Moram da vam kažem da smo sličnu raspravu vodili sa nekim od kolega kada sam predlagao i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu. Ja tako mislim i nastaviću da se tako ponašam da kada zakone predlažu narodni poslanici, to povećava nezavisnost ove institucije. Ne pada mi napamet da čekam Vladu, da li će ikada ili neće da predloži neki zakon. Kada osetim potrebu da neke stvari rešavam, predlagaću zakon. To pravo ima svaki narodni poslanik. Mislim da to povećava nezavisnost ove institucije i njen ugled, da Narodna skupština koristi to pravo i baš zato je Ustavnim zakonom dato pravo da svaki narodni poslanik može da predloži zakon. To je nešto što je važno za ovo društvo.
Da li treba da čekamo izvršne organe vlasti? Mislim da ne treba. Jer, možda izvršni organi vlasti na to neće gledati kao što mi gledamo.
Istovremeno, ne bih se ja bavio onim aspektima koji nemaju nikakve veze sa ovim zakonom. Dakle, ja stvarno ne mogu da odgovaram na pitanja koja su u domenu ministra zdravlja. Kao predsednik parlamenta, ja podržavam da se ovde jednog dana otvori tema o zdravlju i o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju i o svemu onome što opterećuje naše društvo. Ali, to sada nije predmet ovog zakona.
Predmet ovog zakona je ono što jasno definišemo – potrebu da rešimo, možda je moglo kroz neke druge sistemske načine ali bi sve to trajalo mnogo duže,
prava jednog dela našeg stanovništva kojima su u prethodnom periodu ta prava oduzimana. Jer, ako lekari ne vraćaju, kao što su mnogi rekli, niko ne vraća ni porodilje ni decu, onda nema potrebe da kažnjavamo institucije jer se to ne dešava. Onda ima potrebe da predvidimo da se kažnjava Fond koji to pravo ne omogućava. Ako lekari vraćaju, onda ono sve što smo govorili ovde nije tačno. Moramo da definišemo šta je. Ili postoji evidencija pa znamo da se niko u Srbiji ne leči, ili se svi leče privatno, ili ta evidencija postoji pa onda niko od nas ne zna kako se ti ljudi u Srbiji leče, koliki je njihov broj i na koji način? Znači, moramo da se opredelimo šta nam je pravac razmišljanja.
Sve ovo treba da ostavimo za jednu sveobuhvatnu raspravu o zdravstvenom osiguranju, zdravstvenoj zaštiti i svemu ostalom kada budu prisutni predstavnici ministarstva.
Što se tiče ovog konkretnog pitanja, ja mislim da svako ima mogućnost da relativno lako dođe do zdravstvene knjižice. Dakle, poenta je da ta zdravstvena knjižica ne mora da bude overena. Ne mora niko da se potrudi za ove kategorije koje smo naveli, a u raspravi smo govorili o drugim kategorijama, niko od ovih navedenih kategorija ne mora da brine da li je za tu markicu plaćen doprinos ili nije. To je suština i ono što mi pokrivamo iz Fonda.
Kad smo u raspravi govorili o onom čuvenom PZŽD, definisali smo da svako ima pravo na PZŽD obrazac, čak i oni koji nemaju zdravstvenu legitimaciju, i mogu dobiti taj obrazac koji zamenjuje zdravstvenu knjižicu i na takav način rešavaju svoju situaciju, samo uz potvrdu iz dokumentacije PIO fonda o neizmirivanju doprinosa poslodavca. Znači, postoji više načina da se ovo pravo reši.
Mi moramo imati neku zakonitost. Ne može neko tek tako da uđe sa ulice a vi ne znate ni ko je to, da li je uopšte državljanin Republike Srbije. Znači, postoji nešto što se ipak zakonom mora rešavati. Ovo što sam ja predlogom ovog zakona pokušao da rešim, mislim da je pozitivna stvar i korak napred.
