Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je polemika u javnosti bilo oko budžeta Republike Srbije za 2014. godinu i pratećeg seta zakona koji omogućavaju finansiranje jednog ovakvog budžeta. Mnogo je bilo kritika po osnovu uvećavanja javnog duga, da reforme nisu suštinske, da se ništa novo ne dešava i da maltene ova Vlada ne zna šta radi, odnosno kako da uredi javne finansije koje ima.
To da je danas teško u Srbiji, to ne treba da govorimo, to građani najbolje znaju, ali kada krenemo da kritikujemo budžet Republike Srbije za 2014. godinu, hajde da budemo bar iskreni u nekom delu, zašto imamo jedan ovakav budžet.
Javne finansije jedne države nisu nešto što počinje danas, završava se sutra, nego su javne finansije nešto što ima svoj početak i ne bih voleo da ikada doživi svoj kraj, osim jedne loše politike kakva je vođena u prethodnom periodu, u prethodnim Vladama, kada su upitanju javne finansije.
Budžet Republike Srbije se puni iz nekoliko prihoda. To su oni osnovni poreski prihodi, ako što su porezi na dohodak građana, porezi na kapitalnu dobit, porez na dodatu vrednost, porezi na imovinu itd, porezi od carina. Jedan drugi deo budžeta se nažalost popunjava emitovanjem državnih hartija od vrednosti međunarodnim zajmovima.
Sada mene jako interesuje, da mi objasne oni kritičari, kako izgleda rashodna strana budžeta, ali i da budu spremni da preuzmu svoj deo odgovornosti za tu rashodu stranu budžeta. Rashodna strana budžeta, recimo za 2014. godinu, ima planiranih 256 milijardi dinara transfera Fondu penzionog osiguranja. Ceo naš deficit za 2014. godinu je 182,5 milijardi. Imamo za Fond zdravstvene zaštite 107 milijardi dinara dotacije ili skoro dve trećine deficita. Imamo 114 milijardi dinara otplate kamata na kredite koje nije ova Vlada uzimala. Još imamo 36 milijardi dinara duga prema fondovima za preduzeća koja su u restrukturiranju, odnosno u postupku privatizacija.
Ako uzmemo pa malo samo izračunamo, kažem i tvrdim, sabiranje je jako prosta matematička operacija, doći ćemo do iznosa od 533 milijarde dinara, da treba da se da iz budžeta Republike Srbije zbog jedne neuspešne Vlade i jedne pogrešne politike koja je vođena u periodu do 2012. godine. Danas imamo jedan ovakav budžet.
Postavlja se pitanje – šta se radilo sa tim preduzećima u proteklom periodu do 2012. godine, kada je u pitanju bilo njihovo restrukturiranje, prevođenje iz društvene imovine u državnu i spremanje za tržište, odnosno za učešće na tržištu? Mogu da kažem da se nije ništa radilo. Ne krivim nijednog zaposlenog u tim preduzećima, ali zato postavljam pitanje – šta je sa direktorima koji su vodili ta preduzeća, koji su morali da urade sistematizaciju radnih mesta, koji su morali da urade restrukturiranje i koji su morali svoja preduzeća da prilagode tržišnom načinu poslovanja. Ništa nisu uradili od toga. Samo su primali debele plate. Pogodite odakle? Iz budžeta Republike Srbije. A, odatle te pare iz budžeta? Od kredita. I tako godinu za godinom. Pa sada imamo 70 hiljada radnika koji s punim pravom traže da rade i dugove države, koja zbog tih dugova ne može da izvrši kvalitetno restrukturiranje tih državnih preduzeća.
Postavlja se pitanje – odakle ovolike obaveze budžeta Republike Srbije prema fondovima penzionog osiguranja i Fondu zdravstvene zaštite? Odakle se pune ti fondovi? Penzija je stečeno pravo, nešto što ne možete nikome da oduzmete, stekao je svojim radom, punio je taj fond dok je primao platu. Fondovi zdravstvene zaštite, i oni koji su u penziji i oni koji rade i mlađi i trudnice imaju pravu na tu vrstu zaštite.
Postavljam pitanje gde su nestali ti radnici, pogotovo do 2012. godine? Srbija je država koja nema više zaposlenih. Za četiri godine nestalo je 400.000 radnih mesta. Ili, pošto neki vole da to prevode u sekunde i minute 100.000 radnih mesta godišnje. Izračunajte koliko godina ima dana, izračunajte koliko ima sati, pa utvrdite, pošto pričate o javnom dugu o minutama i sekundama, kažite koliko je radnika u periodu od 2008. do 2012. godine ostajalo bez posla u minuti. To su problemi sa kojima se suočava ova Vlada i to su problemi koji ovaj budžet mora da uzme u obzir.
Čuo sam od svojih kolega zašto ova Vlada ne krene u ozbiljnije rezove i u ozbiljniju štednju. Zato što svaki put kada krenete u ozbiljniju štednju, a ova ne znam koja više može da bude ozbiljnija osim da ljude izbacujemo na ulice. Ako počnete i to da radite rizikujete nešto sasvim drugo. Tada uvodite zemlju u recesiju. Vidim da me neke kolege gledaju malo sa čuđenjem. Jeste, zato što mnoge uslužne delatnosti sa prestankom primanja plata nekih ljudi, takođe predstavljaju da obavljaju delatnosti i takođe se povećava broj nezaposlenih. To je jedan ozbiljan problem.
Mere štednje treba da budu izbalansirane, da država napravi uštede, a da ne dođe do pada bruto proizvoda, odnosno da državu ne uvede u recesiju. Zato i smatram da je ovaj budžet i napravljen sa tom namerom. Smatram da je ovaj budžet neka, na žalost, realnost, ali smatram i kroz zakone koji su prethodni ovom budžetu, da ovaj budžet ima realne osnove da ne bude izvršen rebalans, osim ako ne možemo da ga izvršimo na bolje. Mislim da čak i uz ovako restriktivan budžet, da će možda u 2014. godini situacija nešto biti bolja nego što je to predviđeno.
Za razliku od svih prethodnih Vlada, ova Vlada predstavlja realnu sliku pred građanima, realnu sliku njihovih javnih finansija, realnu sliku kakvu imamo u privredi. Nećemo da lažemo građane. Potpuno sam siguran da Srbija može da se izvuče iz ove ekonomske krize u koju je zapala, ne krivicom ove Vlade, nego krivicom velikog broja kritičara ove Vlade. Isto tako sam potpuno siguran da to neće biti ni malo lak posao ni za ministre, ni za njihove savetnike, ni za Vladu u celini, neće biti lako izdržati to ni kada su građani u pitanju.
