Zahvaljujem. Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrže Predlog zakona o pravobranilaštvu, Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koje je predložila Vlada, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku ću vam predstaviti Predlog zakona o pravobranilaštvu. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu donet je još, sada daleke, 1991. godine. Sama ta činjenica ukazuje na potrebu donošenja potpuno novog zakona kojim će se na precizniji i moderniji način urediti organizacija i način rada organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Od vremena donošenja Zakona o javnom pravobranilaštvu došlo je do niza značajnih promena u ustavnom uređenju i organizaciji državne vlasti, finansiranju javnih potreba i uređenju svojinsko-pravnih i drugih imovinsko-pravnih odnosa. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu nije odredio pojam pravobranilaštva i pravobranioca, niti je utvrdio osnovna načela na kojima bi trebalo da se zasniva rad pravobranilaštva. Ovim zakonom je i sam naziv pravobranilaštva neadekvatno određen davanjem reči „javno“ u njegovom nazivu. Imajući u vidu da zaštita javnog interesa nije primarna funkcija pravobranilaštva, nego je to zaštita imovinskih prava subjekta koje zastupa, pre svega države, teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave.
Predlogom zakona stvaraju se uslovi za najkvalitetniju zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, a njime se na jedinstven način rešava pitanje načina ostvarivanja pravobranilačke funkcije i problemi koji su identifikovani u primene važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu. Predlogom zakona utvrđuje se pojam pravobranilaštva kao organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.
Radi obavljanja poslova zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije umesto republičkog javnog pravobranilaštva osniva se državno pravobranilaštvo koje obavlja poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Srbije.
Predlogom zakona se određuje da poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave obavljaju njihova pravobranilaštva čije se uređenje i organizacija, kao i druga pitanja od značaja za rad, utvrđuje odlukom Autonomne pokrajine, odnosno odlukom jedinice lokalne samouprave, u skladu sa osnovama za unapređenje, uređenje i organizaciju pravobranilaštva propisanih ovim zakonom.
Značajna novina koju predlog zakona sadrži u odnosu na važeći zakon je što se precizno utvrđuje nadležnost državnog pravobranilaštva kao zaštitnika Republike Srbije u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i to u slučaju kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Takođe je proširena nadležnost državnog pravobranilaštva u odnosu na Republičko javno pravobranilaštvo u pogledu subjekata koje zastupa. Predlogom zakona utvrđena je nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje državnih organa i posebnih organizacija koje nemaju svojstvo pravnog lica, zatim državnih organa i posebnih organizacija koje imaju svojstvo pravnih lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, kao i javnih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz državnog budžeta.
Pored toga, državno pravobranilaštvo može, na osnovu posebno datog punomoćja, zastupati u postupku pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i druga pravna lica čiji je osnivač Srbija. Imajući u vidu nedorečenost propisa vezanih za zastupanje Republike Srbije pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama i drugim nadležnim organima u inostranstvu, Predlogom zakona precizno je uređena nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje u tim slučajevima.
U cilju adekvatnije zaštite interesa Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, posebna novina koju sadrži Predlog zakona je uvođenje nadležnosti državnog pravobranilaštva za zastupanje Republike Srbije pred tim sudom. Prema važećim propisima, obavljanje ovih poslova je u nadležnosti Ministarstva pravde, što nije celishodno rešenje budući da je Ministarstvo pravde organ državne uprave. Poslove zastupanja pred Evropskim sudom za ljudska prava obavlja zamenik državnog pravobranioca koji se istovremeno postavlja i za zastupnika Republike Srbije pred tim sudom.
