Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima Đorđe Milićević.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice.
Poštovani ministre, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja želim da kažem da će poslanički klub, naravno, u načelu podržati sva tri zakonska predloga o kojima danas započinjemo raspravu. Dakle, reč je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim komunikacijama i Predlogu zakona o zaštiti potrošača.
Što se tiče prva dva zakonska predloga, vi ste o tome govorili u uvodnom izlaganju, suštinski gledajući izmene i dopune ova dva zakonska predloga jesu nužne da bi se ovim izmenama stvorio jedan pravni okvir i jedan pravni osnov koji će u narednom vremenskom periodu omogućiti sprovođenje spajanja dva regulatorna tela ili do sada dve nezavisne agencije. Naravno, vi ste to rekli, reč je o Republičkoj agenciji za elektronske komunikacije i Republičkoj agenciji za poštanske usluge.
Dakle, suština je u tome da ćemo umesto dosadašnja dva regulatorna tela imati jedno nezavisno regulatorno telo koje će se baviti ovim izuzetno značajnim i važnim poslom, sa vrlo jasno definisanim ciljevima, a to je pre svega efikasnost u radu državnih organa, sa jedne strane. S druge strane, rekli ste i vi između ostalog da se neće postići velika ušteda, ali ipak imamo taj cilj koji će se postići usvajanjem ovih izmena i dopuna i jednog i drugog zakonskog predloga, a to je racionalnost troškova rada.
Tačno je da direktiva EU nalaže postojanje nezavisnog regulatornog tela koje će se baviti ovim poslom, ali je tačno između ostalog i to da je evropska praksa takva da većina evropskih država, ali i većina država u okruženju nema dva regulatorna tela. Mislim da dva regulatorna tela u ovom trenutku, kada je reč o, recimo, državama u okruženju, pored Srbije, imaju Bosna i Hercegovina i Makedonija. Uglavnom sve države imaju jedno nezavisno i profesionalno i regulatorno telo koje se bavi ovim izuzetno važnim i značajnim poslom. Izmene i dopune zakonskih predloga o kojima danas govorimo idu u pravcu nečega što jeste evropska praksa, s druge strane zbog neophodnosti uštede. U narednom vremenskom periodu sve aktivnosti koje su vezane za ovu delatnost obavljaće se u jednom regulatornom telu, jednoj agenciji, a ne kako je to do sada bilo u dve regulatorne agencije. Dakle, ovde je reč o zapravo dve stručne regulatorne funkcije koje imaju veoma srodne i veoma slične ciljeve.
Ono što moram svakako reći na početku današnjeg izlaganja jeste da na sam pomen agencija ili ocenjivanje nekih novih agencija u Srbiji postoji jedno negativno raspoloženje, jedan negativan stav građana. To raspoloženje i taj stav treba razumeti pre svega u kontekstu, jer smo, recimo, tokom 2013. godine na nivou Srbije imali između 130 i 170 agencija i država Srbija je na agencija trošila negde oko 820 miliona evra. Nisu to građani direktno, ali na jedan indirektan način kroz poreze, kroz namete i građani jesu finansirali rad i postojanje ovih agencija.
Danas, u periodu ekonomske krize, kada govorimo da ušteda mora i treba da bude prioritet, mi uvek polazimo od stanovišta da se ne može štedeti tamo gde nema, već se mora štedeti tamo gde ima. Dakle, ušteda, racionalizacija na nivou države mora i treba da bude prioritet, a ne ušteda na građanima, jer životni standard građana u ovom trenutku, nažalost, nije na zavidnom nivou.
Ovim izmenama ova dva zakonska predloga o kojima danas govorimo mi zapravo institucionalno definišemo organ koji će se u narednom vremenskom periodu baviti ovim izuzetno važnim i značajnim poslovima. Kao što sam rekao, na jednom mestu regulisaće se sve aktivnosti koje su vezane za ovu delatnost. Ono što je svakako olakšavajuća okolnost, vi ste o tome između ostalog govorili u uvodnom izlaganju, obe agencije koje spajamo u ovom trenutku imaju i u kadrovskom smislu osposobljenost i u tehničkom smislu osposobljenost za nastavak rada.
Sada ono što je po mišljenju poslaničkog kluba najvažnije. Dakle, na samom početku osnivanja jednog nezavisnog regulatornog tela veoma je važno da obezbedimo profesionalnost i veoma je važno da obezbedimo nezavisnost ovog regulatornog tela. Malo čas sam rekao da je vrlo negativno raspoloženje građana kada se pomene osnivanje jedne nove agencije. Upravo zarad javnosti i zbog građana Srbije treba reći – tačno je, mi danas govorimo o osnivanju nove agencije, ali govorimo o spajanju dve postojeće agencije, agencije koje same sebe finansiraju od novčanih nadoknada, od operatera, od nameta, od visokih kazni. Želim da kažem da ovde jeste reč o osnivanju jedne agencije koja neće biti dodatni trošak i opterećenje za budžet Republike Srbije.
S druge strane, kada je reč o zaposlenima koji će raditi u novoosnovanoj agenciji, tu će svakako prioritet imati onih postojeći kadrovski kapaciteti koje već imaju dve agencije koje u ovom trenutku postoje, a reč je o Republičkoj agenciji za elektronske komunikacije i Republičkoj agenciji za poštanske usluge.
Ono što kod nas kao poslaničkog kluba stvara određene nedoumice jesu dve stvari i između te dve stvari na neki način se može i podvući paralela. Dakle, definitivno je tržište telekomunikacija jedno od najdinamičnijih sa neverovatnom tendencijom rasta u narednom vremenskom periodu. U ovom trenutku govorima o dva zakonska predloga koja idu u pravcu stvaranja jedne zaista moćne agencije. Moćne u smislu, recimo tipa vrednosti, ova agencija će u narednom vremenskom periodu kontrolisati negde oko 100 miliona evra sa daljom tendencijom rasta.
Prva stvar, odnosno prvo pitanje je, dakle, tačno je da mi govorimo o agencijama koje hoće finansirati u narednom vremenskom periodu same sebe i to pre svega od nadoknada koje dobija od operatera, od zakupa, od kazni, od taksi, ali sa druge strane logično je da postoji jedan vid racionalnog i domaćinskog ponašanja prema sredstvima koje će agencija ubirati u narednom vremenskom periodu. Potpuno je logično, to je bar mišljenje poslaničkog kluba SPS, da jedan deo tih sredstava bude usmeren u republički budžet. Zamislite, paradoksalna situacija da sudovi ubiraju takse i da celokupan iznos koji uberu od takse usmere prema nekim svojim ličim, sopstvenim potrebama.
Drugo pitanje i druga stvar koju smatramo da je veoma važna i mislim da je dobro da dobijemo odgovor i na ovo pitanje tokom današnje rasprave, da li možda imamo situaciju, ovo pitanje je veoma slično sa prvim, da li možda imamo situaciju da malom broju ljudi dajemo da odlučuje bez, na neki način, prave kontrole? Dakle, ne ulazeći u to da narušimo profesionalnost i ne ulazeći u to da narušimo nezavisnost rada regulatorne agencije u narednom vremenskom periodu.
Ono što takođe želim da kažem kada je reč o ovo dva zakonska predloga, i o tome ste između ostalog govorili u uvodnom izlaganju, dakle, sprovedena je jedna javna rasprava, kvalitetna javna rasprava, kvalitetne javne konsultacije i to je potpuno opravdano naravno i veoma pozitivno, to ističemo kao veoma pozitivno, da bi se čulu mišljenje i stručne i šire javnosti. Ono što je takođe veoma važno jedna deo tih sugestija i predloga koji se mogao čuti tokom javne rasprave, imao sam priliku da to i vidim, jeste, između ostalog i implementiran u ove zakonske predloge.
