Gospodine Stefanoviću, ja moram da vam skrenem pažnju da ovde nije bila metafora u smislu nečega što piše u zakonu, nego je metafora korišćena za naziv izmena i dopuna zakona. Ako neko na neke svoje radnje daje svoje metafore, to naravno da ne može bude uvredljivo, ali ako to neko radi na nečije druge predloge, svi mi imamo neki različit prag tolerancije i shvatanja šta je uvredljivo. Pokušavam da budem ni previše strog, ali ni previše blag da se takve stvari dešavaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni? (Ne)
Hvala.
Kolega Babić, po Poslovniku. Izvolite.

Predsedavajući, da li imam pravo na repliku pošto sam direktno pomenut?
Ako nemam pravo na repliku, onda ću koristiti povredu Poslovnika, član 107. i 108.
U jednom dobrom delu bih se složio sa metaforama i da je to deo političkog izražaja i da je naš jezik i naše političko izražavanje puno takvih termina i mislim da takav postupak svi treba da gajimo. Međutim, ja nisam advokat ni van ove sale, ni u ovoj sali, niti mislim da predsednici parlamenta je potreban advokat, ali ako znamo da povredu Poslovnika može da učini samo predsednik ili predsedavajući Narodne skupštine, onda je degradirajuće, omalovažavajuće i za ovaj Poslovnik i za Narodnu skupštinu koristiti povredu Poslovnika i to protiv predsednika Skupštine koji nije predsedavao Skupštinom u tom trenutku.
Unutrašnji kolegijum? Iako ću sada jednom rečenicom samo zadrti i krenuti u repliku, iako ne želim da bude replika, ne postoji unutrašnji kolegijum. Postoji Kolegijum Narodne skupštine čiji su članovi predsednici poslaničkih grupa, predsednik parlamenta i potredsednici parlamenta, tako da ne postoji nikakav unutrašnji kolegijum i mislim da je povreda Poslovnika učinjena na taj način što niste prethodnog govornika opomenuli da ne može da povredi Poslovnik predsednik parlamenta, odnosno predsednica parlamenta koja u tom trenutku nije vodila sednicu i nije bila u sali.

Zahvaljujem, kolega Babiću.
Nisam hteo da prekidam govornika kada je govorio o reklamiranju Poslovnika. Isto tako, svaki od predsednika, odnosno potpredsednika Narodne skupštine ima neki svoj kriterijum koji primenjuje. Težimo da bude što je moguće jedinstveniji, ali kao što nema istih ljudi, tako je teško to i postići. Najbitnije je da svaki ko predsedava Narodnom skupštinom ima isti odnos prema svim narodnim poslanicima, bez obzira iz koje poslaničke grupe oni dolaze.
Za reč se javila narodni poslanik Vesna Martinović.
Po kom osnovu želite reč?
(Vesna Martinović, s mesta: Preostalo vreme.)
Izvinjavam se, ali kolega Dragan Nikolić se već prijavio u sistemu, a vi možete kada on završi.
(Vesna Martinović, s mesta: Sačekaću, naravno.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, hoću da budem džentlmen i s obzirom da je gospođa Vesna ustala i zatražila reč od vas da bi završila svoje izlaganje, koje je prekinula u jednom trenutku, verovatno poneta emocijama koje su bile očigledno jače, da bi mogla da nastavi, te vas molim da joj date reč i da privede kraju, a ja ću biti strpljiv i iskoristiću svojih 20 minuta nakon toga.

Kolega Nikolić je rekao da svoje pravo da govori ustupa vama, a on će nastaviti posle vas.
(Vesna Martinović, s mesta: Poštujem njegovu odluku, ali Poslovnik je Poslovnik.)
Izvolite, kolega Nikoliću.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, mi smo juče čitav dan raspravljali o setu zakona takozvanih pravosudnih. Juče smo na dnevnom redu imali tri zakona. Danas su na dnevnom redu pet predloga zakona i predloga za izmenu i dopunu određenih zakona.