Pored klasične nadležnosti koje ima pravobranilaštvo u pogledu pokretanja postupka za ocenu ustavnosti zakona, odnosno za ocenu ustavnosti i zakonitosti drugih opštih pravnih akata, ako oceni da su zakonom, odnosno drugim opštim pravnim aktom povređena imovinska prava i interesi Republike Srbije, novo rešenje predstavlja nadležnost državnog pravobranilaštva za davanje obaveštenja nadležnim organima o potrebi izmene propisa u slučaju da oceni da je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ukazano na neusklađenost domaćeg propisa sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Predlogom zakona utvrđuje se da poslove iz nadležnosti državnog pravobranilaštva obavljaju državni pravobranilac i zamenici državnog pravobranioca. Državni pravobranilac rukovodi radom i predstavlja državno pravobranilaštvo i za svoj rad i rad pravobranilaštva odgovoran je Vladi i Ministarstvu pravde, a zamenik državnog pravobranioca odgovoran je za svoj rad državnom pravobraniocu. Na taj način, u cilju efikasnijeg obavljanja poslova, uspostavlja se hijerarhijska struktura u radu državnog pravobranilaštva.
S tim u vezi, Predlog zakona uvodi i načelo devolucije i supstitucije u radu državnog pravobranilaštva, kao i pravo državnog pravobranioca da izdaje opšta obavezna uputstva i uputstva za obavezno postupanje u pojedinim predmetima. Predlogom zakona precizno se utvrđuju ovlašćenja pravobranilačkog pomoćnika i pravobranilačkog pripravnika u preduzimanju radnji zastupanja u postupku pred sudom, organom uprave ili drugim nadležnim organom. Predlogom zakona se takođe određuje položaj državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca, premeštaj i upućivanje zamenika iz sedišta ili odeljenja državnog pravobranilaštva, kao i postupak i uslovi za postavljenje državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca.
Posebna novina sadržana u Predlogu zakona je rešenje prema kome je za obavljanje poslova iz nadležnosti državnog pravobranilaštva u zastupanju pred Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom potrebno da zamenik državnog pravobranioca poseduje odgovarajući nivo poznavanja jednog od stranih jezika na kojima se vodi postupak pred tim Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom. Za zamenika državnog pravobranioca, koji je zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, pored ostalih uslova, potrebno je da poseduje i potvrđeno aktivno znanje engleskog, odnosno francuskog jezika, kao zvaničnih jezika na kojima se vodi postupak pred tim sudom.
Takođe, Predlog zakona, za razliku od važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu, sadrži i odredbe koje se odnose na zaposlene u državnom pravobranilaštvu, a pre svega odredbe koje se odnose na položaj prava i obaveze pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika. Polazeći od Ustavom utvrđenog prava na samostalno uređivanje organa autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, Predlogom zakona o pravobranilaštvu ne osnivaju se pravobranilaštva autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, već se utvrđuju samo osnovni principi za funkcionisanje ovih organa.
Predstaviću vam osnovna rešenja koja sadrži Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova.
Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine i pratećeg akcionog plana kao jedan od najvažnijih prioriteta utvrđeno je rešavanje zaostalih predmeta, na osnovu detaljno razrađenog programa zasnovanog između ostalog i na rešavanju značajnog broja sudskih predmeta putem posredovanja. Osnovni cilj kome se teži donošenjem Predloga zakona je stvaranje normativnih pretpostavki da se u postupku posredovanja dobrovoljno reše sporni odnosi između strana putem pregovaranja, uz pomoć neutralnog posrednika.
Složićemo se da je uvek bolje, ukoliko je to moguće, iznaći kompromisno rešenje spora, nego ići u dugotrajnu, iscrpljujuću i često neizvesnu parnicu ili drugi postupak, tokom kojeg po pravilu dolazi do poremećaja dobrosusedskih, profesionalnih, poslovnih i drugih odnosa. Rešavanje sporova putem posredovanja je izuzetno značajno i sa stanovišta države, jer se širokom primenom ovog načina rešavanja spornih odnosa mogu značajno rasteretiti sudovi.
Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova nastao je kao izraz potrebe za poboljšanjem i unapređenjem postojećeg normativnog okvira, kojim bi se pospešila primena posredovanja u spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima i u potpunosti ispoštovale odredbe direktive EU 2008/52 od 21. maja 2008. godine, o nekim aspektima medijacije u građanskim i trgovinskim stvarima.
