Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je set pravosudnih zakona. Ja nisam iz pravne struke, ali ću dati komentar na Zakon o parničnom postupku.
Svesni smo činjenice da su sudovi u Srbiji zatrpani brojnim predmetima i da se neretko trajanje pojedinih parnica prolongira godinama, pa i decenijama, a postoje i slučajevi u kojima se parnice prenose sa generacije na generaciju bez naznake kada bi mogle biti okončane. Nesporno je da naš narod i te kako voli da se sudi i parniči i da mu je milije da godinama gubi vreme i troši novac na sudu, nego da dogovorom rešava postojeće probleme.
Sve ovo, ali i mnogo toga što nije pomenuto, dovelo je do situacije u kojoj se danas nalazimo, a to je da su sudije zatrpane brojnim predmetima, zapravo sudija pojedinac je zadužen za više stotina predmeta, da postoji veliki broj nerešenih predmeta iz pretprošle, a naročito prošle decenije, da parnični postupci traju toliko dugo da troškovi postupka vrlo često premašuju iznos osnovnog potraživanja, da se tokom trajanja postupka više puta menjaju veća ili sudije pojedinci, pa postupak i posle više godina počinje iznova, što dalje znači da pri postojanju ovakvog pravosuđa opterećenog brojnim nasleđenim nedostacima građani se za zaštitu svojih prava sve češće obraćaju ili Vrhovnom i Ustavnom sudu ili pravdu traže u Strazburu.
Praksa Ustavnog suda pokazuje da je tokom 2012. godine, a vi ćete me ispraviti ako nemam dobre podatke, doneto 2.587 odluka, od kojih je u 2.112 predmeta utvrđena povreda Ustavom zajemčenih prava, gde dominira povreda prava na suđenje u razumnom roku, a o broju predstavki upućenih u Strazbur ne treba ni diskutovati, jer premašuju sva normalna očekivanja.
Imajući u vidu sve napred navedeno, novi predlog zakona ima za cilj da pored očuvanja stečenih standarda, koji su se pokazali ispravnim, izvrši unapređenje onih delova postojećeg zakonodavstva koji su se u praksi pokazali kao nedovoljno efikasni.
Ciljevi koje novi zakon treba da postigne se upravo ogledaju u potrebi da se unapred rad sudova, i to ne na bilo koji način, već kroz proces bržeg rešavanja sporova, kako onih koji se iniciraju sada, tako i brojnih zaostalih predmeta iz prethodnog perioda.
Nova tehnička rešenja koja predviđa ovaj predlog zakona u dovoljnoj meri ograničavaju mogućnosti zloupotrebe procesnih ovlašćenja parničnih stranaka i kroz vremenski okvir trasiraju put za okončanje parničnog postupka u razumnom roku. Međutim, neće samo primena zakona rešiti, odnosno ovog novog zakona, sve probleme vezane za naše pravosuđe. Paralelno sa primenom novih zakonskih rešenja neophodna je i permanentna edukacija sudija i sudijskih pomoćnika, ali i donošenje novih zakona u drugim oblastima koji će umanjiti, a ne povećati potrebu za parničnim postupkom. Kada to kažem mislim na brojne imovinske sporove koji uopšte ne bi postojali kada bi građani blagovremeno izvršili upis prava svojine prilikom sticanja imovine nasleđen, zaključenjem ugovora o kupoprodaji i poklonu, doživotnom izdržavanju i slično.
Ukoliko želimo da izbegnemo situaciju da svaki treći parničar u Srbiji po pravdu ide u Strazbur, neophodno je da se osim procesnog zakonodavstva uredi i materijalno pravo, jer ne može nam biti cilj da parnice kratko traju, već da se u što većem obimu izbegne njihov nastanak.
Na kraju, gospodine ministre, prihvatamo vaš poziv i u danu za glasanje SNS će glasati za ovaj set pravosudnih zakona. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovana predsednice Skupštine, uvaženi ministre, kolege poslanici i poslanice, u svom izlaganju, gospodine ministre, moram da vam čestitam na vašoj odgovornosti i hrabrosti da učinite sve kako biste unapredili pravni poredak države Srbije, kako biste unapredili pravnu sigurnost građana Srbije i kako biste unapredili rad pravnih institucija.