Pozivam sve druge narodne poslanike da se uključe u raspravu i da daju kvalitetne doprinose i svoje predloge zakona, da daju amandmane, pa da pokušamo da rešimo ta pitanja.
Na sednici Odbora za zdravlje nismo pomenuli ta pitanja, ali poslanička grupa DSS je predložila pet amandmana na ovaj zakon. Neke od tih amandmana ću ja prihvatiti, pogotovo u onom delu gde se pooštrava kažnjavanje, jer mislim da je to dobra stvar. Pokušaćemo da pokažemo da izvrgavanje ovog zakona i njegovo neprimenjivanje neće biti tolerisano i tako će svaka žena i svaki onaj koji je pravni zastupnik deteta moći da tuži Fond, a Fond će naći način da natera zdravstvene ustanove, u stvari, koji ima takvu vrstu odnosa sa njima, jer faktički preko njega naplaćuje svoju uslugu, da se te zdravstvene usluge obavljaju u zdravstvenim institucijama. Mislim da je to najlogičnije.

Narodna poslanica Radmila Gerov, dva minuta, pravo na repliku.

Želim da vam se zahvalim na odgovoru, ali zaista ne mogu da se složim sa vama kad kažete da bi onda mogao neko i od stranih državljana. Jer, svi građani ipak imaju lične karte. Hvala vam i na odgovoru da se ovaj zakon neće odnositi na žene i decu koja nemaju uopšte zdravstvene knjižice.
Ja smatram da to nije u redu, bez obzira na činjenicu što vi kažete da svi mogu da nabave zdravstvenu knjižicu. Šta će biti sa trudnicom, porodiljom ili detetom koji kod kuće zaboravi knjižicu a mora da ode kod lekara, ima hitan slučaj? Znači, na njih se to pravo neće odnositi? Mnogi u Srbiji ne znaju na koji način mogu da dođu do zdravstvene knjižice i smatram da ukoliko se može sa neoverenom, onda je potpuno jasno da bi to pravo moglo da se ostvari i bez zdravstvene knjižice.

Narodni poslanik Nebojša Stefanović, predlagač akta.

U konsultaciji sa kolegama, postoji još jedan način da se to pravo ostvari bez zdravstvene knjižice – uz potvrdu centra za socijalni rad. Dakle, drugim zakonima su predviđeni načini da svako može da ostvari to zdravstveno osiguranje, odnosno da uz određeni dokument, validno legitimisanje, pred zdravstvenom institucijom može da ostvari to svoje pravo. U tom smislu nema problema.
Problem je bio kako da neko ko ima zdravstvenu legitimaciju a nisu mu uplaćivani doprinosi ne bude vraćen, odnosno da lekar koji mu obezbedi lečenje, uprkos tome, ne bude u prekršaju. Samo je to bila suština ovog zakona.

Reč ima narodna poslanica Sanja Čeković, posle nje narodna poslanica Ljiljana Lučić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo kolege poslanici, zakon koji danas razmatramo, kako ga je i sam predlagač nazvao, jeste leks specijalis Zakona o zdravstvenom osiguranju dece, porodilja i trudnica. Zašto mi danas raspravljamo takav zakon? Šta je uzrok da se Zakon o zdravstvenoj zaštiti i rešenje u Ustavu u članu 68. do sada nije poštovalo i ova grupacija osetljivog stanovništva do sada nije mogla da ostvari zdravstvenu zaštitu? Mislim da smo toga svi svesni.
Fondovi zdravstvenog osiguranja u Srbiji nisu imali redovne prihode od doprinosa za zdravstveno osiguranje. Doprinosi za zdravstveno osiguranje se izdvajaju prilikom isplate zarada, dakle, ličnih dohodaka zaposlenih u preduzećima i u privatnom i društvenom sektoru. Sam podatak da veliki broj preduzeća nije uplaćivao doprinose zdravstveno osiguranje govori o tome da se i već stečena prava po prethodnom zakonu nisu realizovala.
