakon postavlja, neko pod formom fizičko-tehničkog obezbeđenja i te delatnosti može da ima malu privatnu vojsku, naoružanu istim onim oružjem koje ima i vojska i policija.
Dobro je što se ovde u Predlogu zakona konačno to reguliše, da može da bude korišćeno samo pištoljsko oružje, određeni kalibar, 9 mm, samo bih voleo pošto je to jako zastupljen kalibar, ima više vrsta zrna, da se reši pitanje koje zrno sme da se nalazi u tom oružju, zato što su mnoga legalna, ali mnoga prave i velike povrede, nesrazmerno upotrebi sile. Znači, da to bude ista municija koju koriste pripadnici Ministarstva odbrane.
Možda je trebalo regulisati kada su u pitanju njihova vozila da je potrebna i saglasnost Ministarstva na izgled vozila, da ne dolazimo u situaciju da građanin bude doveden u zabludu da je reč o pripadniku policije ili neke druge državne formacije.
Jedan deo mene jako čudi, a to je da osim obezbeđenja objekata, to su najčešće portiri koji obezbeđuju neke objekte kao što su opštine, manje pošte, manje fabrike i sl, imamo i objekte koji su mnogo više od komercijalne delatnosti, a to su objekti koji su banke i koji su najosetljiviji u današnjim vremenima. Ono što me najviše čudi jeste da je pratnja novca koju je u nekom ranijem periodu radilo Ministarstvo unutrašnjih poslova i koju plaćaju poslovne banke potpuno prešla u privatne svrhe, i to bez ikakve zakonske regulative. Reč je o poslu koji se naplaćuje, i to ne malo.
Ne bih da spominjem, ali imam pravo da sumnjam da su u nekom ranijem periodu neki drugi ministri davali taj svoj posao jako bliskim prijateljima i da je tu policija ostala kratkih rukava. Ne može niko da me ubedi da policija nije dorasla tom zadatku i u fizičko-tehničkom smislu i u svakom drugom smislu.
Ono što je jako važno, ono što je neki moj kolega ovde i pročitao, da je napadnuto vozilo za prenos novca, sasvim je drugačija priča i situacija kada taj koji se reši na takav jedan korak zna da ispred sebe ima policajca koji ima pravo na veću upotrebu sile nego pripadnik fizičko-tehničkog obezbeđenja i to služi kao motiv za odvraćanje. Međutim, zbog ranijih propusta to tržište je potpuno prepušteno privatnim licima, protiv kojih nemam ništa protiv da se time bave, i treba da se bave, i treba da postoji određena konkurencija, ali, smatram i da zbog položaja pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i položaja samog ministarstva od hroničnog nedostatka novca, ovaj posao je mogla da obavlja i policija, naravno, na tržištu, po tržišnim uslovima i da na taj način obezbedi dodatne prihode za svoje funkcionisanje.
Sada imamo agencije koje su često do sada angažovale radnike na ugovor o delu, gde se mnogo naplaćivalo ali se tim istim licima koja su bila u pratnji, odnosno u nekoj vrsti radnog odnosa, isplaćivala najmanja moguća zarada, tzv. minimalac.
Srpska napredna stranka će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona, najviše stoga što ovaj zakon sprečava da neko ima privatnu vojsku sa naoružanjem koje je zabranjeno zakonom i što će konačno i prava zaposlenih i u detektivskoj delatnosti i u fizičko-tehničkom obezbeđenju da budu regulisana dok obavljaju taj posao, a ne da budu prepušteni zakonskoj regulativi koja je za ovakve situacije i slučajeve prilično zastarela.

Reč ima narodni poslanik Biljana Ilić Stošić.

Gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, uverena sam da je sistemsko uređivanje sektora pružanja usluga privatnog obezbeđenja imperativ svakog društva koje teži da bude uređeno na principima pravne države i vladavine prava, i to iz najmanje milion razloga, od kojih ću za ovu priliku navesti samo nekoliko, po ličnom mišljenju, veoma značajnih.
