Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Zahvaljujem i onim narodnim poslanicima koji se me juče u ne malom broju zvali da se izvinu zbog onog što se sinoć desilo, iako naravno nisu imali oni zbog čega da se izvinjavaju.
Primio sam k znanju i izvinjenje gospodina Marinkovića, koji je takođe našao snage da mi se sinoć javi.
Naravno, čuo sam saopštenje Narodne skupštine i odazvao sam se na poziv da dođem ovde da govorim. Bio bih bolesno sujetan kada to ne bih uradio.
Ne volim ni kao funkcioner ove zemlje, ni kao građanin ove zemlje da se parlament moje države nalazi u situaciji da se bilo kome izvinjava.
Ne želim uopšte da špekulišem šta je zapravo bio uzrok one scene od juče – neodgovornost, neznanje ili nešto gore. Nažalost, bojim se da je dobar broj građana s razlogom ili bez razloga zaključio da je ono nešto gore. Ja ne bih više o tome.
Hteo bih samo da kažem, na stranu način na koji smo juče komunicirali, na stranu što je to moj pristojan pokušaj da podsetim na odredbu Poslovnika, okarakterisan sam nemojte mi dobacivati itd, ali ono što sam sinoć zapamtio, dame i gospodo, to je način na koji mi je reč oduzeta. Dakle, rečeno je – vidite, govorio je gospodin Janković, iako nije imao prava, ali smo mu dozvolili, a vama nećemo dozvolite.
Mislim da je jako potrebno i zbog nas ovde, a pogotovo zbog građana Srbije da znamo da se stvari u ovoj državi odvijaju u skladu sa Ustavom, zakonom i Poslovnikom. Dakle, neko ima ili nema pravo u zavisnosti u toga, a ne da ima prava ako mu neko to dozvoli. Ali, na stranu to, da se vratim na ono zbog čega mi je gospođa Gojković i dala reč.
Ja sam i juče nameravao da govorim kratko. Ni danas neću govoriti dugo. Mislio sam da je kolega Janković apsolvirao veliki broj vrlo zanimljivih tema. Žao mi je što nisam bio u prilici da kažem. Prvo što sam juče želeo da kažem to je da sam bio u pozitivnom smislu impresioniran atmosferom koja je bila na toj sednici, jednom konstruktivnom atmosferom kojoj su, da budem pošten, najveći doprinos davali upravo predstavnici vladajuće strukture. Na identičan, takođe izuzetno konstruktivan način, odgovarali su i predstavnici opozicije.
Dakle, čuli smo ovde juče da neko, što je normalna stvar i pravo, ko je poslanik ove ili one stranke ima pravo da misli drugačije nego Ombudsman ili Poverenik, ali čuli smo jedan korektan, jasan odnos koji je potvrđivao spremnost da se to čuje, da se to analizira, da se o tome razgovara. Čuli smo i predstavnike dojučerašnje vlasti kako kažu – da, sada se sećam kako je i nama bilo neprijatno kada ste nam upućivali neke stvari i sada shvatamo da je to korisno.
Dakle, zaista sam bio zadovoljan atmosferom koja je vladala najvećim delom jučerašnje sednice. Hteo sam zapravo da podsetim samo na dve stvari. Mogao bih na mnogo, ali zaista na dve stvari za koje mi se čini da u jučerašnjoj diskusiji nisu privukle onoliko vaše pažnje koliko ja mislim da zaslužuje.
Jedna je priča o odgovornosti. Dakle, i u izveštaju i u pledoajeu jesam rekao da tri godine u ovoj zemlji nadležni organ, to je doskora bilo i Ministarstvo pravde, od novog zakona Ministarstvo za državnu upravu, nije pokrenulo prekršajni postupak protiv nijednog prekršioca Zakona o slobodnom pristupu informacijama i naglasio taj zakon krše samo funkcioneri. Samo vlast krši taj zakon, jer je on po svojoj strukturi takav. Ako mi šaljemo građanima ove zemlje poruku da politički establišment može nekažnjeno da gazi zakon, onda je z ista ideja o tome da ćemo pravnu državu uspostaviti trenirajući strogoću na građanima ove zemlje nešto što je, najblaže rečeno, iluzija.
Podsećam vas da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama, u kome je bila stavljena odredba da Poverenik može da pokreće prekršajni postupak, što je valjda elementarna stvar ako već vodi postupak po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, da on može da pokreće prekršajni postupak. Da je to ovlašćenje bilo, ja bih mogao da vam garantujem da bi najveći deo prekršioca zakona bio ako ne kažnjen, onda procesuiran. Taj zakon je povučen iz procedure, u skladu sa dobrim ustavnim običajem, kao što se povlače svi kada dođe nova vlada, ali nikad nije vraćen u proceduru.
