Hvala gospodine predsedavajući. Predlog zakona o kome danas raspravljamo je koristan i on će svakako dobiti podršku poslaničkog kluba DSS. Njime se rešava jedan u nizu problema sa kojima se suočava jedna vrlo osetljiva kategorija stanovništva. Zaista, mogu da kažem da je velika stvar ako omogućimo zdravstvenu zaštitu trudnicama, porodiljama, ženama naravno i deci, ukoliko njima poslodavac kao osiguranim licima ne uplaćuje i ne izvršava svoje obaveze, odnosno ne isplaćuje doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje.
Ovde moram da govorim o jednoj drugoj stvari, a to je da bi ovaj zakon mogao da se sprovede potrebno je da za to budu obezbeđena određena finansijska sredstva. Moram da kažem da sam bila vrlo iznenađena kada sam pročitala u ovom predlogu zakona u obrazloženju gde se kaže – da za sprovođenje ovog zakona nije neophodno obezbediti dodatna finansijska sredstva, i da su ta sredstva obezbeđena na pozicijama finansijskog plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Moram da priznam da sam pročitala budžet, i to vrlo detaljno u onom delu gde bi ova sredstva trebalo da budu opredeljena, ali da ih nažalost, nisam našla. Videla sam da se u tom pogledu stavka koja se odnosi na finansijski plan Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje jednostavno na toj stavci ne postoje sredstva za sprovođenje ovog zakona. Mislim da to naravno, nije dobro.
Jedno je kada direktor Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje kaže – da će on izvršiti ove obaveze koje stoje zakonom i da po njegovoj proceni ta sredstva iznose između 450 i 500 miliona dinara. Najlošije bi bilo kada bi mi danas doneli ovaj zakon, a kada ne bi bili u poziciji i mogućnosti da ga sutra sprovodimo zbog toga što sredstva u Fondu ne postoje. To je naravno najlošije rešenje.
Ako bi me gospodin predsednik možda saslušao onda bi i došli do nekog rešenja. Evo, u stanju sam, da predložim amandman, kada bude rasprava o budžetu, da opredelimo sredstva u iznosu od 500 miliona dinara za ovu namenu, jer kažem, predsedniče, ne znam koliko ste me čuli, nisam u budžetu da su ta sredstva opredeljena, čak ni na poziciji Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Kažem, da bi izašli iz ove situacije, imamo vrlo konstruktivan predlog, u interesu nam je da ovo zaživi. Predlažemo da kada bude rasprava o budžetu, evo ja se nudim da predložim amandman, da izdvojimo sredstva u iznosu od 500 miliona dinara za ovu namenu. Nadam se da će takođe, u tom slučaju biti obezbeđen konsenzus koji danas vlada prilikom rasprave, a nadam se i prilikom izglasavanja ovog zakona.
Danas su nažalost, zaposleni u firmama koje ne izmiruju svoje obaveze odnosno u kojima poslodavci ne uplaćuju doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, možda u najnepovoljnijem položaju danas u državi, čini mi se da su nepovoljnijem položaju u odnosu na sve druge kategorije, pa čak ako pomenemo i nezaposlene. Jer, nezaposleni mogu mnogo lakše da dođu do važećeg zdravstvenog dokumenta, nego recimo, zaposlena lica u firmama koje te svoje obaveze ne izmiruju. Svakako da su kategorije na koje se ovaj zakon odnosi, bar ako pogledamo sadašnju demografsku sliku Srbije u ovom trenutku, kategorije od prvorazrednog značaja za naše društvo.
Zakon nesumnjivo rešava jedan od važnih problema sa kojima se suočavaju ove kategorije stanovništva. On sa druge strane otvara i neka druga pitanja. Recimo, prvo pitanje je da li je na osnovu svih važećih pozitivno pravnih propisa koji važe u Republici Srbiji, da li je Republički fonda za zdravstveno osiguranje i pre donošenja ovog zakona, znači u onom periodu koji prethodi ovoj raspravi, bio u obavezi da postupa po onome što ovaj zakon reguliše. Mislim da jeste.
Pročitala sam kompletan godišnji izveštaj Zaštitnika građana za 2012. godinu, i u njemu se kaže, tačnije Zaštitnik građana konstatuje i smatra da je Republički fonda za zdravstveno osiguranje prekršio prava dece time što je odbio da im overi zdravstvene knjižice, iako je na to prosto, imao obavezu, čak i u onoj situaciji ukoliko poslodavci nisu uplaćivali doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, jer deca ne mogu da trpe i ne mogu da budu žrtve onih trećih lica koji ne izmiruju svoje obaveze. To pravo je njima zagarantovano Ustavom i na to pravo oni moraju da imaju privilegiju.
