Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam, naročito posle pauze, vrlo pažljivo slušao uvaženog prethodnika. Bez ikakve želje da uvredim, ali moram da primetim da ste mnoge stvari potpuno pomešali. Ne verujem da je to bilo namerno.
Pričali ste, između ostalog, o redosledu dodeljivanja predmeta privatnim izvršiteljima, a da se to nijednim zakonom koji je danas pred vama ne pominje apsolutno uopšte. Ni jednim jedinim predlogom zakona to se ne tretira.
Moguće je da ste mislili na odredbe Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o vanparničnom postupku u kojem se govori kojim će redosledom biti poveravano određeno ovlašćenje javnim beležnicima u postupanju u ostavinskom postupku, pa se tamo kaže da će ono biti vršeno po azbučnim redom, a kada iz razloga, recimo, odustanka neki javni beležnik odbije da postupa, odnosno da mu bude povereno ovlašćenje, ide se na prvog sledećeg, a s obzirom da će biti izuzetno uzak i ograničen broj javnih beležnika, onda neke velike mogućnosti arbitrernosti u postupanju tu neće biti. To ste pomešali.
Pomešali ste moju izjavu da će biti urađena jedna kompletna revizija Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a rekli ste da se to odnosi na Zakon o parničnom postupku.
Dakle, ima nekih stvari na koje ću zaista suštinski da se osvrnem. Verujem da ovo niste namerno uradili, ali kada je reč o izuzetno uskoj i interventnoj izmeni Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ona ne tretira u ovom trenutku izuzetno važno pitanje. Hvala vam što ste to pomenuli. Redosled određivanja, odnosno način određivanja i dodeljivanja predmeta privatnim izvršiteljima jeste jedno vrlo sporno rešeno pitanje i tu postoje potpuno oprečni stavovi jedne široke većine i jedne uske manjine privatnih izvršitelja kako to pitanje rešiti i postoje drugačiji stavovi nas iz Ministarstva, drugih ljudi iz prakse ili iz profesure, ali zaista ste tu malo, što narod kaže, pomešali lončiće.
Ni jednom jedinom odredbom ovih zakona ne dira se u način dodele predmeta privatnim izvršiteljima, što ne znači da se to neće menjati, ali ajde da krenem od početka. Ovo sam morao zaista da istaknem kao nešto što meni nije bilo jasno zašto pominjete ako nije uopšte tema dnevnog reda ili je prilično izmešana.
Uvek možemo da pričamo o opravdanosti ili neopravdanosti hitnog postupka. Ovi zakoni jesu predloženi Narodnoj skupštini po hitnom postupku. Za to postoje određena opravdanja o kojima sam govorio. Naravno, voleo bih kada bi se više poslanici, koji su danas u opoziciji, sećali vremena kada su bili u vlasti, pa su morali istu tu hitnost u postupanju tada da brane, a danas da je napadaju. Verovatno smo i mi kada smo bili u opoziciji napadali hitnost u postupanju, ali jednostavno, to je jedan od instrumenata postupanja narodnih poslanika i sasvim je legitiman i u jednu ruku može se reći da je uvek i opravdan.
Neću vam uzeti za zlo niti se naći uvređenim kada ste me nazvali određenim vidom devijacije, ali ću shvatiti to kao neko ko misli da opoziciju uvek treba negovati, podržavati, gajiti. Prećutaću zaista preko toga.
Ne mogu da se složim sa vama u konstataciji da postoji bojazan. Bojazan uvek, normalno, postoji, ali ko ne reskira, taj ni ne profitira. Kaže izreka da će se donošenjem ovih propisa stvoriti dodatni i novi pravni haos. Naravno, stvaranje haosa ili blagostanja zavisi od nas koji se trudimo da sprovodimo zakone koje Narodna skupština donese.
Takođe i činjenica ovde izneta da nema rezultata primene zakona koje je Narodna skupština donela, mogu da se složim delimično, delimično ipak ne, jer sam se trudio da i u obrazlaganju predloženih zakona iznosim rezultate nekih već donetih rešenja.
Ne mogu da razumem, iako sam jednom drugom kolegi iz opozicije replicirao u prvom delu današnje sednice, da se kaže da su predloženi zakoni iz oblasti izvršenja zavodskih i vanzavodskih sankcija, da će bogatima doneti privilegovani položaj, a siromašnima ga dodatno otežati.