Ako govorimo o onome što će na neki način biti pozitivni efekti usvajanja ova dva zakonska predloga, odnosno ako govorimo o opravdanosti usvajanja ova dva zakonska predloga, sigurno je da će pozitivne efekte u narednom vremenskom periodu imati pre svega sami korisnici, kada kažem korisnici mislim i na privredu, mislim i na građane, sigurno je da će od ovih izmena korist u narednom vremenskom periodu imati javni poštanski operater, ali sigurno je da će korist imati i sama država.
Kada je reč o korisnicima, rekao sam da mislim na građane, mislim na privredu, kroz podsticaj konkurentnosti, građani će imati mogućnost za finansijskim uslugama pod konkurentnim cenama. Svakako da će ta konkurentnost omogućiti i bolji kvalitet.
Spremajući se za diskusiju imao sam prilike da sagledam neke podatke koji recimo kažu da u Srbiji u ovom trenutku postoji veliki broj naseljenih mesta, veliki broj opština koje nemaju filijale banaka. Što znači da je građanima omogućeno pravo da koriste usluge platnog prometa. Mislim da je negde oko 650 mesta nema filijale banaka, ali da imaju jedinice javnog poštanskog operatera. Dakle, ovim izmenama mi svakako omogućavamo svim građanima bez bilo kakvog vida diskriminacije da imaju mogućnost korišćenja usluga platnog prometa.
S druge strane kada je reč o pozitivnim efektima na rada javnog poštanskog operatera, dakle, ovim izmenama i dopunama javni poštanski operater dobija određene nove nadležnosti. Moći će neke nove poslove da radi u narednom vremenskom periodu, poslove finansijske usluge, osiguranja, itd. Svakako je da će uz postojeće kapacitete, uz postojeću logistiku, postojeću infrastrukturu javni poštanski operatere moći u narednom vremenskom periodu da ostvari daleko veći profit.
Ono što želim da kažem kada je reč o samom radu javnog poštanskog operatera, vrlo je važno da u ovom trenutku, po nekim istraživanjima javni poštanski operater jeste simbol pristupačnosti i sigurnosti u pogledu pružanja usluga. Što se tiče same države ovim izmenama i dopunama država daje jednu podršku finansijskog inkluziji, odnosno da će svi građani, nema nikakvog vida diskriminacije, svi građani će moći ravnopravno da koriste usluge platnog prometa i to je za nas veoma važno, da ste rekli dostupnost usluga platnog prometa za celu populaciju, finansijska sigurnost, sposobnost u upravljanju sopstvenim sredstvima.
Na samom kraju kada je reč o ova prva dva zakona, vi ste istakli da je to veoma važno. U potpunosti se sa vam slažem, dakle, između ostalog kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj komunikaciji, jedan od suštinskih razloga takođe za usvajanjem ovih izmena i dopuna jeste upodobljavanje, usaglašavanje određenih odredbi članova ovog zakona sa odlukom Ustavnog suda Republike Srbije od 2010. godine, a reč je o odredbama, članovima koji se tiču zadržavanja podataka. Ustavni sud je još 2010. godine rekao da su ove odredbe i članovi neustavni, odnosno da nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Mislim da je veoma dobro što danas konačno usaglašavamo i upodobljavamo ove odluke sa Ustavom Republike Srbije, odnosno što na ovaj način kroz raspravu, kroz početak rasprave mi zapravo sprovodimo odluku Ustavnog suda Republike Srbije.
Što se tiče trećeg zakonskog predloga, trećeg po redosledu, ne po važnosti, reč je o Predlogu zakona o zaštiti potrošača. Tokom prošle godine, 2013, sprovedena je javna rasprava na temu nacrta izmena i dopuna Zakona o zaštiti potrošača i ta javna rasprava je upravo razlog zbog kog mi danas imamo celovit zakon o zaštiti potrošača. Odnosno, ta javna rasprava je pokazala kroz obim primedbi, kroz broj sugestija i predloga koji su se mogli čuti, da je otprilike polovina članova odredbi, koliko sam ja shvatio, ovog zakonskog predloga trebala da bude ili izmenjena ili dopunjena. U situaciji kada više od pola članova ili odredbi nekog zakona mora i treba da bude izmenjeno, onda je svakako opravdan stav zakonopisca da se usmeri ka pisanju novog zakona, nego da radi izmene i dopune postojećeg.
Ova javna rasprava je vrlo jasno ukazala da je Srbiji potreban jedan kvalitetan, moderan, efikasan zakon koji će, pre svega, urediti jednu veoma dinamičnu oblast i upravo zbog te dinamičnosti vrlo je važno da imamo precizno i jasno definisan način ponašanja.
Mi zaista želimo da verujemo da će ovaj zakonski predlog na pravi način zaštititi potrošače, da će potrošači imati bolju i bržu zaštitu, ali, s druge strane, takođe verujemo da ovaj zakonski predlog svojim usvajanjem neće ići na teret i na štetu trgovaca.
Kada je reč o samim trgovcima, mislimo da i oni treba da imaju na umu da su mnogo češće potrošači nego trgovci i ako svoje poslovanje budu zasnivali na ovakvoj osnovi, ja sam ubeđen da ćemo mi u narednom vremenskom periodu sigurno pronaći nekakav kompromis, nekakav konsenzus, uz ozbiljan i kvalitetan zakonski okvir. Konsenzus koji neće remetiti interese ni trgovaca, ali, na drugoj strani, neće poremetiti interese ni potrošača.
Vi ste rekli – aktuelni zakon jeste usvojen 2010. godine, i ja ne mogu reći, gledajući sadržaj tog zakona, da smo imali loš zakon. U potpunosti se s vama slažem. Dakle, imali smo jedan zakon koji jeste jedan kvalitativan pomak u smislu harmonizacije našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, ali i u smislu bolje zaštite potrošača.
Ono što je evidentno i jasno i što je pokazala i javna rasprava, jeste da ovaj zakon u praksi nije bio primenjiv, odnosno većina njegovih članova. Ako bi danas uporedili zakonski predlog o kojem danas započinjemo raspravu i aktuelni zakon, onda bi svakako mogli reći da je zakon o kojem danas govorimo i celovitiji i kvalitetniji i određeniji i precizniji, da je primenjiv u praksi, jer on otklanja sve one nedoumice, sve one odredbe koje su postojale u sprovođenju zakona, a s druge strane on ističe i instrumente nove institucije koje će ojačati pravnu sigurnost odnosno zakonski okvir naše države.
Govorili ste o novinama koje se uvode ovim zakonskim predlogom, od kojih se očekuju pozitivni efekti. Ja neću ponavljati ono što ste vi rekli, ali u potpunosti se slažem da propisivanje posebnog postupka kolektivne zaštite potrošača od strane Ministarstva jeste i omogućiće sprečavanje nepoštene poslovne prakse, omogućiće i sprečavanje nepravičnih ugovornih odredbi, kao i drugih odredbi kojima se štite interesi potrošača.
Takođe, ovaj zakon jača organizacione kapacitete potrošačkih organizacija i to jeste veoma važno, sa jasnim ciljem da se ojača i osnaži jedan potrošački pokret, koji će imati opet jasne instrumente zaštite potrošača.
Dobro je, i mislimo da i obećava i to što se tržišnoj inspekciji vraćaju određene nadležnosti i to pre svega u oblasti nepoštene poslovne prakse i netržišnih ugovornih obaveza, što će svakako omogućiti kvalitetniju zaštitu interesa potrošača.
Takođe, novi instrumenti zaštite potrošača u vansudskom rešavanju potrošačkih sporova jesu veoma važni i naravno, daleko možda najvažnije jeste taj nacionalni registar potrošačkih prigovora.
Dakle, to je uvođenje jednog novog sredstva koje će omogućiti vođenje jedne nove politike kao sistema za prikupljanje, evidentiranje i rešavanje potrošačkih sporova.
Na samom kraju, dakle, još jednom ću reći zbog svega navedenog, poslaničkih klub SPS u danu za glasanje hoće podržati sva tri zakonska predloga. Podneli smo kao poslanički klub određeni broj amandmana, pre svega na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj komunikaciji, i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama. Učestvovaćemo u raspravi u pojedinostima, naravno cilj podnošenja amandmana jeste da možda u kvalitativnom smislu još više popravimo postojeće zakonske predloge. Zahvaljujem.

