Zahvaljujem
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, saradnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, SPS svakako podržava potvrđivanje svih ovih sporazuma koje danas imamo na dnevnom redu.
Naravno da je veoma značajno da u jednom kontinuitetu što više sporazuma i međunarodnih ugovora naša zemlja potpisuje, a i rratifikuje, jer zapravo kroz ove sporazume mi stvaramo jednu neophodnu višeslojno uređenu komunikaciju sa svetom, sa drugim državama. Naravno, pravno formalno to uređujemo na onakav način kako to inače i treba.
Danas sasvim je jasno da jedna zemlja ne može da živi sama za sebe, da je apsolutno težnja sveta za raznim vrstama udruživanja i povezivanja i da treba dostići što viši stepen takve jedne komunikacije ljudi, roba, kapitala, u kome se ostvaruju opšti državni interesi, ali i interesi pojedinaca.
U tom pravcu svakako Srbija ide već duži niz godina, a što se tiče Socijalističke partije Srbije, ona je uvek participirala u takvoj jednoj politici, već u zavisnosti od njene pozicije u političkom miljeu, kako se nalazila, i svakako mnogo više od 2008. do 2012. godine, kada je bila sastavni deo vladajuće koalicije. Svakako od 2012. do 2014. godine, kada smo imali predsednika Vlade Ivicu Dačića, ali naravno i ova Vlada, na čelu sa Vučićem, nastavlja tim pravcem i to je zapravo budućnost. Neko reče - i svaka buduća Vlada će ići u tom pravcu, ali mi kao partija, rekao bih državotvorna, svakako ćemo nastojati i dalje da damo jedan veliki doprinos jednoj takvoj politici.
Ovde je bilo reči ko predstavlja Vladu u ovom činu potvrđivanja ovih sporazuma. Ja bih rekao da su ovi sporazumi već potpisani, oni su uobličeni u bilateralnim odnosima ili na nivou međunarodnog sporazumevanja više država i sama ratifikacija, odnosno potvrđivanje ovde u Narodnoj skupštini je jedan završni čin, ne možda svečani, ali svakako završni čin koji je formalne prirode. Drugi je način kada na dnevnom redu imamo neke zakone gde ćemo uložiti amandmane i gde imamo uobličavanje određenih zakona po pitanju regulisanja neke materije. To je sasvim drugo pitanje.
Gotovo do juče poštovana ministarka je bila narodni poslanik ovde zajedno sa nama i ja ne sumnjam da bi svako od nas ovde sutradan možda u njenoj poziciji, naravno pod uslovom da neko postane ministar, bio kompetentan i sasvim legitiman da predstavlja Vladu u ovom činu potvrđivanja ovih sporazuma od strane Narodne skupštine. Prema tome, ne vidim u tome apsolutno ništa loše. Naravno, opet da se ne shvati da je ovo apsolutno neki formalni čin koji nema nikakvog značaja, pa onda pričamo radi priče. Naravno da je ovde prilika da mi promovišemo određene vrednosti koje proizilaze iz ovakvog jednog međunarodnog ili međudržavnog sporazumevanja. To je veoma značajno i zarad javnosti, da javnost to sazna, a te vrednosti o kojima mi danas ovde pričamo ili pitanja koja su značajna ili su u problemu, značajno je da o njima progovorimo na ovakav način, kao što je ovde već urađeno i od strane opozicionih poslanika, a isto tako i od strane vladajuće većine.
Danas na spisku ovih sporazuma imamo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Mongolije o ukidanju viza za državljane dveju zemalja i, nešto slično, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Demokratske Republike Laos o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Odmah ću se zaustaviti tu kada sam pomenuo ta dva sporazuma. Želim da kažem da je reč o azijskim zemljama. Mongolija je u istočnom delu Azije, koja se graniči na severu sa Rusijom, a na jugu sa Kinom, koja ima i te kako bogatu istoriju i ima značajne istorijske veze i sa Kinom, ali i sa Rusijom, odnosno bivšim Sovjetskim Savezom. Mislim da ne postoji zemlja. Mislim da ne postoji zemlja danas u svetu koja ne bi bila važna za Srbiju u smislu nekog povezivanja ili stvaranja određenih uslova za međusobnu saradnju. Tako smo ovde i čuli u nekim diskusijama da su i u oblasti poljoprivrede ove zemlje veoma značajne, tako da svaki segment onoga što je delatnost, ono što je sfera rada, ono što pokriva Vlada je značajno i svako od njih može da predstavlja ove teme ovde u Narodnoj skupštini.
Svakako da ovakva tema koja se odnosi na ukidanje viza predstavlja značajan korak u pravcu stvaranja što povoljnijih uslova za dalje unapređivanje međusobnih odnosa, a pre svega političkih, za stvaranje jednog ambijenta svestrane saradnje na ekonomskom, naučnom, industrijskom, poljoprivrednom i svakom drugom planu. Ovo zaključivanje ovih sporazuma, odnosno potvrđivanje je zapravo nastavak politike
države Srbije u pravcu vizne liberalizacije prema zemljama koje nisu u sastavu EU, a što je svakako naš, i te kako naš interes.
Ono što je dalje na dnevnom redu, to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Crne Gore o uzajamnom zastupanju i pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama. Ovde bih rekao da postoji jedan racionalni aspekt kada se uređuju takvi odnosi između dveju država, jer je nemoguće da države kao što je Srbija, pa i Crna Gora, koje nemaju ni ekonomsku moć, ni druge pretpostavke, imaju jednu potpuno, da tako kažem, raširenu mrežu svojih diplomatskih i konzularnih predstavništava u svim zemljama sveta. Mislim da je najprirodnije zapravo da do ovakve saradnje i povezivanja država dođe između država u okruženju, pre svega između država koje su bile nekada u sastavu SFRJ. Naravno, pod pretpostavkom i sa prethodnim uslovom da međusobni odnosi budu normalizovani, harmonizovani i da ne postoje oni problemi koji nas terete iz prošlosti.
