Reč ima ministar Nikola Selaković.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, od poslednjeg da krenem, tačno je da je većina sednica odbora održavana povodom razmatranja predloga zakona koje je utvrdila i poslala Narodnoj skupštini na raspravu i usvajanje Vlada RS. Ali ću vas takođe podsetiti da postoje i tematske sednice kada su se razmatrali tromesečni i šestomesečni izveštaji o radu ministara i da sam bio u prilici da prisustvujem i takvim sednicama i da razgovaramo o rezultatima rada koji podrazumevaju i rezultate primene određenih zakona.
Kada je u pitanju deo izlaganja koji se tiče Zakona o amnestiji, zaista ne vidim da je potrebno više razgovarati o tome. Vrlo dobro ću zapamtiti vaše nadahnute i žustre rasprave o tome u prethodnom sazivu Skupštine. Građani koji dobro prosuđuju sve ono što pričamo pre ili kasnije dobiju priliku na izborima da kvalifikuju ono što smo iznosili, kako smo postupali i šta smo radili. Apsolutno ne verujem da su rezultati bili takvi kakvim ste ih vi predstavljali pre dve godine, tačnije pre godinu i po dana, da bi iko od građana za nas glasao. Građani su glasali i ta SNS, kojoj imam čast da pripadam i koja je mene predložila 2012. godine za ministra pravde i državne uprave je na poslednjim izborima dobila više nego 100% glasova više nego pre 20 meseci. Može biti da je po vašem mišljenju ubedljiva većina građana Srbije bila obuhvaćena amnestijom pa su zbog toga glasali za nas. Može biti i da im se dopalo što je bilo takvog haosa, kako rekoste, na ulicama i nekog nezadrživog porasta stope kriminaliteta. Ovo govorim sa jednom dozom ironije i to jasno i vama i meni.
Kao što rekoh, to ne krijem, ta amnestija je imala određene loše strane, kao što je imala i amnestija koju je predlagala Vlada 2001. godine. Samo mislim da su dobre strane ove amnestije koja je doneta 2012. godine bila neuporedivo veće, i kada sam rekao da je sredila stanje u zatvorima, ponavljam iako nije pristojno toliko, ali citirao sam ono što sam izrekao 2012. godine, stvoreni su tehnički preduslovi za regulisanje tog stanja.
Nije to bila samo amnestija. Zahvaljujući amnestiji prodisao je, da se tako izrazim, i institut uslovnog otpusta, a sve to ćemo ovim zakonima o kojima skupština ovih dana rasprava i o kojima će odlučivati, učiniti još boljim. Neću a da ne istaknem da su i pojedini drugi delovi sistema koji su bili uspavani ili nisu funkcionisali u dugom nizu godina. Ako imate podatak da recimo pet godina nije zaposlen ni jedan jedini novi policijski službenik u Novom Sadu, dakle, to je podatak pet godina u odnosu na 2013. godinu, a da je sada zaposleno 300 novih službenika i to isključivo na upražnjena mesta u sistematizacijama, bez povećavanja maksimalnog broja zaposlenih u državnoj upravi, onda vam je jasno da jedan deo države nije funkcionisao. Možemo da kažemo ko je za to odgovoran. Odgovorna je i pretprošla i prošla Vlada, ali prošla Vlada je to počela da menja, hvala Bogu. To je nešto što i te kako utiče na, da kažemo, snižavanje te stope porasta opšte stope porasta kriminaliteta.