Samo ću vas podsetiti, kroz ove zakone se u dobroj meri operacionalizuju odredbe zakona u čijem donošenju je učestvovala i vaša stranka dok je bila na vlasti. Kako onda niste tako pričali? Ako pričamo o alternativnim sankcijama, dakle, sistem, stvaranje sistema alternativnih sankcija je počelo u vreme pretprošle Vlade. Smatram da je to jedna od boljih stvari koju je pretprošla Vlada učinila i nikada je neću zbog toga osuđivati.
Ali, sada pričati da je odjednom s neba pa u rebra to postalo nešto čime će se trgovati i da sudije arbitrarno ocenjuju, odlučuju, pa to je zadatak sudije. Sudija primenjuje zakon i u primeni tog zakona arbitrira ko na šta ima pravo, odlučuje o određenim pravima i obavezama pravnih ili fizičkih lica.
Savetovao bih vam i svakome ko bi eventualno poverovao u reči da se Zakonom o pravobranilaštvu samo menja ime, pa od Republičkog javnog pravobranilaštva dobijamo državno pravobranilaštvo, a u suštini se ne menja ništa, ja bih onome ko je spreman tako nešto da tvrdi savetovao da sedne i pročita zakon.
Zakon je donet 1991. godine bez prelaznih i završnih odredbi i ima svega 17 članova, prilično nedorečenih i članova koji taj sistem ne definišu u potpunosti. Sada kada sednete i pročitate 53 opšte odredbe, bez prelaznih i završnih odredbi, Zakona o pravobranilaštvu, možete da vidite koliko se bolje definiše institucija javnog pravobranilaštva.
Nije sporno, mogao je da ostane i stari naziv. Ne znam šta biste onda zamerili tom zakonu da je ostao stari naziv. Ako je neko bio majstor za promenu naziva, to je bila majstorija u promeni naziva sudova, umesto opštinskih – osnovni, umesto okružnih – viši, umesto Vrhovnog – Vrhovni kasacioni i onda pod firmom promene imena tretirati te sudove kao potpuno nove i sprovesti opšti izbor ili reizbor sudija i tužilaca. Pri tom, ne pravim razliku, jedan je bio period potpunog blagostanja, a drugi period potpunog beznađa pre ili posle rata, ali u periodu od 1945. godine, kada su donošeni novi ustavi, upravo je to bila jedna od stvari. Često su menjana imena sudova i pod svakom promenom imena suda sprovodio se izbor sudija. To je stari, kako bih ga nazvao, ustavotvorni trik u našoj praksi.
Nikako se ne bih složio da se Predlogom zakona o pravobranilaštvu samo menja naziv organa. Ne menja se samo naziv organa. Tu se kaže umesto republičkog javnog – državno pravobranilaštvo, ali sve drugo pogledajte kako je definisano, pogledajte kako su definisani položaji i pravobranioca i zamenika pravobranioca i pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika, kako je definisan sistem kontrole rada pravobranilaštva.
Moram da vam kažem da se faktički, a ni formalno, time do skora nije bavio niko, apsolutno niko. To često jeste jedan od problema u funkcionisanju naše države, što nosioci javnih ovlašćenja ne doživljavaju, niti prolaze kroz sistem kontrole.
Ko god da je, da li onaj koga treba da kontroliše Vlada, da li onaj koga treba da kontroliše Narodna skupština, tek negde u poslednje vreme, recimo, od kada imamo DRI, neko je nekoga počeo malo više da kontroliše. Inspekcijske službe, koje nam nisu na zavidnom nivou, zato i očekujemo ta nova i bolja rešenja Zakona o inspekcijskom nadzoru, ali Zakon o pravobranilaštvu neke stvari suštinski drugačije postavlja i počinje da ih mera.
Identična stvar je i argument koji se čuva vezano za Zakon o posredovanju u rešavanju sporova. I tu je rečeno da je samo naziv medijacija promenjen terminom posredovanje u rešavanju sporova. Nije tačno. Upravo zato je služilo moje uvodno
izlaganje, da se istakne šta su to ključne novine u ovim predlozima zakonskih tekstova. Upravo u svom uvodnom izlaganju sam naveo nešto što je velika razlika u odnosu na prethodni Zakon o posredovanju, odnosno medijaciji, a to jeste da sada uz ispunjenje određenih taksativno nabrojanih uslova, koji kumulativno, zajedno svi moraju da budu ostvareni, rešenje kojim se putem posredovanja rešava neki spor nosi klauzulu izvršnosti.