Hoću javnosti radi da podsetim da ovo nisu novi zakoni, da ovo nisu zakoni koji su pisani u minut do dvanaest, da nisu ušli u Skupštinu na brzinu i preko noći, da niko za njih nije znao. Javnost mora da zna da je većina ovih predloga bila na sajtu Republičke vlade na jesen 2012. godine, da je svako ko je iole hteo da se upozna sa njihovom sadržinom mogao da pročita, da napravi analizu, da se spremi, da učestvuje u javnoj raspravi vezano za ove zakone, da su javna čitanja i javni nastupi bili i za stručnu javnost. Bili su dostupni i laičkoj javnosti, tako da niko u ovoj skupštini ne može da prigovori kako su ovi zakoni za koje je bilo vremena da se neko pripremi, da ih pročita i da su oni bili iznenađenje za sve nas.
Potpuno je jasno da smo na izborima koji su za nama svi izašli sa određenim programom, svi izašli sa određenim idejama. Potpuno je jasno takođe da je u svom ekspozeu predsednik Vlade gospodin Aleksandar Vučić dotakao i poglavlja 23. i 24. u pregovorima sa EU. Ubeđen sam da su svi ovi zakoni o kojima smo juče u načelu raspravljali, a danas o ovih pet, vrlo bitni zakoni koji će nam omogućiti i stvoriti klimu, atmosferu i pravnu sigurnost da bismo sa Evropskom komisijom mogli da otvorimo poglavlja 23. i 24. i da krenemo u pregovore i stvaranje uslova da bismo mogli 2018. godine, kada prođemo sva poglavlja, da očekujemo da skupštine članice EU odluče o tome da prime Republiku Srbiju i da, ono što je projektovano u ekspozeu predsednika Vlade, 2020. godine uđemo u EU kao punopravni član.
Podsetio bih javnost da su danas na dnevnom redu, a to moram zbog toga što su kolege koje su pre mene govorile u ovoj skupštini, pričale o svemu, samo ne o tim zakonima, pričali su o zakonima koji su bili na dnevnom redu juče, a predsedavajući je bio veoma tolerantan, pustio ih je da mogu da pričaju o tome, jedni su govorili da se prebrzo radi po ovim zakonima, drugi su rekli da je sporo i da treba uneti mnoge druge promene, nekima nije bitna forma, a nekima, nažalost, nije bitna ni suština i zbog toga hoću da javnost podsetim da danas raspravljamo o Predlogu zakona o pravobranilaštvu, Predlogu zakona o posredovanju u rešavanju sporova, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i Predlogu zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Gospodin ministar je u svom izlaganju veoma detaljno, studiozno izneo sve detalje, najmarkatnije, najvažnije delove ovih zakona, kao i predloge o izmenama i dopunama ovih zakona.
Sve ovo je veoma bitno jer doprinosi kvalitetu, doprinosi efikasnosti, doprinosi pravnoj sigurnosti, doprinosi mogućnosti sudovima da rade na mnogo bolji način, da se u mnogim materijama sudovi rasterete, da se upare ovi zakoni sa zakonima koji su već doneti u ovoj skupštini u prošloj i pretprošloj godini. Tu posebno mislim na Zakon o javnom beležništvu, jer će on stupiti na snagu i počeće njegova primena od 1. septembra 2014. godine, kada će i ovim zakonom o vanparničnom postupku veoma važna materija biti ustupljena notarima ili javnim beležnicima.
Takođe sam, nemajući nameru da ponavljam ono što je ministar rekao, zapisao neke detalje koji su veoma bitni za ove zakone. Zakon o pravobranilaštvu, koji je donet i koji danas menjamo, donet je 1991. godine, u potpuno drugim političko-ekonomskim i istorijskim okolnostima i priznaćete, bilo je više nego nužno dati njegove izmene, napraviti nešto što je imanentno ovom trenutku i političkoj situaciji u Srbiji, kao i tome da smo sada zemlja koja je kandidat za ulazak u EU i koja samim tim mora da ispuni mnogo uslova koji pred njom stoje, a koje ispunjavamo da bi bilo bolje svima nama, a ne zbog toga što ćemo to učiniti zbog građana Češke, Slovačke ili Nemačke.
Ovim zakonom se uređuje delokrug i položaj pravobranilaštva, osnivanje, nadležnost, uređenje i organizacija državnog, pravobranilaštva AP i pravobranilaštva jedinica lokalne samouprave.