Osnovno pitanje našeg poslaničkog kluba je – kako ćemo i ovaj zakon realizovati, kako ćemo uspeti da sada ove kategorije stanovništva namirimo sa zdravstvenim osiguranjem? Da li ćemo uspeti da u fondovima obezbedimo taj novac? Da li ćemo to uspeti upošljavanjem ljudi u Srbiji? Da li ćemo to uspeti boljim ekonomskim i privrednim aktivnostima ili postoje neka sredstva koja će se u iznosu od 500 miliona, koliko je pomenuto u obrazlaganju zakona, odvojiti i dati fondovima na raspolaganje?
Svakako da je ovakva tema koja je danas u Skupštini celo jutro od svih poslaničkih grupa podržana, ne može ni jednu poslaničku grupu opredeliti da glasa protiv, ali može postaviti ključna pitanja, a ključno pitanje je – odakle novac za primenu ovog zakona? Zašto u ovom trenutku mi obuhvatamo tri kategorije stanovništva? Jesu osetljive i svi smo na te kategorije stanovništva vrlo odgovorni i emotivno vezani. Ali, šta ćemo sa ostalim kategorijama? Kada ćemo njih obuhvatiti zakonom i kada će svi u Srbiji imati osnovno pravo na zdravstveno osiguranje? Hvala.

Iskorišćeno je dva minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Ljiljana Lučić, a posle nje narodna poslanica Zlata Đerić.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine Stefanoviću, kolege poslanici, slušajući izlaganje, pre svega, predlagača zakona, ali i nekih drugih kolega, prosto nisam sigurna da li smo svi pročitali važeći Zakon o zdravstvenom osiguranju, ali ono što je još važnije, da li predlagač zakona zna kakva su rešenja u važećem Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Takva su da deca, trudnice i porodilje, jasno je definisano, imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, bez obzira da li su deo obaveznog osiguranja, odnosno da li su za njih plaćeni doprinosi. Zato mi nisu i dalje, iako pažljivo slušam raspravu, jasni motivi zašto mi danas imamo na dnevnom redu predlog ovog zakona.
Naime, ne samo da Ustav štiti pravo na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i majki tokom porodiljskog odsustva, već se to čini u našem pravnom sistemu i Zakonom o zdravstvenoj zaštiti član 11. i kao što sam rekla, posebno Zakonom o zdravstvenom osiguranju.
Naime, ovim zakonom u članu 17. se jasno definišu oni osiguranici koji uplatom doprinosa na ostvarene prihode imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, a članom 22. kao osiguranici se definišu, pored ostalog, i ona lica koja su u kategoriji socijalno ugroženog stanovništva ako ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika iz člana 17. zakona ili ako prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne ostvaruju kao članovi porodice osiguranika. Dakle, apsolutno sve jasno i precizno definisano u važećem zakonu.
U članu 22. navodi se 16 kategorija stanovništva koja na ovaj način imaju svojstvo osiguranika, a pod tačkama 1. i 2. upravo se navode deca do navršenih 18 godina života, školska deca i studenti do kraja propisanog školovanja, najkasnije do navršenih 26 godina života, žene u vezi sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja.
Dalje, u važećem zakonu članom 204. rešeno je i ko finansira zdravstvenu zaštitu ovih kategorija stanovništva i eksplicite se navodi da sredstva za uplatu doprinosa za osiguranike iz člana 22, iz svih ovih 16 kategorija, se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije.
U tom smislu, prvo bih ustvrdila da nije tačno ono što stoji u obrazloženju Predloga zakona, jer tu se navodi da u važećim zakonskim okvirima ne postoji mogućnost da se deci, trudnicama i porodiljama obezbedi pravo na zdravstvenu zaštitu kada nisu overene zdravstvene knjižice, a one nisu overene kada nisu uplaćeni doprinosi. Ponavljam, ove kategorije ne uplaćuju doprinose, jer one su iz člana 22. samo oni koji ostvaruju prihode i koji su regulisani članom 17. uplaćuju doprinose. Dakle, to nije tačno, taj prvi razlog zašto nam predlagač šalje zakon u proceduru ne stoji.