Ovo nije obična fraza, već tokom mog izlaganja biće vam sasvim jasno koji su to razlozi i zašto sam u početnom delu izlaganja upravo ovo navela.
Fokusiraću se na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i to na deo zakona koji se tiče lišenja poslovne sposobnosti i vraćanja poslovne sposobnosti, odnosno na deo zakona koji se tiče zaštite najranjivijih društvenih grupa, a to su uglavnom osobe koje u jednom periodu svog života imaju nekih mentalnih ili zdravstvenih poteškoća, takođe, sem ovih osoba, na zaštitu dece kada su u pitanju postupci produženja roditeljskog prava.
Naime, ovaj zakon donet je pre tri decenije. Od tada do danas nikakve izmene u ovom delu zakona nisu menjane, a život je tekao i realnost je danas sasvim drugačija. Šta je ono što posebno želim da istaknem?
Želim da istaknem da je pitanje poslovne sposobnosti jedno od osnovnih ljudskih prava garantovanih Ustavom. Takođe, želim da istaknem da su ove izmene i dopune zakona usaglašene sa preporukama Komiteta Saveta Evrope, ali svakako i sa realnim životom. Šta to znači? Osobe sa invaliditetom jesu osobe koje o sebi mogu samostalno da se staraju. Ako se primeni socijalni pristup, to znači da u svakodnevnom životu osobe sa invaliditetom nailaze na niz poteškoća koje samostalno ne mogu da razreše. Polazeći od ovog socijalnog koncepta, država je ta koja mora da obezbedi podršku i pomoć ovim osobama, kako bi oni u ostvarivanju svojih prava imali potpuno ravnopravan položaj sa drugim građanima.
Što se tiče izmena ovih zakonskih odredbi, najpre bih pošla od toga, kada je u pitanju lišenje poslovne sposobnosti postupak može pokrenuti po službenoj dužnosti sud, ali naravno postupak može pokrenuti i organ starateljstva, supružnik, vanbračni partner, dete i roditelj lica protiv koga se vodi postupak.
Takođe, među licima koja mogu biti ovlašćeni za pokretanje ovog postupka su i sva druga lica koja žive u zajedničkom domaćinstvu sa licem prema kome se vodi postupak, a to mogu da budu deda, baba, unuci itd.
Ono što takođe želim posebno da istaknem je obaveza suda da uvaži mišljenje lica prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti u meri u kojoj je očuvano njegovo mentalno zdravlje. Za razliku od prethodnog zakona, koji je regulisao da sud može po pravilu i u zdravstvenoj ustanovi da uzme mišljenje od lica prema kome se vodi taj postupak, ova odredba zakona nalaže da sud mora da ode i u zdravstvenu ustanovu i tamo održi ročište kako bi uzeo mišljenje od lica prema kome se vodi ovaj postupak.
Takođe, zakon je jako jasan kada je u pitanju delimično lišenje poslovne sposobnosti. Naime, zakon nalaže sudu da u postupcima delimičnog lišenja poslovne sposobnosti, a na osnovu nalaza veštaka, odnosno lekara tačno odredi krug i deo poslova koje to lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može da obavlja. Takođe, ovim postupkom data je i mogućnost suda da licu prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti, a na predlog lekara može odrediti meru upućivanju u zdravstvenu ustanovu ali ne duže od 30 dana kako bi se utvrdilo njegovo mentalno zdravlje.
Ono što je poseban kvalitet ovog zakona jeste da lice bez obzira na stepen mentalnog zdravlja može da uloži žalbu. Ovi postupci su naročito hitni. Žalba se ulaže u roku od osam dana, a drugostepeni organ, sud po žalbi mora da odluči u roku takođe od osam dana. Šta je ono što se ovim zakonom želi da modifikuje? To je, prvo, uvažavanje mišljenja lica, a prema njegovim mentalnim kapacitetima prema kome se postupak vodi. Znači, uvažavanje mišljenja lica prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti.