Sledeće o čemu danas razgovaramo jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije ili Evropola, kako se drugačije to zove. Osnivanje Evropola, odnosno Evropske policijske kancelarije je dogovoreno još 1992. godine. Ovaj subjekt ili agencija na početku je počela sa ograničenim operacijama 1994. godine, kao Evropsko odeljenje za drogu. Ova nadnacionalna Evropska policijska kancelarija uspostavljena je ratifikacijom zemalja članica jedne konvencije i stupanjem na snagu te konvencije u oktobru 1998. godine. Ona je nastala kao potreba za efikasnijom međunarodnom borbom protiv organizovanog kriminala u vreme nestanka, da tako kažem pod navodima, granica između država EU.
Naravno, ovaj sporazum potvrđuju i druge evropske zemlje koje sarađuju sa članicama EU i ništa prirodnije nema od toga, da i Srbija kao kandidat za ulazak u EU treba da se prikloni ovakvom jednom sporazumu i da da doprinos na onome što jeste međunarodni organizovani kriminal i druge kriminalne radnje koje opterećuju čitavu Evropu i današnju civilizaciju.
Uloga Evropola ili ove kancelarije jeste da članice zemlje bliže sarađuju u prevenciji i borbi protiv međunarodnog organizovanog kriminala, a posebno na polju trgovine drogama, razbijanje mreže ilegalnih migracija, šverca vozila, trgovine ljudima, falsifikovanja novca i drugih sredstava plaćanja, trgovine radioaktivnim i nuklearnim supstancama i protiv terorizma.
Rečeno je, ali da se ponovi, i to naša javnost treba da zna, znači Evropol nije nadležan za sprovođenje međunarodnih istraga, već pre svega to je subjekt koji prikuplja, analizira i dostavlja obaveštajne podatke organima članica zemalja, policijama samostalnih država. Evropol ne vrši istrage niti hapsi osumnjičene. On ima ulogu u koordiniranju u saradnji policija država i sedište ove organizacije jeste u Hagu.
Konačno, peti sporazum koji je danas ovde na dnevnom redu, to je Predlog zakona o potvrđivanju Amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.
Treba da krenemo i da pođemo od mnogo činjenica koje su možda, kada se one razgrnu i analiziraju, možda i čudne, ali su one prosto takve. Pitanje prava žena je aktuelno pitanje koje nije pokrenuto baš tako davno i da prosto takva pitanja o pravima žena i izjednačavanju u pravima sa muškim polom bila su možda apsurdna u prošlom vremenu. Činjenica je da čak 70 i neke godine, jedna evropska zemlja je dala pravo ženama da glasaju. To je Švajcarska. To govori o onome što je jedan opšti problem, globalni problem, to nije problem kao što neko reče ovde, Srbije i nije to problem koji opterećuje samo našu zemlju.
Sa druge strane, treba reći da nema idealnog društva u onome što je razvoj demokratije ili razvoj takvih vrednosti demokratskih pa i onih u kojima se apsolutno izjednačuje pravo muškarca i žene. Nažalost, nema. Dakle, međunarodna zajednica, UN i druge institucije i u okviru Evrope kroz svoje povelje, kroz konvencije, kroz rezolucije itd, nastoje da urede takve odnose pa i ono što je pitanje ravnopravnosti između muškaraca i žena, odnosno pitanje sprečavanja diskriminacije žena. To je jedan večiti problem i večiti posao, da tako kažem.
U tim zapadnim demokratijama imaćemo slučajeve diskriminacije ili ugrožavanja ženskih prava po određenim pitanjima u datom vremenu. Ali o tome mi treba da pričamo, o tome trebamo da raspravljamo. Takođe, treba da budemo svesni i činjenice da mi zaključivanjem, odnosno potvrđivanjem ovakvog jednog sporazuma o sprečavanju diskriminacije žena ne rešavamo problem. To je mrtvo slovo na papiru ako se ono ne sprovodi. Apsolutno i ja lično i SPS podržava takve diskusije koje su se ovde pojavile i sa jedne i sa druge strane.
Ovo je suštinsko pitanje ljudskih prava, ljudska prava i slobode su univerzalna vrednost koja mora da bude u interesu svakoga i vladajuće većine i opozicije. Oko toga moramo da se složimo. U krajnjoj liniji niko nije ni na ličnom planu obezbeđen, da tako kažem, da neće imati takve probleme, jer svi smo mi i porodični ljudi, imamo bližu ili daljnju rodbinu, imamo ćerke, imamo majke, imamo sestre i to je pitanje koje je ljudsko pitanje pre svega.
Zato je veoma značajno da i u drugim oblastima, dakle, potpisivanjem ovakvog jednog sporazuma kojim se nadgrađuje, odnosno dopunjuje ono što je ova konvencija koja je doneta Rezolucijom Generalne skupštine UN 1979. godine, a SFRJ je Konvenciju ratifikovala 1981. godine, dok je Republika Srbija kao članica Konvencije, ona je postala na osnovu sukcesorske izjave 2001. godine.
Ovaj sporazum koji je danas na dnevnom redu je nadgradnja već donete agenciji i odnosi se na član 20. koji se menja u vidu amandmana gde se kaže da članice, odnosno predstavnici članica ove konvencije raspravljaju o ovim pitanjima po pravilu u dve nedelje. Ali, da ovom izmenom zapravo se to proširuje. Socijalistička partija Srbije će svakako podržati sve ove sporazume. Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima narodna poslanica Marija Obradović. Izvolite.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, danas mi je izuzetno zadovoljstvo, a verujem i ostalim prisutnim u sali, a i onima koji nas prate u direktnom prenosu da slušaju ovako argumentovanu, pristojnu raspravu, ozbiljnu, dobro pripremanu, raspravu o ovom setu zakona, zapravo ovih predloga zakona u okviru ove traće zajedničke tačke, objedinjene.