Ono gde se naročito ne bih složila sa delom obrazloženja u kojem se navodi, citiram: „Navedene odredbe Ustava Republike Srbije i Konvencije UN od posebnog su značaja u periodu pripreme Republike Srbije za pristupanje EU. U tom smislu odredbe ovog zakona predstavljaju deo ispunjenja obaveza koje Republika Srbija ima prema evropskoj zajednici kada je u pitanju posebna zaštita dece, trudnica i porodilja“. Kraj citata.
Stvarno ne znam šta da kažem na ovaj deo obrazloženja Predloga zakona. Mogu da ovo okarakterišem kao površnost, kao brzinu, neprofesionalnost, ali ne mogu a da ne kažem da se osećam i uvređeno što mi je kao poslaniku, kao građaninu Srbije ovakav predlog došao, gde se kaže da bilo kojim pitanjem, a posebno prava dece, trudnica i porodilja, mi se bavimo zato što imamo obavezu prema EU. Verujem da i predlagač to nije mislio, jer ovo je stvarno uvredljivo, tim pre što naše pozitivno zakonodavstvo u potpunosti reguliše zdravstvenu zaštitu ovih kategorija kada nisu osiguranici u smislu obaveznog osiguranja.
Zašto kažem da verujem da i predlagač to misli, da je prosto ovo deo neprofesionalnosti u pisanju ovog obrazloženja? Zato što on i sam kada navodi kasnije u izjavi o usklađenosti propisa sa propisima EU, s pravom navodi da zakon koji je predložio ne treba usklađivati SSP, niti sa propisima EU. Tačno, niti postoje neka kodirana pravila. U EU postoje tzv. otvoreni metod koordinacije u socijalnom sektoru, gde se primeri dobre prakse primenjuju u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, dakle, u socijalnom sektoru u najširem smislu te reči ne postoje nikakve direktive, a pri tom, kao što sam već nekoliko puta naglasila, mi to imamo dobro regulisano.
Ipak verujem da postoji neki motiv za predlaganje ovog zakona. Možda negde postoje problemi u primeni jako dobrih rešenja iz postojećeg zakona. Moguće je da to postoji, ali onda, po meni, postavlja se pitanje – da li kada ne primenjujemo zakon, kada postoje neki problemi u primeni, da li je lek za nesprovođenje zakona usvajanje novog zakona?
Mislim da su eventualno problemi u primeni važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju se mogli rešiti možda definisanjem neke eksplicitnije norme, znači, radom na samom Zakonu o zdravstvenom osiguranju, možda čak i da Ministarstvo zdravlja mnogo preciznija uputstva za ponašanje uputi Zdravstvenom fondu, jer ovo izgleda kao da se poslanik Stefanović dogovorio sa direktorom Zdravstvenog fonda i sada će sve da bude u redu. To je stvarno skandalozno. Pri tom, svi ovde govorimo o tome kako su nam kategorije kao što su deca, trudnice i porodilje jako važne, spremni čak i da prema spolja, u javnosti predstavimo, naružimo sve nas – državu, Vladu, društvo, da to nemamo regulisano. Stvarno je neprimereno.
Šta govori sam zakon? Pred nama je desetak članova u kojem se kaže da deca od 18 godina, trudnice i porodilje do 12 meseci od porođaja imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, bez obzira da li im je zdravstvena isprava overena. Drugačije rečeno, to je ono što garantuje član 22. važećeg zakona. Doduše, ne baš isto.
Vidite, u važećem zakonu u članu 22. stoji da su to deca ne samo do 18 godina, nego da su to i studenti do kraja propisanog školovanja, najkasnije do navršenih 26 godina i, ono što je jako važno, u postojećem zakonu stoji da je to i zdravstvena zaštita žena u vezi sa planiranjem porodice, a ne samo trudnice i porodilje.