Šta je tu je, ne postoji čaroban štapić koji može da reši naše probleme. Potrebno je puno truda, puno odricanja da se Srbija konačno izvede na pravi put kada su njene finansije u pitanju i da više budžet ne punimo iz kredita, nego iz realnih prihoda. Ovaj budžet je nastavak te politike koju je ova Vlada započela 2012. godine. Zato će SNS u danu za glasanje ovaj budžet i da podrži.

Hvala.
Narodni poslanik Nenad Popović.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, odmah na početku želim da kažem da će DSS glasati protiv ovog budžeta.
Takođe, želeo bih da zamolim ministra da nam kaže hoće li biti još jednog rebalansa budžeta za ovu godinu, jer je već sada očigledno da rebalans koji je donesen u julu mesecu ne može da bude ostvaren u planiranim okvirima.
Julskim rebalansom predviđa se budžet do kraja godine 873 milijarde dinara, međutim, do kraja oktobra, to su podaci kojima raspolažem, naplaćeno je svega 660 milijardi. Tako da bi trebalo da se poslednja dva meseca sakupi 213 milijardi dinara, znači, novembar i decembar. To je u proseku 107 u novembru i 107 u decembru. Ako uzmemo u obzir da je najbolji mesec u poslednjih deset godina bio juli mesec kada je naplaćeno 80 miliona, ne vidim način kako može da se ispuni ovaj rebalans. Ako ne bude novog rebalansa, mislim da je iluzorno da raspravljamo o budžetu, jer onda se zakon ne poštuje.
Da se vratim na tekući budžet i počeću moje izlaganje sa prihodima budžeta. Pre svega, mislim da su prihodi u budžetu precenjeni. Odmah želim da kažem da ovi prihodi osim što su precenjeni, precenjeni su u velikom procentu. Pre svega, čak ako se i ove 2013. godine naplati sve, govoriću isključivo o ciframa u praktično celom izlaganju, naplate svi planirani prihodi, a izvesno je da se to neće desiti do kraja godine, to je moja prognoza po podacima koje imam, da nema šanse da se naplati do kraja godine sve što je planirano, planirate rast budžetskih prihoda za 6,5%, sa 873 na 930 milijardi dinara.
Ali, hajde da krenemo od moje, po meni realnije procene, da ove godine prihodi neće biti veći od 820 milijardi. Znači, planirano je 873, u najboljem slučaju po meni će biti 820 milijardi, a to je moguće samo ako u državnu kasu, u novembru i decembru budu maksimalni iznosi koji su bili u julu, a to je 80 milijardi dinara. Ponoviću još jednom 80 milijardi dinara je bilo samo u julu u poslednjih deset godina.
Ako uzmemo realne prihode ove godine i planirane prihode sledeće godine, vi ste predvideli rast od 13,5%. Znači, ne 6,5% već 13,5%. Takav rast prihoda nije moguć, to je jasno svima, 13,5% sa projektovanim rastom BDP od 1%, nije moguće. Ili će rast da bude veći ili se neće budžet napuniti. Znači, odgovorno tvrdim da ova prihodna strana nije ostvarljiva.
Dodaću dalje, u 2014. godini mi ćemo imati usporen rast prihoda i po osnovu inflacije. Daću vam podatak. U oktobru smo imali najniži nivo potrošačkih cena u istoriji. On se spustio na samo 2,2%, govorim o oktobru mesecu ove godine. To teoretski jeste dobro za makroekonomsku stabilnost, to znači da će prihodi od PDV-a biti manji u sledećoj godini, sporiji će biti.
S druge strane, hteo bih da kažem da nikome nije palo na pamet da pogleda malo unazad i vidi šta se dešavalo poslednjih 12 meseci. Podsetiću vas, da smo prošle godine 2012. imali inflaciju od 12,2%, to je bila rekordna inflacija u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, ali to pogoduje nekad punjenju budžeta. Ne kažem da je to bilo negativno. Povećali smo osnovnu stopu PDV-a sa 18% na 20% od 1. oktobra 2012. godine i to čak oba ova elementa nisu bila dovoljna da se planirani prihodi dovedu do onoga što je bilo dogovoreno rebalansom.
Još nešto da kažem, još niko, ni od koga nismo čuli da se odustalo od prognoziranog rasta BDP od 2%. Hajde gospodine ministre da ukrstimo sve ove podatke koje sam izneo. Mnogo ih je ali, hajde da probamo da ih ukrstimo. Mi smo u ovu godinu ušli, znači, u 2013. sa cenama 12,2% većim nego na početku 2012. godine.
To je trebalo da rezultira i značajnim povećanjem prihoda od PDV. Naravno rast od prihoda bi trebalo da doprinese i rast BDP od 2%.
Mi imamo nekoliko kesa koje rastu. Sa tim parametrima, rebalansom je planirano da u 2013. godini, prihodi budu za 10,7% veći, nego u 2012. godini. Umesto 788 milijardi prihoda u 2012. godini, planirano je rebalansom, 873 milijardi.
Originalnim budžetom, gospodine ministre, koji je pravljen godinu dana unazad, u istoj ovoj Skupštini, kolege su bile ovde prisutne, bilo je planirano povećanje prihoda, čak za 22,5%. Znači, bilo je planirano 965 milijardi dinara. Imali smo veliki optimizam, krajem 2012. godine da će skočiti 22,5%.
Sa istog ovog mesta, bukvalno u isto vreme prošle godine, govorili smo da je i taj budžet nerealan. Naravno, sada kažemo da je i budžet za 2014. godinu, takođe, gospodine ministre, nerealan i ja vam ovo govorim, najdobronamernije.
Spreman sam da čujem i od vas da nisam u pravu, iako kažem da je ovo šesti budžet koji radim, i šest puta sam pogađao da će doći do rebalansa.
Dakle, kada smo pre 12 meseci raspravljali i to ću ponoviti još jednom, planirali smo 22,5% rast i biće odlično, ako ovu godinu, ako budemo imali ekstra prihode u novembru i decembru, biće odlično ako završimo sa 4 do 5% većim prihodima nego prošle godine.