Dakle, ako smo se mi kao dve stranke koje su u sporu sporazumeli da nakon posredovanja, kako god rešenje da donese posrednik, bude izvršno, uz ispunjenost onih određenih uslova koje sam nabrojao, ono će biti.
Zašto je prethodni koncept medijacije propao? Propao je zato što medijacija za glavni cilj ima da se izbegne vođenje sudskog spora. Jedan od glavnih razloga zašto treba izbeći vođenje sudskog spora i koji je ispunjen u zemljama gde medijacija dobro funkcioniše je činjenica da je medijacija mnogo jeftinija nego vođenje sudskog spora.
Naš prethodni koncept medijacije je bio u određenim slučajevima neuporedivo skuplji od vođenja sudskog spora. To je jedan od glavnih razloga zašto je propao. Ključ za uspeh medijacije jeste da stvorite osnovu za predvidivost u pravnom sistemu, kada se dve stranke spore oko nečega, oko nekog prava, da automatski računaju, ako odu na sud, parnica će, recimo, trajati četiri godine. Za te četiri godine ne samo da će izgubiti vreme, izgubiće i kapital, izgubiće priliku da unaprede neko svoje delovanje ili poslovnu aktivnost ili rad. Izložiće se nepotrebnim troškovima u različitim aspektima. Ako odu na posredovanje, odnosno medijaciju, to možda mogu da reše za dva meseca. Ali, potrebno je da pre toga zaista znaju da neće uspeti onaj koji ima advokata sa boljom vezom, već neće uspeti onaj čije pravo nije utemeljeno ugroženo kao što se to tvrdi u zahtevu one druge strane.
Dakle, i Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova i Predlog zakona o pravobranilaštvu donose niz dobrih novina i to novina koje su u primeni dosadašnjih zakonskih rešenja prepoznate kao mane postojećeg sistema.
Zašto se ide na ovakvu interventnu izmenu Zakona o parničnom postupku? Opet, da je saslušano moje uvodno izlaganje, videli biste, zato što je većinu odredaba koje smo predložili da promenimo Ustavni sud proglasio neustavnim. Ustavni sud je rekao da ne može punomoćnik u parničnom postupku isključivo da bude advokat. Na osnovu prakse Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je doneo ovakvu odluku zato što u Srbiji još uvek ne postoji sistem za pružanje besplatne pravne pomoći.
Možemo da se sporimo zašto ne idemo u veće izmene. Podsetiću vas, ako se ne varam, Narodna skupština je u istom danu donela i Zakon o parničkom postupku i Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Takve ogromne izmene u procesnom pravu jedne zemlje, donete u jednom danu, i stupajući na snagu i početkom primene u jednom danu, unele su naše sudove neverovatan haos, ali zaista neverovatan, jer nisu tako opsežne promene bile praćene dobrom pripremom, sistemskim uvođenjem jednog novog zakona u život.
Mogu da se složim sa vama da smo možda mogli da idemo na potpunu promenu Zakona o vanparničnom postupku. Čak ću da kažem da sam u dobroj meri tu sa vama saglasan. Opet se vraćam na ovo što sam malopre rekao. Imamo pravosuđe koje je na staklenim nogama. Imamo pravosuđe u kome su postojali mnogi statusni problemi, neko bi rekao da još uvek i postoje.
Uvođenjem tako kardinalnih izmena odjednom bi bilo ono što smo nazvali stvaranje novog normativnog haosa. Navodim kao jedan izuzetno pozitivan primer, koliko god bi tu dalje postojalo teškoća i prepreka u sprovođenju. Pogledajte, doneli smo ovde u Narodnoj skupštini prošle jeseni Zakon o prekršajima. Sistemski smo ga uveli u primenu. Prvog marta smo počeli da ga primenjujemo. U toku je jedna kampanja koju međunarodna Agencija za saradnju sa našim Ministarstvom pravde i visokim savetom sudstva sprovodi, to je – poštuj zakon, podrži red, koja upravo promoviše rezultate primene tog novog zakona. Ja sam ponosan kako smo taj zakon uveli u život i pored mnogih teškoća koje se u sistemu prekršajnog sudstva iz dana u dan dešavaju, ali moramo na takav način da uvodimo zakone u primenu. Dakle, sistemski i planski.