Htela sam da govorim prvo o Europolu, ali nadovezaću se na diskusiju o Predlogu zakona o amandmanu, o potvrđivanju amandmana na član 20. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, zbog toga da bismo nastavili u ovom dobrom duhu.
Ono što jeste meni zanimljivo, a svakako je i pohvalno za ovaj saziv parlamenta, je da smo od osam ovlašćenih govornika, imali pet žena koje su vrlo argumentovano govorile o svim predlozima zakona. Posebno bih se zahvalila kolegama muškarcima koji su ovo ovome govorili, takođe se vidi da su mnogo vremena odvojili da se pripreme, mnogo, uslovno rečeno, neki od njih već dugo razmišljaju na taj način. Zato zaista želim da i imenom pomenem i kolegu Kosanića, i Mihajlovića, i Čikiriza, i kolegu Ninoslava koji su govorili o ovoj temi. A zbog čega?
Ovo je jedna zaista tehnička stvar, ovaj predlog amandmana, ali je zanimljivo da smo svi na neki način probali da zloupotrebimo, ali pozitivno, ako se to može uopšte tako reći, ako je jezički ispravno, pozitivna zloupotreba, da svoje vreme u parlamentu iskoristimo da ukažemo na stanje ženskih ljudskih prava u Srbiji, na pozicije žena i koliko treba da radimo na tome.
Često se spominje u diskusijama koje se tiču ravnopravnosti polova da borba za ravnopravnost polova jeste uglavnom ženska, ali da odluka da budemo ravnopravni mora biti muška. Dakle, moramo da se dogovorimo da želimo da budemo ravnopravni, da želimo da budemo jedno u ovom društvu i ravnopravni i zbog toga mi je bilo drago što kolege nisu čitale sa papira i što su to kolege koji nisu neki klasični borci za ženska prava. To su ljudi koji, barem po mom utisku, a i većini koleginica sa kojima sam razgovarala, su onako klasičan predstavnik muškaraca u Srbiji.
Da se ovo ne shvati pogrešno, da ja sada ne budem u stereotipima, ali za mene je to bilo izuzetno značajno, a mislim i za ljude koji to prate u svojim domovima, da je ova tema postala deo razmišljanja ljudi u Srbiji, ponašanja, funkcionisanja i da je sasvim normalno o ovome da govorimo.
Evo i nešto što se dogodilo pre par minuta. Dakle, ulazimo i u one oblasti koje su ženama za sada bile manje dostupne. Istina, možda i mi nismo bile dovoljno zainteresovane za tu temu. Podsetiću samo da sam prva žena predsednica Odbora za odbranu i unutrašnje poslove. Imam izuzetnu saradnju sa svim kolegama u Odboru. Nadam se da će se tako nastaviti. Pre par minuta se dogodilo da je izabran i formiran Odbor za kontrolu službi bezbednosti. Gospodin Momir Stojanović je novi predsednik tog odbora, ali ono što je zanimljivo, primetio je da nema žena u tom odboru i odmah je tražio da, ono što jeste na redu, zamenica jednog člana koja treba da se zameni upravo bude žena. Insistiraće na tome da to bude kandidat.
Mislim da je to veliki pomak za ljude koji su se bavili time, da sada već negde pri samom pregledu muških slika i imena vide da tu nema ženskog imena. Apsolutno to primećujemo. To je postao naš način razmišljanja i to jeste veliki pomak. Mislim da su to zavredele sve političarke koje su se bavile ovim pitanjima, a posebno smo na tome insistirali u prethodnom, a i u ovom sazivu.
Ne bih više govorila o ovoj temi, jer ima dosta prijavljenih diskutanata. Poznajući ih, znam da će govoriti dosta o ovome i o stanju ženskih ljudskih prava u Srbiji.
Hvala što ste me saslušali i što ste podelili sa mnom ove utiske, ali mislim da je ovo vrlo značajno za neki napredak Srbije u usvajanju nekih evropskih i svetskih normi, kada govorimo o ravnopravnosti.
Da se vratim još jednom na ovaj amandman koji je tehnički. Suština je u tome da se Komitet koji je razmatrao periodične izveštaje iz različitih zemalja koje su ih podnosile, se obično sastajao jednom godišnje u trajanju od najviše dve nedelje radi razmatranja tih izveštaja. Međutim, usled obimnosti dnevnog reda pokazalo se da je neophodno produžiti trajanje zaseda u cilju pravovremenog razmatranja izveštaja i sprovođenja ostalih obaveza.
Amandman će stupiti na snagu nakon što ga usvoji dve trećine država ugovornica Konvencije, a do sada je amandman usvojilo 65 država, među kojima je 20 zemalja članica Evropske unije. Od zemalja iz okruženja, to su učinile Slovenija, Hrvatska, Bugarska, Turska i Albanija.
Dakle, jedna tehnička sitnica će ovim biti završena kada je u pitanju međunarodna obaveza Republike Srbije. Pridružiću se diskusiji mojih koleginica na ovu temu, da zaista treba da se setimo i svih koleginica koje su u prethodnom periodu radile na ovoj temi, posebno koleginica Tamara Tripić, koja je i podnosila ovaj izveštaj ispred parlamenta u ime Srbije.