Daću vam podatke do kraja oktobra, stvarni priliv u budžet bio je samo 660 milijardi i ako ćemo gledati realnost, da uzmimo srednju neku vrednost, za ovih 10 meseci, mi ćemo ovu godinu, prognoziram, završiti, po istoj veličini kao u prošloj godini, imaćemo potpuno iste prihode 2013. godine i 2012. godine.
O tom crnom scenariju, koji uopšte nerealan, a ja mislim da je vrlo realan, ništa ni od koga nismo čuli, čak šta više, i zato bih molio da nam neko da objašnjenje kako od rasta od 22,5% dolazimo do 0% i ja to prognoziram da će biti na kraju decembra meseca. Vreme će pokazati. Sada, ako uzmem da sam u pravu da će rast biti 0%, da će biti prihodi na nivou 2012. godine, planirani rast za sledeću godinu, koji ste dali ovim budžetom, je 17,5%. Znači, mi govorimo da će prihodi u budžetu sledeće godine, biti veći za 17,5%. Ja mislim da je svakome jasno da je to nemoguće, govorim o realnim ciframa, mislim da nema teoretskih šansi, da se dođe do ovog planiranog nivoa.
Namerno sam potrošio dosta vremena da bih ove cifre složio, i slika koju sam dobio, upravo sam je izneo.
Možda je bolje, da umesto da govorimo o ovako nerealnom budžetu, da se povučemo na nedelju, dve, pa da izađemo sa nekim malo realnijim ciframa, jer mislim da ovo nije ostvarivo i da će nas opet čekati rebalans budžeta.
Molio bih, gospodine ministre, možda treba ovo da počne od vas, da nemamo svake godine rebalans i da krenemo od zaista realnih cifara, od realnog rasta prihoda, jer svake godine trošiti energiju, para, vreme, na rebalans budžeta, a nekada smo imali i po dva rebalansa.
Mislim da je gubljenje i energije i vremena.
Što se tiče rashoda, u drugačijim okolnostima, možda bi se mogao i podržati ovaj Vladin predlog za rashode, za narednu godinu, da oni porastu za nepunih 5%, sa ovogodišnjih 1.040 na 1.091 milijardu. Vi ste najavili da će ovo biti godina radikalnih ušteda, sećam se toga, ali ja tvrdim da ušteda neće biti.
Pokušaću to ciframa da pokažem, predvideli ste rast rashoda za 1,5% sporije, nego prihoda i to je u redu. Ako dodamo sumu, mada ne moramo, za nabavku finansijske aktive, to je 5,8%, dolazimo do rashoda od 5,8%. Ali, ne moramo. Ostaviću finansijsku aktivu sa strane.
Desila se jedna gimnastika u rashodima. Vlada je nedavno, gospodine ministre, za 2% smanjila porez na zarade, s jedne strane, a istovremeno je s druge strane povećala stopu doprinosa za penzijsko osiguranje. Znači, to je izmena u odnosu na ovu godinu. S jedne strane je smanjila prihode lokalnih samouprava, a s druge povećala prihode Fonda za penzijsko-invalidsko osiguranje. Na prvi pogled, ništa posebno. Ali, rezultat toga je da će u sledećoj godini iz budžeta Fondu za penzijsko-invalidsko osiguranje biti plaćeno osam milijardi dinara manje. Znači, za Fond PIO ćemo imati osam milijardi manje.
Na prvi pogled, izgleda da nije ništa posebno. Ali, da nije bilo te promene koja za poreske obveznike ne znači ništa manje opterećenje, jer, što ne platiš na mostu platiš na ćupriji, transferi iz budžeta u sledećoj godini za Fond PIO bili bi za osam milijardi veći. Šta to znači? U tom slučaju, bez ove dodatne gimnastike, sa tih dodatnih osam milijardi, budžet i transferi, odnosno rashodna strana bi se povećala na 1.120 milijardi sa ovih osam milijardi, tako da bi rashodi kao i prihodi bili za 6,5% veći u 2014. godini.
Znači, ovde nema nikakvih ušteda. Rashodi i prihodi će da rastu potpuno istom brzinom, da nije bilo samo ove gimnastike. Ali, to je tek početak.
Daću vam još nekoliko podataka, gospodine ministre. Za 10 meseci 2013. godine stvarni rashodi budžeta bili su 815 milijardi. Tim tempom, ovim tempom kako se troše pare sada, ako se do kraja godine nastavi, govorim o novembru i decembru, rashodi bi do kraja godine dostigli 978 milijardi dinara, iako je budžetom planirano 1.040 milijardi. Znači, ovim tempom će dostići 978 milijardi.
Hajde da uzmemo da država potroši u novembru i decembru još više, 10 milijardi više od proseka, mada je u septembru i oktobru trošila manje od proseka, rashodi u 2013. godini ne mogu u samoj optimističkoj varijanti premašiti hiljadu milijardi dinara. Šta to znači? U odnosu na tu sumu koja će se potrošiti u ovoj godini, planirani rashodi za sledeću godinu nisu veći za 5%, nego po ovoj realnoj slici za 11,2%. To je realno povećanje troškova u 2014. godini. To je samo dokaz da ovaj budžet nema taj element štednje o kome se govorilo.
O robama i uslugama bih nešto rekao. Pošto je najavljeno u oktobru, kada ste najavljivali ovih šest ekonomskih mera, citiraću – sva su ministarstva dobila zadatak da sama odrede koje će uštede napraviti u okviru 10% sniženja cena roba i usluga. Najavili ste da će uštede po ovom osnovu biti oko 30 do 40 miliona evra. Dogodilo se suprotno. Šta se desilo? Ovi rashodi su ovde u predlogu ovog budžeta porasli.
Što se tiče javnog duga, tu imamo glavni problem – kamate će sve da pojedu. Jer, na kraju oktobra, javni dug je bio 19,3 milijardi evra, ali na to treba dodati ovih 700 miliona evra koliko se Srbija zadužila, tako da je danas ta cifra 20 milijardi evra.
Sledeće godine planira se 114 milijardi dinara za troškove kamata. To je u odnosu na 92 milijarde dinara u ovoj godini veliki rast, ali veći problem je 2015. godina kada se planira već oko 135 milijardi dinara za kamate.
Mislim da je vrlo važno napraviti novi sistem upravljanja javnim dugom i da to treba da bude glavni izazov, inače na ovaj način kamate će sve da pojedu. Mislim da potpuno mora da se napravi nova politika upravljanja javnim dugom. Naravno, isto toliko je važno i od koga ćemo se zaduživati i po kojim procentima.