Postavljeno je pitanje, građani se pitaju kada će biti završena reforma pravosuđa? Evo, ovom prilikom dajem sebi za pravo da odgovorim građanima. Dokle god je Republika Srbija ozbiljna zemlja koja teži da bude dobro uređena pravna zemlja, reforma pravosuđa neće biti završena nikada. Samo se učaureni i hermetički zatvoreni sistemi nikada nereformišu. Najveći problem našeg pravosuđa jeste što je u jednom periodu 90-tih godina ono bilo hermetički zatvoreno za svaku vrstu promene i ta hermetička zatvorenost stvorila je jednu lošu sliku, stvorila je lošu klimu, stvorila je međuljudske odnose loše. Dakle, prava suštinska reforma pravosuđa nikada ne sme da se završi, kao što se prosvećen čovek uči i obrazuje dok je živ tako i jedna država treba da reformiše sve svoje institucije dokle god ona postoji.
Samo ću reći u jednoj rečenici, iako sam zaista iz poštovanja prema razlogu koji je gospodin Janko Veselinović naveo kao ne prisustvo jučerašnjem delu sednice, pa se osvrnuo na raspravu od tri zakona o kojima smo govorili juče. Molim vas, pogledajte bolje izveštaj i saslušajte. Čak i da jeste istina da je stanje u našim zatvorima katastrofalno, ono je bilo pet puta gore pre nekoliko godina. Tada sam rekao, nemam problem to da kažem, da li je amnestija nešto sjajno? Nije, ona ima svoje negativne strane. Amnestija je u ovom slučaju ispunila svrhu sprovođenja. Ne vidim, kao i vaš dojučerašnji zamenik, tako i vi danas kada prikazujete situaciju do krajnjih granica izdržljivosti dramatičnom zbog onoga što se dogodilo.
Pominjao sam primer Novog Sada. Pet godina nije popunjavana upražnjena sistematizacija u policiji, pet punih godina. Novo naselje sa 60 hiljada stanovnika nije imalo nijednog jedinog policajca. Ko je kriv za to što nije popunjavano? Ne možete da kažete – bio je kriv samo ministar. Ne, kakav ministar, to je od interesa za celu državu. Da li je postojao onda gradonačelnik Novog Sada, da li su postojali onda organi vlasti koji su apelovali da se to promeni? Niko ništa nije menjao.
Mi danas možemo da kažemo da su tim zakonom stvoreni tehnički preduslovi da se funkcionisanje sistema Uprave za izvršenje krivičnih sankcija kreće na bolje. Uvek možete, vi ćete meni da kažete – zameram za tu amnestiju, izašlo je njih troje preko vremena koji su bili povratnici, ja ću onda da kažem – ja zameram za onu amnestiju iz 2001. godine gde ste pustili ljude koji su pravosnažno bili osuđeni za krivična dela terorizma, a pustili ste ih zbog pritiska da su to politički neistomišljenici i time pokazali da je država Srbija u tom trenutku lica koja je osudila za terorizam počela da tretira kao političke neistomišljenike i da su razlozi njihovog zatvaranja i osuđivanja u stvari bili političke prirode, jer je njihov bio legitimni cilj da otcepljuju jedan deo državne teritorije, pa se to nama nije dopalo, kao to je bilo njihovo političko delovanje, i onda smo mi njih zatvorili, a posle nas neko pritisnuo da ih pustimo. I vi dobro znate da je to bio rezultat jednog međunarodnog pritiska u to vreme, kao što ovde znate da je to bio rezultat jednog neviđenog pritiska u samom sistemu koji je pukao. Da li vam je onda možda trebala neka masovna pobuna u zatvorima, kao što smo to imali nekada? Da uzimaju za taoce ljude koji rade u službama obezbeđenja.