Dakle, osim što se menja naziv, menja se i suština, menja se i nadležnost tog državnog pravobranilaštva. Potpuno se jasno stavlja odgovornost državnog pravobranioca, njegova obaveznost prema Ministarstvu pravde, podnošenje izveštaja Ministarstvu pravde, kontrola onoga šta državni pravobranilac radi. On u svakom trenutku ima obavezu da prati sve propise u Republici Srbiji, da te propise stavlja Ustavnom sudu na ispitivanje. Dužan je podnese izveštaj o svemu tome šta je radio, a da zamenici državnog pravobranioca podnose izveštaj državnom pravobraniocu. Ta hijerarhija je veoma bitna da bi se znalo ko je za šta odgovoran, da bi se znalo ako nastane šteta, ko će tu štetu nadoknaditi.
Takođe, pravobranilac je organ koji obavlja poslove zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, AP i jedinice lokalne samouprave.
Posebno bih hteo da istaknem nadležnosti državnog pravobranioca. On je zastupnik Republike Srbije pred sudovima, arbitražama i organima uprave. Zastupanje pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama je takođe njegov posao, zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava, pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti, davanje pravnog mišljenja, pružanje pravne pomoći i postupanje radi sporazumnog rešavanja spora kada je sa jedne strane Republika Srbija, odnosno lokalne jedinice.
Postavljanje državnog pravobranioca vrši Vlada i to očekujemo u roku od 90 dana nakon usvajanja ovog zakona. To će sigurno biti neko koje od velikog pravničkog iskustva, ko će ispuniti sve uslove. Osim položenog pravosudnog ispita, čuli smo da zamenici državnog sekretara, koji će raditi pred Evropskim sudom za ljudska prava, moraju da poznaju aktivno jedan od jezika koji je u službenoj upotrebi u tim sudovima. To će biti ili engleski, ili francuski. Prema tome, to moraju biti ljudi koji su potpuno kvalifikovani i ljudi koji su se u svojoj profesiji u prethodnom životu dokazali i potvrdili. Cilj donošenja zakona je stvaranje uslova za najkvalitetniju zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, AP i jedinica lokalne samouprave.
Veoma bitan i ne manje važan Zakon o posredovanju u rešavanju sporova. Ovaj zakon ima za cilj da stranke same reše spor, čime će biti rasterećeni sudovi u znatnoj meri. Ovaj sporazum se može postići čak i u izvršnom postupku, odnosno na kraju postupka parničnog i svakog drugog i postoji mogućnost da se stranke međusobno dogovore da krenu u sporazumevanje i da zato angažuju određeno stručno lice koje će posredovati u rešavanju njihovog spora. Na taj način će biti izbegnuti mnogi sudski troškovi, prekinuti postupci i data mogućnost strankama da na sebi svojstven način donesu odluku o tome, o dugovanju, da se međusobno napravi jedan sporazum.
Ovi sporovi koji mogu da se rešavaju posredovanjem su mogući u imovinsko-pravnim sporovima, u porodičnim, privrednim, upravnim, potrošačkim, radnim i naročito u krivičnim i prekršajnim stvarima u pogledu zahteva za naknadu štete ili tzv. imovinsko-pravnih zahteva, gde stranke mogu međusobno da dogovore čak i pre završetka krivičnog postupka ili prekršajnog postupka, da bi na taj način okrivljeni olakšao sebi položaj u postupku pred sudom.
Postoje načela posredovanja: dobrovoljnost, znači, stranke dobrovoljno nastupaju u posredovanju, odnosno u rešavanju sporova posredovanjem, ravnopravnost, potpuno su ravnopravne u tom postupku, isključena je javnost, ne postoji mogućnost da ono što je razgovarano, o čemu je pokušano da se sporazume, bude iskorišćeno nakon toga u javnosti ili u nekom postupku, to ostaje tajna između stranaka, neutralnost onoga ko posreduje između ovih stranaka, hitnost tog postupka.
Ovaj postupak se pokreće zaključenjem sporazuma o postupanju u posredovanju i traje najduže 60 dana. Stranke mogu odustati u svakoj fazi ovog postupka, mogu prestati da pregovaraju i da se vrate u sudski postupak.
Ono što je takođe bitno, nastaje zastoj zastarelosti potraživanja, kao i rok za podnošenje tužbe dok traje postupak posredovanja. Dakle, nema zastarevanja potraživanja. To može biti najduže 60 dana dok traje ovaj postupak.