Takođe, jedan od izazova, koji mislim da će morati da se rešava sistemski, je ovo oko „Železare Smederevo“ koja utiče na prihodovnu stranu budžeta. U nekim godinama je imala ogroman uticaj, ali pošto u prošloj godini nije nađen strateški partner, jer mislim da se krenulo ad hok principom, a ne sistemski, mislim da je sledeći izazov nalaženje strateškog partnera, ali mislim da moraju prvo neke stvari da se promene.
Građevinska industrija u celoj Evropi je u velikoj krizi i dok je tako sledećih nekoliko godina cena čelika će biti na relativno niskom nivou. Ovde bez jednog strateškog sistemskog pristupa, o tome možemo govoriti kada budemo imali malo više vremena, mislim da neće biti rešenja.
Kod nalaženja strateškog partnera u prošloj godini niko, ovde smo govorili, na ovom istom mestu, tada sam rekao da neće biti nađen strateški partner za „Železaru“, jer znam to tržište, s jedne strane, i rekao sam da mora da se pravi plan B, koji nije napravljen, s druge strane.
Na kraju, dodao bih oko agrarnog budžeta da, iako je to po mišljenju svih jedna od razvojnih šansi, u ovom budžetu to se ne vidi, je sve tanji i tanji kako godine prolaze. Ove godine je planira se 34,9 milijardi dinara, što je oko tri milijarde manje nego prethodnih godina.
Takođe, od 1. januara nas čeka potpuna liberalizacija tržišta poljoprivrednih proizvoda i prehrambenih i to će biti još jedan izazov sa kojim Vlada u ovom budžetu nije pokušala da ništa uradi na odbrani domaći proizvođača.
Na kraju, rekao bih jednu stvar, u ovom budžetu ne vidimo apsolutno razvojnu komponentu. Jedna od stvari koja nam je potrebna da bismo imali veću privrednu aktivnost su i investicije, kako domaće tako i strane.
Mi često govorimo, tu je i ministar Rodić, on je bio šef jedne obaveštajne agencije, bezbednosne, izvinjavam se, kako obaveštajne službe skeniraju politička, ekonomska zbivanja, znaju šta se dešava kod nas itd. to je istina. A još veća istina je da investitori to rade, verujte mi, 10 puta više, ali mnogo kvalitetnije što se tiče ekonomske situacije.
Investitori znaju da kod nas ne funkcioniše potpuno Ustavni sud, kao vrh sudske vlasti. Vladavina zakona je osnov za povlačenje stranih investicija, a mi imamo danas u Srbiji Ustavni sud koji ne rešava jednu inicijativu od 25 narodnih poslanika, što se tiče Briselskog sporazuma. To ćutanje Ustavnog suda pokazuje i investitorima…

Molim vas, gospodine Popoviću, da ne komentarišemo rad sudova, da se ne mešamo u ono što je posebna grana vlasti.
Sve je to u redu, ali vi znate da su sudske odluke nešto što je posebno i što nema veza sa bilo čim. Da se ne tumači da Narodna skupština na bilo koji način želi da utiče na rad sudova.

Dozvolićete mi da završim, imam zaključke ovde. Nisam komentarisao odluku suda, ovde ne postoji nikakav rad suda. Sud ne radi, ne postoji, što se tiče ovog pitanja, tako da ne postoji odluka, i nikad nismo u DSS komentarisali odluke sudova. Ali, nje nažalost nema.
Na kraju, gospodine ministre, želim da ukažem na suštinske razlike u političkom i ekonomskom konceptu između Vlade i DSS. U političkom Vlada nastavlja sa pogubnom politikom da EU nema alternativu. DSS se zalaže za balansiranu spoljno-političku i spoljno-trgovinsku politiku, a u ekonomskom smislu, naravno i političku neutralnost, ova Vlada donosi mere fiskalne politike koje dodatno opterećuju privredu, a mi se zalažemo za rasterećenje privrede. Zato će DSS glasati protiv ovog budžeta. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Krstiću, dobro, vaše je da nas saslušate, a naše je da kažemo ono što mislimo da treba reći u ovakvoj raspravi.
Što se tiče poslanika LDP, neko bi rekao na sreću, ali ću ipak biti drugačiji, pa reći, nažalost u ovoj raspravi možemo da ponovimo sve ono što smo toliko puta rekli do sada u raspravama po prethodnim budžetima, ekonomskoj politici, pompezno najavljenim reformama i, sa druge strane, sa žaljenjem, promovisanim potezima, koji teret krize prenose na građane sa države, ne sme da se reformiše.
Gospodine Krstiću, niste vi danas sami tu. Čini mi se da je čitava zemlja prepuštena jednoj politici koja ne samo da ne može jasno da kaže šta joj je cilj, već politici koja u svakom teškom trenutku, čak nema ni svoje lice. Za koga mi, kao poslanici, u ovoj raspravi da se uhvatimo, sa kim da razgovaramo, od koga da tražimo objašnjenja, kome da nudimo sugestije?
Nema ministra privrede. Sa njegovim opisom stanja naše ekonomije, mislim da se bez ikakvih problema, može se složiti čitav parlament. Naravno, pod uslovom da se ne postavlja pitanje odgovornosti, što ni sam ministar nije učinio. Gospodine Krstiću, ni vi, a ni vaš kolega iz Ministarstva privrede, da ne pominjem predsednika Vlade, niste ni pokušali da progovorite o uzrocima problema na koje ukazujete.
Tačno je da naredne godine treba da se zadužimo za šest milijardi. Zbog toga vas nećemo kritikovati, jer je to posledica, reakcija države na stanje u kojem se nalazi. Kada ćemo početi da napuštamo taj pogrešni kurs? Kada ćemo početi da vodimo onu politiku koju vode i druga društva. U međuvremenu, čak i Grčka polako izlazi iz krize. Stagnira stopa nezaposlenosti, neki kažu da pada, menja se kreditni rejting. U Španiji pada stopa nezaposlenosti. Počelo je da funkcioniše tržište nekretnina. Stabilizovan je finansijski sektor. Gde ćemo mi sa ovakvom raspravom o budžetu?
Nemam šta da vam kažem kada, sa jedne strane, analiziram obaveze kao ministra finansija – isplatiti ljudima penzije, omogućiti im kakvu-takvu zdravstvenu zaštitu, funkcionisanje onih sistema bez kojih država nije država, obrazovanje, pravosuđe, policija, vojska.