Bili smo u neizdrživoj situaciji te 2012. godine, samo što ja to tada ovde pred vama sam morao da prećutim iz bojazni da ne izazovem jednu takvu situaciju zaista u zatvorima. Sada ne moram zato što ste izneli jednu netačnu informaciju i ja vas vrlo voljno demantujem. Tada smo imali kapacitet od sedam i po hiljada lica, a u zatvorima ih je bilo 11.300. Danas imamo kapacitet od 9.300, u zatvorima imamo 10.069 lica. Dakle, i povećali smo kapacitete, a povećali smo i broj alternativnih načina obezbeđivanja recimo prisustva okrivljenog lica u slučaju da je reč licu koje bi možda bilo pre tri godine u pritvoru, a danas je u kućnom pritvoru pod elektronskim nadzorom.
Postoji jedna objektivna razlika. Ne tražim, niti to volim da mi se neko divi i da mi laska, iznosi komplimente. Vrlo volim argumentovanu i dobru raspravu i to i te kako cenim. Jedna vaša uvažena koleginica je danas zaista pokazala da u Narodnoj skupštini možemo da imamo rasprave koje su vrlo argumentovane, vrlo utemeljene. Nisu takve rasprave ovde retke. Koliko puta sam, evo i juče i danas od vaše koleginice Marjanović čuo to, koliko puta sam i u prethodnom i u ovom sazivu čuo takvu raspravu od narodne poslanice i koleginice Olgice Batić. Zaista vrlo dobro pripremljena.
Zašto neke stvari ne idu brže? Zato što više ne smemo da rizikujemo. Godine 2009. je država mislila da u pravosuđu stvari mogu da idu mnogo brže i dobili smo slona koji je prošao kroz staklarsku radnju. Eto jedna metafora s moje strane, nadam se da mi neće biti zamereno.
Kada pričamo o rezultatima primene zakona, 2010. godine su počeli da se primenjuju novi pravosudni zakoni. Bilo bi sasvim očekivano da mi danas, 2014. godine imamo neuporedivo manje starih predmeta. Na žalost, nemamo. Procenat umanjenosti starih predmeta se meri sa manje od 2% i to je pokazatelj, to je indikator jednog lošeg stanja, ali su u pojedinim sudovima krenulo se, stvari su počele da se menjaju. Mislim da to treba da se i kroz predstavljane, kada bude na odboru predstavljane izveštaja o radu Vrhovnog kasacionog suda ili recimo Republičkog javnog tužilaštva da se takve stvari i pokažu.
Da li novi ZKP pravi probleme u primeni? Da li ima problema u primeni? Ima svakako. Nije bilo za očekivati da smo imali pripremu od 10 godina nije bilo za očekivati da problema nema. Pogledajte koliko se danas zaključuju sporazumi o priznanju krivice, pogledajte koliko se danas pristupa odlaganju krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca i videćete da ih je novi Zakonik o krivičnom postupku naterao na to.
Drugo pitanje je kako oni, recimo, primenjuju odlaganje krivičnog gonjenja? Tu bih se složio da je od slučaja do slučaja to vrlo diskutabilno.
Zašto neke od zakona ne donosimo brže? Mislim da sam to rekao upravo u ovome zašto neke stvari ne idu brže. Moramo da nađemo ravnotežu između brzine i kvaliteta. To je nešto što i izveštaji Evropske komisije, ovi poslednji koji su nam došli, insistiraju na tome. Naći balans, naći ravnotežu između brzine i kvaliteta.
Dotakli ste se nečega što nije tema današnje rasprave, što bi mogla da bude, a to je funkcionisanje informaciono-telekomunikacionih tehnologija u našem pravosuđu, jedno ni malo dobro stanje. Mislim da u ovom trenutku u našem pravosuđu funkcioniše šest ili sedam različitih operativnih sistema, koji često nisu međusobno povezani, koji su rezultati različitih međunarodnih donacija koje su krojene po merilima drugih pravosudnih sistema koje dobijamo od naših prijatelja iz inostranstva, a onda posle tri godine oni kažu - a sada izvolite plaćajte održavanje toga. Neretko se desi da ne možemo da kažemo da smo time potpuno zadovoljni zato što i u onim sistemi koje su naši ljudi radili nije se pitao korisnik sistema. Niste pitali šefa pisarnice, niste pitali zaposlene u pisarnici, upisničare i onda skrojite odelo koje je njima ili tesno ili im je preveliko, umesto da se kroji prema meri potreba funkcionisanja sistema.