Prvo, količina oružja u ovom sektoru navodi na zaključak da ovde imamo posla sa pravom oružanom silom. Naime, 47 hiljada komada raznih cevi brojka je koja čak i da je precenjena, a znalci tvrde da nije, jeste ozbiljna potencijalna pretnja bezbednosti, sigurnosti, a posebno spokojstvu građana, onog običnog sveta koji se pita šta će nekome oružje osim ako nije trofejno ili porodično srebro koje je obrađeno tako da ne može da puca, a kamoli da rani ili ubije.
Kao običan čovek, ne mogu a da se ne zapitam kako je ovako nešto uopšte moguće, kako su se stvari toliko otele kontroli, a naročito kako nijedna vlast do sada nije istrajala u nameri da ovu oblast ozbiljno i odgovorno uredi? Zamislite sada da su se ljudi zaposleni u ovom sektoru pobunili i izašli na ulice da izvrše pritisak na državu da se njihova delatnost sistemski uredi, i to sa sve dugim i kratkim cevima, u svojim radnim uniformama i opremi, kao što štrajkuju lekari u belim mantilima ili mučeni rudari, kako smo svojevremeno imali prilike da čujemo za vreme pobune jedne policijske jedinice?
Drugi problem je tržišne prirode – obrt od 150 miliona evra godišnje u sivoj i crnoj zoni, pod privilegovanim uslovima, da li je uzrokovan nemarom ili svesnom namerom iz interesa sasvim opipljive prirode, koji su uvek lični i grupni, a nikada društveni i državni?
Zbog čega se okreće glava i žmuri na jedno ili oba oka, ili će neko možda da kaže da je glava okretana da bi se smanjio socijalni pritisak, kao što smo popustili da ulična prodaja po buvljim pijacama postane takmac realnom sektoru koji tu konkurenciju sve teže izdržava.
Kada se savesno stvara država u kojoj građane prepuštate samosnalaženju pa i pripadnici državnih bezbednosnih institucija svoj rad u slobodno vreme nude na tržištu, doduše crnom kao mrak, a često kao i obraz i status onih koji za te i takve usluge bili spremni i mogli da plate, na ruke naravno, mimo svih legalnih finansijskih tokova.
Uporedna praksa nekih evropskih zakonodavstava čije je kratki pregled naveden u obrazloženju ovog Predloga zakona, je kako vidimo veoma raznolika. Broj nelegalnog oružja kao i nasleđeno stanje u društvu i državi nalaže pronalaženje najefikasnijih rešenja za našu praksu, naročito u oblasti podzakonskih akata koji je ovu materiju preciznije i detaljnije regulisati.
Obeshrabrujući podaci o rastućoj brojci raznih oblika kliničke depresije i monstruoznih ubistava iz nepoznatih motiva, kako inače glasi zvanična verzija u istragama ovih nemilih događaja, vape za organizovanom sistemskom i efikasnom akcijom države.
U tom smislu deluje mi pomalo sporna i odredba o petogodišnjem trajanju licence, pogotovo u delu koji je definisan kao psihofizičke sposobnosti i bezbednosna provera. Verujem da će institucije koje budu zadužene za monitoring, podzakonskim aktima dobiti ovlašćenja u smislu vanrednih provera lica koje po prirodi posla poseduju vatreno oružje ili imaju pravo da legitimišu, pretresaju i koriste metode krajnje nužde i nužne odbrane.
U rukama mentalno nestabilnih osoba nošenje oružja podrazumeva moć i stvari olako skliznu u ono što zovemo prekoračenje ovlašćenja, ili prekomerna zlouptreba sile, pogotovo ako je reč o žestokim momcima koji pretenduju da budu legende, makar u svom kraju, barem kao i mrtvi heroji.
Treba se barem za momenat staviti i u kožu raznih bodigarda, koji svakodnevno, kao žive pokretne mete zarađuju za život štiteći nekog pod znacima navoda biznismena, koga još moraju da oslovljavaju sa gospodine npr, jer ga država još uvek nije smestila tamo gde istinski pripada, a kriminalom stečenu imovinu trajno zaplenila. Od takvih stvari može se zaljuljati mentalno najstabilniji čovek koji tu po pravilu radi za sitniš, dok npr. prenosi torbe pune keša, i to u čvrstoj valuti.