U postupku izrade Predloga zakona uzeta su u obzir i pravila Komisije UN za međunarodno trgovinsko pravo o mirenju iz 1980. i model Zakona o međunarodnom trgovinskom mirenju iz 2002. godine, kao i zakonska rešenja i praksa pojedinih država u susedstvu koje imaju istu pravnu tradiciju kao Republika Srbija. U postupku izrade zakona vođena je i javna rasprava u drugoj polovini 2013. godine, a konačni tekst Predloga zakona utvrđen je nakon razmatranja predloga svih zainteresovanih strana i usklađenosti Predloga zakona sa navedenom direktivom EU.
Osvrnuo bih se na najznačajnije novine koje Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova sadrži. Ključna izmena u odnosu na važeći Zakon o posredovanju u medijaciji, koja se može smatrati i najvažnijim pomakom u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, jeste rešenje koje predviđa da sporazum o rešavanju spora može imati snagu izvršne isprave, naravno, uz kumulativno ispunjenje sledećih uslova. Da sporazum sadrži izjavu dužnika kojom prihvata sporazum kao izvršni naslov, tzv. klauzula izvršnosti, kao i da su potpisi strana i posrednika na sporazumu overeni od strane suda ili javnog beležnika. Naravno, neće se dozvoliti izvršenje navedenog sporazuma ako njegovo zaključenje nije dozvoljeno, ako je sporazum suprotan javnom poretku ili ukoliko sporazum nije podoban za izvršenje ili je predmet izvršenja nemoguć.
Navedeno zakonsko rešenje je i u punoj saglasnosti sa članom 6. Direktive 2008/52, koja upućuje na neophodnost obezbeđivanja izvršnosti sporazuma postignutog u postupku posredovanja. Kroz olakšano izvršenje akta kojim su stranke sporazumno rešile postojeći spor o pravima kojima mogu slobodno raspolagati pružena je značajna prednost alternativnom načinu rešavanja spora putem posredovanja.
Primena postupka posredovanja, saglasno predloženom zakonskom rešenju, moguća je u svim onim sporovima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, što znači da je oblast primene ovog alternativnog načina rešavanja sporova zaista velika, obuhvatajući privredne sporove, potrošačke sporove, imovinske sporove, sporove u oblasti zaštite životne sredine i drugo.
Posredovanje svakako nije moguće kod slučajeva porodičnog nasilja, kao i u onim sporovima koji nisu podobni da budu rešeni putem posredovanja. Primena načela poverljivosti u postupku posredovanja je razrađena u svim fazama postupka, što je važno iz razloga da se strane u sporu ohrabre da učestvuju u postupku mirnog rešavanja sporova, bez bojazni da će u slučaju da se u tom postupku ne postigne sporazum, trpeti štetne posledice u kasnijem sudskom ili drugom postupku.
Pored toga, ukoliko se strane opredele za posredovanje kao način rešavanja spora, to nikako ne sme biti razlog da izgube pravo na pokretanje sudskog postupka zbog proteka roka.
Prema predloženom zakonskom rešenju, pokretanjem postupka posredovanja dolazi do zastoja zastarevanja potraživanja koje može trajati najduže 60 dana od dana zaključenja sporazuma o pristupanju posredovanju u odnosu na zahtev povodom koga se sprovodi postupak posredovanja, nakon čega rok zastarelosti nastavlja da teče.
U pogledu obezbeđivanja kvaliteta posredovanja, Predlogom zakona propisani su uslovi koje moraju da ispunjavaju posrednici. Ministarstvo pravde izdaje dozvolu za obavljanje posredovanja i to sa periodom važenja od tri godine, u toku kojeg posrednici moraju imati određeni broj postupaka posredovanja da bi obnovili dozvolu. Dozvola se obnavlja na period od pet godina. Kao jedan od ključnih uslova za izdavanje dozvole za posredovanje propisana je i završena osnovna obuka za posredovanje. U cilju obezbeđenja kvalitetne obuke, Ministarstvo pravde utvrđuje program osnovne obuke i daje saglasnost na specijalizovane obuke. Pored toga, Ministarstvo pravde izdaje i dozvole organizacijama koje sprovode programe za obuke posrednika.