Reč ima Elvira Kovač.

Zahvaljujem.
Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naše viđenje najpre Zakona o zaštiti potrošača.
Čuli smo zašto je potrebno donošenje potpuno novog Zakona o zaštiti potrošača sa pravnog aspekta, a zašto je to potrebno realnog života je to zbog toga što smo svi mi i svi građani Republike Srbije skoro svakodnevno u ulozi potrošača i za sve nas i za sve njih je od izuzetnog značaja da se zaštite njihova prava.
Čuli so i to iz izlaganja gospodina ministra, a i vidimo u praksi, da je postalo jasno da su sankcije koje su bile u trenutno važećem postojećem zakonu iz 2010. godine, postale za, mogu tako da se izrazim, nesavesne trgovce, neadekvatne i nedovoljne, vrlo često.
Ono što je možda najveći problem da se trenutni nadzor tržišta nalazi u ingerenciji više institucija. Sami potrošači u praksi imaju problem da ne znaju ni kome da se obrate, kada smatraju da treba da se zaštite njihova prava.
Činjenica da je vrlo slab sistem alternativnog rešavanja sporova, to smo čuli, i to bi trebalo, odnosno dovodi do toga da se potrošači sudskim putem, da idu na sud, ali to je izuzetno skupo, dugotrajno, neadekvatno, pa na kraju oni odustanu.
Ono na šta bih želela sve vas da podsetim na samom početku izlaganja, je da je moj uvaženi kolega, gospodin Zoltan Pek, još sredinom prošle godine, tačnije krajem maja 2013. godine, kada smo ovde prilikom dana za odgovaranje na poslanička pitanja u vezi aktuelne teme, pričali o vrlo teškoj ekonomskoj situaciji, on je tada u ime poslaničke grupe SVM, postavio pitanje vezano za zaštitu potrošača i pažnju svih je upravo postavio na to pitanje, na neadekvatan kvalitet proizvoda, i na to da su naše prodavnice, butici, ako pričamo o obući, odeći, na žalost i hrani, ali samo da se vratimo obući, odeći, one su pune nekvalitetnih proizvoda, ne kažem kineske robe, i on je to vrlo slikovito tada rekao u postavljanju pitanja, da se dešava da građani koji su u izuzetno teškoj socijalnoj situaciji kupe jeftino obuću i prilikom prve kiše za mesec dva se ta obuća raspadne i da na tome treba da radimo. Da se obezbedi određeni kvalitet, poštovanje standarda kvaliteta, jer možda građani misle da je jeftin proizvod adekvatan za njih, ali ovo ne znači jeftin proizvod.
Čuli smo u uvodnom izlaganju da je jedan od najvećih problema primene ovog zakona u praksi upravo nepostojanje funkcionalnog institucionalnog okvira kao i vrlo slaba koordinacija tela koji su zaduženi za zaštitu prava potrošača i njihovog rada. U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama u proteklih nekoliko, tačnije protekle dve godine, se upravo naglašava da je donet Zakon o zaštiti potrošača 2010. godine, dobar, i da normativno on obezbeđuje prava potrošača.
Međutim, zbog neodgovarajućeg mehanizma za zaštitu i sprovođenja potrošačkog prava u praksi, sprečeno je ostvarivanje ovih prava. Znači, ono što je na osnovu istraživanja ohrabrujuće i pozitivno jeste da postoji povećana svest samih građana, koja potrošača u njihovim pravima, ali je veliki problem pristupa sudovima od njihove strane, usled neefikasnosti i vrlo visokih troškova, koje sudski postupci za sobom povlače. Znamo da su potrošački sporovi uglavnom sporovi izuzetno male vrednosti.
Dakle, sudska zaštita predstavlja komplikovanu praksu. Ono što je dobro i što ovaj predlog zakona o zaštiti potrošača, o kome danas raspravljamo je da se sada nudi širi opseg vršenja nadzora inspekcijskim organima i značajno je da se unapređuje vansudsko rešavanje potrošačkih sporova.
Podsetila bih sve nas na činjenicu da je nivo blagostanja samih potrošača, usko povezan, ako to mogu da kažem, sa zaštitom konkurencije, i izuzetno je značajno da je u cilju zaštite konkurencije bitno da prava potrošača i interesi potrošača, budu stavljeni na prvo mesto.
Cilj donošenja zakona o potrošačima je, da im budu zaštićena prava. Koja su to prava. To su osnovna prava potrošača, pravo na zadovaljavanje osnovnih potreba, pravo na njihovu bezbednost i potrebno je da se osećaju bezbedno na tržištu, da imaju pravo na slobodan izbor proizvoda, pa i usluga, pravo na obaveštenost, na pravnu zaštitu i slična prava.
Jedan od razloga donošenja ovog novog zakona je i osnivanje tela za rešavanje potrošačkih sporova vansudskim putem, što je značajno i trebalo bi da obezbedi delotvornije i bolje sprovođenje zakonskih rešenja.
Poslanički klub SVM naglašava i podržava potpuno usklađivanje prava sa EU. Propisivanje posebnog postupka za kolektivnu zaštitu potrošača, omogućiće se brzo, nadamo se brže i delotvornije sprečavanje nepoštene poslovne prakse i nepravičnih ugovornih odredaba, kao što smo čuli od gospodina ministra.
Trebalo bi da se da veći značaj udruženjima i savezima za zaštitu potrošača. Nekoliko prethodnih govornika je spomenulo da je prvi nivo koji donosi ovaj zakon, upravo uvođenje tog nacionalnog registra potrošačkih prigovora da bi se prikupili prigovori potrošača koji su zaista pravi izvor informacija.
Uvaženi gospodin ministar kada je obrazlagao zakon, nije lako pričati o tri predloga zakona za kratko vreme, nije govorio samo o novinama i nije govorio o ugovoru posredstvom komunikacija na daljinu, odnosno vrlo kratko vezano za rokove. Naravno, sa stanovišta potrošača dobro je kupovati na daljinu, jer to znači da potrošač ne treba da ide kod trgovca, već kupovinu obavlja brzo i lako. Sa druge strane, prodaja izvan poslovnih prostorija trgovca može da bude vrlo napadna i neprijatna za potrošače, jer smo verovatno svi mi imali iskustva sa trgovačkim putnicima koji toliko insistiraju na kupovini proizvoda, da potrošač ne zna na koji način da se odbrani od njih, a na kraju možda kupuje i nešto što mu ne treba, za šta nema potrebe. Značajno je da se ovo promeni, odnosno da se olakša situacija potrošača.
Verovatno svi imaju iskustva, pa i građani da konstantno zvone telefoni dobijamo mejlove sa različitim ponudama, ono što u zakonu piše da kada neko putem telefona ili nekih sličnih kanala komunikacije, pokušava da dođe do potrošača, obavezan je da se prilikom predstavljanja da se predstavi i da kaže zašto telefonira, i to je isključivo zbog kupoprodaje, a ukoliko potrošač ne želi da učestvuje u tome, može da prekine taj razgovor.
Vratila bih se malo evropskom pravu. U evropskom pravu se vremenom ustanovilo pravo potrošača na period za predomišljanje i to je zapravo period tokom koga potrošač može bez nekih sankcija ili bez obrazloženja da odustane od ugovora.
Povraćaj robe trgovcu u ovom zakonskom roku se smatra, zapravo, blagovremenom izjavom o odustanku od ugovora.
Pričalo se ovde i o nedostatku saobraznosti. Nedostatak saobraznosti, kako ugovora ovog kupoprodaje roba ili usluga, je kada ta roba ili usluga nisu adekvatnog kvaliteta, ne odgovaraju nameni zbog koga je potrošač nabavio.
Možda jedna od najznačajnijih i najpozitivnijih novina ovog zakona, koju svakako SM podržava, je da je uvedeno da do prvih šest meseci potrošač može da bira između zahteva da se nesabraznost te robe otkloni zamenom ili odgovarajućim umanjenjem cene ili jednostavno da izjavi da raskida ugovor. Znači, ukoliko se to desi u prvih šest meseci kupovine robe, potrošač ne mora da čeka da se ona popravi. Ostavljena je minimalna mogućnost samo ako se izričito saglasi potrošač sa tim da dođe do popravke, ali značajno je da ga sada zakon ne tera na to da čeka te popravke kojima nekada nikada kraja.
Ono što je negativno i što je praksa pokazala da takođe i ti, kako smo ih nazvali, nesavesni trgovci zloupotrebljavaju i rok za reklamacije. Zaista nije bilo potrebe, a vrlo se dešavalo da se iskoristi taj maksimalni rok od 15 dana da bi odgovorili na reklamacije. Dobro je što se sada ovim novim zakonom smanjuje taj rok za reklamacije sa 15 na osam dana.
Ono što takođe nije spomenuto, a značajno je da se dešava, da se vrlo često kupuje polovna roba. Kod kupovine polovne robe potrošač može da bira između opravke ili zamene, a kada to nije moguće, znači ni opravka ni zamena tog proizvoda, odnosno robe, potrošač ima pravo ili na sniženje cene ili na raskid ugovora.
Ono na šta se ovaj zakon odnosi i sa čime se svi suočava su i usluge od opšteg ekonomskog interesa. To su usluge elektronske komunikacije, distribucije snabdevanja električnom energijom, gasom, toplotnom energijom, snabdevanje pijaćom vodom i prevoz putnika u javom prevozu.
Značajno je da svi imaju pravo na redovno obezbeđivanje ovih usluga od opšteg interesa i dostupnost i pristupačnost ovih usluga je jednostavno neophodna za normalan život.
Upravo zbog toga ovde ima najviše prigovora i vrlo su često. Zbog toga je značajno da ovaj zakon propisuje da trgovci koji pružaju usluge od ekonomskog interesa, oni su dužni da formiraju komisije za rešavanje reklamacija potrošača i da u sastavu ovih komisija moraju da budu i predstavnici evidentiranih udruženja i saveza. Znamo šta se dešavalo u prošlosti sa računima za električnu energiju, a i sada se dosta u određenim lokalnim samoupravama, npr. u Zrenjaninu, u gradu iz kog dolazim, priča i o novom načinu naplate toplotne energije. To izaziva i strah građana zato što postoje neke priče da će ti računi biti zimi za nekoliko hiljada dinara više nego što su trenutno, ako ne i dva, tri puta veći, a u toku letnjih meseci, kada nije grejna sezona, da će oni ostati skoro isti kao sada ili će se samo prepoloviti.
Zbog toga je značajno da ovaj predlog zakona spominje i građane koji su u teškoj socijalnoj situaciji i ostavlja ministru da se nađe adekvatan način da i oni dobiju i toplotnu energiju i gas i električnu energiju, elektronske komunikacije, sve što je neophodno danas za normalna život.
Poslednja ili pretposlednja misao koju bih još ovde želela da iznesem u ime poslaničke grupe SVM se odnosi na zaštitu potrošača, o ostvarivanju prava iz ugovora o turističkom putovanja, pošto je ovo takođe značajno i vrlo aktuelno u letnjim mesecima, a i u okviru ove glave predloženog zakona i posebna prava učenika, odnosno studenata koji borave u inostranstvu i koji su smešteni kod porodica.
Dobro je da sve više dece ima prilike da uči o kulturi drugih zemalja i da uči jezik. Značajno je da se oni posle vrate ovde i da m ovde obezbedimo posao. Dobro je da ovaj zakon naglašava da ti domaćini treba da ih tretiraju kao goste svoje dece i da im pomognu da nauče i kulture i običaje te druge zemlje gde se nalaze.
Što se tiče turističkih putovanja, neko bi pitao zašto je to značajno i zašto baš mora sa strane potrošača, kupca te usluge da bude ispoštovano sve što piše u tom ugovoru. To je zbog toga što neki građani zaista tokom cele godine vrlo teško i naporno rade za vrlo male plate i onda izdvoje sebi turističko putovanje od sedam, deset ili petnaest dana i ako već plate uslugu pogleda na more ili adekvatnog smeštaja sa klimom itd, značajno je da to bude ispoštovano i zbog toga je bitno da ovaj predlog zakona naglašava da, ukoliko te ponuđene usluge nisu ispoštovane, oni imaju pravo,ukoliko dobiju alternativnu ponudu, da tu ponudu prihvate, ukoliko je ona veće vrednosti, možete da doplatite, ukoliko je manje vrednosti, da dobiju naknadno razliku u ceni, ali ukoliko nisu zadovoljni, treća mogućnost je da zahtevaju vraćanje celokupnog iznosa koji su organizatoru platili po osnovu ugovora.
Za delimično izvršenje ugovorne obaveze organizatora ili docnje, odnosno kašnjenja, potrošač ima pravo da zahteva vraćanje svega onoga što je platio organizatoru i, što je jako bitno, može da zahteva i naknadu štete ukoliko je nezadovoljan.
Svakako, pozdravljamo sankcionisanje poslovanje organizatora koji potpuno ignoriše primedbe potrošača.
Pre završnih odredaba ovog predloga zakona je naglašeno da zaštita potrošača ne može da bude adekvatna ukoliko se ona vrši samo na centralnom nivou, već da i autonomna pokrajna i jedinice lokalne samouprave moraju da budu uključene u ovaj posao, da budu aktivne i da štite prava i interese potrošača.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti potrošača, sveobuhvatno, ovaj zakon o zaštiti potrošača je preduslov za jačanje prava i interesa potrošača, ali, ono što je još značajnije, neophodna je efikasna primena ovog zakona i to je upravo jedan od načina da se pokrene konkurencija, inovacije i privredni rast. Ovo je razlog zašto poslanička grupa SVM podržava ovaj predlog.
Što se tiče ostale dve izmene i dopune zakona, podržavamo ih, naravno, ali bih naglasila samo u rečenici i po da Predlog izmena i dopuna Zakona o elektronskim komunikacijama je neophodan najpre zbog usklađivanja sa odlukom Ustanog suda. Dobro je što je to sada stiglo do nas i zbog eliminacije diskriminacije. U XXI veku zaista moramo još bržim koracima da idemo ka digitalizaciji. Znamo da sada za ovo nisu još obezbeđena sredstva, ali da se to planira za budžet za 2015. godinu. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku moram još jednom da izrazim protest što danas imamo raspravu o zakonima koje smo dobili u petak popodne, sednica koja je zakazana u petak po završetku novog radnog vremena državnih organa. Mislim da je mali broj poslanika bio u prilici da se upozna sa sadržinom zakona.

