Da završimo. Potpuno razumem šta govorite, govorimo u stvari istu stvar. Naravno da će kompanije da plaćaju. Da li mislite da kompanije neće prebaciti to na građane? Hoće. Kad povećate PDV, to prvo osete građani u prodavnicama. Na kraju krajeva, sve se svali na leđa građana. Meni se čini da je to ono što mi treba da izbegnemo kao država, zato što stvarno mislimo, ovo je vrlo važna oblast, i hajde da otvorimo konačno priču kako ćemo da postignemo energetsku bezbednost, a da to ne plati svaki od onih najsiromašnijih građana, bar.

Reč ima narodni poslanik Suzana Spasojević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi članovi Vlade, koleginice i kolege poslanici, u svojoj diskusiji danas ću se osvrnuti na Zakon o robnim rezervama. Robne rezerve su tema o kojoj se malo govori i koja postane aktuelna tek onda kada nastanu problemi sa nabavkom robe i kada nastane variranje cena osnovnih roba na tržištu.
Da je to tačno, govori podatak da se 20 godina primenjuje Zakon o robnim rezervama koji je usvojen još 1992. godine i da je zaista nastala potreba da se donese jedan novi, savremeni, moderan zakon, a prvenstveno zbog toga da se uredi sistem robnih rezervi, ali i da se učini efikasnijim odgovornijim i profesionalnijim, kao i potreba koja je nastala da se ovaj zakon uskladi sa direktivama EU. Osim toga, stari zakon je neprihvatljiv i za sadašnje vreme u pogledu organizacije robnih rezervi i stvaranja neophodnih zaliha.
Još jedan razlog za donošenje ovog zakona je precizno definisanje ciljeva obrazovanja robnih rezervi, određivanje obima i vrsta proizvoda u okviru robnih rezervi i regulisanje drugih pitanja od značaja za usklađivanje sistema robnih rezervi sa evropskom regulativom.
Ovim predlogom zakona eliminišu se i slabosti prethodnih zakonskih rešenja i oblast robnih rezervi uređuje se na način prilagođen uslovima i potrebama Republike Srbije.
Svedoci smo mnogih afera i zloupotreba kada su u pitanju robne rezerve, mnogih propusta u radu komisije u izboru ponuđača za skladište. Kontrolom su utvrđene velike zloupotrebe u Direkciji u otkupu robe, zatim propusti kod zaključenja ugovora sa firmama koje uopšte nemaju skladišni prostor, odnosno silose, niti imaju kadrove koje zakon propisuje. Iz desetak silosa širom Srbije nestalo je oko 30 hiljada tona pšenice vredno oko šest miliona evra. Otkrivene su i malverzacije sa kukuruzom u nekoliko skladišta u Vojvodini i u centralnom delu republike.
Najgore je, u stvari to, što te zloupotrebe dugo traju i što je država oštećena u dužem vremenskom periodu i što skoro nije izvršena ni jedna ozbiljna kontrola već godinama. Ono što treba ozbiljno shvatiti je da ova krađa u robnim rezervama definitivno mora da dobije epilog na sudu.
Predlogom ovog zakona sprečiće se zloupotreba, posebno kada je skladištenje i izbor skladištara u pitanju. Članom 26. Predlogom ovog zakona propisuje se da skladištari koji su na javnom tenderu ponudili najpovoljnije uslove skladištenja skladište obavezne rezerve u skladu sa ugovorom o skladištenju zaključenim sa Direkcijom, a pod najpovoljnijim uslovima skladištenja smatra se najniža ponuđena cena skladištenja obaveznih rezervi uz ispunjavanje svih drugih uslova propisanih javnim tenderom. Iskoristiće se skladišni prostori u javnoj svojini, što će konkretno uticati na smanjenje troškova po jedinici za skladištenje, a i zakon će uticati na izgradnju novih skladišnih kapaciteta za oko 130 miliona dinara.
Direkcija za robne rezerve bavi se obezbeđenjem, skladištenjem, očuvanjem i obnavljanjem robnih rezervi Republike Srbije. U robnim rezervama nalaze se gotovo svi prehrambeni i neprehrambeni proizvodi potrebni za snabdevanje stanovništva. Među njima ima osnovnih životnih namirnica, žitarica, žive stoke, mesnih prerađevina, energenata, lekova, sredstava za higijenu.
Poseban deo zakona odnosi se na obavezu formiranja obaveznih rezervi nafte i naftnih derivata. Obaveza Srbije da uspostavi sistem obaveznih rezervi nafte teče još od 2006. godine kada je Srbija pristupila Energetskoj zajednici zemalja jugoistočne Evrope, koja se odnosila samo na naftu i gas, a od 2008. godine delatnost te zajednice se proširila na naftu i naftne derivate.