Predlog zakona takođe ustanovljava i registar posrednika kao javnu centralnu elektronsku bazu podataka koju vodi Ministarstvo pravde, što će u svakom slučaju omogućiti veću dostupnost posrednika licima koja su zainteresovana za rešavanje spornog odnosa putem posredovanja.
Pred vama je i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Na početku predstavljanja ovog predloga zakona, ističem da predloženi zakon sadrži samo najnužnije izmene i dopune koje su neophodne da bi se rešili određeni problemi u primeni ovog zakona, a koji su nastali usled odluka Ustavnog suda kojima je utvrđena neustavnost određenih odredaba Zakona o parničnom postupku, kao i potrebe da se određene odredbe Zakona o parničnom postupku izmene, budući da su se pokazale kao necelishodne u dosadašnjoj primeni ovog zakona.
Ističem da Ministarstvo pravde nastavlja sa radom na sveobuhvatnijim izmenama Zakona o parničnom postupku koje bi, prema planu, trebalo da budu razmatrane u Narodnoj skupštini tokom redovnog jesenjeg zasedanja.
Najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku su sledeća: Predlogom zakona usklađene su odredbe člana 35. Zakona o parničnom postupku, sa odredbom člana 142. stav 6. Ustava Republike Srbije kojom je propisano da sud sudi u veću a da se zakonom može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac i istovremeno proširena funkcionalna nadležnost odnosno taksativno nabrojane, određeni sporovi u kojima sudi sudija pojedinac.
Dopunjene su odredbe člana 85. Zakona o parničnom postupku tako što je precizno određen krug lica koja mogu da budu punomoćnici, a što je u skladu sa odlukom Ustavnog suda koji je oglasio neustavnim odredbu člana 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj punomoćnik može da bude samo advokat.
U cilju olakšavanja dostavljanja, Predlogom zakona izmenjena je i odredba člana 143. stav 2. Zakona o parničnom postupku tako što je propisano da je sud obavezan po službenoj dužnosti da pribavi adresu stranke od nadležnog organa ako suprotna stranka nije u mogućnosti da je pribavi.
Izvršena je i dopuna člana 294. Zakona o parničnom postupku, tako što je predviđeno da je sud dužan da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. Na ovaj način postiže se bolja zaštita prava tužioca u postupku u slučaju da je tužba odbačena.
Jedna od najvažnijih izmena koju donosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku odnosi se na smanjenje cenzusa za izjavljivanje revizije u imovinsko-pravnim sporovima. Predloženo je da se revizija može izjaviti u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 40 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto dosadašnjih 100 hiljada evra, odnosno u privrednim sporovima, ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 100 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto važećih 300 hiljada evra.
Razlozi smanjenja cenzusa za izjavljivanje revizije su u tome što je postojećim zakonskim rešenjem vrednosna granica previsoko određena, kao i u potrebi za većom socijalnom izbalansiranošću i većom dostupnošću ovog pravnog leka.
Daću jedan primer iz svakodnevne prakse. Stambene nepokretnosti čija vrednost prelazi 100 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti su često sretljive u Beogradu, Novom Sadu, eventualno Kragujevcu i Nišu i u retko kom drugom gradu Srbije kada je u pitanju prosečan građanin, što znači da je previsoki revizioni cenzus od 100.000 evra zaista onemogućavao u dobroj meri jednakost građana pred zakonom.