Druga bitna novina je ta što je postupak lišenja poslovne sposobnosti vremenski ograničen na tri godine. On na žalost do sada nije bio ograničen. Kako je to u praksi izgledalo, navešću vam neke primere. To je izgledalo tako da su lica lišena poslovne sposobnosti, potpuno lišena poslovne sposobnosti najčešće bila socijalno izolovana, da ne upotrebim neki drugi i teži izraz i najčešće su trajno završavala u ustanovama socijalne zaštite ili zdravstvenim ustanovama. Sada je ovim Predlogom zakona predviđeno da sud mora da odredi rok od tri godine u kome mora da se preispita da li su i dalje opravdani razlozi koji su doveli do lišenja poslovne sposobnosti.
U ovom postupku, sem po službenoj dužnosti sud u skladu sa Porodičnim zakonom i te kako sarađuje sa organom starateljstva jer je u članu 136. u delu nadležnosti koje su prenete organu starateljstva, prenete i nadležnosti starateljske zaštite. Znači, organ starateljstva jeste taj koji sprovodi starateljsku zaštitu nad licima koja su potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti i koji u svakom momentu u postupku preispitivanja može sudu dostaviti valjano i celishodno mišljenje – da li je postupak i dalje celishodan ili ne.
Neću govoriti da postupak za lišenje poslovne sposobnosti se preispituje, kakva rešenja mogu biti, da može biti vraćena poslovna sposobnost, da može licu kome je potpuno oduzeta poslovna sposobnost, a zbog poboljšanja mentalnog zdravlja, da bude delimično vraćena poslovna sposobnost itd.
Reći ću još nekoliko rečenica o još jednom vrlo važnom postupku, a to je postupak produženja roditeljskog prava. Postupci lišenja poslovne sposobnosti, vratiću se momenat na to, odnose se na lica koja su punoletna, lica koja su starija od 18 godina. Postupci produženja roditeljskog prava pokreću se najranije šest meseci od sticanja prava na punoletstvo i može da ih pokrene roditelj, staratelj, organ starateljstva. U ovom postupku sud je dužan, bez obzira ko je pokrenuo postupak, da sasluša dete, roditelja, zakonskog zastupnika i da pribavi mišljenje organa starateljstva, odnosno centra za socijalni rad o celishodnosti primene instituta produženog roditeljskog prava.
Srpska napredna stranka kada je upitanju unapređenje poretka zemlje i pravna zaštita njenih građana nema dilemu i u danu za glasanje podržaće sve ove zakone, a ovaj zakon posebno jer se radi o zaštiti osnovnih ljudskih prava koja na žalost punih 30 godina nisu adekvatno rešavana. Hvala.

  Reč ima Marko Atlagić.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam da ću odustati od svoje diskusije iz razloga što gospode iz opozicije nema, osim jednog gospodina poslanika. Pošto sam poznat kao profesor koji drži predavanje pa makar došao i jedan student, iz poštovanja prema kolegi i iz poštovanja prema građanima Srbije ipak ću nastaviti svoje izlaganje.
Donošenje seta ovih zakona ima svoje uporište, pored ostalog, i u ekspozeu premijera Vlade RS, gospodina Aleksandra Vučića, gde na strani 24 ekspozea je navedeno, pored ostalog, da je zadatak reforme sudstva jedan od bitnih stubova privrede državne uprave i stvaranje sigurnog ambijenta za ulaganja, vraćanje poverenja građana RS i privrede u sudski sistem, što će se sigurno desiti u mandatu, gospodine ministre ove Vlade.
Gospodine ministre, ovo je vaš 35 dolazak u ovaj visoki dom za dve godine, što govori o vama kao ministru koji poštuje ovaj visoki dom i građane Srbije, a moram da kažem da je to više od polovine puta svih bivših ministara u bivšoj Vladi.
Nekoliko rečenica ću da kažemo o Zakonu o pravobranilaštvu. Pravobranilaštvo kao organ kojem je poverena zaštita prava određenih javnopravnih subjekata, a pre svega države u civilizovanim i dobro uređenim zemljama organizovano je kao jedan državni organ koji zastupa državu i sve njene organe u svim privatnopravnim odnosima, a sve u cilju jedinstvene zaštite državne imovine i drugim imovinsko-pravnim interesima države.