Ponavljam, pitanje odgovornosti za kršenje zakona je jedno od elementarnih pitanja u uspostavljanju pravne države, posebno pitanje odgovornosti onih koji moraju da prednjače pozitivnim primerom. Vlast je tu da primenjuje zakone, a ne da ih krši.
Druga stvar o kojoj sam hteo da govorim, koja je jako važna, posebno za odnos institucije koju ja predstavljam i parlamenta, to je pitanje efikasnosti institucije koju predstavljam. Zanimljivo, na dva načina, u jednom dosta zanimljivom kontekstu često se, mada, naravno, uglavnom samo neformalno, govori o nekakvoj navodnoj sterilnosti ne samo poverenika, nego nadzornih institucija. Ja sam u izveštaju naglasio, u 93% slučajeva intervencija poverenika pokazala se uspešnom. U 93% slučajeva onaj koji nije dobio informaciju nakon obraćanja povereniku, dobio je.
Ako odbijete nekoliko procenata nemogućeg izvršenja, dakle one glupe situacije u kojoj organ tek na kraju postupka kaže – pa dobro, dokument je izgoreo, nastradao u bombardovanju NATO-a, ili već u bilo kom kontekstu nestao, onda je to izuzetno visok stepen efikasnosti, visok po kriterijumima najstarijih demokratija Evrope.
Naravno, to ne može da bude samo zasluga ličnosti koja vodi tu kuću. To je, pored ostalog, zasluga ovlašćenja koje im je dao ovaj parlament zakonom i poverenik zaista ima velika ovlašćenja. On donosi konačne obavezujuće izvršne akte, jer to tako piše u zakonu i on ima pravo pristupa ma kom dokumentu u ovoj zemlji. Zbog toga je, pored ostalog, morao proći i najrigorozniju moguću bezbednosnu proveru, ali ima pravo pristupa ma kom dokumentu da bi mogao odlučiti da li javnost, s obzirom na sadržinu tog dokumenta, ima pravo da zna ili ne.
Međutim, to što poverenik ima pristupa dokumentu, ne znači da je on taj koji saopštava sadržinu dokumenta. Poverenik odlučuje o pravu. On ne objavljuje dokument. Onaj kome je naređeno da ga da, ima obavezu da da dokument. Ako on to ne učini, poverenik nema nikakvih realnih ovlašćenja. Ako je taj neko Vlada ili ako je neko drugi, dolazimo do jedne paradoksalne situacije. Prinudnim putem odluku poverenika, po zakonu koji je doneo ovaj parlament, treba da sprovede Vlada. Onda kada dođe do situacije da neko kaže – ma, baš mene briga što u zakonu koji je donela Skupština Srbije piše da je akt konačan, obavezujući i izvršan, onda bi Vlada prinudnim morala da ga da. Vlada to ne čini.
Valjda je, dame i gospodo, potpuno jasno da nije poverenik institucija koja bi bilo šta mogla da uradi u odnosu na Vladu. Prvo, jer je čak i formalno nenadležan. Vlada je i u okviru postupka izuzeta iz nadležnosti poverenika. Jedini, ne u ovoj zemlji nego bilo kojoj zemlji, koji nešto u tom kontekstu može da učini, to ste vi, to je parlament Srbije. Ta stvar mora da bude potpuno jasna.
Moram vam reći, bio sam u situaciji, na svu sreću poodavno, pre pet ili šest godina i nadam se da do toga nikad neće doći, bio sam u situaciji kao jedini poverenik na svetu da dobijem žalbu parlamenta. Meni se žalio Administrativni odbor Skupštine Srbije zato što nije mogao da dobije plate direktora javnih preduzeća.
Zamislite, uspela je intervencija poverenika. Ja sam, koristeći instrumente koje ste mi dali, obezbedio taj efekat, ali cela ta situacija je paradoksalna i nedopustiva.
Apelujem na vas, jer čuo sam i juče – zašto poverenik ne obezbedi ovaj ili onaj ugovor. Evo, zbog ovog što sam rekao. Poverenik može da koristi samo ona ovlašćenja koja mu stoje na raspolaganju, a ovlašćenja parlamenta, realni uticaj parlamenta, ugled parlamenta su svakako i moraju da budu daleko iznad onog koji ima institucije Poverenika, ma kako uspešno. Pozivam vas, potpuno sam siguran da se to od vas očekuje, da taj odnos uspostavite. Hvala.