Zakon propisuje da se obavezne rezerve formiraju za slučaj kada je ugrožena sigurnost snabdevanja Srbije energijom i energentima i radi ispunjenja preuzetih međunarodnih obaveza.
Predlogom zakona, tačnije članom 22, definiše se visina naknade za formiranje obaveznih rezervi nafte i derivata nafte, način obračuna, način plaćanja ove naknade, kao i raspolaganje sredstvima od ove naknade za sve energetske subjekte koji obavljaju energetsku delatnost.
Već smo mnogo toga čuli danas kada je u pitanju ova naknada i moram da kažem da meni nije sasvim jasno koji cilj se postiže uvođenjem ove naknade, kao ni da li je izvršen konačni obračun u kojoj će meri to koštati građane Srbije, kao krajnje korisnike. Zatim, kao problem može se pojaviti to što predlogom ovog zakona nije predviđena odgovornost čelnika Direkcije za robne rezerve. Njihova odgovornost je izostavljena u postupanju po Zakonu o javnim nabavkama, jer se nabavka robe tretira kao državna tajna, a to može predstavljati okvir za zloupotrebe.
Članom 7. Predloga ovog zakona predviđeno je da je direktor Direkcije za robne rezerve taj koji odlučuje, odnosno propisuje stepen tajnosti podataka, dokumenata i ugovora koji se zaključuju u vezi sa poslovima upravljanja robnim rezervama.
S obzirom na sve što se dogodilo proteklih godina, poznato je da je kontrola u junu mesecu utvrdila da u 17 silosa od 77 kontrolisanih uopšte nema ili nedostaju velike količine pšenice. Radna grupa za vanredno utvrđivanje stanja zaliha pšenice i kukuruza kod ovlašćenih skladištara Republičke direkcije za robne rezerve utvrdila je kod spomenutih 17 silosa nedostaje oko 46.000 tona pšenice i oko 32.000 tona kukuruza. S obzirom na sve ovo, prirodno se nameće pitanje – da li je najbolje zakonsko rešenje da direktor Direkcije bude taj koji će odlučivati o stepenu tajnosti podataka ili je ipak bilo pametnije da to bude Vlada?
Da bi Predlog ovog zakona, ukoliko ga usvojimo, proizveo željene pozitivne efekte, moraće da se obezbedi koordinacija u radu državnih organa iz oblasti trgovine, finansija, poljoprivrede, lokalne samouprave, itd.
Niz novina uvedenih Predlogom ovog zakona, kao što smo čuli od ministra Ljajića, kao što su tačna struktura roba, precizno definisanje svih faza, počev od nabavke robe, preko čuvanja, do davanja robe na zajam, itd, zatim obaveze rezervi nafte i naftnih derivata doprineće da se robnim rezervama upravlja na efikasniji i odgovorniji način. Zakon sigurno neće rešiti na efektan način sve moguće zloupotrebe, sve one zloupotrebe koje mogu nastati nakon donošenja ovog zakona, ako ne uspostavimo dobar sistem nadzora i kontrole nad radom robnih rezervi.
Poslanička grupa SPS, kao što je to rekao ovlašćeni predstavnik Zoran Kasalović, u danu za glasanje podržaće Predlog zakona o robnim rezervama. Hvala.

Reč ima ministarka Zorana Mihajlović.

Da ne ostane ne odgovoreno. Nekoliko puta sam rekla, ali da ponovim, nije na odmet. Naknada koju pominjete će se koristiti za nabavku naftnih derivata i za izgradnju skladišta. Inače, naknada, kod nas se zove naknada, u nekim državama može i pod nekim drugim nazivom, ali sve države i EU, ali i ove zemalja jugoistočne Evrope, koje kreću upravo sa usklađivanjem, odnosno sa ovakvim Zakonom o robnim rezervama, sve na ovaj način nabavljaju naftne derivate i na ovaj način grade skladište.
Dakle, ništa mi nismo specijalno novo stavili, nego ono što rade svi drugi, zato što je to jedini način. Ako imate neki drugi predlog – recite. U budžetu novca nema da to bude drugačije. Da smo bogatiji, možda bi bilo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Siniša Lazić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani gospodine Ljajiću, poštovana gospođo Mihajlović, u svojoj diskusiji želim da se osvrnem, pre svega, na Zakon o robnim rezervama i da postavim neka pitanja smislenosti donošenje ovog zakona. Da li mi njega donosimo samo zato što nemamo zakon od 1992. godine ili ga donosimo zaista zato što su robne rezerve strateška stvar svake ozbiljne zemlje? Meni se čini da kada pogledamo predlog budžeta za 2014. godinu to nije tako i da su budžetska sredstva koja se predviđaju za robne rezerve vrlo skromna. Mislim da samim tim diskvalifikujemo donošenje ovog zakona i njegovu potpunu primenu.