U prvim godinama komunističke vlasti FNRJ 1945. godine ukinuo je državno pravobranilaštvo koje je u državi Srbiji i Jugoslaviji postojalo tad više od 100 godina, da bi ovlašćenje za zastupanje države i njenih organa bilo preneto na sve državne organe, odnosno bilo je određeno da svaki državni organ sam za sebe zastupa u postupcima pred sudom i drugim nadležnim organima.
Kad smo već kod pravnog haosa, dozvolite jednu rečenicu da kažem, da je pravosudni sistem pre dolaska vas na čelo ovog ministarstva, da se ljuljao kao zgrada sklona padu, i da kažem da je prethodna vlast izabrala mrtvog sudiju za sudiju što se nije desilo u istoriji čovečanstva i istoriji sudstva.
To je dovelo, kako rekoh do pravnog haosa, međutim već 1955. godine ponovo je narušeno jedinstvo nadležnosti i zastupanja države kroz formiranje posebnog vojnog pravobranilaštva koje je postojalo sve vreme postojanja Jugoslavije, odnosno ukinuto je tek 2003. godine. Formiranjem posebnog vojnog pravobranilaštva zaštita države i imovine koja je poverena na korišćenje Ministarstvu odbrane i vojsci onemogućena je puna civilna kontrola raspolaganja tom imovinom, odnosno onemogućena je jednaka pravna zaštita tog dela državne imovine.
Poštovane dame i gospodo, za razliku od ovog jugoslovenskog primera nejedinstvene organizacije pravobranilaštva u dobro uređenim državama jedno pravobranilaštvo zastupa imovinsko-pravne odnose države pred sudom i drugim nadležnim organima, pa čak i kada te države imaju posebno vojno pravosuđe, gde jedno državno pravobranilaštvo zastupa državu i sve njene organe uključujući i Ministarstvo odbrane i vojsku.
Termin pravobranilaštvo vezan je za pravnu tradiciju Republike Srbije i bivše Jugoslavije. Pravobranilaštva postoje i u drugim državama, odnosno u drugim pravnim tradicijama, ali se nadležnosti i organizacija organa koji vrše pravobranilačku funkciju bitno razlikuju od države do države. Raspadom SFRJ neke od novoformiranih, samostalnih danas država, napustile su postojeću tradiciju organizovanja pravobranilaštva kao organa koji zastupaju državu i lokalne samouprave u imovinsko-pravnim stvarima. Tako je Republika Crna Gora još 1992. godine poslove pravobranilaštva ustupila državnom tužilaštvu, dok je Republika Hrvatska ovo učinila 2000. godine.
Pravobranilaštva kao organe koji zastupaju državu i lokalne samouprave zadržala je i Republika Srbija u kojoj postoji republičko javno pravobranilaštvo, pokrajinsko javno pravobranilaštvo Vojvodine, gradska i opštinska javna pravobranilaštva. Republika Makedonija i Republika Slovenija, i BiH, kao i njeni entiteti Republika Srpska i Federacija BiH, takođe su zadržali instituciju pravobranilaštva. U međuvremenu, 2009. godine u Crnoj Gori obnovljena je posebna institucija za vršenje pravobranilačke funkcije pod nazivom Zaštitnik imovinsko-pravnih interesa Crne Gore čiji položaj i uređenje u mnogome podsećaju na uređenje državnog pravobranitelja Kneževine Srbije iz 19. veka.