Može da bude jedna posebna tema i uveren sam da ćemo uskoro imati jedan poseban zakon koji će tretirati upravo ovu vrstu obrade podataka bitne za funkcionisanje pravosuđa, a takav zakon je poslednji put donet, mislim, 1986. ili 1987. godine.
Izvinjavam se što sam ovoliko dugo pričao, ali mislim da je bilo je bilo neophodno, nećete mi zameriti, ali onu prvu stvar, na koju sam vam skrenuo pažnju, ste pomešali. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, pravo na repliku.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Ovo je deseti saziv Narodne skupštine Republike Srbije i za sve ove godine, decenije koje su iza nas bilo je stvari kojih ne bi trebalo baš sa ponosom da se sećamo, polivanja vodom i gađanja cipelama, glasanje iz Bodruma. Nadam se da svakim novim sazivom unosimo novi kvalitet u demokratski dijalog i u međusobno poštovanje.
Kada se u govoru kolege čuje, pažljivo sam slušao i zapisao, da je to nešto loše koje danas dolazilo i bilo upućeno prema ministru, zamislite čak nije došlo od naprednjaka, je u najmanju ruku omalovažavanje, a ja sam ponosan što sam jedan od 136 članova poslaničke grupe SNS. Ponosan sam što sam jedan od 136 ljudi koji nisu ni jednim gestom, ni jednom rečju, sve ovo vreme odapeli, ni jednu ružnu reč, ni jednu omalovažavajuću reč prema nekima koji su u prošlosti bili veliki, moćni i silni, a sada su došli na ivicu cenzusa. Cenimo sve ljude u Srbiji, cenimo i one ljude koji nisu glasali za nas ili uopšte nisu izašli na izbore ili su glasali za neke druge političke opcije, zbog toga i od vas, gospodine predsedavajući, očekujem da u budućnosti, ma ko se lati takvog omalovažavanja bilo koga u ovoj sali, bilo koje političke opcije, u najmanju ruku bi morali da opomenete.
Stilska figura jeste „naprednjačko more“. Neki su u ovim mesecima nakon izbora koristili neke teže stilske figure tipa „cunami“, što je elementarna nepogoda. Međutim, i ti koji su koristili reč „cunami“, i ti koji kažu „naprednjačko more“ moraju da znaju da su i to more i taj cunami na političku scenu Srbije doveli i u ovu salu uneli građani Republike Srbije, a svako ko je protiv izborne volje građana Srbije, on je protiv svojih građana i mislim da nema šta da traži na političkoj sceni Srbije.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, replika.

Trideset minuta, ministre, ne može se odgovoriti sve što ste rekli u dva minuta, a onda se tu još gospodin Babić pojavio. Moram da vam kažem, zaista bez zle namere ovo kažem, zaista se izvinjavam, govorili smo i o jednoj i o drugoj stvari i došlo je do lapsusa i ne treba to da zamerite, kao što ne treba da zamerite onu političku devijaciju. To nije nikakva uvreda, kao što ja ne zameram to da vi nas gajite. Nismo mi biljke, a i ne treba niko da nas gaji, sem građana Srbije. Ono što je činjenica, sami ste rekli, da u radu privatnih izvršitelja ima puno problema. O tome sam govorio, a naravno da sam govorio o javnim beležnicima i o tome kako će se određeni predmeti dodeljivati.
Da ne idem sada u tom pravcu, smatram da je vrlo loše ako vi kao ministar pravde, bez obzira što razumem pozadinu, kažete – dok je Republike Srbije, biće i reforme pravosuđa. Znate, imate mnoge uređene demokratske sisteme u svetu koju su imali poslednju reformu pre stotinak godina, možda i više, i savršeno dobro funkcionišu. Znači, ono što vi sada najavljujete građanima Srbije je da će se putanjom puža, „naprednjačkog puža“ nastaviti reforma reforme i da će naši unuci dočekati kraj onoga što ste vi, tu je sad problem, najavljivali da ćete odmah da rešite, a davali ste silne rokove građanima Srbije.
Moje jedino pitanje je bilo – što i vi neki rok ne date? Sve vaše kolege su dale, pa čak i ministarka o kojoj se glasalo iz Bodruma, a koja se zove Kori Udovički i sedi u vašoj Vladi.