Na kraju, ako izdavanje licenci postane državni biznis, odnosno ako troškovi licenciranja privatnog obezbeđenja budu nerazumno visoki, bojim se da će mnogi korisnici i dalje potražiti davaoce usluga ove vrste u sivoj i u crnoj zoni, što opet nije samo stvar narušavanja tržišta i nelojalne konkurencije, nego i nova potencijalna opasnost za građane kojima je i ovako odavno dosta svih onih koji na najrazličitije, i uglavnom sasvim uvredljive načine demonstriraju svoje, makar i parčence formalne ili neformalne moći. Ali, rodilo se, valja ga ljuljati.
Privatno obezbeđenje je tekovina tržišno-liberalizovanog društva sa ekonomijom u kojoj je sve na prodaju po slobodno formiranim cenama pa čak i ljudski, nažalost i moralni integritet. Nova profesija koju je izrodilo potrošačko društvo koje, barem je tako u sređenom svetu, uvek reguliše pravila igre, pa ćemo i mi valjda usvajanjem predloga ovog zakona, to konačno i da uradimo. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, koliko imamo vremena?

Za vas pet minuta, imate 48 minuta, dovoljno da za 5 minuta kažete.

Gospodine predsedniče Vlade, ja ću svakako glasati za ovaj zakon zato što nemamo bolji. Verujem da će se amandmanima popraviti. Mogu da kažem da sam video jedno pet nacrta i pet predloga do sada koji su bili lošiji od ovog. Video sam predlog koji su pisali naši eksperti ranije, gde su doslovce napisali bojovnici, učesnici domovinskog rata imaju prioritet prilikom zapošljavanja, i takve predloge sam video. Najverovatnije kada su prepisivali Hrvatske zakone nisu dobro prepisali, ono kopi pejst, nešto im je bilo zakazalo. To je jedan od razloga zašto ću glasati za zakon, jer konačno tu oblast treba urediti.
Ono što ja nisam primetio u zakonu, a ono što bi trebalo da se ugradi, gledaću koji su amandmani sve, i koji mogu govoriti protiv toga. Protivpožarna bezbednost. Dakle, ne vidim u ovom zakonu da je taj deo dovoljno obrađen.
Ono što bih ja želeo da istaknem, da je ovaj zakon koji smo mi ovako danas tumačili svako na svoj način, izuzetno osetljiva oblast u svim razvijenim državama, veoma osetljiva oblast gotovo kao i vojska i sama policija. Dakle, kod ovih firmi za privatno obezbeđenje ovaj zakon se mogao nazvati zakon o obezbeđenju lica i imovine. Ne radi se samo o nekim bodigardovima i obezbeđenju koji idu po splavovima. Dakle, stvari mogu biti veoma ozbiljne. Na određen način kroz ovakav zakon se čuva nacionalna bezbednost, politička nezavisnost i teritorijalni integritet.
Strane obaveštajne strukture, žele, a znamo šta žele, žele da stave pod kontrolu, a po mogućnosti i kupe organizacije koje se bave ovim oblastima, na takav način da kontrolišu odgovarajuće države, i nije tajna da vodeće zemlje, a ja verujem da će Ministarstvo o tome voditi računa, da vodeće zemlje i vodeće obaveštajne službe, kao MI6, imaju raznorazne svoje podružnice, i da u raznim državama registruju preduzeća, koja se bave ovom delatnošću.
Dakle, mislim da kroz amandmane ovaj zakon može da bude bolji i svakako je bolji od onih prethodnih koji su bili, ali zakon je sveto pismo i ja verujem da može da bude opširniji, jer najviše što u zakonu ima to se ukazuje na odredbe i način na koji se dobijaju licence, poprilično nije razradio određene teme na koje ukazuju oni koji se bave ovom delatnošću, s obzirom da nema boljeg zakona i da ćemo ga još doraditi amandmanima, i s obzirom novi nekim zakonom o izmenama i dopunama stvar može poboljšati, u danu za glasanje ja ću glasati za ovaj predlog, s tim što sam izneo one sugestije koje sam ja video na način, na koji su to objasnili ljudi koji su se bavili ovim poslom. Zahvaljujem.