Predloženom dopunom člana 428. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da se objektivni rok od pet godina od dana kada je odluka postala pravosnažna ne odnosi na podnošenje predloga za ponavljanje postupka u slučaju ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, kao i u slučaju da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog prava ili manjinskog prava i slobode zajemčeno Ustavom u parničnom postupku. To je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Ovakvo rešenje u skladu je sa odlukom Ustavnog suda kojom je oglašena neustavnom odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
Sada bih vam ukazao na najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku. Ako je rečeno za Zakon o javnom pravobranilaštvu koji je donet 1991. godine da je u dobroj meri već prevaziđen i zastareo, šta tek reći za važeći Zakon o vanparničnom postupku koji je donet na osnovama Ustava SFRJ iz 1974. godine kao republički zakon iz 1982. godine, a koji je u primeni od 1. januara 1983. godine, Zakon koji je donet u vreme jednog društveno-političkog i ekonomskog sistema koji je davno napušten i koji je pretrpeo korenite izmene posle raspada jugoslovenske federacije i nekadašnje državne zajednice. Iz tog razloga bilo je više nego potrebno da se i ovaj procesni zakon definitivno usaglasi sa važećim Ustavom Republike Srbije. Jedan broj odredaba ovog zakona zapravo je i donet radi terminološkog usklađivanja sa važećim zakonodavstvom.
Drugi razlog zbog kojih se pristupilo izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ogledao se u potrebi da se srpsko procesno zakonodavstvo u sferi zaštite osoba lišenih poslovne sposobnosti uskladi sa evropskim standardima, pravnim stanovištima Evropskog suda za ljudska prava, a pre svega sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope, broj R-994, principom 14, koja predviđa da, citiram, lišenje poslovne sposobnosti treba da bude vremenski ograničeno uz periodično preispitivanje.
Naime, važeći Zakon o vanparničnom postupku predviđa da je mera lišenja poslovne sposobnosti trajna, a rešenje o lišenju poslovne sposobnosti može se izmeniti samo po predlogu ovlašćenih lica.
Sledeće preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope Predlogom zakona -uvodi se institut koji se zove vreme proveravanja.
U rešenju kojim je neko lice lišeno poslovne sposobnosti sud određuje rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, a koji ne može biti duži od tri godine.
Kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ako utvrdi da su prestali razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti, sud donosi rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti, odnosno ako utvrdi da se stanje mentalnog zdravlja lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti toliko popravilo da je dovoljno i delimično lišenje poslovne sposobnosti, sud tada određuje delimično lišenje poslovne sposobnosti toga lica.
Predlog zakona predviđa mogućnost da sud po službenoj dužnosti ili na predlog organa starateljstva i drugih ovlašćenih lica donese rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti pre nego što istekne vreme proveravanja ako utvrdi da više ne postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ista ova pravila primenjuju se i na vanparnični postupak za produženje roditeljskog staranja.
Kao najvažniji razlog zbog kojeg se pristupilo donošenju ovog zakona sastoji se u potrebi usklađivanja srpskog vanparničnog zakonodavstva sa Zakonom o javnom beležništvu.
Korenito je promenjen odeljak o sastavljanju isprava i prilagođen pravnom sistemu u kome će glavni nosioci takve aktivnosti biti javni beležnici.
Takođe, prilikom rada na ovom zakonskom tekstu, Ministarstvo pravde sledilo je preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope broj R-8612 o merama za sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova, od 16. septembra 1986. godine.
Dakle još 1986. godine u svojoj preporuci Savet Evrope predlaže da svi oni poslovi koji ne predstavljaju sudovanje, u najužem smislu reči, treba da budu povereni drugim državnim organima. Kao primer takvih poslova naveden je ostavinski postupak.
Saglasno ovoj preporuci, a po uzoru na rešenje mnogih evropskih država, na primer Francuske i Austrije, kao i zemalja nastalih na području bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na primer Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Predlog zakona predviđa mogućnost da pojedine vanparnične postupke u imovinskim stvarima sprovodi javni beležnik kao poverenik suda.
Predlog zakona napravio je jasnu razliku između poveravanja sprovođenja vanparničnog postupka javnom beležniku i upućivanja konkretne pravne stvari javnom beležniku.
Odluku o poveravanju sprovođenja postupka javnom beležniku donosi sudija vanparničnog suda kao prirodni sudija kome je kao nadležnom dodeljen predmet prema godišnjem rasporedu. Upućivanje pravne stvari konkretnom javnom beležniku vrši predsednik suda kao rukovodilac sudske uprave.