Dakle predlozi zakona o potvrđivanju Sporazuma između Srbije i Vlade Mongolije o ukidanju viza za državljane dveju zemalja je veoma bitna i obuhvatnija u odnosu na ovaj sledeći sporazum sa Laosom, jer, kada je u pitanju Mongolija, govorimo o ukidanju viza za sve državljane obe zemlje.
Dakle, Mongolija nije zemlja migratornog rizika, a ovaj sporazum može da utiče na unapređenje ekonomske saradnje između dve zemlje, Mongolije i Srbije. Mongolija je i prijateljska zemlja koja nije priznala jednostranu proglašenu nezavisnost Kosova. Takođe, Srbija prilikom stupanja u članstvo u Evropsku uniju mora da revidira ovaj sporazum i, naravno, uskladi ga sa viznom politikom Evropske unije prema Mongoliji.
Moje su kolege uglavnom dosta toga rekle. Želim samo da iznesem još neke podatke koji su zanimljivi u okviru dosadašnjih kontakata i saradnje sa Mongolijom.
Dakle, zaključivanje ovog sporazuma sa Mongolijom je pre svega predložen u kontekstu daljeg razvijanja tradicionalno dobrih i prijateljskih odnosa. Očekuje se da će ovaj sporazum doprineti unapređenju odnosa u oblasti privrede, ekonomije, nauke i kulture, ali naravno i u drugim oblastima od međusobnog interesa.
Diplomatski odnosi sa Mongolijom uspostavljeni su 1956. godine. Tokom devedesetih godina Mongolija je bila vidno uzdržana u odnosu prema našoj zemlji. Tek nakon 2000. godine pokazuje interese za oživljavanje dijaloga i razmene poseta i unapređenje, pre svega, ekonomske saradnje.
Ministar Mrkić je posetio Mongoliju 2013. godine u aprilu mesecu. Ministar inostranih poslova Mongolije u našoj zemlji je bio u novembru 2013. godine. Tada je i potpisan ovaj sporazum.
Trenutno, kada govorimo o nekoj ekonomskoj razmeni, a to je negde najznačajnije u ovom trenutku, između naše dve zemlje kada je saradnja u pitanju ne možemo mnogo da se pohvalimo. U 2012. godini robna razmena sa Mongolijom iznosila je nešto manje od 300.000 američkih dolara, a u 2013. godini značajno bolje, 826.000 američkih dolara. Dakle, negde se beleži rast u robnoj razmeni između Srbije i Mongolije. Pretpostavljam da će ukidanje ovog viznog režima doprineti daljoj saradnji.
Kada govorimo o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Demokratske Republike Laos, tu se odnosi na ukidanje viza samo za diplomatske i službene pasoše. Ovaj sporazum je potpisan u maju 2013. godine u Beogradu. Naravno, izborom novog saziva Narodne skupštine ponovljena je procedura koja prethodi ratifikaciji ovog sporazuma.
Diplomatski odnosi sa Laosom su uspostavljeni 1962. godine. Politički kontakti su bili intenzivni od 1974. do 1979. godine, pre svega kroz saradnju koja se zasnivala na principima Pokreta nesvrstanih. Laos je izrazio snažno protivljenje prema NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine. Laos takođe nije priznao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Zalaže se za poštovanje Rezolucije 1244 ine priznaje pasoše takozvane republike Kosovo.
Ekonomska saradnja sa Laosom nažalost nije razvijena. Robna razmena je svedena na skromni uvoz, uglavnom kafe preko trećih država Republike Srbije u višegodišnjem periodu.
Dakle, u ovom sporazumu gde ukidamo vize za nosioce diplomatskih i službenih pasoša očekuje se pre svega unapređenje ekonomskih odnosa.
Ono što jeste zanimljivo, to se čulo i u raspravi mojih kolega, potvrđivanje Sporazuma između Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama predstavlja zapravo realizaciju dogovora o nastavku bilateralne saradnje i svakako doprinosi daljem unapređenju bilateralnih odnosa i regionalne saradnje u približavanju zemalja regiona evropskim standardima u pružanju konzularne zaštite.
Ministarstvo spoljnih poslova pridaje veliki značaj ovom sporazumu sa aspekta zaštite državljana Republike Srbije u inostranstvu i Ministarstvo Srbije ima potpisan sličan sporazum sa BiH i po tome se već postupa.
Ono što može biti zanimljivo ljudima koji prate direktan prenos, a svakako i kolegama, pod konzularnom zaštitom i pružanjem usluga se u smislu ovog sporazuma smatra: pružanje pomoći u slučaju smrti, ozbiljne bolesti, nasilja i trgovine ljudima, elementarnih nepogoda, kriznih situacija, ratnih dejstava, terorističkih akata i drugih većih nesreća, u slučaju hapšenja, pritvaranja, zatvaranje ili zadržavanja, izdavanja putnih dokumenata za povratak u zemlju porekla, pribavljanje dokumenata, legalizaciji i pružanje međunarodne pravne pomoći, vršenje konzularnih usluga u odnosu na brodove, potrebe za finansijskom pomoći i naravno izdavanje viza.
Ovim sporazumom biće potvrđena dvosmerna komunikacija, odnosno omogućava se da nadležna diplomatsko konzularna predstavništva obe zemlje pružaju konzularnu pomoć i zaštitu građanima iz obe države.
Do sada smo imali memorandum koji je bio jednosmeran i u smislu da su samo državljani Crne Gore bili u mogućnosti da se obraćaju diplomatsko konzularnim predstavništvima u zemljama u kojima nije bilo DKP Crne Gore i na taj način zatraže konzularnu pomoć i zaštitu.