Jedna novina koja je veoma značajna je da sporazum o rešavanju spora putem posredovanja može imati snagu izvršnog naslova i to pod dva uslova – ukoliko na to pristane dužnik i to bude izričito stavljeno u sporazum i ukoliko potpisi na sporazumu budu overeni u sudu ili kod javnog beležnika ili notara.
Svako od posrednika dobija dozvolu nakon određene završene obuke na tri godine i ukoliko ispuni sve uslove i ima određeni broj posredovanja u toku te tri godine, dozvola mu se produžava sledećih pet. Svi posrednici su upisani u registar posrednika, sa kog možete kontaktirati mejlom, telefonom, pozvati i izabrati čoveka, odnosno lice koje će vršiti posredovanje. Sve ovo se ne tiče povećanja troškova. Troškove snose stranke između sebe, svaka svoje, a zajedničke troškove, mogu se sporazumeti da podele među sobom.
Primena zakona je od 1. januara 2015. godine, a ono što je karakteristika ovog zakona da odredbe člana 6. do 8. i član 33. stav 5. se primenjuju od dana ulaska Srbije u EU. Dakle, ide se i u susret onome što nas očekuje, a to je ulazak u EU.
Takođe, Zakon o parničnom postupku, koji je danas o dnevnom redu, ima za cilj da smanji broj predstavki Evropskom sudu za ljudska prava. Ide se na efikasnije suđenje, na skraćivanje postupaka i više bitnih elemenata. Najmarkantniji za mene su da sada postaje pravilo da u sudu sudi veće, a da izuzetno sudi sudija pojedinac i to po taksativno nabrojanim postupcima koje može da vodi i koji su izuzetak od ovog pravila.
Takođe, ono što je sada bitno, punomoćnik u parničnom postupku ne mora da bude isključivo advokat. Postoji određen sužen broj tih lica koja mogu da zastupaju, ali nije isključivo advokat i nije potrebno da se stranka izlaže troškovima, a danas smo čuli od ministra da će se raditi i zakon o pravnoj pomoći. Na taj način će se relaksirati čitava ova oblast.
Veoma bitna izmena kod odbacivanja tužbi, jedna izmena koja je prihvatljiva. Pre nego što sud odbaci tužbu, dužan je da održi ročište na kome će se raspravljati i dati šansa tužiocu da se izjasni još jednom o svemu i da kontradiktornim dokazima pokuša da ubedi sudiju da se postupak može nastaviti, da ne dođe do odbacivanja tužbe, a onda nova tužba i novi troškovi i novo gubljenje vremena.
Ono što je takođe važno, a što smo do sada u praksi imali kao veliku muku, to je da sud nije hteo nikako da pribavi adresu. Ukoliko tužilac podnese tužbu, tuženi se ne nalazi na navedenoj adresi, on je bio dužan da se dovija, da ode do policijske stanice gde su ga odbijali, ali sada je sud dužan da na predlog tužioca zatraži adresu od državnih organa, naravno tamo gde je prebivalište ili ukoliko je promenjeno, ima boravište da se dozna i da se na tu adresu uputi poziv. Na taj način se postupak ubrzava.
Ono što je najvažnije u promeni Zakonu o parničnom postupku jeste da je cenzus za reviziju spušten sa 100.000 evra u imovinsko-pravnim sporovima na 40.000 u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe i u privrednim sporovima je sa 300.000 evra spušten na 100.000 evra, dajući na taj način mogućnost mnogima da podnesu reviziju i da na taj način smanje pritisak na Ustavni sud Republike Srbije.
Ove izmene i dopune Zakona o parničnom postupku doprineće ekonomičnijem i efikasnijem rešavanju sporova u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i slobodama i odlukama Evropskog suda za ljudska prava.
Zakon o vanparničnom postupku je donet daleke 1982. godine. Sada je bilo potrebno da se donese, odnosno da donesemo novi zakon koji će biti usklađen sa Zakonom o porodičnim odnosima, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, Zakonom o parničnom postupku itd, a naročito zbog usklađivanja sa Zakonom o javnim beležnicima.