Gospodine Krstiću, kada ljudi slušaju nas ovde u parlamentu, onda oni ne mogu da odgovore na jednostavno pitanje - a šta je plan i kako ćemo izvesti zemlju iz ovog stanja?
Vi najavljujete zaduživanje od šest milijardi u narednoj godini, a ministar Radulović, on najavljuje poboljšanje investicione klime i stvaranje pretpostavki za dolazak investitora u Srbiju, uz oživljavanje preduzeća koja su u restrukturiranju i koja su, kako je on sam rekao, u fokusu Vladine ekonomske politike.
Ne mogu da razumem da gospodin Radulović ne zna kakvo je stanje u tim preduzećima. Ne mogu da se složim sa činjenicom da ministar privrede ima pravo na tu vrstu neznanja. Ali, pošto vi dolazite iz sveta u kojem odgovore na naše probleme povremeno traži ministar Radulović, recite mi da li je moguće primeniti neka rešenja karakteristična za ekonomiju SAD, a ignorisati elementarni preduslov te ekonomije? To je dogovor onih koji vode politiku oko granice koja se ne sme preći.
Niko ne može sam od sebe da iznese teret ovog budžeta, ni ministar privrede, ni vi kao ministar finansija, ne može ni predsednik Vlade. Da li to onda znači da će zemlja pasti na kolena pod tim teretom? To ne sme da bude epilog.
Hajde onda da dobijemo odgovor na pitanje – zašto su tri ključna političara, ministar finansija, ministar privrede i predsednik Vlade potrošili sat vremena u Skupštini, a da nisu nijedan sekund posvetili makar razgovoru o ključnim problemima u kojima se zemlja nalazi? Zakon o radu, reforma penzione politike, Zakon o stečaju, govori se o promeni Zakona o privatizaciji, Zakon o planiranju i izgradnji.
Kojim instrumentima vaša Vlada misli da vodi ekonomsku politiku? Kojim instrumentima Ministarstvo privrede misli to da radi? Ja znam koji su nekada bili instrumenti, Agencija za privatizaciju. Ako je privatizacija bila pljačkaška ili lopovska, da li misli neko u vašoj Vladi, u atmosferi koju stvara u toj Agenciji za privatizaciju, a ja vam garantujem da su tamo najkvalitetniji kadrovi koje je ova zemlja imala u poslednjih 15 godina.
Agencija za osiguranje izvoza, SIEPA, Fond za razvoj, kojim instrumentima mislite da sprovodite svoju ekonomsku politiku? Govorite o kamatama u bankarskom sistemu. Da li možete da zamislite, gospodine Krstiću, da je na primer Timoti Gajtner 2009. godine počeo da govori o kamatama u bankarskom sektoru, a pri tom nije u stanju da iznese 80 milijardi dolara na finansijska tržišta u Americi mesečno i još toliko da obezbedi mesečno investicija iz inostranstva?
Možda ovo društvo ne zna o čemu se radi i kakav je naš problem, ali vi kao ministar finansija, mi kao političari koji ovde sedimo, nemamo pravo na to neznanje. Znam da se savršeno razumemo u ovom trenutku. Koliki je neto kapital bankarskog sektora u ovom trenutku u Srbiji? Koliko su banke oštećene kroz propast samo četiri kompanije? Povukli su 920 miliona evra u startu za sobom. Vi to znate, govorili ste o tome u Londonu.
Zašto pričamo o NPL-ovima u Fondu za razvoj, kada je gotovo identičan procenat nenaplativih kredita i u bankarskom sektoru? To valjda govori o stanju u kojem se nalazi zemlja. Odavno više rizik poslovanja ne utiče na kamatu. To se samo tako zove. Danas banke naplaćuju kroz kamatu ono što ne može više da se naplati u uobičajenom bankarskom poslovanju. To znači da nemamo pravo da privredi obećavamo drugačije kamatne stope.
U ovom trenutku, dinarske su od 24 do 28%. Juče sam gledao ugovor o kreditu sa efektivnom kamatnom stopom od 45% u euro znaku. Šta u takvoj klimi može da se stvori? Ko još može da radi?
Da li je sve do vaše Vlade bilo onako kako treba? Nije. Ali, vi umesto da rešavate one probleme koji se mogu rešiti, vi ste odlučili sve da srušite. Onda dovodite ljude koji se bave poslom u Srbiji do paradoksa, da ih razume KFG i kreditira Nemačka razvojna banka, odnosno Nemački fond za razvoj, a da se ovde osećaju prognanim i odbačenim od svoje zemlje.
Govorilo se o privatnom sektoru. Taj privatni sektor, njegovi temelji su u sprovedenoj privatizaciji. Hoćemo li početi da cenimo jedni druge, da poštujemo one koji pune taj naš zajednički budžet, koji obezbeđuju novac za lekara, za profesora, za policajca koji se stara o deci, konačno, oni koji rade da bi mi primili platu?
Tako ne može da se govori na kraju 2013. godine u Srbiji, a da ne bude posledica. Preduzeće u restrukturiranju, ozbiljan problem, samo nisam siguran da je ovo rešenje za koje ste se vi odlučili adekvatno. Ne znam o kakvoj realnoj vrednosti tih preduzeća govori ministar privrede, kada nema nijednog procenitelja koji je spreman da uvaži tu realnu vrednost, jer je ovo u međuvremenu postala zemlja u kojoj se ljudi plaše svoje senke.
Hoćete li da vam kažem realnu vrednost „Minel trafoa“, „Minel transformatora“, kičme našeg energetskog sektora? Šest godina ne rade. Otišao je Nenad Popović, on je to svojevremeno privatizovao. Osamsto evra kvadratni metar upravne zgrade u Ripnju iz 1938. godinu, milijardu i 700 miliona procenjeno preduzeće koje ne radi sedam godina, nema tržište, nema sirovine, zapušteni i napušteni radnici. Oni koji vrede su otišli na neko drugo mesto.
Po kojim kriterijumima će se vršiti procena? Hoće li neko ovde u parlamentu da kaže – dragi naši radnici, primenićemo diskontovan tržišni metod, likvidacionu procenu ćemo izvršiti? Na kakav način? Mi se bavimo ličnim kartama. Žao mi je, ali ni vaša Vlada sama sebi ne veruje. Što bi neki investitor verovao u dokumente? To tako ne funkcioniše nigde u svetu. Svako angažuje profesionalnu kuću koja izvrši procenu nečega. Dajte o tome da pričamo, da osvestimo ljude, da kažemo – teško je, stegnućemo kaiš.