Sa druge strane u situaciji kada država ne može da obezbedi finansijsku disciplinu, onda sve te vrste obaveza koje drugi ne mogu da izmire, padaju na teret države. Ovaj zakon takođe otvara jedno drugo pitanje, a to je – zašto država ćuti? Zašto ne preuzima ništa? Zašto ne reaguje? Zašto toleriše toliko veliki broj pravnih subjekata koji ne uplaćuju doprinose za zdravstveno osiguranje?
Danas ih ima više od nekoliko hiljada. Po izveštaju poreske uprave dugovanja po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje samo do 31. marta 2013. godine iznosi 60 milijardi dinara i to naravno bez onog iznosa novca, bez onih dugovanja koje su u fazi mirovanja, znači, bez duga koji miruje.
Mislim da se radi o ogromnom iznosu gde država u ovom smislu mora da ima mnogo oštriji stav. Naravno, nikako ne bih volela da ovaj zakon predstavlja osnov bar, kako da kažem, tumačenje poslodavaca, da ga oni smatraju kao njihovu zaštitu, već naprotiv država mora da ima mnogo proaktivniju ulogu i da drastično sankcioniše upravo ovakva ne plaćanja doprinosa za zdravstveno osiguranje zato što smatram da od toga najviše štete imaju građani, a posebno ove kategorije koje bi trebalo da nam budu na prvom mestu ako vidimo sa kakvom demografskom slikom se Srbija danas suočava.
Kao što sam rekla na početku ovaj predlog zakona rešava jednu u nizu problema sa kojima se suočavaju trudnice i porodilje. Mi takođe znamo da i trudnice i porodilje se danas suočavaju sa mnogim problemima, kao što su recimo problemi sa isplatom naknade za porodiljsko odsustvo ili recimo trudničko bolovanje. Takođe, imamo situaciju da mnoge trudnice se suočavaju sa diskriminacijom naročito nakon korišćenja porodiljskog odsustva, time što recimo na određenim radnim mestima budu diskreditovane ili stavljene na neku drugu nižu funkciju itd.
To su svi problemi na koje mi moramo kao predstavnici naroda da ukažemo. Zbog toga smatram da je dobro što ste izašli sa ovakvim predlogom, ali takođe smatram da ovaj problem moramo da gledamo šire i da ga rešavamo sistemski. Umesto da materinstvo bude na neki način shvaćeno kao privilegija kao nagrada, ono se danas shvata na potpuno drugačiji način jer žene često dolaze u situaciju da zbog materinstva trpe određene probleme i određen posledice koje ne bi smele da se dešavaju.
Mislim da je i te kako važno da između ostalog, znači takva shvatanja pokušamo bar koliko je u našoj moći da iskorenimo. Takva shvatanja doprinose jednom do sada već alarmantnom depopulacionom procesu u Srbiji, rekla bih značajno utiču na jedan od najvećih problema sa kojima se mi kao društvo danas u Srbiji suočavamo, a to je nerešen problem bele kuge, problem sa kojim bih država morala mnogo ozbiljnije da se uhvati u koštac, ako se ne varam to je bilo i jedno od predizbornih obećanja, nego i jedno od obećanja koje je premijer Dačić u svom ekspozeu naveo kao prvo pitanje, prvi zadatak sa kojim će da se pozabavi. Do sada vidimo da nešto na tom planu ne funkcioniše kako treba.
Ako sve to znamo podaci sa poslednjeg popisa nam govore da je samo u Srbiji između dva popisa nestalo 424.000 stanovnika i ako svemu tome dodamo da se Srbija suočava danas sa jednim vrlo intenzivnim starenjem stanovništva, da je vrlo visok nivo mortaliteta, vrlo nizak nivo fertiliteta da se danas u Srbiji imamo svake godine 16.000 maloletničkih trudnoća, da imamo ogroman procenat izvršenih abortusa on je sasvim jasno da ova tema i da sve ove probleme o kojima danas raspravljamo moramo da posmatramo na sistemski način i mislim da je vrlo važno i da je krajnje vreme kao nacija probudimo i da shvatimo da je demografska obnova stanovništva Srbije, danas jedna od najvažnijih pitanja sa čime treba da se bavimo i da je poslednji trenutak da ona dobije adekvatno mesto na lestvici u Srbiji. Hvala.