U svim bivšim jugoslovenskim republikama postoji samo po jedan državni organ koji vrši funkciju državnog pravobranilaštva. U nekim bivšim jugoslovenskim republikama, kao na primer u Hrvatskoj i Republici Makedoniji naziv pravobranilaštvo dodeljen je organima sa bitno drugačijom ulogom i nadležnostima. Naime, u ovim državama pravobranilaštva su organi koji vrše funkciju zaštitnika građana i to pučki pravobranitelj, da prevedem sa hrvatskog na srpski – narodni pravobranitelj u Hrvatskoj i narodni pravobranitelj u Makedoniji. Danas ova materija zakona uređena je Zakonom o javnom pravobranilaštvu iz 1991. godine. taj zakon ima određenih slabosti o kojima ste vi, gospodine ministre govorili detaljno, a ja ću navesti nekoliko odredbi koje nisu dobro urađene. Važeći zakon nije odredio pojam pravobranilaštva, drugo, važeći zakon nije odredio osnovna načela na kojima bi se trebao zasnivati rad pravobranilaštva, iako je opozicija danas prigovarala da upravo ovaj zakon to ne radi, ali čini mi se da nisu pročitali ovaj zakon, upravo on to radi. Zatim, nije jasno odredio na koji način treba izvršiti organizaciju i uređenje pravobranilaštva i, kako ste rekli, sam naziv pravobranilaštva nije adekvatno jasno određen dodavanjem reči „javno“ u nazivu, imajući u vidu da zaštita javnog interesa nije primarna funkcija pravobranilaštva koja primarno štiti interes pravnih lica koje zastupa u prvom redu države, autonomne pokrajine ili opštine, itd.
Od 1991. godine, pa do danas prošlo je mnogo vremena, došlo je do određenih značajnih promena i na mnogim poljima društvenog života, pa i na polju ustavnog uređenja i organizacije državne vlasti, finansiranja javnih potreba, a posebno u uređenju svojinskih prava i odnosa. Zato je bilo nužno donošenje ovog zakona.
Dozvolite na kraju da kažem šta se postiže donošenjem ovog zakona, a to u prvom redu tri stvari. Prvo, da se nabrojane nepreciznosti koje ste danas i vi nabrojali, a i od kojih sam ja nekoliko nabrojao, da se preciznije urede na adekvatan način. Drugo, stvaraju se uslovi za najuspešniju zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine i jedinice lokalnih samouprava. Treće, ovim zakonom se na jedinstven način i trajno rešava pitanje načina ostvarivanja pravobranilačke funkcije.
Isto tako i ostala četiri zakona iz ovog seta zakona su kvalitetno i na sveobuhvatan način rešena. Napominjem da su svi ovi zakoni, kako ste i vi naglasili, usklađeni sa propisima EU i dobrom pravnom teorijom i praksom srpske pravne nauke, vodeći računa o specifičnostima.
Na kraju, dozvolite da pozovem sve poslanike u prvom redu i iz opozicionih redova da daju svoj glas, pa makar i ovaj jedan narodni poslanik koji je večeras među nama, za ove zakone i tako pridonesu modernizaciji Srbije.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Gvozdenović. Izvolite.

Hvala.
Poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, nisam pravnik po struci, lekar sam, specijalista ginekologije, ali sam pažljivo pratio izlaganje gospodina ministra i najveću pažnju privukao upravo ovaj Zakon o pravobranilaštvu. Zašto? Zato što mi koji dolazimo iz manjih mesta u Srbiji, ja koji sam već treći mandat u Gradskoj skupštini, imamo prilike da vidimo na koji način rad pravobranilaštva može uticati na donošenje nekih odluka na štetu društvene, odnosno državne svojine.
Citiraću reči gospodina ministra, zapisao sam i zapamtio, da je zadatak pravobranilaštva zaštita imovinskih prava i interesa jedinice lokalne samouprave.
Navešću jedan primer iz Valjeva koji se desio negde sredinom 2008. godine, nakon konstituisanja one pretprošle Vlade i ne treba naglašavati da je tada u gotovo svim gradovima u Srbiji lider vlasti bila famozna koalicija ZES. Imali smo primer da jedan član glavnog veća, gle slučajno izabran baš sa ove liste, sklopi poravnanje sa opštinom na šest i po ari građevinskog zemljišta u centru grada gde je izgrađena zgrada sa šest spratova, iako ni u kakvim obligacionim odnosima sa gradskom upravom, odnosno opštinom nije bio. Na moje pitanje kao odbornika kako je to moguće pravobranilac odgovara da je to pravno moguća radnja, odnosno da je ugovor pravno moguć. Pa, naravno da je moguć, ništa nije nemoguće. Vi možete da poklonite svoje svakome kome god poželite, ali državnu imovini bar ne bi smeli na taj način da poklonite.