Sledeća tačka u ovom objedinjenom pretresu je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije. Osnovi motiv za zaključivanje ovog sporazuma sa pratećim memorandumom o razumevanju, predstavlja potreba za uspostavljanjem pune policijske saradnje između Republike Srbije i Evropola, odnosno zemalja članica EU, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala, terorizma, ilegalne trgovine narkotičkim drogama, tim pre što Republika Srbija već zaista duži niz godina sa većinom ovih zemalja i ostvaruje dinamičnu i sadržajnu policijsku saradnju na planu suzbijanja svih vidova kriminaliteta sa elementima inostranosti.
Naravno, namera je da ovim operativnim sporazumom ova saradnja bude još obimnija, još konkretnija, još kvalitetnija i ono što treba da naglasimo, to je da saradnja sa Evropskom policijskom kancelarijom, pored toga što doprinosi daljem usavršavanju i modernizaciji rada policije u Republici Srbiji, istovremeno predstavlja veoma značajnu afirmaciju integrisanja Srbije u EU.
Predmet ovog strateškog sporazuma je razmena strateških i tehničkih informacija između Srbije i Evropola. Početkom 2010. godine ministar unutrašnjih poslova i direktor Evropola potpisali su mapu puta, kojom su tačno predviđeni uslovi koje obe strane treba da ispune kako bi se stekli uslovi za zaključenje ovog sporazuma.
Za nadležnost komunikacije određene nacionalne jedinice Evropola, u smislu da može direktno da komunicira sa agencijama i van MUP, npr. Kancelarija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Agencija za tajnost podataka, a radi efikasnog i blagovremenog postupanja prema Evropolovoj pravnoj kancelariji, koja je i vodila pregovore.
Nacionalna kontakt tačka za saradnju između Evropola i nadležnih organa Republike Srbije je Odeljenje za poslove Evropola Uprave za međunarodnu operativnu policijsku saradnju.
U nastavku izlaganja, još ovih nekoliko minuta koliko je ostalo, samo ću vas upoznati sa nekim glavnim tačkama tokom pripreme ovog operativnog sporazuma. Naravno da je to proces koji je trajao nekoliko godina. Veliki broj ljudi je bio uključen. Vrlo se posvećeno radilo na pripremi ovog sporazuma i red je da u ovom skupštinskom domu spomenemo kako je proces tekao, posebno imajući u vidu značaj koji će ovaj sporazum da ima za našu zemlju i za bogaćenje saradnje između ove dve institucije.
U periodu od 2. do 4. aprila 2013. godine, nakon obimnih priprema u sedištu Evropola, u Hagu su održani pregovori sa predstavnicima Pravne kancelarije Evropola, povodom zaključenja operativnog sporazuma, u kojima su ispred MUP Republike Srbije učestvovali predstavnici Uprave za međunarodnu operativnu policijsku saradnju, Biroa za međunarodnu saradnju i evropske integracije, Odeljenja za normativno-pravne poslove, Odeljenja za poslove bezbednosti i Biroa za informacije od javnog značaja.
Na ovom trodnevnom sastanku su dogovorene finalne verzije nacrta Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji sa Evropolom i nacrta Memoranduma o razumevanju, o tajnosti i bezbednosti podataka. Oni su potom upućeni u proceduru usvajanja prema Vladi.
Premijer i ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dačić, po ovlašćenju Vlade je potpisao operativni sporazum 16. januara 2014. godine.
Vreme mi ne dozvoljava da govorim o osnovnim pitanjima koja se uređuju ovim operativnim sporazumom, ali to je dostupno i u formi sporazuma koji se može pronaći na internetu. Želim samo da kažem da sporazum ima tri aneksa. Prvi se odnosi na oblasti kriminala, koje spadaju u Evropolov mandat. U drugom aneksu su navedeni nadležni nacionalni organi za saradnju i nacionalna kontakt tačka, dok treći aneks bliže reguliše pitanja vezana za rad oficira za vezu.
Komunikacija sa Evropolom je posebno definisana. Odvija se preko Neus linka za sigurnu komunikaciju. On je uspostavljen 2010. godine. Odeljenje za poslove Evropola raspolaže potrebnim znanjima o procedurama i metodologijama međunarodne policijske saradnje i koristi sredstva veze koja su opremljena neophodnim stepenom zaštite.
Operativni podaci i informacije razmenjuju se u formi i na način predviđen međusobnim sporazumima i ugovorima, uz obezbeđivanje potpune zaštite podataka u skladu sa međunarodnim standardima.
Samo ću vam još pomenuti par projekata i akcija koje naše MUP sprovodi sa Evropolom. Ministarstvo unutrašnjih poslova aktivno sarađuje sa Evropolom u nekoliko projekata, od kojih se kao najbitnija izdvaja saradnja sa fokalnom tačkom džek point u okviru projekta FIMATHU, koji se odnosi na suzbijanje ilegalnih imigracija, zatim, suzbijanje falsifikovanja novca, suzbijanje falsifikovanja platnih kartica i suzbijanje trgovine narkoticima.
Naravno, tu ima još nekoliko značajnih projekata, ali bi ovo bile neke najvažnije tačke koje bi, pre svega, trebalo da zainteresuju one koji se bave ovom oblašću da to potraže i detaljnije se upoznaju sa tim, jer saradnja sa ovom institucijom i jačanje ove saradnje na ovaj način potpisivanjem sporazuma veoma je značajno za Srbiju, pre svega, daće integritet i institucijama i ljudima koji su to i do sada činili, a ovog puta se to i formalizuje u obliku ovog ugovora.