Predlogom zakona su predviđeni kriterijumi po kojima se određuje javni beležnik kome će biti upućena pravna stvar, što je posebno značajno za mesta u kojima postoji veći broj javnih beležnika, čime se sprečava mogućnost korupcije.
Naime, ako na području suda službeno sedište ima više javnih beležnika, sud je dužan da im predmete dodeljuje ravnomerno prema azbučnom redu njihovih prezimena.
U slučaju da je princip azbučnog reda narušen zato što je javni beležnik opravdano odbio da prihvati povereni posao, prvi sledeći predmet poverava se onom javnom beležniku kojem je dodeljeno najmanje predmeta.
Predlog zakona predviđa i određene dodatne garantije koje treba da obezbede zakonitost rada javnog beležnika kao poverenika suda.
Najznačajnija takva garantija jeste mogućnost sudskog nadzora koji se sprovodi na dva načina. Prvo, sud koji je javnom beležniku poverio da sprovede ostavinski postupak dužan je da vrši nadzor nad njegovim radom i da donese rešenje o oduzimanju poverenog postupka ako javni beležnik radi na štetu stranaka, ako im stvara suvišne troškove, neopravdano odugovlači postupak ili kada to nalažu drugi opravdani razlozi. Drugo, protiv rešenja koja je doneo javni beležnik kao poverenik suda u ostavinskom postupku može se izjaviti žalba po istim uslovima i po istim pravilima kao kada rešenje donese sud.
Prilikom rada na ovom zakonu i javne rasprave mora se, istini za volju, priznati da pravnička i stručna javnost ne podržava jednodušno ideju o tome da se sprovođenje nekih vanparničnih postupaka poveri javnim beležnicima. Međutim, kada se razmotre argumenti pro et contra, dolazi se do zaključka da pretežu pozitivne strane ovakvog pristupa.
Prvo, vanparnični postupci će se brže završavati, čime se daje neposredan doprinos ostvarivanju ustavnog prinicipa prava na suđenje u razumnom roku.
Uporedna pravna iskustva pokazuju da javni beležnici brže sprovode vanparnične postupke od sudova. Razlog za to leži dobrim delom i u tome što učesnici u vanparničnom postupku mogu neposrednije da komuniciraju sa javnim beležnikom nego sa sudijom.
Koliko su javni beležnici efikasni najbolje se vidi kada uporedimo trajanje ostavinskog postupka u Srbiji gde ovaj postupak sprovode ostavinski sudovi i u Hrvatskoj, recimo, gde ostavinski postupak sprovode javni beležnici. Ovo upoređivanje je veoma korisno jer je nasledno i vanparnično pravo na veoma sličan način normirano u ove dve države.
Drugo, građanima će biti olakšan pristup javnom beležniku kao organu koji sprovodi vanparnični postupak. Velika prednost javnog beležništva u odnosu na sudove sastoji se u tome što su notari dostupniji građanima.
Naime, ne postoji u svakoj opštini osnovni sud ili sudska jedinica, ali zato u svakoj opštini mora da postoji bar jedan javni beležnik i njegova javnobeležnička kancelarija. U opštinama koje su gušće naseljene i u kojima se obavlja intenzivnija privredna aktivnost može se dozvoliti otvaranje više javnobeležničkih kancelarija, tako da na 25.000 stanovnika bude po jedan javni beležnik.
Treće, značajan broj sudija biće rasterećeno od vanparničnih predmeta i angažovan u drugim odeljenjima, recimo u parničnom, čime se na posredan način doprinosi efikasnosti sprovođenja drugih sudskih postupaka. Primera radi, na teritoriji Republike Srbije 2012. godine na sprovođenju ostavinskih postupaka, odnosno ostavinskih rasprava, bilo je angažovano 160 sudija, a u prvom tromesečju 2013. godine ostavinskim predmetima bavilo se 216 sudija. Podsetio bih da je ostavinski postupak samo jedan od mnogih vanparničnih postupaka.
Iskustva iz zemlja u okruženju pokazuju da se poveravanjem ostavinskih postupaka javnim beležnicima omogućuje da značajan broj sudija pređe u druga sudska odeljenja i doprinese bržem sprovođenju drugih postupak.