Šta mi kada sve to razgrnemo, znate, imamo s ovim predlogom? Imamo gora i restriktivnija rešenja nego u važećem zakonu. Mislim da toga svi moramo da budemo svesni.
U članu 3. predloga poslanika Stefanovića se navodi da deca, trudnice i porodilje ostvaruju pravo nad zdravstvenom zaštitu, bez obzira na prethodni staž zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom koji se uređuje zdravstveno osiguranje.
Vi biste rekli – pa, dobro možda su tu postojali neki problemi, možda je to sada neko rešenje, ali to nije tačno. S obzirom da ove kategorije prava iz zdravstvene zaštite, po već postojećim zakonu, koriste na teret republičkog budžeta, a ne iz obavezno uplaćenih doprinosa, postavlja se pitanje da li je ovaj član uopšte potreban, odnosno ja sam mišljenja da je u ovom slučaju potpuno irelevantno da li postoji staž osiguranja ili ne. Dakle, član 3. ne treba ni da postoji.
U predloženom zakonu se takođe govori o pravu na naknadu troškove prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite. Moguće je da je član 30. važećeg zakona tu neprecizan, jer on eksplicite govori o troškovima prevoza kada se radi o deci, ne tako jasno kada se radi o trudnicama i porodiljama. Možda bi tu moglo da se malo pojasni, ali ne da se donosi specijalni zakon, nego da se to uradi na važećem zakonu.
Kada se radi o troškovima sprovođenja zakona, poslanik Nebojša Stefanović u obrazloženju Predloga zakona navodi da za njegovo sprovođenje nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu i da će se sredstva obezbediti u okviru pozicija u finansijskom planu republičkog fonda za zdravstvo. Ovakvo obrazloženje u jednu ruku je tačno, a u jednu ruku nije tačno.
Naime, određena sredstva se svake godine iz republičkog budžeta prenose u Fond. Upravo u svim finansijskim planovima Fonda to eksplicite stoji, za zaštitu kategorija iz člana 22.
Ono što je nevolja, što ta sredstva nisu dovoljna i u tom smislu ovo obrazloženje nije tačno. Ako hoćemo da se i važeći zakon i ovaj zakon sprovode, potrebno je više sredstava.
Naime, u finansijskom planu za 2011, 2012. i 2013. godinu, republički budžet je transferisao Fondu za ove namene 615.048.000 svake godine. Dakle, nije podizao ni za inflaciju, ni za rast potrošačkih cena. U tom smislu isticanje da nisu potrebna dodatna sredstva prosto nije tačno. Jedini problem sa realizacijom člana 22. važećeg zakona jeste nedostajuća sredstva.
Predlagač je predvideo kazne ako se ne sprovodi ovaj zakon. Ja postavljam pitanje šta se dešava sa drugim kategorijama obuhvaćenim članom 22? Ko će njih da štiti? Ko će za njihovu zdravstvenu zaštitu da preti novčanim kaznama? To su, kolege su već navodile, lica starija od 65 godina, osobe sa invaliditetom, lica u vezi sa lečenjem HIV-a, koja primaju novčanu socijalnu pomoć, lica romske nacionalnosti, žrtve nasilja u porodici, žrtve trgovine ljudima. To su samo neke od 16 kategorija. Da li je rešenje da za svaku od ovih kategorija mi ovde, bilo ko od nas, uputi neki zakon od četiri, pet članova i da takvom jednom masovnom proizvodnjom zakona fingiramo stvarnu zaštitu ovih kategorija ili da uozbiljimo saradnju između Ministarstva i Fonda, a mi kao poslanici ovde da usredsredimo pažnju na primenu postojećeg zakona, da kontrolišemo tu primenu, a kada budemo raspravljali o budžetu za 2014. godinu, tražimo veća sredstva da se iz republičkog budžeta transferišu fondu, kako bi istinski bili zaštićeni, pre svega da imaju pristup zdravstvenoj zaštiti najosetljivije kategorije našeg stanovništva. Hvala.

Iskorišćeno je 13 minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Stefanović, predlagač akta. Izvolite.