Ako želimo zaista da vodimo računa o bezbednosti naših građana, onda je elementarni nivo pristojnosti da predvidimo adekvatna sredstva koja su neophodna i za energetsku efikasnost i za životne namirnice i za lekove i za sve ono što svaka ozbiljna zemlja mora da ima na nekom minimumu u određenim situacijama.
Nažalost, budžet koji je predviđen za narednu godinu u to ne uliva poverenje. Mislim da je veoma skroman. Ne vidim kako će se iz tih sredstava obezbediti rezerve gasa ili osnovnih, da kažem, žitarica, a da ne pričam o lekovima ili bilo čemu drugom.
Takođe, za funkcionisanje robnih rezervi je pitanje posle centralizovanja, upravljanja finansijskim sredstvima i realizacijom i od prodaje proizvoda koji se nalaze u robnim rezervama, dolazak sredstava u budžet Republike Srbije, kako robne rezerve mogu da rade na jedan efikasan način ukoliko oni nemaju sopstveni račun, nemaju sopstveni prihod i nemaju sredstva koja se nalaze u njima.
Da li je to moguće da nema poverenja između robnih rezervi i Vlade Republike Srbije? Time opet dolazimo u jednu situaciju, kao što je Zakon o javnim nabavkama, danas pričamo o 370 miliona evra uštede u javnim nabavkama. Da li su to uštede ili su to projekti koji se nisu realizovali? Ako su to uštede, gospodine Ljajiću, onda sa tih 370 miliona evra imate sredstva sa kojima možete da nadomestite da imate adekvatan budžet robnih rezervi u narednoj godini.
Na neki način bi morali o tome da povedete računa i da robne rezerve nemaju jedan licemeran odnos prema našim građanima i prema ljudima koji se bave proizvodnjom. Ako robne rezerve intervenišu samo onda kada su cene osnovnih poljoprivrednih proizvoda na visokom nivou, a kada su na niskom nivou nemamo tu intervenciju i nemamo otkup za potrebe da bi očuvali sopstvenu proizvodnju, onda je to pitanje smisla postojanja robnih rezervi.
Morali bi sa više pažnje da raspravljamo o ovome. Ne možemo kada imamo višak proizvoda reći da je to berzanska roba, a kada imamo manjak, da tada čuvamo standard naših građana i da tada zatvaramo granice za izvoz proizvoda. To su neke
stvari sa kojima bi morali u nekom trenutku da budemo iskreni sami prema sebi i da na neki način donesemo neke zakone koji su primenljivi. Ovaj zakon ovakvim odnosom neće moći da bude primenljiv.
Druga stvar, u jednom od članova zakona se predviđa izgradnja skladišnih kapaciteta. Preporučio bih vam da prvo sednete sa gospodinom Radulovićem, ministrom privrede, da napravite jedan katastar, jednu bazu podataka o tome šta se nalazi od imovine u Fondu za razvoj, u Agenciji za privatizaciju, u preduzećima u restrukturiranju, šta postoji od skladišnih kapaciteta koji su opterećeni hipotekama i kojima je država glavni poverilac. Prvo uradite to, vidite šta postoji tamo kao resurs, da li se ta skladišta mogu pretvoriti u javna skladišta i da li time možete doći u situaciju da prestanemo da pretvaramo poljoprivredno zemljište u građevinsko zemljište. To je jedan odgovoran odnos prema nama samima.
Siguran sam kada bi danas napravili samo analizu preduzeća u restrukturiranju, da postoje ogromni skladišni kapaciteti koji su potpuno dovoljni za ovaj posao o kojem mi danas ovde razgovaramo. Ali, morate o tome da razgovarate unutar Vlade. Najlakše je da kažemo – ta sredstva će se naći u budžetu Republike Srbije i mi ćemo finansirati opremanje skladišta iz budžeta Republike Srbije, ili ćemo doći do sredstava na takav način što ćemo povećati neke cene na neke energente ili na neki način ubrati taj prihod od građana ili od licenci, što je rekla gospođa ministarka.