U zamenu za tih šest i po ari placa, za koje je možda još neko bio zainteresovan, jer ne znamo, nije bilo oglašeno na tenderu ili na licitaciji, kako god hoćete, lokalna samouprava je dobila dva stana od po 50 kvadrata u istoj zgradi. Naravno, prodajom navedenih stanova zarada tog tada gradskog funkcionera i člana veća je dostigla blizu milion evra. Na moje insistiranje gospodin Marković, koji je bio tada šef koalicije „Za evropsku Srbiju“, kao ozbiljan čovek smenio je tog člana gradskog veća i na tome se ta priča, gospodine ministre, završila.
Zašto sam želeo da govorim o pravobranilaštvu? Upravo iz ovog razloga, jer je neobično važno da jedan takav organ ima odgovoran odnos prema državnoj svojini i da se na odgovoran način ponaša prema njoj. Ceo ovaj set zakona ohrabruje nas da je ova srpska Vlada, ova Vlada Republike Srbije na pravom putu, da neće dozvoliti da Srbija ostane Kaluđerica Evrope, divlje naselje s divljim običajima, da neće dozvoliti da Srbija bude jedna mračna komora Evrope. Ali, čini mi se da ova Vlada mora da izvede podvig i da ovu zemlju uvede u normalne tokove i da je taj podvig možda i ravan podvigu koji su naši preci izveli prelaskom preko Albanije i trijumfalnim povratkom nazad.
Drago mi je da je ova srpska Vlada shvatila poruku građana, da je moglo biti bolje da smo bili hrabriji. Vidim da hrabrosti i znanja ima dovoljno, a bogami i volje za radom u ovoj Vladi, tako da u potpunosti podržavam ovaj set zakona iz pravosuđa koji ste izneli.

 Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Uvažena gospodo, uvaženi ministre, što se tiče setova ovih zakona, ne mogu da se složim sa nekim kolegama iz opozicije kada tvrde da ovo nisu reformski zakoni i da nije bilo potrebe da sada raspravljamo po hitnom postupku, pre svega, zato što ovo jesu neke naše obaveze prema EU. Ako idemo ka EU, mi moramo ovo da usvajamo što pre. S druge strane, uvode se i neki instituti i neke novine koje jesu suštinski reformske, jer kada zakonima, kao što je Zakon o vanparničnom zakonu, ali i Zakon o posredovanju, rasterećujete sudove i kada određene vanparnične postupke, odnosno sporove dajete između ostalog i javnom beležniku, da on radi na tome što se tiče posredovanja, onda to jeste svakako reformski.
Takođe je reformski kada se u zakonu naglasi, između ostalog, da ono što se dešava vezano za posredovanje može da postane izvršni akt i što je, naravno, svakako reformski. Tim pre što sam Zakon o medijaciji, koji je donet 2005. godine, tada smo slušali slavopojke o tom zakonu, kako je to zaista nešto fenomenalno, kako će to zaista suštinski rasteretiti rad sudova, s čime bih se ja složio, ali nažalost to do danas nije u potpunosti zaživelo i tu se možemo složiti, gospodine ministre. Danas kada se ipak neko trudi da taj zakon i upodobi, na kraju krajeva čak i jezički, prema našoj državi, onda to odjednom više nije reformski.
Ono što moram da naglasim, i tu ću krenuti malo od zamerki, vezano baš za sam Zakon o posredovanju, koji je naravno bolji nego ovaj što je bio do sada, ali neke stvari koje bi morale, čini mi se, malo da se poprave radi nekih jasnijih definicija, pre svega kada govorimo o tome šta sve može da potpada pod posredovanje. Tu imamo prilično nedefinisan član 3. Naravno, navodi se šta sve može da potpada pod primenom zakona, ali se kaže – kao i u svim drugim spornim odnosima u kojima posredovanje odgovara prirodi spornih odnosa i može da pomogne njihovom razrešenju. Složićete se da je to jedno jako široko tumačenje. Sada se postavlja pitanje – šta sve može pod to da potpadne? Plašim se da će se morati verovatno u nekom doglednom periodu uraditi neke izmene i dopune kako bi se ovo preciziralo.