Nemojte zaboraviti onu zanimljivu raspravu o amandmanu koji je tačka 5. u okviru ovog zajedničkog pretresa. Mislim da ovo preti da Skupština ode u jednom smeru u kojem novinari ne žele da nas vode. Žele da nas predstave da smo bahati, nezainteresovani i da su ljudska prava nešto što nosimo na papiru, u torbi ili u nekoj našoj trećoj fioci. Nije tačno, zaista i tvrdnja koleginice Čomić, da će lično glasati za ovo, a ne stranke, ne glasaju za zakone stranke, nego poslanici, je takođe veliki pomak napred i treba da sledimo njen primer.
Ovo je primer seta zakona koji su za interes građana i gde su se svi poslanici složili da će zaista biti bolji život ljudi u Srbiji ukoliko budu glasali za ove predloge zakona. Hvala.

Hvala.
Pošto su svoje diskusije završili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 6, 7, 8, 9. i 10. dnevnog reda, član 96. stav 1. alineja 4. i član 98. stav 1. i 2. Poslovnika.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani članovi Vlade, danas je pred nama set zakona koji je veoma važan za Srbiju, ali ne samo ovaj set zakona. U ovom domu svaki član zakona, svaki amandman o kome se raspravlja i onaj koji je usvojen i onaj koji ne bude usvojen je veoma važan za Srbiju, jer svaki član zakona, svaki predlog zakona i svaki amandman menja nečiji život.
To je ona odgovornost sa kojom, kao poslanici, ulazimo u ovaj visoki Dom i ona odgovornost sa kojom se mi svakodnevno nosimo. To je ono što treba, podržavajući ono što je rekla koleginica Obradović, novinari da isprate kada prate rad ovog visokog Doma.
Međutim, čuli smo danas mnogo važnih teza, tvrdnji. Ja ću se zadržati upravo na ovom Predlogu amandmana kojim se u Konvenciji zalažemo za eliminisanje svih oblika diskriminacije žena. Ako verujemo da diskriminacija postoji, ona će i postojati.
Možda ću malo drugačije govoriti u odnosu na svoje prethodne sagovornike, jer sam četvrti put u ovom domu i dokaz sam da nije diskriminacija žena, na to sam ponosna, u Srbiji baš toliko prisutna, koliko želimo da naglasimo. Ima mnogo toga zbog čega u Srbiji treba da se ponosimo i zaista Srbija spada među emancipovanija društva u svetu.
Posebno sam zahvalna muškim kolegama sa kojima sam sarađivala ceo život, muškom okruženju u kom sam rasla, obrazovala se i moram da kažem, kao žena, sada sa respektabilnim godinama i stažom, političkim i ličnim, životnim, da nikada u životu nisam bila diskriminisana zbog toga što sam žena. Mnoge žene nisu. To koliko nas je danas ovde, to što imamo priliku da tako govorimo, pokazuje da treba da budemo kao društvo ponosni na mnoga svoja dostignuća. Činjenica je da se ovako razvijaju predrasude, ovako one čak i nastaju. Moramo shvatiti da predrasude moramo uklanjati kad god smo u prilici, jer lakše je pobediti elementarnu katastrofu i brže, nego bilo koju predrasudu koja nastane u društvu.
Naš Ustav je proklamovao načela jednakosti i ravnopravnosti i mnogi zakoni su proizašli upravo iz tog našeg Ustava, oslanjaju se na to. U ovom Domu smo doneli zakone kojima smo omogućili da svi imaju jednake šanse.
Ovde se govorilo o sporadičnim slučajevima kada su žene oštećene ili manje plaćene. Moramo posmatrati naše društvo u kontekstu onoga što se zaista događa. Ako pogledamo naše pravosuđe, od 2200 sudija 1800 je žena. U Srbiji je pravda u rukama žena. Ako pogledate prosvetu, zdravstvo, državne institucije, zaista smo u većem broju što se zaposlenja tiče, ali su neki segmenti industrije propali. Propala je tekstilna industrija, gde su uglavnom bile zaposlene žene. Ako govorimo o pitanjima koja se postavljaju ženama, a protiv čega se sve zajedno zdušno borimo, kada se zapošljavaju da li će rađati, uvećavati svoju porodicu, da li planiraju da budu majke u nekom skorijem periodu, moramo reći da je to modni oblik ponašanja, pomodni, koji su kod nas uveli strani poslodavci. Manji je broj domaćih poslodavaca koji se tako ponaša prema nekome koga će zaposliti. To je istina. Oni koji pričaju o tim pravima su svojim osvajanjem našeg ekonomskog tržišta uveli taj oblik ponašanja.
No, uspostavili smo institucije koje se bore za ljudska prava. Kao društvo smo dorasli tom pitanju i mi se kao društvo znamo izboriti. Biće sporadičnih slučajeva, biće problema, biće nasilja, teško ćemo sve to eliminisati, ali idemo ka tome da budemo jedno dobro, bogato i srećno društvo za svakog pojedinca, koji će naći svoje mesto u njemu, i od toga nikada ne treba odustati i nikada ne treba da prestanemo da se borimo da ovo društvo bude idealno.
Ono što mogu da kažem, nije da nije učinjeno mnogo u Srbiji i Srbija, po pitanju diskriminacije, spada među zemlje, po bilo kom osnovu, koje su to uredile na način da mogu da budu ponosne po tom pitanju. Ovde su se sva ljudska prava u velikoj meri poštovala, kad god je to bilo potrebno i neophodno, u svakodnevnom životu i u političkom smislu. Pitanje diskriminacije, pitanje jednakih šansi je duboko kulturološko pitanje, sociološko pitanje, ako dopustite, psihološko i etnopsihološko. Ono je pitanje za svakog pojedinca. Ako želimo da menjamo društvo na bolje, moramo biti svesni da sve promene počinju u sopstvenoj glavi. Problem je što ljudi vrlo često žele da menjaju svet, a nisu spremni da promene sebe. Ako hoćemo da budemo poštovani, moramo početi od ovog trenutka da poštujemo svakog drugog i njegova prava. To je odgovor na sva pitanja.