Hajde da pokušamo da sagledamo šta su postojeći resursi, koji postoje u našoj zemlji. Mi smo imali zemlju koja je bila mnogo veća od ove sada. Ne sećam se da smo u periodu kada je to bila zemlja koja je imala više od 20 miliona stanovnika imali nedostatak skladišnih kapaciteta. Pored toga, u prethodnom periodu je bio jedan ogroman investicioni ciklus u skladišne kapacitete. Imate novoizgrađenih skladišnih kapaciteta širom Srbije. Da li je iko to sagledao?
Druga stvar koja se postavlja kao pitanje, nije samo da li su ti infrastrukturni objekti opremljeni na adekvatan način, šta je sa kontrolom kvaliteta proizvoda koji ulaze u te skladišne kapacitete? Da li su dovoljni ti standardi koje do sada kontrolišemo? Da li je dovoljno da imamo samo osnovnu analizu žitarica koje se tamo nalaze, gde merimo hektolitar, vlagu itd? Da li postoji neko klasiranje koje može da zadovolji minimum nekih standarda koji se danas dešavaju u zemljama u okruženju? Da li naše kulture žitarica treba da budu samo te koje će zadovoljiti osnovne parametre, a onda ćemo aditivima poboljšavati i dovoditi ih u situaciju da proizvodimo brašno ili već ne znam šta već drugo?
Šta je sa lekovima? Da li je to zbog Zakona o javnim nabavkama, da li je zbog neadekvatnog odnosa robnih rezervi, nemamo osnovnih lekova. Na VMA danas ne možete da dođete u situaciju da radite presađivanje koštane srži jer nema vakcina koje treba da prime donori. Mi smo kao zemlja ušli u program presađivanja koštane srži, uštedeli ogromna sredstva i ljudima i državi, a nismo u stanju da nabavimo vakcine kojima će se pacijentima koji tamo čekaju presaditi koštanu srž. To traje osam ili devet meseci, na VMA, zbog toga što je neko u nekom trenutku odlučio da sve bude centralizovano i da se sva sredstva nađu u budžetu.
Kakvo je nepoverenje prema institucijama koje postoje u ovoj zemlji? Zašto neko ne veruje robnim rezervama? Zašto neko ne veruje VMA? Zašto mora sve da bude u budžetu Republike Srbije? Zašto ne postoje nezavisne institucije koje taj posao rade na jedan odgovoran način? Bože moj, postoji Krivični zakon, pa ako neko to krši, taj će odgovarati, ići na mesto gde je to neophodno. Ali, takav strah od samih sebe blokira život.
Otkup robnih rezervi je danas neka investicija države u neku novu proizvodnju. Nije to samo puko ispunjavanje forme da mi imamo neke kilograme na stanju. Kolike su zalihe gasa, gospođo Mihajlović, za našu zemlju? Da li smo mi u stanju da izdržimo sutra u slučaju nekog spora oko gasnog aranžmana, da izdržimo tri dana bez isporuke gasa, da nemamo grejanje? To su preozbiljne stvari. Robne rezerve su strateška nacionalna stvar i ne smemo dopustiti da to bude puka forma. Mi sa ovim zakonom pokušavamo da ispunimo puku formu, a u budžetu za narednu godinu predviđamo smešna sredstva kojima ćemo obezbediti funkcionisanje robnih rezervi. Pričamo o dugoročnom planu funkcionisanja robnih rezervi.
Pa, ako je dugoročni plan, onda očekujemo da ćemo u tri, pet ili deset godina imati jedno stabilno funkcionisanje robnih rezervi. Ako krećemo od toga da u odnosu na prethodnu godinu smanjujemo za više od 50% iznos sredstava koji je namenjen robnim rezervama, onda mi negde nismo na istim pozicijama i ne razmišljamo dobronamerno, pre svega, o sopstvenim građanima.
Mislim da nivo odgovornosti unutar Vlade Republike Srbije, unutar parlamenta mora biti mnogo veći. Mislim da ste trebali da sednete sa ministrom privrede, sa ministrom finansija, da napravite jednu ozbiljnu analizu šta je to što postoji kao resurs, da napravite jedan katastar, da ne kažem informacioni sistem postojećeg, da iz toga izvučete neke zaključke i da kažete – da, mi imamo to, nedostaje nam to, a mi kažemo - Vlada će svojom uredbom doneti odluku koliko ćemo kupiti, kada ćemo prodati i na koji način će se to desiti.
Druga stvar, priča oko zloupotrebe iz robnih rezervi, pa, gospodo, da li je to zloupotreba ili je to bilo priprema za novu sezonu otkupa poljoprivrednih proizvoda, to su sada već pitanja politike. Da li je to neko uradio uz saglasnost Direkcije ili je uradio bez saglasnosti Direkcije, to su isto stvari koje treba razdvojiti. Pitanje je da li mi na današnji dan imamo te zalihe na stanju, da li imamo dovoljne količine pšenice, da li imamo dovoljne količine kukuruza, soje, da ne kažem svega drugog?