Ono što je veoma važno kod Zakona o posredovanju, a mislim da će tu morati vaše ministarstvo, gospodine Selakoviću, mnogo toga da uradi, vezano je za samu obuku posrednika, zato što se ovde navodi da imamo tzv. opštu i specijalizovanu obuku i da plan i čitav program donosi ministarstvo za opštu, a za ovu posebnu će i još neki drugi organi. Dok se to ne uradi, suštinski ovaj zakon ne može ni da zaživi, tako da bih zaista apelovao na samo ministarstvo da što pre krene u izradu tih planova, odnosno programa i da uradite možda čak i bolju kampanju, da ljudi shvate da mogu svoje neke sporove da reše preko posrednika i da se samim tim sudovi što više rasterete.
Veoma je pohvalno što se javnom beležniku daje ovolika važnost, jer je institut javnog beležništva nešto što je zaista veoma, veoma bitno. Slažem se, vi ste ovde naveli odličan primer vezan za ostavinu, jer potpuno je besmisleno, kada se zna kome šta pripada u ostavinskom postupku, da sud donosi nekakve odluke o tome. To se sve može rešiti preko javnog beležnika. Možda će vam advokati u mnogo čemu sada zameriti jer im uzimate neki deo njihovog posla, ali suštinski javni beležnik je zaista ovde stavljen na jedan dobar pijedestal. Drago mi je što je to čak jedan od najtežih ispita koji treba da položite za javnog beležnika, s obzirom da mora ovolike poslove da radi.
Što se tiče Zakona o pravobranilaštvu, po meni je ovo ključni zakon koji ovde donosimo. Zašto? Zato što je to vrlo važan organ u jednoj državi i suštinski to je advokat države. Mi do sada zaista nismo imali nikakav nadzor nad radom pravobranilaštva. To je bila jedna potpuna katastrofa. Zaista mnogi ne znaju šta se sve zbivalo u samom pravobranilaštvu. Igrom slučaja dosta toga znam, a verujem da ste i vi u to upoznati.
Recimo, veoma bi bilo važno da se otkrije, a o tome je čak govorio i gospodin Velimir Ilić u svojstvu resornog ministra svojevremeno, kako smo to izgubili spor, odnosno, nismo izgubili spor, nego smo se odrekli svojih para vezanih za „Jugobanku“ npr, gde je pravobranilac, sam gospodin Ilić je o tome pričao, između ostalog potpisao da se mi odričemo naših potraživanja, odnosno svega onoga što imamo prema nekadašnjoj „Jugobanci“, odnosno njenim lokalima u Zagrebu, u samoj Hrvatskoj i suštinski smo izgubili velike svote novca. Drugo, imali smo aferu „Satelit“, gde je takođe pravobranilaštvo u mnogo čemu učestvovalo i kumovalo, da i tu pretrpimo značajnu štetu.
Da ne pričam o angažovanju raznih advokatskih kancelarija na veoma volšeban način, kako je to pravobranilaštvo angažovalo, da se ne zna ni po kom kriterijumu su određene advokatske kancelarije dobijale mogućnost da u ime pravobranilaštva negde zastupaju državu Srbiju. Naravno, i ovo je veoma važno oko zemljišta u Gradu Beogradu, gde je volšebnom odlukom pravobranioca od jednom kompletno zemljište Republike Srbije prešlo u imovinu Grada Beograda i to niko živ nema pojma kako je to urađeno. Tek smo kasnije saznali da se to veoma lako, pod velom neke taje uradilo. Zašto? To bi valjalo sve preispitati.
Sada se uvodi zaista jedan važan institut, a to je nadzor nad radom pravobranilaštva i verujem da ćete to i te kako iskoristiti i da ćete značajno učiniti da pravobranilaštvo zaista zastupa državu Srbiju na pravi način.
Veoma je važno što će pravobranilac moći u buduće da zastupa građane Republike Srbije i uopšte državu Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava. To bi građani Srbije trebalo da znaju. To je nešto što jeste reformski u ovom zakonu, tako da je mnogo dobrih novina i valjalo bi to sve podržati.
Nadam se da ćemo i u raspravi kada bude vezano za amandmane nastaviti ovu diskusiju. U svakom slučaju, ovo vredi podržati. Ovo jeste reformski i mislim da ste dobro krenuli što se tiče ovog saziva. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jelisaveta Pribojac. Izvolite.