Zahvalna sam svima što su lepo i pozitivno diskutovali na ovu temu. Mislim da se dobro razumemo. Mislim da je ovo pitanje za svakog pojedinačno i svako pojedinačno može da napravi boljitak u ovom društvu tako što će početi da se prema ovom problemu odnosi sa poštovanjem.
Nova Srbija će u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona. Smatramo da je ovaj set zakona korak ka boljoj Srbiji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aida Ćorović.

Poštovano predsedništvo, ministarko, članovi ministarstva, poštovane kolege, kao moja prethodnica, ja ću se fokusirati na Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama, jer sve ono što sam radila u prethodnih 25 godina me obavezuje da na svakom mestu i u svako vreme govorim o ovoj temi.
Teško da bih imala šta novo da dodam posle moje koleginice Gordane Čomić, ali ću se ipak potruditi da ukažem na neke stvari koje nam tako često izlaze iz fokusa.
Kada govorimo o diskriminaciji nad ženama, vrlo često govorimo o nasilju nad ženama, psihičkom i fizičkom nasilju, govorimo o zapošljavanju i pravu na rad, govorimo o socijalnoj i penzijskoj zaštiti, govorimo o pravu na obrazovanje, ali vrlo često smo skloni da zaboravimo na jednu pojavu, a to je jedna vrsta nasilja, javnog nasilja, nad ženama. Ne bih se složila sa mojom prethodnicom da se u Srbiji ženska prava poštuju u potpunosti. Čini mi se da je pogrešno polazište, govorim iz sopstvenog ugla, jer vrlo često nam to zamagli situaciju i ne vidimo druge žene čija se prava i te kako krše, ne vidimo žene iz siromašnih društvenih slojeva, ne vidimo žene sa invaliditetom, ne vidimo Romkinje, ne vidimo žene iz manjinskih grupa, pa mi se čini da nam to zamagli pravo stanje stvari. Jako je važno da kažemo da nije važno kako ja uživam ljudska prava, već kako mnoge žene u mom okruženju.
Vratila bih se sada na ovo o čemu sam htela da govorim, a to je nasilje nad ženama u javnom prostoru, u medijskom prostoru. Podsetiću da imamo i te kako mnogo žena koje prolaze kroz svojevrstan medijski linč. Kada se prema muškarcima u politici, u javnom životu mediji obračunavaju, uglavnom se govori o njima kao lopovima, kriminalcima ili se daju slične kvalifikacije. Kada se govori o ženama, uglavnom se one vređaju na veoma ličan način. Izvinite na brutalnom izrazu, ali žene iz javnog života se vrlo često kvalifikuju kao kurve, kao nerotkinje, na najgori mogući način koji se tiče njihovog ličnog života. Sama sam prošla kroz takvu jednu vrstu javnog linča. Jako je važno da govorimo o ovoj temi.
Koleginica Čomić i ja smo pre pola godine učestvovale u jednom projektu, globalnom projektu, koji se zove „Sedam“, koji nam je omogućila švedska ambasada i jedna poznata švedska novinarka i aktivistkinja za ženska prava. U ovom Domu je ta predstava bila čitana i u prošlom sazivu nisam imala prilike da vidim, bilo je javno čitanje, mnogo kolega poslanika. Tog dana, na tom čitanju su bile naše kolege i koleginice iz nevladinog sektora, ali zato sam videla malo kolega iz parlamenta. Mislim da bi dobro bilo da ponovimo tu predstavu. Ta predstava ukazuje na situacije da kada žena doživi jednu vrstu nasilja da o tom nasilju treba se priča i da javno bude zaštićena.
Nažalost, poslednjih 25 godina se kroz tradiciju, kroz kulturne obrasce, kroz religiju i te kako guraju neke vrednosti za koje ne bih mogla da kažem da su evropske, da su moderne vrednosti.
Mi smo na žalost doživeli jednu svojevrsnu retronacionalizaciju društva. Podsetiću da je bivša Jugoslavija imala i te kako dobre zakone kada je zaštita žena i socijalna i zdravstvena i svaka druga zaštita bila na visokom nivou. Takođe ću podsetiti da su u bivšoj Jugoslaviji žene dobile pravo glasa 1948. godine, dok su mnoge evropske zemlje pravo glasa ženama omogućile polovinom 70-tih godina. Ne bih volela da se sada na ono vreme baca ljaga u potpunosti. Svakako da je legislativa trebala da se modernizuje i da se prati, ali nikako da se govori o tome da ti zakoni nisu valjali i da su žene tada bile zapostavljene. Bojim se da sada imamo više prilike da vidimo na delu to vraćanje tradicije, kvazitradicionalnih vrednosti koje se vrlo često kroz religiju i nekakve kulturne obrasce sada nameću kao nešto što je važeće.
Često govorimo da su skandinavska društva ta koja mogu da služe za primer dobrog života. Mislim da je to pre svega zahvaljujući tome što se ženska prava poštuju na najvišem mogućem nivou i što tu dobrobit oseća čitavo društvo, a ne samo jedna mala zajednica.
Mislim vezano za ovu Konvenciju da je to legasi čitavog ljudskog roda, a ne samo nešto čime mi treba da se bavimo. Zaista predlažem da glasamo za ovaj amandman.

Reč ima narodna poslanica Nevena Stojanović.

Hvala vam predsednice.
Poštovana ministarko, poštovane dame narodne poslanice i narodni poslanici, s obzirom da je ovlašćen predstavnik JS već opsežno govorio o tačkama dnevnog reda, sem o jednoj, a to je Predlog zakona za potvrđivanje amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, ja ću upravo o toj tački dnevnog reda nešto ukratko reći. Da napomenem na samom početku da će poslanička grupa JS svakako glasati za sve predloge zakona u ovoj objedinjenoj raspravi.