Poslednja, kada smo pominjali hitan postupak. Dakle ja nisam, generalno nisam pristalica hitnog postupka, ali hajde da ovde budemo objektivni. Ministarstvo pravde i državne uprave u prethodnom mandatu, Ministarstvo pravde danas, ovo vam odgovorno tvrdim, jer prilično dobro pratim zakonopredlagačku aktivnost Vlade Republike Srbije, je ministarstvo koje je o svim velikim zakonskim projektima sprovodilo javne rasprave koje su neretko trajale i po duže od pola godine. O pojedinim od ovih zakona, javne rasprave traju od decembra meseca 2012. godine, izračunajte koliko je to.
To su zakoni o kojima se ne samo organizuju okrugli stolovi, ne samo elektronskim putem vrše prijemi i konsultacije sa građanima koji pišu svoje primedbe i sugestije vezane za predloge zakona, ne samo da su neki bili u skupštinskoj proceduri, ali zaista vodimo računa o tome da se zakoni ne pišu u tajnosti, da se ne drže u zatvorenoj sobi tri dana, nakon toga puste iz te sobe i odmah kroz Vladu donesu ovde u Skupštinu. O takvim zakonskim predlozima i rešenjima možete da čitate u sredstvima javnog informisanja dugi, dugi niz nedelja i meseci. Neretko su u te javne rasprave uključeni i zainteresovani narodni poslanici. Ako sve to sprovedemo na takav način i dobijemo taj zakonski predlog ovde sa već definisanim stavovima i mišljenjima, kako stručne tako i opšte javnosti u odnosu na pojedina rešenja, možemo da zamerimo hitnom postupku, čak i tada, ali u znatno manjoj meri.
Nekada nije dobro, nekada je dobro porediti se sa drugima, ali hajde da napravimo analizu postupanja po hitnom postupku u periodu do 2012. godine, kada je u pitanju samo Ministarstvo pravde. Uveren sam da ćete videti jednu veliku razliku. Mi smo napravili korak napred, možda to nije korak koliki bismo svi mi želeli da bude, ali je bitno da napravimo još neki korak napred. Uveren sam da ćemo to i uraditi.
Ukazali ste na problematiku koja je bila prisutna u nekim od zemalja koje su u poslednjih desetak godina postale članice EU. Napomenuću dve stvari. Prvo, naš zakonodavni proces je neuporedivo temeljniji i transparentniji nego što je bio njihov. Pojedine zemlje su usvajale zakone na stranom jeziku, pojedine zemlje su to činile po neuporedivo hitnijem postupku nego što je naš postupak. Mi takvog postupanja nemamo. Ono što je izuzetno važno jeste da su ovi zakoni prošli ocene Evropske komisije i tamo gde je to potrebno, Saveta Evrope, i dobili su pozitivne komentare i pozitivne ocene. Tamo gde su to bile neke negativnije sugestije postupljeno je po njima i ovi tekstovi su do kraja sa njima usaglašavani.
Naravno, na nama je veliki zakon da damo svoj maksimum u primeni ovih zakona i dodaću nešto što je takođe bitno – većina ovih zakona ima period od stupanja na snagu do početka primene, koji nije zanemarljiv i koji nam daje dovoljno vremena da se dobro pripremimo i eventualno dodatno osposobimo institucionalne kapacitete kako bi ovi zakoni zaista bili na pravi način primenjivani. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vesna Martinović. Izvolite.