Tačno je da nema investicija u Srbiji. Znate li šta je još gora istina od te? Da Vladu na glavu okrenete, da nas sve u tu Vladu dovedete ovako, pa oni sami od sebe neće doći. Sa ovakvim Zakonom o radu, nikada, sa Zakonom o planiranju i izgradnji, nikada, sa Zakonom o stečaju, nikada.
Treba učiniti dinamičnom našu ekonomiju. Da li nas treba povezati sa svetom? Treba. Što se to do sada nije desilo, što neko nije želeo? Ne znam nekog ko je došao na vlast i rekao – mi ne želimo to. Postojali su različiti prioriteti. Propustili smo šanse. Vi ste sada gde ste. Ne mislim da treba vas žigosati zato što ste rekli da je deficit budžeta 7%. To je činjenica. Prvi put imamo pred sobom tu kristalnu jasnu sliku, ali ona ne staje na tim procentima. To je posledica jednog stanja u kojem se zemlja nalazi, koje se opet sada toleriše. Ne možemo to više da radimo. Da li ćemo dobiti do kraja godine ključne zakone za pokretanje naše ekonomije­?
U Srbiji se tri godine živelo i radilo i danas ljudi te tri godine naše živote opisuju kao najdinamičnije, najkonkretnije, najefikasnije, teške ali ipak pune ambicioznosti. Kada su odnosi između poslodavca i zaposlenog bili regulisani drugačijim Zakonom o radu, onim oko kojeg se sada opet lome koplja bez ikakvog razloga, o njemu se čak i ne razgovara ovde gde treba da se razgovara, mislim da radnici ne treba toga da se plaše, da je mnogo gore ono što u ovom trenutku imamo, navodna prava koja niko ne može da ostvari.
Žao mi je što nije ovde ministar privrede da ga podsetim na tu pljačkašku privatizaciju, kako je onda izgledala, kad ministri nisu imali pravo da se povuku. Sećam se Bože Đelić i Vlahovića u „Zastavi“ zovu pred linčom - da li možemo da popustimo, nema popuštanja.
Ko je danas najveći izvoznik iz Srbije? Trajalo je, ali je uspelo. Nismo znali koliko preduzeća imamo u Srbiji. Iz centra za bonitet Narodne banke kažu nam 4.500 na papiru. Mi proverimo i manje od 1000 radi. To je ta Srbija 2001. godine, koju smo navodno mi opustošili kada smo došli na vlast.
Kakva pljačkaška privatizacija? Lopovi neka idu u zatvor. Model privatizacioni za koji smo se opredelili je bio jedini mogući i najkorektniji.
Ne može tako da govori ministar privrede, nema pravo, osim ukoliko ne predloži nešto novo. Imali smo onu vaučersku privatizaciju kada podelite akcije radnicima. Danas bi jedan čovek bio gazda čitave Srbije da je taj model primenjen.
Gde je kapital za pokretanje tih preduzeća? Gde su investitori? Nema nikoga. Kako se upravlja? Nikako. To su modeli Češke, Slovačke, danas Slovenije. Drugi model, model ruske privatizacije, ona privatizacija iza koje je tada stala država.
Sećam se Šešelja u raspravi. I on je sam rekao da je dobar zakon, a da govorimo o drugima, naš najveći kritičar, da neće za njega glasati ali da je dobar. Ne možemo to da tolerišemo.
Gospodine Krstiću, vi vodite finansije. Da li postoji analiza koja će nam reći koliko su nam realna vaša očekivanja, pre svega od privatnog sektora koji treba da iznese tu 2014. na svojim leđima?
Ako govorimo o onima koji su danas bez posla, pa to je stotine hiljada ljudi koji su bez posla ostali zato što su radili u tom privatnom sektoru. U privatnom sektoru je plata 30% niža nego ova plata što ste sada ograničili. Koliko su realne te pretpostavke? Šta je potrebno da učinimo da bi se minimalizovala mogućnost nekog propusta, podbačaja?
Šta mi kao opozicija možemo tu da uradimo? Za nas uopšte nije nebitno da li ćemo izaći na izbore u atmosferi u kojoj se Srbija sama sa sobom bori na ulicama ili ćemo otići na izbore kao stranka, koja kaže poštujemo ovaj kurs, jasan nam je cilj, mi smo brži, efikasniji, bolji u njegovom ostvarivanju. To je za nas, kao za stranku, važno.
Ključni pravci razvoja. Da li možemo da dobijemo odgovor na to pitanje? Šta su nam oslonci? Da li je to agrar? Mi nemamo agrar. Da li zna neko u Vladi koliko je danas pšenica na berzi u Novom Sadu? Koliko je kukuruz? Ko razmišlja u Vladi o tome što nam je propala uljarska industrija sa kapacitetima od 1.200.000 tona i potencijalom Srbije od pola miliona, pa onda odobrimo interventni uvoz iz Ukrajine, ispod svake cene i uništimo svoju industriju? Koliko je manje zemlje pod pšenicom ove zime nego što je bio slučaj pre godinu dana? Zašto imamo problem u realizaciji projekta sa Emiratima? Zašto ne koristimo resurse koji su pred nama? To su sve teme o kojima bi se moralo razgovarati u ovakvim okolnostima.
Ponavljam, tačno je to što je rekao Ivica Dačić. Ovo je najvažniji zakon o kojem parlament raspravlja u jednoj godini. Gde su oni koji bi morali da nam budu sagovornici? Njih nema. To je ono što ovu raspravu u velikoj meri obesmišljava.
Govoreći o prethodnom paketu zakona mi smo ukazivali na nekoliko ključnih slabosti koje se više ne mogu tolerisati. To ne možemo da rešimo, jer mi možemo samo da komentarišemo iz pozicije opozicije takvu ideju.
Ako govorimo o Zakonu o planiranju i izgradnji, imate naš predlog, ovde je već četiri godine. To nikoga ne interesuje i ne obavezuje, ali hajde da vidimo šta je ono što mi moramo da uradimo da bi se stekle pretpostavke za rešavanje tih problema koje vidimo pred nama.