Sprovođenje ostavinskog postupka od strane javnog beležnika neće imati negativnih posledica, što zbog prirode vanparničnih postupaka, što i zbog činjenice da važeće zakonske norme pružaju dovoljno garantija, kako u pogledu stručne osposobljenosti javnih beležnika, tako i u pogledu njihove nezavisnosti i nepristrasnosti.
U pravničkoj javnosti su iznošeni argumenti da javni beležnici nisu dovoljno stručno osposobljeni da sprovode parnične postupke. Takve tvrdnje jednostavno ne stoje.
Što se tiče stručne osposobljenosti javnih beležnika, pravila koja postoje u pozitivnom srpskom pravu obezbeđuju da javnobeležničku delatnost mogu obavljati samo ona lica koja po stručnoj spremi i iskustvu na poslovima pravne struke nimalo ne zaostaju za sudijama.
Kandidat za javnog beležnika mora imati više radnog iskustva u pravnoj struci nakon položenog pravosudnog ispita i mora da položi javnobeležnički ispit. Javnobeležnički ispit obuhvata pravne institute od značaja za javnobeležničku delatnost, među kojima značajno mesto zauzima materija građansko-materijalnog prava i vanparničkog postupka.
Ono po čemu javnobeležnička profesija takođe ne zaostaje za sudom, jeste i obaveza stalnog usavršavanja. Javni beležnici su dužni da pohađaju seminare i druge oblike stručnog usavršavanja koje odredi javnobeležnička komora i Ministarstvo pravde. Povreda te dužnosti predstavlja disciplinski prestup za koji se može izreći kazna oduzimanja prava na obavljanje delatnosti.
Pored navedenog, ističem da će u najkraćem roku u skupštinsku proceduru biti upućen tzv. omnibus zakona kojima će se izvršiti izmene i dopune oko 30 zakona koji uređuju pojedina pitanja iz nadležnosti javnih beležnika, a sve u cilju stvaranja uslova za početak rada javnih beležnika, kako je to u Zakonu o javnom beležništvu predviđeno i čija će primena krenuti od 1. septembra 2014. godine.
Na kraju, želeo bih da vas upoznam sa Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Razlog za donošenje ovih po obimu malih, tzv. interventnih izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju je neophodnost da se reši problem koji se pojavio u praksi funkcionisanja izvršitelja u vezi sa njihovom mesnom nadležnošću, a koji je nastao usled početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine.
Ovim zakonom je osnovano 66 osnovnih sudova, umesto ranijih 34, koji su osnovani po ranijem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Imajući u vidu da se prema važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju izvršitelji imenuju za područje osnovnog i privrednog suda, što je odgovaralo mreži osnovnih sudova predviđenoj u ranije važećem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, neophodno je uskladiti Zakon o izvršenju i obezbeđenju sa novim Zakonom o sedištima.
Predlogom zakona se predviđa da se izvršitelji imenuju za područje višeg suda, umesto za područje osnovnog suda, iz razloga što je takvo rešenje celishodnije, budući da je teritorijalna organizacija viših sudova ustaljena i da se nije menjala u većem obimu dugi niz godina.
Predlog zakona sadrži i prelaznu odredbu kojom se rešava situacija koja je nastala posle početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, a koja se odnosi na izvršitelje koji su imenovani u skladu sa važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Napomenuo bih da je u Ministarstvu pravde u toku rad na obimnijim izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čak bih se usudio da kažem – ne izmenama i dopunama, nego kompletnoj reviziji zakona, čiji tekst u punoj meri ni najučeniji pravnici u Srbiji na jednostavan način ne mogu da razumeju.
Ovom revizijom obuhvatiće se i sva sporna pitanja koja su se pojavila u dosadašnjoj primeni ovog zakona. Prema planiranoj dinamici, očekujem da će se ove izmene i dopune naći u skupštinskoj proceduri tokom redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine.
Zahvaljujući vam na pažnji, izražavam nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženih pet zakona biti usvojeno. Hvala.