Čitajući razloge za hitan postupak nisam mogao da sagledam koji je to bio razlog za donošenje svih ovih zakona po hitnom postupku, naročito mi je interesantno kod ova druga dva zakona koja govore da je razlog za hitan postupak to što se zakonom utvrđuje nove regulatorno telo. Ne vidim šta je tu hitno, donošenjem jednog zakona kojim se utvrđuje to telo, onda se tako obrazlaže hitan postupak za donošenje drugog zakona.

Hoću da kažem da je to jedna loša praksa. Bojim se da ćemo se sa tom praksom suočavati dosta u narednim nedeljama koje su pred nama, s obzirom da se stalno najavljuju neki novi reformski zakoni koji nikako da stignu. To kažem pre svega zato što, ako krenemo o Zakonu o zaštiti potrošača, to je jedan zakon koji je pripreman još u mandatu prethodne Vlade. Znači, vođena je javna rasprava, sam ministar je rekao krajem prošle godine, odnosno u toku prošle godine.

O toj javnoj raspravi postoji neki trag, postoje mišljenja koja su tada učesnici rasprave davali na nacrt zakona. Ministarstvo je u jednom trenutku odlučilo i smatram da je to ispravno, pošto je trebalo veliki broj članova zakona promeniti, da se ide sa predlogom novog zakona. Onda je ministar rekao – vođena je javna rasprava, ali tako što smo se trudili da svi daju mišljenja. Znači, nije vođena prava javna rasprava, jeste, dobro. Ali, nismo uspeli da nađemo trag o toj javnoj raspravi u dokumentima kojima smo za ova dva dana, subotu i nedelju, mogli da priđemo, a to je preko interneta.

Mislim da je šteta što se nastavlja sa tom praksom, gde nije u skladu sa predlogom, odnosno sa ovim što je utvrđeno u Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije, a to je da se o svim zakonima vodi javna rasprava. Mislim da to ovde nije bio slučaj i da je loše ako se sa tom praksom nastavi.

Sam ministar je rekao u svom izlaganju da je ovo četvrti zakon i da smo često bili u prilici da usvajamo rešenja koja postoje možda u evropskoj praksi, ali koja kod nas nisu uspela na pravi način da zažive, pa smo ih onda usklađivali sa našim realnim stanjem i sigurno da je ta oblast zaštite potrošača važna i dinamična i da ovo nije poslednji put kada će se ovaj zakon menjati. Sa te strane izmene su dobre, sve one koje omogućavaju veća prava potrošača, kao što rekoše kolege pre mene, svako od nas u toku dana mnogo puta se nađe u ulozi potrošača.