Možda jeste Predlog zakona tehničke prirode, s obzirom da se odnosi na dinamiku zasedanja Komiteta, odnosno tela koje se bavi praćenjem i primenom ove Konvencije o kojoj govorimo, ali, iskoristiću priliku da kažem nešto i iz ugla poslaničke grupe JS o samoj problematici kojom se ova Konvencija bavi. Neću mnogo govoriti o samom dokumentu pošto su moje uvažene koleginice, ovlašćene predstavnice i oni koji će diskutovati već dosta rekli o pojedinostima.
Moram da kažem ono što je svakako vredno za spomenuti, a to su ti periodični izveštaji koje naša država kao potpisnica ove Konvencije šalje Komitetu na razmatranje na svakom zasedanju i da je Komitet pohvalio jedan takav izveštaj u njegovom prošlom zasedanju u 2013. godini.
Naš adut za tu pohvalu, verujem, je bio upravo dobar nacionalni i zakonodavni okvir koji se direktno ili indirektno bavi pitanjem diskriminacije žena. Pomenula bih neke od zakona, počevši od najvišeg pravnog akta RS, Ustava, Zakona o radu sa svim njegovim izmenama u 2013. godini, kada su vrlo i znatno povećana prava žena, posebno trudnica, i moram da kažem da sam izuzetno ponosna što sam učestvovala u diskusiji o tom zakonu i što sam doprinela da se takav zakon izglasa. Zatim tu su Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti polova, zakoni o bezbednosti i zdravlju na radu i Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije.
Napomenula bih još i to da je država potpisnica Konvencije jednakosti nagrađivanje muške i ženske radne snage za rad jednake vrednosti, koja se odslikala u našim zakonima o platama. Međutim, situacija na terenu, da se tako izrazim, je nešto drugačija s obzirom da se pokazuje jedan jaz između plata muškaraca i žena koji rade posao na istom radnom mestu, sa istim kapacitetom, sa istim obrazovanjem, a jaz se stvara upravo zato što su žene manje plaćene za isti posao koji obavljaju kao i muškarci.
Želim da kažem da je i činjenica sa terena da tri petine svih diplomiranih studenata čine upravo studentkinje, a da istraživanje Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da najveći broj nezaposlenih ima među ženama. Želim da prenesem situaciju mladih žena koje su suočavaju sa nekom vrstom diskriminacije, koje su mojih godina, a to su žene koje su izašle sa fakulteta, koje su godinama studirale, odricale se svega onoga što mladost možda sa sobom treba da nosi, odricale su se svakodnevne zabave i uživanja zarad sticanja znanja, zarad želje i ambicije da stvore jednoga dana karijeru.
Dešava se da te mlade žene kada dođu na intervju za posao suoče se prvo sa pitanjima, rekla bih, privatnim o statusu njihove veze, da li su u ozbiljnoj vezi ili ne, da li su udate ili nisu, da li planiraju da se udaju i da li planiraju porodicu. Smatram da je to na neki način neprihvatljivo je ponižavajuće, prvenstveno zbog toga što time šaljemo jednu poruku obeshrabrenja svim tim mladim ženama. Ta poruka posebno iz ugla poslaničke grupe JS, koja se zalaže za politiku povećanja nataliteta, smatramo da ta poruka nije dobro jer žene često zbog takvih stvari biraju isključivo karijere jer se plaše da će sutradan ostati bez posla zbog trudnoće. Istina je da se to i dešava. Istina je da su žene primorane da potpisuju blanko sporazume raskida radnih ugovora. Istina je da dobijaju otkaze na trudničkim bolovanjima ili kada se sa istih vrate. Istina je da tu poruku obeshrabrenja moramo da izmenimo i da se ona pretoči u poruku ohrabrenja svim tim ženama.
Ono što moramo da uradimo je da omogućimo sistemu inspekcijskog rada da efikasnije funkcioniše, da podstaknemo sve sudove da na jedan strožiji način se odnose prema pritužbama po osnovu diskriminacije. Pre svega, da učinimo da se ta svest o diskriminaciji poveća, posebno među građankama RS, da ih svakodnevno informišemo koja su to njihova osnovna prava i koji je to nacionalni okvir koji štiti njihova prava baš iz tih razloga da ne bi mogli da ostavimo prostora poslodavcima koji, verujem, ne želim nikoga da uvredim s obzirom da znam u kakvoj se ekonomskoj situaciji nalazimo i da svi oni žele da postignu neki prihod i smanje svoj rizik, ali da ne podstičemo to više društveno neodgovorno ponašanje.
Društvena neodgovornost smatram da je prava sintagma koja opisuje ovakav način ponašanja od strane poslodavaca bez želje da ikoga uvredim, jer smatram da diskriminacija žena nije samo pitanje žena, nije samo žensko pitanje. To je problem čitavog društva, jer diskriminisana žena koja npr. dobije otkaz, oko nje se stvara jedna lančana reakcija nezadovoljstva. Ona postaje ekonomski zavisna i na neki način vezuju joj se ruke. Zavisi od muških pripadnika porodice, što sam sigurna da nije dobro s obzirom da znamo koliko je učestalo nasilje u porodicama u RS.
Želim da kažem da društvena odgovornost treba se na neki način i sistemski urediti. Trebamo podržati svakako političku volju ove države da stvori politiku jednakih mogućnosti i za žene i za muškarce i stoga želim za kraj da kažem da će upravo poslanička grupa JS i te kako podržati ovaj predlog zakona i sve zakone koji su u današnjoj objedinjenoj raspravi. Hvala.