Naprosto, to neko larmanje u javnosti kojim se pokušava stvoriti prividno neka briga o stanju robnih rezervi, a onda u narednoj godini smanjiti za više od 60% budžet za robne rezerve, to je u najmanju ruku neodgovorno. Zato mislim da bi ovaj zakonski predlog trebalo doraditi, pre svega usaglasiti ga sa ova dva ministarstva o kojima sam pričao, i sa Ministarstvom finansija i sa Ministarstvom privrede, videti šta se nalazi tamo od resursa i onda pričati o tome šta ćemo graditi od skladišta.
Danas u svakom selu imate napuštenu pumpu koju Naftna industrija Srbije iz ekonomske opravdanosti više neće da koristi, ali podsticaj u gorivu koji dobijaju poljoprivredni proizvođači se dele u centru grada, po nekoliko hiljada litara ljudi preuzimaju, blokirajući saobraćaj, jer neko ne može da razmišlja o tome da postoje neki resursi gde se takve stvari mogu uraditi.
Znači, mnogo više pažnje u ovome treba nego što je to samo puka forma koju treba da ispunimo i da imamo zakon. Zakon je sam po sebi nešto što usvajamo ne zbog EU, nego zbog nas samih koji ovde živimo, ali održivost tog zakona zavisi od svega onog drugog što treba da ga prati. Ako toga nema, ovaj zakon će biti neprimenjiv. Zahvaljujem se.

Reč ima ministar Zorana Mihajlović. Izvolite.

Odakle krenuti - nekoliko prividno, licemerno, puka formalnost itd. Ne bih se složila sa vama. Zakon o robnim rezervama je sistemski zakon. Šteta je zaista što nije donet ranije, svi smo konstatovali. Da ne ulazimo sada u razloge da li je od 1992, ko je kriv, zašto je kriv. Mi sada imamo ispred sebe jedan ozbiljan zakon, gotovo istorijski u nekim svojim segmentima, pogotovu kada govorimo o nafti i naftnim derivatima.
Možda niste primetili dok ste čitali, ali mi ovde ne govorimo o rezervama gasa. Ako ste obratili pažnju na direktive i na zakon, ovde ne stoji niti uopšte u jednoj jedinoj rečenici imate da govorimo o strateškim obaveznim rezervama gasa. Dakle, strateške rezerve gasa biće uređene zakonom o energetici. Mi ćemo to uraditi jer trenutno radimo izmene i dopune Zakona. Ovde sada govorimo isključivo i samo o obaveznim rezervama nafte i naftnih derivata.
Za vašu informaciju, gasa ima dovoljno u Banatskom Dvoru. To su komercijalne rezerve gasa za najstrašniju zimu, ukoliko to bude bilo, ili eventualno gasnu krizu za mesec dana, a strateške ćemo tek uneti. Prema tome, to je jedna stvar, prosto da znate kada govorite, pošto nekoliko puta se pozivate na zakon i govorite o gasu.
Kada govorite o budžetu, nažalost, to je naša stvarnost. Opet, neću da se vraćam na to kako je novac trošen i zašto smo mi u situaciji da imamo ovakav budžet kakav imamo, ali isto tako treba da znate da tri milijarde u budžetu za robne rezerve plus šest milijardi koje sam sada pominjala, ako govorimo o naknadama iz kojih treba da se nabavljaju naftni derivati i da se grade skladišta.
Kada govorimo o skladišnom prostoru, podsetiću vas, on sada već u velikom delu postoji upravo u „Transnafti“ i u Direkciji, a onda polako u godinama ispred nas ono što nam bude bilo potrebno će se u svakom slučaju graditi.
Mislim da bi to za sada bilo sve. Znači, gasa ima dovoljno i ubaciće se kroz zakon.
Pominjali ste toplane u jednom trenutku. Dakle, ima dovoljno i mazuta. Ono što je ova vlada uradila, što ni jedna prethodna nije uradila to je da je krenula da rešava pitanje mazuta, pozajmica i tog začaranog kruga koji postoji između toplana, „Srbijagasa“, Direkcije itd, jer sa tim jednog trenutka mora da se stane. Ne može se samo uzimati iz Direkcije i nikada ne vratiti. Dakle, mnogo stvari stoji. Jedno su zakoni koje donosimo, a sa druge strane i ono što je realan život i ono što smo nasledili. Hvala.

Reč ima ministar Ljajić. Izvolite.