Ono što smatramo da je loše u ovom zakonu, nalazi se već na samom početku, član 3, koji govori da ovaj zakon reguliše odnos trgovca i potrošača, ali na način da se potrošač uzima u zaštitu, s obzirom da se on po pravilu nalazi u položaju ekonomske slabije strane. Onda kaže u sledećem stavu - na odnose koji nisu uređeni ovim zakonom primenjivaće se Zakon o obligacionim odnosima, osim ako posebnim zakonom nije drugačije propisano.

Mi smatramo da je to jedna loša odredba, jer time praktično mogu da se derogiraju sva prava koja ovaj zakon daje, pre svega u odnosu potrošača prema pružaocima usluga koje daju velika javna preduzeća, gde vi dolazite kao korisnik u situaciju da ne možete, recimo, treba da potpišete ugovor sa Elektrodistribucijom, recimo o pružanju usluga, gde vi nemate nikakva prava da menjate taj ugovor.

Smatramo da je loše ako taj zakon predvidi neke odredbe koje idu u korist pružaoca usluga. Nekim amandmanima smo probali da te stvari razjasnimo, odnosno da više ojačamo poziciju potrošača.

Imali smo ovih dana mnogi od nas, između ostalog i ja, imam dopis od Elektroprivrede, gde se traži da ja kao potrošač i potpisnik ugovora dođem i dam matični broj pod pretnjom da će mi se nešto desiti ako taj broj ne dam. Kada sam sklapao ugovor, sklopio sam ga, nisam mogao ništa da menjam. Tu izmenu koju je javno preduzeće smislilo da izmeni u sklapanju ugovora, mislim da ne može da se sprovede tako da se pretnjom meni kao potrošaču obraća i traži od mene da ja priđem, da pristupim, da odvojim svoje vreme da odem u neke kancelarije i tamo dam svoj matični broj. Mislim da takve stvari ne bi trebalo da se dešavaju i da ovaj ili neki drugi zakoni treba da zaštite potrošače u Srbiji.

Ono što takođe smatramo da nije dobro rešeno u ovom zakonu su velika diskreciona ovlašćenja ministarstva u odnosu na udruženja i saveze koja imaju svoju značajnu ulogu u Savetu potrošača, odnosno u Nacionalnom savetu, gde učestvuju predlogom zakona jednoj trećini članova daju, znači, predstavnici Saveta potrošača, koje ministarstvo pomaže i pospešuje njihov rad, vodi evidenciju, određuje i određena sredstva iz budžeta. Mislimo da taj odnos između udruženja i ministarstva više naginje ka tome da su udruženja u jednom zavisnom položaju u odnosu na ministarstvo, a onda se očekuje da ta udruženja kroz rad Nacionalnog saveta imaju kontrolnu funkciju.

Mislimo da je potrebno i predlagali smo kroz određena rešenja da se obezbedi veća neutralnost i nezavisnost udruženja i saveza u odnosu na ministarstvo.

U nekom trenutku u toku javne rasprave postojalo je rešenje koje je bilo predviđeno, da postoji centar za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova. Odustalo se u ovom rešenju zakona od toga. Bilo je različitih mišljenja. Sigurno je i to ministarstvo u obrazloženju govori, da je potrebno unaprediti vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, formiranje tela. U ovom slučaju se odustalo od centra. Formirano je neko telo u okviru ministarstva. Videćemo kakve će to posledica imati u budućnosti.

Da probam da iskoristim ovo vreme i da nešto kažem o ova druga dva predložena zakona koja su danas na dnevnom redu. Imali smo tu najavu kada je ova vlada izabrana, mada ta najava postoji već dve godine, da će se smanjiti broj agencija. Suština ovih izmena, pored usklađivanja sa Ustavom Zakona o elektronskim komunikacijama, je da se ukine Republička agencija za poštanske usluge i da se njene nadležnosti pripoje RATEL-u.

Ono što je i sam ministar rekao, da to neće doneti neke velike uštede u budžetu i činjenica je da se govori da će sve zaposlene i sva prava i obaveze usvajanjem ovih zakona u naredna tri meseca preuzeti RATEL. Postoji različita evropska praksa. Jedan broj zemalja ima agencije koje obavljaju ove dve uloge zajedno, kao što ćemo mi, ukoliko se ovi zakoni usvoje, imati, ali veći broj zemalja ima odvojene agencije. Pokazalo se da je to bila jedna dobra praksa. Ali, dobro, s obzirom da je politika Vlade da se smanjuje broj ministarstava, verujem da će usvajanjem ovih zakona to biti ostvareno. Nisam siguran, a i sam ministar je priznao da to neće doneti velike uštede.

Ono što je, čini mi se, najbitnije za građane, usvajanjem ovih izmena Zakona o elektronskim komunikacijama daju se Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija velika ovlašćenja, odnosno, ono sada preuzima završetak poslova oko digitalizacije TV signala i uvodi se jedan novi član, čuli smo malo o tome, koji daje Vladi pravo da utvrdi na koji način će pomoći socijalno ugroženim kategorijama da dođu u nabavku set-top-boksova, koji će omogućiti građanima da po prestanku emitovanja analognog signala mogu da nastave da gledaju, da primaju signal nacionalni emitera koji će se obavljati samo u digitalnom TV spektru.

Ono što stoji u obrazloženju jeste da je urađena jedna studija, mislim da to građani treba da znaju, da će ta podrška, u zavisnosti od model za koji se opredeli Vlada, koštati građane Srbije iz budžeta između tri miliona, 3,7 miliona evra, pa do 10,7, zavisi koliko široki broj korisnika će država rešiti da subvencioniše pri nabavci ovih boksova, koji otprilike koštaju nekih 10 evra.

Ono što nas zanima, pre svega, u ovom trenutku, šta je sve urađeno vezano za digitalizaciju TV signala? Ovde se govori o roku 17. juni 2015. godine, kao roku u kome taj proces treba da se završi. Taj rok u kome je trebalo to da se završi je već prošao. U planu su postojali mnogi rokovi koji su probijeni. Taj rok je rok kada analogni signal u Republici Srbiji mora biti ugašen. Ono što se zna je da, nažalost, nije urađeno u skladu sa dinamikom koja je planirana u poslednjih nekoliko godina, nije se uradilo dovoljno u digitalizaciji TV signala. Mi postavljamo i pitanje i izražavamo zabrinutost - da li će to u ovih godinu dana moći da se završi, s obzirom na jedan obiman deo posla i sredstva koja su potrebna da bi se to završilo?

Ono što građani treba da znaju jeste da će uvođenjem digitalnog signala televizije imati kvalitetniji signal i možda veći broj kanala na raspolaganju. Ono što je za državu važno i što je šteta što taj posao do sada nije završen je da se otvara jedan veliki resurs, oslobađa se digitalni spektar i otvara se mogućnost da država prihoduje. Neka procena je da država, kao što je Srbija može izdavanjem licenci, pre svega operaterima mobilne telefonije kojima je za uvođenje novih tehnologija potreban novi spektar, može da prihoduje između 50 i 100 miliona evra.

Zato apelujemo da se ovaj proces što pre završi. Naravno, već smo u kašnjenju i mislim da je veća opasnost da dođemo u situaciju da gašenjem analognih signala u junu sledeće godine jedan broj građana Republike Srbije ostane bez TV signala. Očekujemo da će nas ministarstvo u narednom periodu izveštavati o tome kako ovaj proces napreduje.

Takođe, postavlja se pitanje i nigde se o tome ne govori, a postoji u stručnoj javnosti rasprava, mislim da tu i nema dileme, o potrebi da se izradi nacionalna širokopojasna mreža da bi sve mreže sa kojima javna preduzeća u Srbiji trenutno raspolažu, i „Telekom“, Pošta, „Elekotroprivreda“ i „Železnice“ objedine, da to ostane resurs države preko koje bi se vršila komunikacija državnih organa, javnih preduzeća i da ne dođemo u situaciju da, posle najavljene prodaje „Telekoma“, celokupna komunikacija države ide kroz mrežu jednog privatnog operatera. Znamo svi da se tu postavlja uvek i pitanje bezbednosti države, a takođe i cene koja bi se u tom slučaju platila.