Novina u ovom zakonu jeste lišenje poslovne sposobnosti koje je ograničeno na tri godine u stalne provere i mogućnost provere i redukovanja ograničenja prava. Znamo od ranije da je bilo trajno lišavanje poslovne sposobnosti. Tada ste mogli to da zloupotrebite i to je moglo da bude na nečiju štetu. Ovog puta je ta novina da se ograničava uz stalnu proveru.
Sud takođe može notarima poveriti sprovođenje postupaka za koje je nadležan uz stalnu kontrolu i mogućnost oduzimanja predmeta. Notari mogu raditi nesporne ostavinske postupke i rasteretiti sud u velikoj meri. Ukoliko znamo da jedna trećina svih predmeta u sudovima, a ima ih milion u svim sudovima u 2012. godini, pripada vanparničnim, a takođe znamo da se po Zakonu o javnom beležništvu veliki deo tog vanparničnog postupka ustupa javnim beležnicima. To znači da je sudovi, odnosno hodnici i sudske jedinice biti mnogo rasterećenije, a sudije koje su radile po ovim predmetima će moći da odu u druga odeljenja i da rade svoj posao.
Notari počinju sa radom 1. septembra i zbog toga donosimo ovaj zakon. Ono što je najvažnije, notarski sistem neće povećati troškove za stranke. Notari će biti plaćani od strane suda po notarskoj tarifi. Nadam se da će komora notara zaživeti i da će oni započeti svoj rad od 1. septembra 2014. godine.
Što se tiče Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tu nema nikakvih veliki promena. Do sada su izvršitelji bili vezani za osnovne i privredne sudove, a sada će po ovom zakonu doći do izmene tako što će biti nadležni za teritoriju višeg suda. Ovo je zbog toga što smo menjali Zakon o teritoriji osnovnih i viših sudova. Ovo je jedno upodobljavanje sa tim zakonom.
Na kraju, sve zakone donosimo po hitnom postupku kako bi sprečili štetne posledice po rad pravosudnih organa i ostvarenje prava građana.
Pozivam sve da glasaju za ovaj zakon u danu za glasanje, a siguran sam da će poslanička grupa SNS to učiniti i dati podršku našem ministru gospodinu Nikoli Selakoviću. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Poštovana predsednice, kolege i koleginice, budući da imam malo vremena, trudiću se da se osvrnem, bar onoliko koliko mi vreme dozvoljava, na neke od današnjih predloga zakona.
Što se tiče prvog zakona, govorim o pravobranilaštvu. Mislim da je na prvom mestu dobro što se određuje sam pojam pravobranilaštva, odnosno što se sada koristi izraz državno pravobranilaštvo, a smatram da je sa nomotehničkog stanovišta adekvatniji naziv. Dakle, državni pravobranilac za razliku od nekadašnjeg republičkog javnog pravobranioca, jer lično nikada nisam mogla da razumem taj termin „javni pravobranilac“, jer bi u tom slučaju antinom toga bio – tajni pravobranilac.
Pravobranilaštvo, u prvom redu, štiti interese pravnih lica koje zastupa, a ne kako je do sada bilo navedeno u zakonu da pruža zaštitu javnog interesa. Dobro je što se ovakvim zakonom konačno nadležnosti pravobranilaštva, na prvom mestu, uređuju, a mislim da one u dosadašnjem važećem zakonu nisu bile uređene, što se uvodi, što se dodatno preciziraju i proširuju. To svakako predstavlja novinu koju treba pozdraviti. Takođe, praksa je pokazala da je bilo preko potrebno uvođenje i definisanje ovakvim jednim predlogom zakona načela devolucije i supstitucije.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku, mislim da predstavljaju jedan nužan, u svakom slučaju značajan korak ka stvaranju uslova za što efikasnije postupanje sudova i približavanja evropskim standardima. Već na samom početku ovog predloga zakona, u dva člana nailazimo na bolja rešenja, nego što je to bilo predviđeno važećim Zakonom o parničnom postupku. Naime, broj parničnih stvari u kojima postupa sudija pojedinac sada je povećan, što će svakako za posledicu imati rezultiranje smanjenja broja parničnih stvari u kojima postupa veća sudija, koji je sastavljen od predsednika veća, kao sudećeg sudije, i sudije porotnika. Mislim da je ovakvo rešenje znatno bolje, jer uloga sudije porotnika, priznaćemo svi, barem mi koji dolazimo iz prakse, da nije toliko značajna, a njihova uloga u svim zemljama koje pripadaju kontinentalnom sistemu, gotovo je na mizernom nivou.