Mislim da niko nije srećan što nam se ljulja finansijski sektor. Da li postoji neka mera koju mi treba da poguramo kako bi se on stabilizovao? Isti je slučaj sa tržištem rada, sa privatnim sektorom takođe. Šta je ono što treba u okviru države da učini svako od nas da bi država mogla da se stabilizuje?

Reč ima ministar Krstić. Izvolite.

Možemo da počnemo sa podržavanje ovog budžeta.
Inače, mislim da smo danas imali ono što je izuzetak u našoj političkoj praksi, a to je da je premijer bio ovde. Nadam se da će ministar Radulović…
(Poslanici DS sa mesta: To nije tačno.)
Pa, od 2002. godine, kao što smo čuli, nije bio premijer ovde. Izložio je politiku koja obuhvata one strukturne reforme o kojima smo u velikoj meri pričali u prethodnih nekoliko dana.
Ministar Radulović jeste pričao o politici u domenu ekonomije, to neću ponavljati. Nadam se da će on naći još vremena u toku narednih nekoliko dana da prodiskutujemo malo više i o ovom razvojnom delu, a ne samo o privatizaciji i o stečaju.
Što se tiče ostalih zakona koji jesu bili pomenuti i koji su ključni, oni će doći do kraja godine. Na njima radi Ministarstvo privrede, kao i druga resorna ministarstva. Prevashodno mislim na stečaj i privatizaciju, na Zakon o planiranju i izgradnji u javnoj raspravi, a Zakon o radu, kao što znate, na njemu se radi u razgovorima sa sindikatima i sa svim nadležnim ministarstvima, kao i sa asocijacijama menadžera.
Pokušaću da odgovorim na nekoliko tema koje sam sebi zabeležio, koje sam primetio da se ponavljaju, kako bih mogao da razbijem neke fame koje mislim da su se ovde stvorile.
Počeo bih od prihoda i prihodne strane. Prihodna strana, kao što svi odlično znaju koji su pogledali izveštaj Fiskalnog saveta, je po prvi put projektovana realno. Ona nije projektovana u odnosu na rebalans budžeta za 2013. godinu, nego je projektovana u odnosu na ono što očekujemo da će biti realni prihodi u 2013. godini, koji će nažalost biti između 20-30 milijardi, ispod onoga što smo očekivali što je predviđeno rebalansom budžeta, što je razlog zbog kog smo preduzeli i mere štednje prilično restriktivne, a po kvotama u okviru trezora do kraja ove godine kako bismo takođe izbegli rebalans za 2013. godinu.
Prihodi kao takvi, neću ulaziti u sve detalje, uključuju i ovo smanjenje plata. Uključuju i povećanje PDV, kao i ono što jeste značajno, borbu protiv sive ekonomije. To je domen u kome možemo svi da pomognemo. To je domen u kome mi već preduzimamo mere što se tiče organizacije poreske uprave.
U paketu zakona kroz koje smo prošli prošle nedelje imali smo i Zakon o poreskom postupku i administraciji, kao i Zakon o duvanu gde smo neke procedure promenili, a zaoštrili kaznenu politiku.
Nakon 2013. godine, u kojoj smo prilično prihode i nakon rebalansa, posle koga takođe prihodi nisu u skladu sa onim što smo očekivali, naravno da brinemo o tome, ali smo upravo zbog toga i napravili procenu za koju smislimo da je realna i koja će izdržati, a pri tom preduzimamo vrlo konkretne mere sa strane sive ekonomije kako bismo se sa tim borili.
Druga tema koju sam ovde sebi zabeležio je razvoj i privreda. Nadam se da će o tome temeljnije govoriti ministar privrede u narednim danima, ali mi u samom budžetu, a sa te strane mogu da govorim o tome, imamo nekoliko elemenata. Nažalost, sa jedne strane imamo preduzeća u restrukturiranju koja zahtevaju razrešenje. Koja, neka od njih se nadamo da će postati posle investicija, postati i ostati, kako god hoćete da kažete, razvojni motor određenih, naročito regiona koji su van Beograda, ali to jeste jedna tema kojoj se moramo obratiti, kojoj se nismo adekvatno obratili nažalost u poslednjih 10 godina, odnosno nismo se obratili sa nekim definitivnim ishodom.
Osim toga, imamo Fond za razvoj koji niko nije ukinuo, imamo Garantni fond kao jedan od metoda o kojima je govorio ministar privrede, koji ćemo testirati i videti da li je pravi način da se smanji rizik od premije, odnosno kamatne stope koje mala i srednja preduzeća imaju. Imamo na posletku nešto o čemu nismo pričali danas, a to je Apeks 5. to je jeftini izvor finansiranja za mala i srednja preduzeća.
Takođe jeste od suštinskog značaja u razvoju privrede, ambijent i makro fiskalna stabilnost koja se ovim zakonima o kojima sam pričao kao i ovim Zakonom o budžetu i fiskalnom strategijom postavljaju na pravo mestu. Mislim da je suština tu, ponoviću, da ne može država da bude razvojni motor privrede, nažalost, čak i ako je mogla pre nekih pet ili šest godina, to više nije slučaj uzimajući u obzir fiskalnu situaciju u kojoj se nalazimo.
Imali smo još jednu važnu temu a to je zaduživanje. Hoću samo da razbijem famu o čemu se zapravo radi, zato što se ovde manipuliše, da ne kažem bacaka ciframa koje deluju impozantno, ali u suštini ne govore puno. Mi imamo ukupne potrebe za bruto zaduživanje od 5,6 milijardi evra. To je 662 milijarde dinara. Ž Bruto zaduživanje nije zaduživanje koje povećava javni dug kao takav. To je ovih famoznih šest milijardi o kojima se priča, zapravo je 5,6. Od tih 5,6 milijardi evra, 3,3 se troše na otplatu domaćeg javnog duga, odnosno refinansiranje, 0,3 se troše na otplatu, odnosno refinansiranje spoljnog javnog duga. To je 3,6 od 5,6 i automatski ne povećava javni dug, nego refinansira ono što već postoji. Imamo otplatu garantovanog duga, to takođe ne povećava, to je 0,4 skoro milijarde evra. Imamo 1,5 milijardi evra, nažalost, koje povećava, to je za finansiranje deficita, to je onaj voz o kome sam pričao koji ide punom brzinom ka provaliji koji sada okrećemo. Imamo nešto malo što je ostalo za, tehnički govoreći nabavku finansijskih imovina od 0,1 odnosno 100 miliona evra. Znači, govorimo o 1,6 miliona evra, zapravo od tih 5,6 koje idu i to nije bačeni novac, to je novac koji nam je potreban da bi smo održali ovaj motor da radi. Motor koji nažalost nas ne pokreće unapred dok ne sprovedemo ove strukturne reforme.