Naše pitanje je da li ministarstvo razmišlja u tom pravcu da se pre prodaje „Telekoma“ formira nacionalna širokopojasna mreža, koja će omogućiti kvalitetnu, brzu i nezavisnu komunikaciju državnih organa i javnih preduzeća u budućnosti?

Za ove zakone, kao poslanička grupa, nećemo glasati. Sačekaćemo izjašnjavanje ministarstva o amandmanima, ali moram da ponovim da ova praksa gde nemamo mogućnosti da izvršimo jedan širi krug konsultacija pre ove rasprave i da smo jedino upućeni na neka sopstvena znanja koja, moram da priznam, su limitirana iz svih ovih oblasti kojih se ovi zakoni tiču i koji će se ticati u budućnosti, a imamo ovako malo vremena, praktično dva neradna dana, da pročitamo ove zakone i da nešto o njima kažemo, napišemo neki amandman… Stavljeni smo u jednu poziciju da ne možemo da verujemo da su sva rešenja koja su predložena ovim zakonima optimalna i zbog toga nećemo podržati ova rešenja. Na početku, sačekaćemo i izjašnjenje ministra o amandmanima, pa ćemo se na kraju, kod konačnog glasanja, opredeliti da li ćemo glasati za ili protiv. Hvala.

Reč ima ministar Ljajić.

Mislio sam da se javim na kraju ove rasprave, ali pošto je gospodin Đurišić pokrenuo neka pitanja, koja prevazilaze značaj samog zakona, a vrlo su bitna, pa koristim priliku da dam vrlo kratke odgovore kada je reč o digitalizaciji i državnoj širokopojasnoj mreži. To su važne stvari o kojima se malo govori i još manje se zna.
Tačno je da smo mi sa digitalizacijom u priličnom kašnjenju i da je prvi rok za završetak procesa digitalizacije bio 4. april 2012. godine. Tačno je da je EU dala 10,5 miliona evra pomoći za ovaj proces, da je ta faza pomoći završena i da je EU direktno zainteresovana da se ovaj proces što pre okonča.
Kada se uvidelo da ne može da se stigne sa rokom do 2012. godine, onda je on produžen i sada je on 17. juni 2015. godine. Moram da vam kažem da smo pravili analizu i da smo uvideli da je urađeno svega 15-20% u procesu digitalizacije, ako merite od jedan do sto. Ogromno kašnjenje. Probali smo čitavim nizom aktivnosti, akcija, mera, pregovora, razgovora da taj proces ubrzamo, jer dolazimo u veliki problem ako ne završimo sve to do 2015. godine. Biće ogromna šteta za državu, za građane. Biće omogućeno da ometaju signal onima u pograničnim područjima koji imaju digitalni signal, ukoliko imamo još uvek analogno emitovanje tog signala.
Sada, gde se nalazimo? Nalazimo se u završnoj fazi. Dva su preduslova da se taj proces dovede do kraja. Jedan je donošenja ovog seta medijskih zakona. Od tri zakona, koji su važni za proces digitalizacije, očekujem da će ti zakoni biti već naredne nedelje, imam uveravanja iz Ministarstva kulture, ovde pred vama. Drugi preduslov je obezbeđenje odgovarajućih finansijskih sredstava. U završnoj fazi pregovora smo sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, koja će voditi ceo proces, i tender, i nabavke, i neophodne opreme.
Plan je da krajem juna ili početkom jula potpišemo predugovor, a u septembru potpišemo ugovor o tom kreditu, kojim bi se obezbedilo da se proces digitalizacije nastavi, ubrza i da se završi do juna.
Ono što ste vi posebno naglasili, posebno bitna stavka, je što taj proces jeste trošak za državu. Prvobitno je bilo predviđeno da će to koštati oko 70 miliona evra. Nadam se da ćemo mi to završiti za skoro tri puta manje. Još uvek ne znamo, nemamo potpuno precizno definisane stavke, ali verujem da ćemo za tri puta manje sredstava završiti ceo proces digitalizacije. Korist je velika, jer se upravo očekuje onoliko koliko ste vi rekli. Procene su razlike, između 50 i 100 miliona evra. Ne verujem da će se dogoditi, ali sigurno neće biti ispod 50 miliona. Makedonci su uzeli blizu 50 miliona, a mislim da mi možemo da uzmemo više. Hrvati, takođe, su uzeli više. To je, u svakom slučaju, jedan ogroman resurs koji možemo da iskoristimo.
Što se tiče državne telekomunikacione mreže, ta priča je bila aktivna još dok smo mi bili zajedno u Vladi. Formirana je radna grupa koja na tome radi. To ide bez problema, ali ovo je postao imperativ skoro toliko značajan, koliko i ova digalitizacija, ako ne i veći, upravo iz razloga o kojima ste vi govorili, a to je u slučaju privatizacije „Telekoma“, doći ćemo u situaciju da „Telekom“ koristi usluge jedne privatne telekomunikacione kompanije. Prema tome, ovo zaista jeste imperativ da se ovaj proces takođe dovede do kraja.
Samo još jednu stvar vezano za troškove, vezane za nabavke setoboksova. Tamo je data vrlo otvoreno jedna analiza i ovo što ste vi spomenuli, taj trošak može da bude između tri i deset miliona, ali to je na osnovu jedne studije i analize Tima za socijalnu inkluziju Vlade, od koga smo tražili predloge koliko bi i na koji način bi taj proces podele setobokseva mogao da se uradi. Onda je Poverenik za informacije od javnog značaja rekao da vi to ne možete da uradite tek onako, morate da imate neki pravni osnov, jer morate da vodite bazu podataka o tome kome mi to delimo.
Jednom smo napravili sličnu situaciju koju je uradilo Ministarstvo energetike pri donošenju Zakona o energetici vezano za ugrožene potrošače, odnosno onima koji imaju pravo na podsticaj.
Prema tome, ovo je samo osnov. Niko u ovom trenutku ne zna i ako ovde piše, tačno je, između tri i deset miliona, na koje građane će se to odnositi. Taj broj može da bude i značajno manji. U Ministarstvu energetike daju podsticaj za 120.000 domaćinstava, a ovo se odnosi na blizu 308.000 domaćinstava ovih tri miliona. Znači, može i to da bude manje, a drugo, niko i ne zna u ovom trenutku setoboksevi koštaju. Njihova vrednost iz godine u godinu pada što raste potreba za njima. Neke zemlje nisu završile ovaj proces, tako da mislim da će ova cena još uvek padati, a pojavljuju se i nove generacije i konkurencija, što će svakako uticati i na konačnu cenu pojedinačnih setobokseva.
Prema tome, samo orijentaciono smo dali i ukazali na potrebu da se pomogne onima koji neće moći da obezbede setobokseve. U ovom trenutku niko ne može da vam kaže koliko će tu domaćinstava biti i zato smo rekli da Vlada mora posebnom odlukom da to odluči. Niti znamo koliko će sve to zajedno koštati. Hvala.

Reč ima dr Ivan Bauer.