Ovde treba da se naglasi da se na ovaj način smanjuju troškovi sudske uprave i da se omogućava efikasnije i brže postupanje sudova. Takođe, još jedna dopuna koju bi želela da pohvalim u predlogu ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, to je rešenje kojim je predviđeno da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe, iz razloga koji su navedeni u članu 294. ZKP, sud je dužan da održi ročište na kome će tužiocu dati mogućnost, priliku i omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. Rešenje koje je do sada postojalo predviđeno važećom zakonskom odredbom davalo je mogućnost sudijama, u cilju smanjenja broja predmeta, jedan potpuno nekritički odnos u pogledu donošenja rešenja o povlačenju.
Naime, imam i neke zamerke, koje se tiču konkretnih članova. Kada se govori o članu 13, a koji se njegovim stavom 2, gde glasi da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Izražavam upravo skepsu u pogledu uvođenja ovakve jedne odredbe u predlog zakona i njegov stav 2, jer vrednost spora, kao imovinski cenzus, jeste uslov za podnošenje ovog pravnog leka, dakle govorim o reviziji. Do sada je taj uslov bio postavljen na taj način tako da je velikom broju stranaka u onim postupcima, u kojima je vrednost predmeta spora bila manja od 100.000 evra, bilo onemogućeno da ostvaruju zaštitu podnošenje upravo ovako vanrednog leka i to Vrhovnom kasacionom sudu.
S obzirom da je iznos predmeta spora u privrednim pravnim sporovima smanjena za tri puta, tako da je u tim sporovima revizija dozvoljena ukoliko je vrednost spora veća od 100.000 evra, i to u dinarskoj protivvrednosti, a u postojećem zakonu taj iznos je opredeljen na 300.000 evra, onda bi bilo logično, barem po mom nekom mišljenju, da se u ovim sporovima, dakle u sporovima pred redovnim sudovima, kao sudovima opšte nadležnosti, ovaj iznos identično umanji za tri puta i time se učini građanima dostupnost sudova u svakoj sudskoj instanci.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, njih posmatram kao jedno iznuđeno rešenje, a sve u cilju usklađivanja i u cilju podobljavanja sa podnetim Zakonom o javnom beležništvu, budući da se najznačajniji broj izmena i dopuna odredaba, koje se menjaju u dopunjuju, odnose upravo na institut javnog beležništva.
Na ovom mestu moram da izrazim i jednu skepsu, a vezanu isto sa Zakonom o javnom beležništvu, ukoliko uzmemo Sloveniju kao jedan dobar primer zemlje u regionu moramo primetiti da od momenta donošenja Zakona o javnom beležništvu pa do konačnog formiranja javnobeležničke komore proteklo je čitavih sedam godina, ako ne i više, bar po onome što sam radila uporedno pravnu analizu.
Dalje, što se tiče Zakona o vanparničnom postupku, on jeste u primeni od 1983. godine i jeste nužno da se kao jedan važan procesni zakon usaglasi sa najvišim pravnim aktima.
Na ovom mestu iskazaću i svoje žaljene, ali istovremeno i nadu da se u nekom budućem periodu ne ide ovako parcijalno na izmene i dopune, jer ja pobornik izmene i dopune nikada nisam bila, već da se donese jedan potpuno nov Zakon o vanparničnom postupku. Smatram da je to jedini način da se prevaziđe ovaj kontekst koji je potpuno napušten i za koji je sasvim sigurno da ga je i vreme do sada demantovalo, ukoliko hoćete, i pregazilo.
Što se tiče Predloga zakona o posredovanju u rešavanju sporova, prvi Zakon o posredovanju, odnosno medijacija, ovde ću završiti, sprovodio se od 2002. godine i u tom periodu sprovođenja takvog zakona, bez obzira što…

Vreme.

…završavam, usledilo kasnije. Mislim da je bio jedan epohalan korak. Tako da dobre stvari koje su ranije činjene nekim prethodnim vremenima treba izgovarati do kraja. Hvala.