(Zoran Babić, sa mesta: Pa šta?)
Pa šta? Onda njoj to recite ko je za nju glasao iz Bodruma.
Inače, u Novom Sadu, završavam, nije bilo načelnika policije, nije bilo ni u Nišu, ministre, i neću da pričam ko je kriv, ali hoću da kažem da su oni postavljeni i u Nišu i u Novom Sadu, ali i u Nišu i u Novom Sadu imamo rast krivičnih dela, kao što znate, i apsolutno ništa nije pomoglo, nažalost, jer imamo opštu nesigurnost u društvu. Hvala.

Reč ima ministar Nikola Selaković.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Možda ne znam, možda nisam dobro informisan, ne znam koja je to zemlja u Evropi čije pravosuđe nije reformisano u poslednjih 100 godina.
(Borislav Stefanović: Nije spominjana Evropa.)
Spominjana je baš Evropa. Dakle, čiji to pravosudni sistem 100 godina nije reformisan? Imate, recimo, pravosuđe jedne Savezne Republike Nemačke u kojem je došlo pre nekoliko godina, koje funkcioniše odlično, koje je nama kroz istoriju uvek bio uzor, koje je primer dobro organizovanog pravosuđa, u pojedinim saveznim državama do ukidanja sudova u gradovima koji do 15.000 stanovnika. Znači, čak i oni u kojima od inicijalnog akta do izricanja pravosnažne sudske presude prođe manje od godinu dana, čak i oni nastavljaju da se reformišu. Naravno, neću uzeti za zlo ako budem tumačio termin „reforma pravosuđa“ kao nešto kako ga naši građani tumače. Šta je za građanina pitanje kada će srpsko pravosuđe biti reformisano? Naš građanin, kada ga pitate šta znači reformisano pravosuđe, kaže to je pravosuđe kome verujem, odnosno kada broj onih koji mu veruju bude veći od onih mu ne veruju.
Nažalost, dugi, dugi, dugi niz godina našem pravosuđu veruje izuzetno mali broj procenat građana Srbije. Nikada nećete naići na situaciju da mu veruje 100% građana, jer ljudi pogotovo kada se oko nečega spore obojica misle da su u pravu i jedan će uvek izaći nezadovoljan iz suda. Retko kada se dešava da će izaći obojica, odnosno oboje zadovoljni.
Kada ste rekli, i to moram da završim, tendencija porasta opšteg kriminaliteta. Opet mi je krivo što niste malopre bili ovde kada sam govorio o nečemu što je veoma značajno. Zašto postoji naročito u onim slučajevima najčešćeg pojavnog oblika svakodnevnog uličnog kriminala.
Zašto postoji toliki broj povratnika? Pa, zato što je važećim Zakonikom o krivičnom postupku 2011. godine ukinuta mera obezbeđenja, mera obezbeđenja koja se izriče prema okrivljenom, a koju mi juče smo ovde predložili da vratimo. Zašto imate huligana koji odlaze na 10 utakmica za redom i na svakoj se pobije i protiv njega se vodi 10 krivičnih postupaka, a on na slobodi? Zato što je ukinuta 2011. godina ova mera koju smo predložili da vratimo, pa prema tome, čisto da ponovim još jednom, ako sada imate navijača koji zapali baklju, pa onda zapali i veliki broj sedišta na tribinama, pa se pošamara ili posvađa sa nekim, nasilnički se ponaša, pa bude priveden, pa se podnese krivična prijava protiv njega, pa se podigne optužni akt, pa se pokrene, dakle sudski krivični postupak, a on čovek na slobodi, pa ode na drugu utakmicu, pa na petu, pa na 10 i ponavlja na svakoj drugoj, trećoj, četvrtoj takvo svoje ponašanje.
Danas sudija može da mu izrekne meru zabrane pristupa. Ne danas, nego od trenutka kada počinje da se primenjuje ovde predloženi zakon, ako se usvoji, a uveren sam da ćemo tom ubedljivom većinom usvojiti, bilo da su u pitanju poslanici vlasti ili opozicije. Sada kada mu izrekne sudija tu meru, a on opet ode negde na utakmicu i pokuša da pravi nerede i ako ga legitimiše policajac na mestu gde ne sme da bude zato što je dobio zabranu suda da boravi na tom mestu, on može odmah da ide u pritvor.