To me dovodi do ove konstatacije, da se ne obraćamo osnovnim uzrocima problema. To jednostavno nije tačno. Manje sam se bavio time ko je kriv za probleme koji su nastali, i neću se baviti time, jer ne mislim da je to produktivno, bar ne za Ministarstvo finansija, odnosno za poziciju sa koje se trudim da nastupam i u trenutku kada ima toliko posla i od tog posla toliko zavisi, da bi se bavili tim nekim drugim stvarima. Ne sporim da bi bilo uputno da se tome, naročito tamo gde stvari nisu bile rađene u skladu sa zakonom, ako takvih domena ima, da se i tome obrate nadležne institucije.
Da se vratim na ovo. Mi se jesmo ovim zakonom, odnosno Predlogom, nacrtom zakona o budžetu kao i fiskalnom strategijom obratili svim uzrocima problema. Krenuli smo da se obraćamo njima kao što sam već govorio prošle nedelje, na jedan odgovoran način i na način koji nam omogućava da ih, nadam se velikim delom tamo gde je to moguće, rešimo u 2014. godini.
Krenuli smo da se bavimo kao prvim problemom, sivom ekonomijom i poreskom upravom. To je krenula ova Vlada i pre rekonstrukcije. Krenuli smo da se bavimo kako nekim od ovih mera, tako i sa registrom zaposlenih, registrom institucija, početkom rada na platnim razredima, da se bavimo temom plata, odnosno količine koju one zauzimaju u javnom sektoru, naravno koje one zauzimaju u budžetu što je oko 25% kao što ste čuli u uvodnom izlaganju.
Krenuli smo da se bavimo možda još i pre toga, a o tome je govorio veći deo vremena ministar privrede, preduzećima u restrukturiranju, odnosno subvencijama kao takvim. Krenuli smo da se bavimo i vrlo smo jasno izložili koji je plan za reformu penzionog sistema. Plan u kom smo govorili da će se povećati starosna granica, da će se uvesti aktorski penali itd.
Naposletku, obratili smo se za to, ne mislim da je manje važno odnosi se i na neke od drugih tema koje život znače, prepoznali smo javno i zvanično i rekli da ćemo se obratiti načinu na koji se čitava država finansira. Da ćemo razgovarati i da ćemo konačno rešiti pitanje finansiranja lokalnih samouprava, finansiranja AP Vojvodine i načina na koji je poreski sistem ustrojen, ko sakuplja i ko je odgovoran za koje poreze i koje su čije nadležnosti?
To je nešto čemu hoćemo da se obratimo pre nego budemo u ovo isto vreme sledeće godine razgovarali o budžetu za 2015. godinu, jer je to preduslov za, ne samo transparentnost u finansijama i adekvatno popunjavanje budžeta i trošenje para, nego mislim da otvara i mnoga druga suštinska pitanja o kojima je bilo govora u uvodnom ekspozeu premijera.
Na posletku, ostalo je možda još sa tehničke strane da se obratimo pitanju roba i usluga koje sam obećao još u jutrošnjem izlaganju. Robe i usluge jesu povećane ove godine, ali su povećane iz tehničkih razloga, nisu smanjene onoliko koliko smo nameravali, ali to ću objasniti u dva koraka. Povećane su za oko devet milijardi u odnosu na rebalans budžeta za 2013. godinu, zato što su povećani rashodi najpre za 6,6 milijardi, Ministarstvo prosvete za osnovno obrazovanje daje transfere jedinicama lokalne samouprave za materijalne troškove škola. To nije bilo realno sagledano u rebalansu budžeta. Povećani su rashodi za 6,6 milijardi, za isto toliko su, pošto se radi o transferima povećani i prihodi tako da je to deficitno neutralno, sudovima su date dodatne dve milijarde za docnje, prema advokatima, veštacima, što takođe nije bilo prepoznato u rebalansu budžeta za 2013. godinu, što je stvaralo docnje i ogromne probleme i to vam je ukupno 8,6. Takođe imamo EU fondove, IPO fondove koji su opet deficitno neutralni od oko 1,6 milijardi. To objašnjava povećanje.
Zašto nije došlo do smanjenja? Zato što su u okviru limita koji su poslati ministarstvima, možda je to sad tehnički, ministarstva prosto prepoznala da nije moguće, nisu sva ministarstva, ali da nije moguće smanjiti robe i usluge u meri u kojoj je to predviđeno, naročito u odnosu na rebalans budžeta za 2013. godinu, koji se već u velikoj meri i na značajan način obratio toj klasifikaciji troškova, ali su ostali u okviru limita, što znači da su redistribuirali druge troškove.
To su moji odgovori na pitanja koja sam zabeležio u ovoj opštoj, odnosno raspravi u načelu do sada. Samo kao zaključak želim da kažem da ne pomaže raspravi, naročito kada pričamo oko zaduživanja, da pričamo o bruto ciframa, treba da pričamo o neto ciframa da bismo znali šta radimo i čemu se obraćamo, šta nam je problem.
Sa druge strane, mislim da nije adekvatno da govorimo da se ne obraćamo problemima. Svim problemima smo krenuli da se obraćamo. Za neke od njih treba više vremena. Za svaki od njih smo izložili jasne korake o kojima smo pričali i prošle nedelje, o kojima ćemo svakako pričati kada budemo pričali detaljnije ove nedelje i to je naš budžet za ovu godinu.
Kao takav, ovaj budžet jeste manji po deficitu u odnosu na onaj koji smo imali, rebalans za 2013. godinu, republički 4,6 u odnosu na 4,7, što je suština. To što smo mi odlučili da po prvi put priznamo stvari ispod linije i došli do cifre od 7%, a to su preuzete obaveze iz prošlosti koje, nažalost, moramo da izmirimo ne samo u 2014. nego do 2017. godine. Ja mislim da je znak spremnosti da se suočimo sa realnošću i da se tim problemima obratimo onako kako moramo, a to je sve ovo o čemu smo do sada pričali, a svima njima se obraćamo. To je to. Hvala.

Replika, Čedomir Jovanović.