Poštovana predsedavajuća, odnosno poštovana predsednice, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi set od tri zakona, odnosno dve izmene i dopune zakona o elektronskim komunikacijama i poštanskim uslugama i jedan potpuno novi Zakon o zaštiti potrošača.
S obzirom na to da je ovaj Zakona o zaštiti potrošača potpuno nov, da donosi veliki broj novih rešenja i da praktično na novi način, odnosno način da značajno unapređuje ovu oblast menja stvari, ja ću svoj naglasak staviti na ovaj zakon, a prepustiću koleginici Bošnjak da govori o preostala dva zakona.
Kao što rekoh, intencija ovog zakona je da u velikoj meri unapredi ovu oblast, odnosno da unapredi zaštitu potrošačkih prava ili ako hoćete da u potpunosti definiše odnos trgovac-potrošač. Zašto je toliko važno detaljno i precizno regulisati odnos trgovac-potrošač? Odgovor je vrlo jednostavan. Zato što je ovaj odnos u svojoj biti nepravedan.
Trgovac, odnosno prodavac je neko ko je profesionalac, ko je stručnjak u svojoj oblasti, neko ko poseduje znanja, ko raspolaže svim informacijama i neko ko to sve može da potkrepi vrlo značajnom finansijskom podrškom koja stoji iza njega. Sa druge strane, imamo drugu ugovornu stranu, odnosno kupca ili ako hoćete potrošača koji je najčešće pojedinac i to nezaštićeni ili slabo zaštićeni pojedinac koji iz raznih razloga, bilo subjektivnih ili objektivnih, ne raspolaže u potpunosti informacijama i koji je po svojoj finansijskoj snazi inferioran u odnosu na trgovca.
Hteo bih da kažem još jednu vrlo važnu stvar zarad građana koji nisu u obavezi da u potpunosti razumeju ove stvari, moram reći da je svaka prodaja odnosno kupovina po svojoj prirodi jedna vrsta implicitnog ugovornog odnosa zato što se u ovom zakonu vrlo često pojavljuju pojmovi kao što je – ugovor ili ugovorna strana. Svaka kupovina, odnosno prodaja je jedna vrsta implicitnog ugovornog odnosa u kojoj se potrošač, odnosno kupac obavezuje da plati istaknutu ili dogovorenu cenu, a prodavac, odnosno trgovac obavezuje da isporuči robu odnosno uslugu u obećanom kvalitetu i u saglasnosti sa uslovima prodaje.
Nažalost, praksa pokazuje da trgovci vrlo često ovaj svoj specifikum odnosa trgovac-potrošač, odnosno inherentnu nepravedenost, nepravičnost, nejednakost, neravnopravnost, kako god želite, iskoriste tako da sebe dovedu u nadređeni, a potrošače u podređeni položaj i tako se svi mi kao potrošači vrlo često srećemo sa različitim oblicima ugrožavanja naših potrošačkih prava. Recimo, srećemo se sa oblicima tzv. nepoštene poslovne prakse koja se deli na neka dva oblika. Jedna je tzv. obmanjujuća praksa, a druga nasrtljiva poslovna praksa. Srećemo se sa oblicima nepravičnih ugovornih odredbi. Srećemo se sa slučajevima kada ta roba, odnosno usluga koju smo kupili nije isporučena u obećanom kvalitetu.
Što se tiče ovih nepoštenih poslovnih praksi, samo ću nekoliko primera navesti da bi bilo jasno naročito građanima koji gledaju prenos ove sednice. Kada govorimo o obmanjujućim poslovnim praksama, tu na prvom mestu mislimo na primere kada se pojavljuju neki skriveni troškovi, odnosno to je ono o čemu sam govorio, slabija informisanost potrošačke strane kada nas prodavac ne informiše u potpunosti o tome šta sve plaćamo, odnosno šta sve treba da platimo kada kupimo određeni proizvod ili uslugu.
Takođe imamo i tzv. lažna svojstva koja predstavljaju jednu vrstu obmane kada nam prodavac obećava da ćemo postići neke rezultate korišćenjem njegovog proizvoda ili kada se poziva na nekakve analize koje nisu u potpunosti tačne ili kada se poziva na podršku nekih respektabilnih organa, a u stvari tu podršku nema.
Kada je reč o nasrtljivim nepoštenim poslovnim praksama, tu bih na prvom mestu istakao nešto što se zove pritisak i tu se danas vrlo često susrećemo sa situacijom u kojoj se nalazimo pod nekom vrstom implicitnog, odnosno posrednog pritiska da potpišemo nekakav ugovor i da uđemo u neki kupoprodajni odnos. Druga stvar koja je vrlo značajna i koja je u krajnjem slučaju nešto što ne treba samo sankcionisati zakonom nego je i jedna vrsta vrlo ozbiljnog etičkog prekršaja, a to je tzv. zloupotreba dece naročito u marketinške svrhe, a to je u suštini zloupotreba dece u svrhu prodaje određenog proizvoda ili usluge.
Kada govorimo o nepravičnim ugovornim odredbama, to se obično odnosi na one situacije kada potpisujemo neke tipske ugovore i kada praktično prodavac koristi tu svoju superiornu poziciju, odnosno tu svoju moć i nameće nam ugovor koji nas dovodi u neravnopravan položaj, odnosno dovodi nas u podređeni položaj bilo da mu daje mogućnost da tokom trajanja ugovora menja neke odredbe, bilo da mu daje mogućnost da menja vrednost tog ugovora, odnosno cenu usluge koju nam je ponudio, bilo da nas na neki drugi način dovodi u neravnopravan položaj.
Na kraju, ima još primera, a izdvojio sam ove koji su čini mi se najvažniji, jeste problem neodgovarajućeg kvaliteta robe, odnosno usluge koja nam je isporučena, kada roba ili usluga ili ono što su raznorazni prateći elementi, tipa nešto što nam je ponuđeno kao neka vrsta podsticaja da bismo ušli u ovaj kupoprodajni odnos, kada to nije u saglasju sa onim što je u prvom trenutku obećano. Mislim da tu naročito imamo priličan broj vrlo rigoroznih odredbi koje se nalaze u ovom zakonu. Ministar je o tome dosta govorio, pa se ne bih na to ponovo vraćao.
Da bismo ovakve situacije koje sam napomenuo mogli da na jedan adekvatan pravni način regulišemo, odnosno da regulišemo zaštitu prava potrošača i regulišemo sankcionisanje onih koji ta prava ugrožavaju potrebno je da stvorimo zakonski okvir koji će biti jasan, precizan i u praksi u potpunosti primenljiv. Samo tako možemo da očekujemo da će u najvećoj meri prava onih koji su u ovom odnosu neravnopravni biti zaštićeni.
Imamo Zakon o zaštiti potrošača, još uvek važeći, koji je donet oktobra 2010. godine, a u primeni je od 1. januara 2011. godine i ministar je rekao da taj zakon nije bio jako loš i onda verujem da postoje oni koji mogu da postave i sa pravom pitanje – zašto smo onda krenuli u promenu zakonskog okvira, a naročito – zašto sada donosimo potpuno novi zakon a nismo posegli sa institutom izmena i dopuna Zakona? Pokušaću da na jedan sistematičan način, mada to zvuči afirmativno, da govorim o samom sebi, pokušati da argumentujem i objasnim zbog čega je bilo jako važno pristupiti ovom procesu i na kraju zašto je bilo važno doneti potpuno novi zakon.
Dakle, da bi bilo jasnije, podelio sam argumentaciju kojom ću pokazati da je bilo jako važno ući u ove izmene i dopune zakona u neke tri grupe. U prvoj grupi se nalazi ono što je čini mi se i najvažnije, a to su problemi koji su uočeni u ovom zakonu, a naročito u njegovoj primeni.
Kada o tome govorimo, na prvom mestu moram reći da je primećeno da ovaj zakonski okvir nije obezbedio dovoljnu informisanost potrošača, što je u krajnjem slučaju i preduslov da bi oni mogli da se bore za svoja prava. Okvir nije bio dovoljno dobar da bi moglo malo ozbiljnije da se radi na edukaciji potrošača. Okvir nije predviđao nešto što u novom zakonu imamo, a to je da postoji jedna centralizovana baza podataka koja će skupljati podatke o tome koji sve postoje prekršaji zaštite prava potrošača.
Druga stvar koja je vrlo važna jeste da je prepoznato da ne postoji dovoljan kapacitet i da je prilično slaba umreženost potrošačkih udruženja. Kada na to dodamo taj nedovoljni institucionalni okvir, mi smo praktično bili u situaciji da ona nisu bila u stanju da na jedan efikasan i delotvoran način štite prava potrošača.
Sledeća stvar koja se pokazala kao ozbiljna manjkavost prethodnog zakonskog rešenja jeste nešto o čemu su govorili mnogi, uključujući i ministra, a to je da su procedure za zaštitu prava potrošača, bilo da se radi o pojedinačnim ili kolektivnim, bile prilično komplikovane i prilično skupe.