Hvala. Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, poštovani građani Srbije, danas su pred nama na dnevnom redu Zakon o pravobranilaštvu, posredovanju, rešavanju sporova u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku.
Moja prvobitna namera je bila da se obratim kao neko ko je u stručnom smislu vaša koleginica i da vam na neki dobronameran način prenesem ono što jeste iskustvo iz prakse u primeni propisa koji su suštinski svi postojeći, bez obzira što su danas neki nazvani zakonima, neki izmenama i dopunama postojećih zakona. Pravna materija je već bila regulisana na ovaj ili onaj način. Podstakli ste me malopređašnjim obraćanjem da malo promenim izlaganje i da pokušamo zajedno da razumemo. Vi ste pravnik, ja sam diplomirana pravnica, imam preko 20 godina profesionalnog iskustva. Mi možda kada odlučujemo o nekim propisima nemamo dovoljno u vidu to kako građani koji ne moraju biti pravne struke čitaju i doživljavaju ove propise.
Sada samo primera radi, Zakon o pravobranilaštvu sada za one ljude koji gledaju ovaj prenos danas je zakon koji se praktikuje i praktično već postoji, s tim što se sada zastupnik Republike Srbije ne zove više republički javni pravobranilac nego državno pravobranilaštvo. Za vas i mene bi to mogla biti suštinski bitna stvar, ali za građane koji ovo gledaju za njih je to potpuno nevažno. Njima je nevažno kako se organ zove, bitno je da li radi efikasno i zakonito ili ne radi, kao što im je svojevremeno bilo potpuno svejedno da li će sudovi u prvom stepenu koji sude se zvati osnovni ili opštinski. Bitno im je bilo da li rade efikasno ili ne. Pored toga mislim da im je takođe potpuno nebitno kome pravobranilaštvo dostavlja obaveštenja, kome dostavlja izveštaje, a o devoluciji i supstituciji zaista se ne usuđujem ni da razmišljam koliko im nije važno.
Zbog toga se stiče utisak i možda je to i podstaklo kolegu Veselinovića da na ovaj način govori o hitnosti. To je zakon koji reguliše postojeću materiju. Bez njega se i može, jer postoji, kao što ste i sami rekli dosta toga u oblasti pravosuđa što zahteva hitne promene i hitna postupanja. U tom smislu ovaj zakon ne predstavlja prioritet.
S druge strane sada imamo Zakon o vanparničnom postupku koji takođe jeste zakon, kao što ste i naveli, iz 1982. godine. On jeste prevaziđen, ali ono što ga razlikuje od Zakona o pravobranilaštvu je to što je on životno važan za građane Srbije. Jedan životno važan zakon za situacije u kojima svako od nas može da se nađe, da li zbog toga što učestvuje u postupku izrade isprave, raspravljanja zaostavštine ili slično. To je životno važan zakon, ali mi umesto da ga menjamo u celini mi ga menjamo na parče, pa imamo promenu 2012. godine, pa ga malo izmenimo i dopunimo 2013. godine, pa evo sada ga opet 2014. godine malo korigujemo, pitam se dokle više?
Prosto, ako imamo jasnu predstavu o tome kako vanparnični postupak i na kojim načelima treba da počiva, ako imamo jasnu predstavu o tome kako ćemo podeliti, na primer, nadležnost između suda i javnih beležnika, zaista vas molim da u što kraćem roku imamo jedan celovito važan zakonski tekst pred sobom, jer je to suštinski važno. To će građani osetiti u svom svakodnevnom životu - da li jeste ili nije iza njih ili ispred njih pravna država ili ne? Zakon o pravobranilaštvu u tom smislu niti je hitan, niti je suštinski za građane važan. On je važan za ljude koji rade u pravobranilaštvu, za Vladu, ministre itd, da se prosto regulišu međusobni odnosi između državnih organa, a za građane ni najmanje, verujte.
Dakle, mislim da je suštinski važno da kada, a vrlo često to činimo, govorimo o reformama i kada ih najavljujemo ljudi od nas zaista ne očekuju samo terminološke reforme, već suštinske promene, i to ne promene na gore, nego na bolje. Kada izostanu suštinske promene, a naročito one promene koje na bolje menjaju svakodnevni život građana, onda se postavlja pitanje šta mi u ovoj sali zapravo radimo? Da li smo ovde reda radi, da menjamo neke zakone da bi građani stekli utisak da nešto mnogo važno i ozbiljno radimo, ili istinski menjamo i pomeramo stvari unapred?
Kada pričamo o tome koliko želimo efikasne sudove i efikasnu zaštitu za naše građane u ostvarivanju njihovih prava i pravnih interesa, zamislite sada nekog građanina kome želimo, slažemo se, da obezbedimo ekonomično i efikasno pravosuđe i jednostavan pristup sudu itd, kada npr. uzme ovaj tekst koji ste pustili u skupštinsku proceduru, tekst Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i kada npr. pročita član 12. tog zakona, koji doslovce glasi – u članu 399. stav 4. reči: „člana 187.“ zamenjuju se rečima: „člana 188.“. Složićemo se da mu ništa neće biti jasno šta je pročita. Da bi razumeo, biće mu potrebna kamara službenih glasnika, a možda i po neki stručni tumač, mislim na stručne tumače, ozbiljne pravnike, a ne na ove instant varijante, neko ko će mu ozbiljno protumačiti ono šta ovde piše.
Red vožnje se često menja, ali se ne menja vagona radi, nego putnika radi. To treba da bude pravilo koje važi i za zakone. Zakoni se mogu često menjati, ali ne pravnika, Vlade…

Izvinjavam se što vas prekidam, ali vas molim da se vratite na temu dnevnog reda. Reč nije o redu vožnje.
Mogu da vas obavestim kao predsedavajući da postoji jedinstveni pravilnik metodološki prava za izradu zakona i drugih opštih akata i da se prema tome rukovodite.

Možete li da mi ponovite samo kako se zove taj akt?

Jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa. To ste dobili kada ste postali narodni poslanik i ja vas molim da to pročitate.

Jeste li vi dobili?

Dobio sam i ja.

Dobro, drago mi je da ste pročitali, samo očigledno sa naslovom imate problem.
Dakle, zaboravite na red vožnje.
Molim vas, dozvolite mi da nastavim. Ja se uvredljivo ne odnosim ni prema vama ni prema ministru.