Popravili smo još jednu stvar i ne znam da li ste to primetili na poslednjim derbi utakmicama, a to je da nam prekršajne sudije odu na najveće stadione i kako policija privede nekoga tako može odmah po hitnom postupku da mu sudi i da ga šalje bez odlaganja izvršenja po osnovu žalbe na izdržavanje kazne zatvora, što je već počelo da daje efekte.
Znate, ako je neko do te mere poremećen ili bolestan da na sred ulice u po bela dana uzme i nekoga ubije, onda to govori o psihičkom stanju te ličnosti, a psihičko stanje te ličnosti može da bude, ali nije nužno, posledica funkcionisanja samo suda ili samo tužilaštva ili samo policije. Ono je posledica filmova koje je taj čovek pogledao kao dete, pogledao na televiziji pa je bio pun različitih scena, posledica i ponašanje njegove porodice, posledica njegovog boravka u školi i manjak rezultata njegovog obrazovanja i mnogo čega drugog, društva u kome se kreće.
Možda ne sa onim efektima toliko velikim koliko smo želeli, ali u akcijama pretresanja, zaplene i hapšenja ljudi koji se bave neovlašćenom proizvodnjom i stavljanje u promet opojnih droga napravili smo značajne pomake u odnosu na prethodni period. Kažem, možda ne sa onim efektima jer imamo velike probleme u funkcionisanju sistema. To je zato što je sistem bio deceniju, možda i više, zapušten.
U određenim oblastima neki pomaci se već vide. U određenim oblastima oni će biti u neko doglednije vreme vidljivi. Pomenuli ste malopre nešto, nisam to replicirao, ali evo u jednoj rečenici. Rekli ste predsednici sudova. Verujem da ste obavešteni da je VSS predložio kandidate za predsednike sudova Narodnoj
skupštini. Mislim da je to dobro. Mislim da je dobro da Srbija posle više od pet godina dobije svoje predsednike sudova jer je v.d. stanje u sudovima nešto što radi protiv samog sudstva.
Verujem da će to doprineti mnogim značajnim merama. Jedna od tih mera jeste program za rešavanje starih predmeta. U pilot projektima koje smo primenjivali u nekim sudovima dao je odlične rezultate. Broj starih predmeta je smanjen i preko 60%, a da pri tom novopridolazeći predmeti, priliv novih predmeta nisu postojali stari predmeti. Zašto? Zato što su ti sudovi imali dobru organizaciju rada. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Bio sam veoma pažljiv kada sam maločas govorio o odgovornosti. Bio sam pažljiv i nisam pomenuo nijednu političku opciju, nijednu političku stranku zato što u tom poslu nažalost, u prošlosti nema nevinih, kao što smatram da je posao svih nas, bili u vlasti ili u opoziciji, da radimo na podizanju ugleda Narodne skupštine RS.
Indikativno što se kolega našao prozvanim kada sam pominjao glasanje iz Bodruma prebacujući odgovornost na nekog drugog, na nekoga na kome ta odgovornost nije zato što se u tim lošim danima po parlament, u lošem danu za našu državu glasalo gotovo interparlamentarno. Goran Novaković iz Soluna, Neda Arnerić iz Bodruma. Znamo da su neki ljudi imali i sudski epilog takvog glasanja i više se ne bave politikom poput gospodina Alena Selimovića, a da su neki poput tadašnjeg šefa poslaničke grupe, koje možda i najodgovorniji imali dalju političku karijeru.
Smatram i još jednom ću ponoviti, posao svih nas je da radimo na podizanju ugleda Narodne skupštine ne zbog nas, već zbog institucije, države, najvišeg zakonodavnog tela u državi Srbiji i zbog toga zapara uši loša reč, lažna reč i nepreuzimanje odgovornosti.

Gospodine Stefanoviću, dobićete pravo na repliku. Ali vam skrećem pažnju da ste i vi u svom izlaganju izazvali replike, tako da vodite računa o tome da ponovo ne izazovete još jedan krug replika, jer ću onda morati opet nekome da dam pravo na repliku, s tim da više nećete  moći da mu odgovorite.