Takođe, ovo aktuelno zakonsko rešenje je pokazalo jednu vrstu nesposobnosti da prepozna sve oblike ugrožavanja prava potrošača. To moram reći i iz subjektivnih i iz objektivnih razloga. Iz subjektivnih u smislu da neki oblici zaista nisu prepoznati, a iz objektivnih zato što se u ovoj eri tehnološke revolucije i stalnog menjanja načina, naročito komuniciranja između ljudi, a samim tim i između prodavaca i potrošača, praktično stalno pojavljuju neki novi oblici mogućih zloupotreba u odnosu prodavac-potrošač. Na kraju krajeva, ovaj pravni okvir kojim se u potpunosti reguliše ova materija pokazuje zaista priličan broj manjkavosti i bilo je zaista potrebno u potpunosti ga reformisati.
Drugi set argumenata, rekao bih, proizilazi iz jedne uporedne analize podataka koje smo dobili na osnovu IPA projekta koji se bavi jačanjem zaštite potrošača u Srbiji, podataka koje smo dobili od Ministarstva i nekih podataka koje smo dobili od Centra za medijaciju, koji od druge polovine 2012. godine ne postoji. Ti podaci nam pokazuju nešto što sam već rekao, a to je da su zaista potrošači nedovoljno informisani o načinima na koje mogu da zaštite svoja prava. S druge strane nam pokazuje nešto što je ohrabrujuće, a to je da postoji svest kod potrošača da oni ta prava poseduju i postoji rastuća zainteresovanost među potrošačima za zaštitu njihovih prava.
Druga stvar koja se može videti iz ove uporedne analize jeste da je zaista jačanje kapaciteta potrošačkih udruženja i jačanje njihove uloge nešto što je apsolutno opravdano i nešto što je ugrađeno u ovaj zakonski predlog. To u svakom slučaju pozdravljamo.
Na kraju, treća grupa argumenata, za razliku od ovih koji su bili više konkretniji, su opšte i tehničke prirode, ali apsolutno zbog toga nisu ništa manje značajni. Jedno je nešto što je evidentno, a to je da se ova oblast izuzetno brzo menja i izuzetno je dinamična i zbog toga je jednostavno potrebno vrlo često je menjati. Ono što je rekao jedan od kolega, vrlo je verovatno da ćemo se ponovo susresti sa nekim, ali nadam se ovog puta izmenama i dopunama ovog zakona.
Druga stvar koja je vrlo važna jeste da su u međuvremenu donete, dakle, od kada je usvajan prethodni zakon, dve nove direktive EU koje se odnose na oblast zaštite potrošača. Jedna je 2013/11, a druga je 2011/83. Zaista nije samo naša dobra volja da menjamo ovaj zakon, nego je to i naša zakonska obaveza, s obzirom da član 78. Zakona o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju vrlo jasno govori o tome da je naša zakonska obaveza da harmonizujemo legislativu iz oblasti zaštite potrošača.
Činjenično stanje je da se prvobitno razmišljalo o izmenama i dopunama ovog zakona, ali smo morali u jednom trenutku da se odlučimo da idemo na jedan potpuno novi zakon i na to nas obavezuje ponovo jedan član 47. jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, koje je propisala upravo Narodna skupština, koja kaže da ukoliko se menja više od polovine članova, mora se pisati potpuno novi zakon. Novi zakon koji se nalazi pred nama je otklonio sve ove nedostatke o kojima sam govorio do sada, a čini mi se da ima još neke benefite koje donosi. Naglasio bih samo neka tri koja su po mom mišljenju najvažnija benefita vezano za novitete u odnosu na zakon koji se nalazi pred nama. Dva se odnose na poboljšanje efikasnosti i delotvornosti zaštite potrošača u Srbiji, a treći se odnosi na nešto što poslanička grupa SDPS naročito pozdravlja, a to je uvođenje jedne vrste socijalne komponente u oblast zaštite potrošača.
Što se tiče povećanja efikasnosti zaštite potrošača, tu su dve neke ključne stvari koje se pojavljuju u novom zakonu, a koje utiču na povećanje efikasnosti. Jedna je decentralizacija i zbog toga zaista očekujem da ogromna većina narodnih poslanika podrži ovaj zakon, jer se na ovaj način praktično jedan veliki broj ingerencija prenosi na lokalne samouprave i u suštini daje njima pravo da imaju jedan veći obim aktivnosti, ali i veći obim ingerencija u primeni ovog zakona. Ovo je urađeno zato što je prepoznato da se definitivno problemi ugrožavanja prava potrošača daleko lakše mogu detektovati na lokalnom nivou, nego na nivou Republike Srbije.
Druga stvar koja je vrlo važna, jeste da će se pristupiti značajnom jačanju civilnog sektora. Na prvom mestu ozbiljnijoj regulaciji, u smislu da će biti propisana vrlo konkretna pravila, odnosno kriterijumi na osnovu kojih će moći da se udruženja potrošača upišu u evidenciju, čime ćemo imati vrlo jasnu sliku o tome ko su zaista reprezentativni predstavnici potrošača. Onda će ti koji budu imali to svojstvo reprezentativnosti moći da dobiju sredstva koja im stoje na raspolaganju, moći da se uključe u ozbiljniju edukaciju potrošača, moći da se uključe u posredovanje u rešavanju sporova i moći da se uključe, što je takođe vrlo važno, u rad na poboljšanju regulative iz ove oblasti.
Hteo bih da kažem još nekoliko stvari koje možda nisu u direktnoj vezi sa zakonom o kojem govorimo, a jesu neke koristi koje će usvajanje ovog zakona doneti. Prva stvar koja mislim da je vrlo važna, jeste da usvajanjem ovog zakona mi praktično zaokružujemo set sistemskih zakona iz oblasti trgovine, čime praktično stvaramo uslove za povećanje konkurencije u ovoj oblasti za priliv novih investicija u oblast trgovine, a samim tim i za rast sektora trgovine, što se posledično preslikava i na rast BDP, i na kraju, a nije najmanje važno, i na veće zadovoljstvo potrošača.
Druga stvar koja mislim da je vrlo važna, a koju bi donošenje ovog zakona donelo kao benefit koji je širi od zakonskog okvira, jeste da mi ovim praktično zaokružujemo oblast zaštite potrošača, jer podsetiću vas da je jula 2013. godine doneta Strategija zaštite potrošača i prateći akcioni plan za njeno sprovođenje. Donošenjem, odnosno usvajanjem ovog zakona koji je u sebi inkorporirao najsavremenija rešenja iz svetske prakse i najnovije direktive EU mi praktično zaokružujemo oblast zaštite potrošača i ulazimo u neko buduće otvaranje poglavlja 28, koje se bavi između ostalog i zaštitom potrošača, potpuno pripremljeni.
Rekao bih da ovakav način razmišljanja i ponašanja predstavlja jednu vrstu paradigme kako treba ministarstva da se ponašaju, odnosno da treba da idu u susret nekim budućim obavezama koje će se definitivno pojaviti u procesu pridruživanja EU, odnosno pristupanja EU. Dakle, mi treba da budemo spremni kada se radi skrining, a naročito kada se otvaraju poglavlja u okviru našeg evropskog puta, da ih koliko je god to moguće što brže i zatvorimo, a s obzirom na to da imamo vrlo ambiciozan plan za naš proces evropskog pristupanja.
Samo bih hteo da kažem još jednu stvar, nadovezujući se na nešto što je jedan kolega govorio. Moram da kažem da je procedura kada je u pitanju donošenje ovog zakona više nego u potpunosti ispoštovana, jer je bilo nekih primedbi na to da javne rasprave možda nisu dovoljno dobro vođene. Dakle, ne samo da je vođena javna rasprava po pitanju ovog zakona, nego su vođene dve javne rasprave, jedna u julu prošle godine kada se još uvek razmišljalo o izmenama i dopunama zakona, a druga u oktobru mesecu kada je bilo jasno da se mora ići na pisanje novog zakona. U tim raspravama su učestvovali apsolutno svi relevantni faktori, od predstavnika ministarstava, preko predstavnika relevantnih potrošačkih udruženja, Nacionalnog saveta potrošača, predstavnika privrede, predstavnika naučne i stručne javnosti i uvažene su zaista sve one primedbe koje su bile racionalne.
Na kraju moram da kažem, s obzirom na to da je Evropska komisija imala priličan broj primedbi na prethodni tekst zakona, moram reći, vrlo je važno da to bude pomenuto da su u ovaj zakon inkorporirana apsolutno sve primedbe koje je Evropska komisija dostavila. Zahvaljujem.